Sve je u nama

Hajde da pokušam sa nekoliko pitanja, da probudim vašu uspavanu radoznalost:
Da li spavate slabo? Da li ste često nemirni? Da li uvek mora da vam bude uključen radio, TV, ili neka muzika? Da li vam je teško da izdržite duže vreme u tišini? Da li uvek morate da budete ''u nekom pokretu'': novi interesi, novo zaposlenje, novi partner / partnerka? Da li imate prijatelje ili živite potpuno sami ili samo sa svojom porodicom samo zato, jer još niste imali ni jednog prijatelja koji bi bio bez greške? Da li mislite da vam “neko“ krade – oduzima vašu životnu energiju? Da li smatrate da su drugi ljudi krivi za vaše neuspehe? Da li smatrate da imate slab komšiluk? Ili možda mislite da se sve nedaće jednostavno lepe za vas?
Ako je većina nabrojanog kod vas prisutno, onda ste vi u ratu sa svetom ali i u ratu sa sobom. Ako je jedno od ta dva, sve jedno sa svetom ili sa sobom, tada je došlo vreme da sklopite mir ne sa drugima, več u sebi sa samim sobom.
Zašto je to tako?
Zato, što svi mi, pa i vi, skoro uvek tražimo rešenje za sve svoje teškoće van sebe a ne u sebi gde se u stvarnosti jedino več nalaze i rešenja za sve naše probleme. Čoveku je najlakše, da za sve svoje probleme uvek vidi rešenja van sebe, te su tako uvek drugi krivi za njegove neuspehe. Kažemo: ''On me je uvredio'', a istina je da sam se ja uvredio; ''on me jednostavno odbacuje'', a istina je da se ja osećam odbačenom; ''ljudi su zli i pokvareni'', a istina je da ja mislim, da su ljudi zli i pokvareni…
Dokle god čovek negativno gleda na svoje probleme, on ih i vidi negativno, i susretaće se iz dana
u dan i sve više i više sa teškoćama i zadacima koje neće moći da razreši. Ako i nađe neko delimično rešenje, to je samo pokazatelj, da se prihvatio rešavanju problema na neadekvatan i neprikladan način.
Potrebno je da znamo, i da shvatimo – da sve je u nama: i sreća i nesreća, i bolest i zdravlje, i mir i rat, i ljubav i mržnja, i razumevanje i nerazumevanje, i osećanje biti prihvaćen ali i biti odbačen… i principi majke Tereze i principi Hitlera … sve ama baš sve – i Sotona, pa čak i Bog je u nama! ''U onaj čete dan spoznati da sam ja u Ocu svom i vi u meni i ja u vama (Jov.14/20)'' – i to je tako, sve jedno da li mi to prihvatamo ili neprihvatamo i sve jedno da li mi u to  verujemo ili ne verujemo.
Od svega što je u nama bitno je samo ono, čemu ćemo mi podsvesno ili svesno da se priklonimo; šta ćemo od toga što je u nama prihvatiti i ispoljiti kao svoj odraz – u smislu: ''evo to sam ja''. Jer kada se priklonim nekim principima oni u meni rastu, stasaju, razvijaju se i postepeno postaju deo mene – postaju moj ''Ja''. I tako, na takav način, svojim ukorenjenim navikama ja gradim svoju sudbinu ispoljavajući samo ono, čemu sam se priklonio. Na primer: Sigurno je, da se niko neće opredeliti za bolest ili za nesreću. Međutim mi se odlučujemo za situacije: cigarete, alkohol, kocka, droga, pogrešna ishrana, negativne misli, negativne principe, pogrešno društvo, razuzdan život… itd, itd.
Te situacije posle izvesnog vremena imaju za posledicu, da dovode naše telo u bolesno stanje i to je jedan od mnogih negativnih korena iz kojih izrastaju naši problemi – pa i naše bolesti.
Kada u naš život stavljamo pogrešne – negativne uzroke, onda posle izvesnog vremena one dovode u naš život i negativne posledice. Znaći sada je pitanje, kakav će biti naš odnos prema obavezama koje su proizašle  iz takvih posledica?
Potrebno je da shvatimo, da je zakon uzroka i posledice nemilosrdan a to opet znači da smo uvek mi, u krajnjoj liniji, uzročnici svih svojih tegoba.

