O unutrašnjem miru i tišini

Svakodnevni svedoci smo da su danas u savremenom svetu mir i tišina opšta nepoznanica. Čak bi mogli da kažemo, da su neželjeno stanje. Sveukupni medijski prostor sasvim je angažovan u veličanju i nametanju svega što je glasno, bučno, ubrzano, moderno, šareno, drečeće, neuređeno, blesavo… Čak smo izmislili izraz ''multimedialno'' – sve odjednom – pakao… I da znate, ta metodologija je vrlo planirana i ima veoma određen cilj – da nas uvede u opšte stanje manipulativne zavisnosti, pri čemu se koriste sva sredstva da bi nam se oduzeli mir i tišina.
Ako mi pristanemo na to, da nam se oduzme naš spoljašni mir i tišina, tada nam je ozbiljno ugrožen naš unutrašnji mir i tišina, tada će da nam se oduzme čitav naš unutrašnji svet, pa i naš Bog, jer naš Bog je Bog mira i tišine.

I tako eto, svi mi manje ili više učestvujemo od jutra do mraka u opštoj jurnjavi kroz svoj i onako kratak životni vek, u kome svi mi u opštoj buci, gužvi, žurbi, puni briga i sekiracija, ''uživamo'' ovaj savremeni život.
Pogledajmo oko sebe, niko i nigde javno ne vrednuje mir i tišinu, iako svi vrlo dobro znamo, da su naš mir – spoljašnji kao i unutrašnji, nedosegljivi bez tišine, i da se put ka našoj unutrašnjoj ravnoteži nalazi u miru, tišini, opuštenosti, zadovoljstvu, harmoniji - duhovnosti…
Međutim, pojmovi kao što su mir, tišina, opuštenost, harmonija, spoznati sebe, upoznati Boga…  od većine savremeno orijentisanih ljudi, već izvesno vreme stavljeni su na mrtav kolosek.

Početkom dvadesetprvog veka zahuktalost savremenosti odvija se već ''punom parom''. No, nezavisno od trenda kojim teče naše postojanje, potrebno je znati, da su mir i tišina oduvek bili, još uvek jesu i uvek će biti, naša – čovekova suštinska priroda. Kada izgubimo naš mir i tišinu, tada smo izgubili sebe, jednostavno nema nas – samo vegetiramo i sve više postajemo ''izgubljeni sin''.
Potrebno je još i to znati: ''Ako ne možeš pronaći mir i tišinu unutar sebe, nećeš ih pronaći nigde drugde.''
Zato, potrebno je veoma pažljivo i istrajno da tražimo put kojim ćemo hodati kroz život, jer na tom putu samo kroz svoj unutrašnji mir i tišinu možemo  naći sebe…

Ako se naoružamo ljubavlju, mudrošću, voljom, istrajnošću i strpljenjem zasigurno je, da ćemo shvatiti, da nas mir i tišina smiruju i da stvaraju u nama jednu malu oazu u kojoj se osećamo zaštićeno. U toj oazi možemo čak i da čujemo naše misli; ona nam omogućava da opažamo čak i naše razmišljanje pa i disanje; ona nam pomaže u traženju za sopstvenim smislom ali ona nam je ujedno i protivteža našem stresu i nemiru koje svakodnevno preživljavamo.
No, mir i tišina imaju i na sav svet oko nas umirujući efekat. Kada se mi nalazimo u stanju mira, mirovanja i tišine, tada i druge pobuđujemo, da uspore i da svoju pažnju usmere u sebe. Drugim rečima, naš mir smiruje i druge ljude, jer tako stavljamo okvir za ljude koji sa nama sarađuju – koji dolaze u kontakt sa nama.
Kada bezglavo i nezdravo jurimo kroz život, tada u taj stres uvlačimo i privlačimo i ljude oko nas, da i oni počnu da bezglavo jure kroz život. Mir i tišina imaju obratni efekat, oni nas smiruju, oni usporavaju svet, pružaju nam šansu da se koncentrišemo, pozivaju nas na kontemplaciju – misaonom udubljavanju i pozivaju nas da se usmerimo ka bitnijim stvarima u životu.

Uvek nam spoljni mir i tišina pomažu da bi pronašli unutrašnji mir tišinu ali ona nije neophodna. Čak i kada je oko nas veoma bučno, mi možemo u našoj svesti biti svesni mira i tišine koja se nalazi iza te buke. Međutim, ipak ljudi skoro uvek svesno traže spoljni mir i tišinu zato što iz iskustva znaju, da se u spoljnom miru i tišini lakše nađe unutrašnji mir i tišina.

Više istraživanja su pokazala, da je sve više ljudi naklonjeno unutrašnjem traženju i razmišljanju u miru i tišini i to nazivaju meditacijom. Odkako se meditacija kao pojam odomaćila na zapadu pa i kod nas, skoro svaku misaonu akrobaciju uguravamo u koš meditacije. Te tako danas u zapadnom svetu imamo mnogo vrsta meditacija no činjenica jeste, da je u svakoj meditaciji osnovni činioc mir i tišina, i da sve više i više ljudi traže svoj odmor u miru i tišini, a ne u akciji i adrenelinu.
Zašto?
Zato, što je duboko u našoj duši usađena potreba po opuštenosti, tihom zadovoljstvu, harmoniji, kontemplaciji, razumevanju, zadovoljstvu… a sve to sledi samo kada smo se predali unutrašnjem miru i tišini.
U našem glasnom svetu, mir i tišina su za svakoga od nas najbolji izvor snage. U tom svakodnevnom svetu, posvuda oko nas, uvek i neprestano se ''svet dešava''. Šumi, žubori, huči, pišti, tandrče, cvili, trubi, viče, bez prekida govori, priča, zvoca… uvek i neprestano smo izloženi nekom nivou buke. U takvoj situaciji mir i tišina su nešto sasvim neobično, za nekoga možda čak neprijatno. Ljudi su jednostavno navikli da se uvek nešto dešava. Često je ljudima samoća neprijatna i tada uključe bilo šta… pa neka cvili i tandče, neka se dere i arlauče, samo da nisu sami…
 
Kaže se, da su mir i tišina izvor naše snage?
Kako to?
Šta radi sportista pred svoj nastup?
Šta radi glumac pred svoj nastup?
Šta radimo pred neki ispit, pred neku fizičku aktivnost ili pred bilo kakvom napornom aktivnošću?
Svi mi, pred svaku našu akciju trudimo se, makar samo za nekoliko sekundi, da u miru i tišini sakupimo svu svoju snagu i energiju za nastupajuću akciju.

Međutim, kada drugi oko nas žure i jure, tada je potrebna dobra porcija volje, istrajnosti, moći i snage, da bi se mi odlučili da napravimo pauzu. Ponekad ''neki čudni ljudi'' donesu u neku sredinu nekakve promene. Kada naš mir i tišina druge ljude inspirišu, da traže svoj mir i tišinu, tada nećemo više biti čudni, jer u našem ponašanju ljudi počnu otkrivati mudrost. Kada je sav svet oko nas od silne aktivnosti upao u haos, tada je potrebno da se setimo, da je snaga mira i tišine u nama – potrebno je samo da ih probudimo. Treba da se koncentrišemo i da ih u sebi potražimo.
Svako od nas je iskusio, da i ako je sasvim utonuo u spoljni mir i tišinu, u njegovoj unutrašnjoj prirodi može da vlada prava borba – pravi rat. Isto tako može se desiti i suprotno, da smo u velikoj spoljnoj – stresnoj gužvi, a da smo pritom još uvek očuvali svoj unutrašnji mir i tišinu.

Kada se odlučimo, da u svoj život što više uključimo i duhovne vrednote, tada uzdižemo i nivo naše svesti pa samim time oplemenjujemo naš unutrašnji mir i našu unutrašnju tišinu. Naravno, da svako od nas može ali i treba svesno da se uključi u taj proces – u proces uzdizanja svoje svesti.
Ali kako?
Tako što ćemo se odlučiti za pozitivan stav prema životu. No, pošto ima ''mali milion'' pozitivnih stavova prema životu, ima i različitih puteva i različitih prilaza tom prostoru mira i tišine. To mogu biti razni oblici telesnih i duhovnih vežbi: razmišljanje, opažanje, ispravno disanje, introspekcija, kontemplacija, imaginacija, koncentracija, meditacija, intuicija, molitva itd.

U svakom slučaju trebamo znati, da su mir i tišina osnovna potreba našeg celokupnog bića i bez njih nezamisliv je naš opstanak – razvoj svesti i bilo kakav duhovni rast. Drugim rečima, kada želimo da upotrebimo bilo koji alat za duhovni rast (razmišljanje, posmatranje, ispravno disanje, vizualizaciju, introspekciju, imaginaciju, koncentraciju, meditaciju, intuiciju itd.), prvo što moramo učiniti, to je da uđemo u naš unutrašnji mir i u tišinu.
To je baš tako, kao što to ljudi rade i u drugim situacijama, kada treba nešto da urade ili da se za nešto odluče, oni pre ulaska u akciju, ulaze u svoj mir i tišinu, da bi sebe napunili snagom samouverenja. Sve je zaista neverovatno jednostavno.
Konačno, oduvek su mudraci ovog sveta naglašavali, da je za naš pozitivan razvoj potrebno da ''dođemo k'sebi''- da uđemo u svoju istinitu prirodu – u svoju suštinu - u svoj unutrašnji mir i tišinu…
Kažu, da svaki put, pa i najduži put – put oko sveta, počinje sa prvim korakom. Pa hajde da pokušam, da vas zainteresujem za jednu malu vežbu, kojom možete napuniti energetsku bateriju svog bića, ali i kao doprinos za početak traženja mira i tišine – traženja sebe.
Kad god se osetite umornim i iscrpljenim, na poslu ili bilo gde, uzmite za sebe nekoliko minuta odmora. Izaberite neko mesto gde vlada mir i tišina, gde možete da sednete i gde ćete se osećaš prijatno, ili još jednostavnije, ostanite sedeti tu gde se upravo nalazite. Namestite se udobno, zatvorite oči, opustite se i otpustite sve svoje aktivne misli i želje, sve termine i obaveze, sve brige i sekiracije… sve ama baš sve… pružite sebi jedan kratak odmor u sred gužve u kojoj se nalazite... Udahnite polako na nos – duboko, stomačno, bez napora, a kada za to osetite potrebu, izdahnite na usta polako i bez napora. Sasvim se predajte opuštenosti i svu svoju pažnju usmerite samo ka svom ritmičkom disanju… najednostavnije samo sedite i u jednakim razmacima dišete… sasvim normalno duboko stomačno disanje i ništa drugo… i tako nekoliko minuta, pet, deset ili koliko sebi za taj odmor dozvolite, jer to je aktivnost koju ste sebi dozvolili u pauzi, za vreme rada.
Možda će vam se učiniti, da sada eto sedite, ništa ne radite – lenstvujete, a lenstvovanje – besposličenje znači zaista biti lenj, pasivan, što je suprotno radnom moralu. No znajte, da i pored toga, sa ovakvim načinom ništa ne raditi, može svet da se promeni.
Mir i tišinu ne smemo shvatiti kao mrtav pojam samo zato što nismo spolja aktivni. Sa spoljnog mirovanja mi svoju pažnju prenosimo u naš unutrašnji svet, koji se u stvarnosti potom oslikava u našem spoljnom svetu.
Zapamtite, da ne postoji put ka miru i tišini; unutrašnji mir i tišina su put i najbolja osnova za svaku aktivnost. Ali, nikada nemojte da odstupate od svojih pozitivnih uverenja, samo da bi postigli mir i tišinu.
Međutim, unutrašnji mir i tišina nisu trajno stanje, pogotovo ne za nas obične smrtnike, koji nisu emotivno tako stabilni, da svoje svakodnevne emocije jednostavno ''tek tako'' otklone.

Zato vam predlažem nekoliko strategija, sa kojima možete da uspostavite ili povratite svoj unutrašnji mir:

•    Potrudite se da shvatite, da naš unutrašnji mir, tišinu i spokojstvo možemo dostići samo ako prethodno sebe obogatimo nesebičnom ljubavlju. Pritom zapamtite, da prava nesebična ljubav nikada ne umire prirodnom smrću. Ona umire zato, što ne umemo da je negujemo i da je obnavljamo sa njenog pravog izvora – iz Božje ljubavi, koja je kruna našeg postojanja i koja glasi: ''…ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe'' (Mat.22/35-40).
•    Potrudite se, da uspostavite ili ojačate kontakt sa ljudima koji vas hrabre, razumeju i koji vas vole.
•    Potrudite se, da vam bude svakodnevna navika, da pred spavanje sprovedete introspekciju (unutrašnje samoposmatranje) i da sebi i drugima oprostite sve greške, sve nepotpunosti i sve slabosti.
•    Isto tako razmislite svakodnevno pred spavanje, za šta bi mogli danas da se zahvalite našem Stvoritelju.
•    Potrudite se da vam bude navika, da razumete, shvatite i prihvatite, sve što vam se dogodi i da su svi ljudi koje vi jednostavno ne možete da podnesete, vaša škola; vaša šansa za vaš preporod, jer oni vam pokazuju vaše ''slabe tačke'', koje bi trebalo (naravno da ne morate) da transmutirate u ljubav prema bližnjem.
•    Naviknite se da redovno posećujete mesta na kojima se osećate prijatno.
•    Zabeležite sve što remeti vaš unutrašnji mir i tišinu, a zatim se potrudite da te smetnje odstranite ako je to moguće. Za stvari koje ne možete da promenite, naučite se da ih prihvatite.
•    Za kraj jedna mala vežba, kojom možete da osetite čistu – nesebičnu ljubav: Izaberite neki tihi, miran ćošak i sednite na neku udobnu stolicu sasvim opušteno. U sedećem položaju, uspravne kičme, opuštenih ramena, normalno raširenih nogu, sa blago spuštenom glavom i zatvorenim očima, opuštene ruke sa nagore otvorenim šakama stavite na butine – odmah iznad kolena. Dišite sasvim prirodno, opušteno, mirno i duboko, otpustite sve i opustite sebe maksimalno. Zaboravite sva jučerašnja opterećenja, današnji teret i svaku misao na sutrašnji dan. Oslobodite telo i čula od svake aktivnosti i pokušajte da svojim mislima, intuicijom i imaginacijom zamislite pred sobom neku osobu koju volite – nesebično ljubite. Potrudite se, da svakom ćelijom svoga bića, svoju ljubav usmerite i izžarite prema toj osobi. Pokušajte da sa tim eksperimentom – sa tom idejom ostanete tako dugo angažovani, sve dok ne osetite u sebi sasvim jasno toplinu i ljubav koju želite da pružite toj osobi.

Kada vam odmor opuštanja za vreme rada prija, možda će taj ritual da vam pređe u naviku. Kada naučite da se koncentrišete, tada će ta koncentracija postepeno postati posebna – specijalna koncentracija, koju nazivamo meditacija - naravno ako se potrudite. Pravo – istinito meditiranje uči se godinama ali kada postanete u tome majstor, tada vam se otvaraju vrata novih, neverovatnih znanja i spoznaja.
Zato potrudite se, da uvek očuvate svoj unutrašnji mir, jer on je pokazatelj vašeg karaktera. Trebalo bi (ne morate) da uvek sa svojim unutrašnjim mirom budete slični nepokretnom klatnu – ali uvek spremni da se aktivirate kada je to potrebno. Znajte da je unutrašnji mir jedan znak vaše besmrtnosti; unutrašnji mir to je Božja pesma – pesma tišine – glas Božji, koji vam govori preko vaše duše. Kada se nalazite u svom unutrašnjem miru, tada vas i smrt ne može uplašiti zato što vi znate, da ste slični Bogu – Božje dete i tada unutrašnji mir osećate kao dah Božji, koji je svedok vaše besmrtnosti… Srećno!