Često mislimo i kažemo da je svet zao – pokvaren, odnosno, da su drugi ljudi ''takvi i takvi''…
Sve što mi mislimo, opažamo, sve što vidimo, i sve što osećamo, zavisno je od toga čemu smo poklonili svoju pažnju. Ako uvek mislimo samo na našu bolest, naša potsvest će iz svoje arhive da nam nudi bolest. Isto tako ako sebi sugerišemo zdravlje, bogatiti čemo se zdravljem…
I eto tako, svi mi nosimo u sebi senke, koje bi rađe da projektujemo na druge ljude, kako ih ne bi morali videti u sebi (C.G.Jung). Zato kažemo sebi, da se sve to nalazi tamo napolju – u grešnom svetu - van nas i ne u nama.
''Sve je u nama samima sadržano. Kada uđemo u sebe i kada smo istiniti: to je najveća radost'', govorio je Meng Tse, filozof, savremenik Konfučija. Zato, da bi bili istiniti, ne preostaje nam ništa drugo več da preoblikujemo naša srca.
Međutim, problem nastaje što pri odlučivanju da promenimo svoj život često shvatimo, da je upravo to najteže – promeniti, preoblikovati svoje stare ukorenjene navike koje nam neprestano govore, da je svet pokvaren a ne mi…
I šta sada?
Kako da razrešimo taj Gordijev čvor?
Marijino pismo (pismo Mariji AURA 313/2015) kako sam ga ja razumeo, nam to jednostavno i vrlo slikovito objašnjava.
Svaki od nas potrebno je da se probudi i potrudi da shvati, da sve što me pogodi u životu, u stvarnosti je posledica mojih principa, koje sam ja u sebi ugnezdio - fiksirao, i zbog toga treba da se prihvatim, da tu situaciju razrešavam prvo u samome sebi. Jer svet koji svaki čovek vidi, samo odražava ono što on nosi u sebi.

Među različitim osobinama sa kojima se čovek susreće u svom životu, mnogo je takvih koje on ne odobrava te ih odmah i otklanja. Zato je sasvim razumljivo, da zbog slepe ubeđenosti, da se zlo nalazi van njega - u svetu, on čvrsto veruje, da je on lično dobar čovek te zbog toga i nije spreman da kod sebe traži bilo kakve greške, slabosti i nedostatke ali ih zato primećuje kod drugih. Čovek ne može da prihvati, da mu ustvari drugi svojim postupcima samo oslikavaju ono, što se već nalazi u njemu samome; ono što je on projektovao u svoju okolinu (C.G.Jung).
Znači, to što čovek primećuje kod drugih, trebalo bi da mu pomogne da se obrne prema sebi i da u sebi potraži odgovore na mnogo ''zašto'', što je uvek usmeravao prema drugim ljudima. Odnosno, kada čovek primeti da je neko ''takav i takav'', prvo neka uspostavi kontakt sa samim sobom i neka nepristrasno razmotri ''a kakav sam to ja''?
Čovek treba sebe da primora, da to svakodnevno čini – da sistematski sprovodi svoju introspekciju.
Vežbe introspekcije (nepristrasno posmatranje svoje unutrašnje bitnosti) su neophodne. Naravno da treba pri tome da se pomognemo nekim smernicama, nekom vrstom ček liste, na primer:
Šta sam to rekao, a šta bolje da nisam rekao?
Gde to nešto nisam rekao, što je trebalo reći?
Šta sam to učinio, što bi bolje bilo da nisam?
I šta sam propustio, a što je trebalo učiniti?”
Potrebno je svakodnevno, uveče pred spavanje, da veoma sistematski izanaliziramo i očistimo naš lični hram – dušu našu. I svaki novi dan trebao bi zaista da nam bude nov – provetren, očišćen, pročišćen, pospremljen i prepun svetlosti…

Veoma dugo čovek se muči sam sa sobom jer je dozvolio da je sam sebi postao tuđinac – da sam sebe ne poznaje. Ako se odluči da se naoruža voljom i strpljenjem, tada će shvatiti da kod sebe – u svojoj bitnosti ima baš sve što mu treba da bi sa višom svešću mogao da usmerava svoj život i da uspešno rešava sve svoje životne zadatke zbog kojih je došao na ovaj svet. Međutim, uspešno rešavanje biće samo onda uspešno, kada prikupi dovoljno hrabrosti, volje i strpljenja, da se suoči sa svim svojim osobinama, za koje je dosada mislio da pripadaju samo drugima.
Što čovek sebe vidi da je ''čistiji'', ''neokaljan'' i besprekoran, to su veće mogućnosti da su njegove negativne osobine tako duboko u njemu ukorenjene, da je potrebno mnogo volje, istrajnosti, strpljenja i poverenja u sebe, ako želi da otkrije sve svoje negativne osobine za koje je mislio, da pripadaju samo drugim ljudima (C.G.Jung).
Ponekad, čovek bi o tim osobinama, koje primećuje kod drugih, veoma rado raspravljao sa drugima, ali teško je sa tim ''drugima'' uspostaviti kontakt. Potrebno je, da na vreme prepozna taj trenutak traženja ''drugih'', jer to je znak da treba da uspostavi kontakt sa samim sobom, ako želi da razreši svoje probleme. Do takve spoznaje doćiće tek onda, kada bude shvatio, da mu je kontakt sa drugim ljudima uvek pomogao da osvetli neki problem ali on ga ipak nije rešio iako se nadao da će upravo to da se desi. Kada čovek doživi više takvih neuspeha – samo delimično rešenih zadataka, jednom će ipak da se obrne prema sebi shvativši, da je ustvari sam sebi stvarao teškoće. Ako to uspe da shvati, tada će vrlo brzo da reši – razgradi sve svoje probleme.

Interesantno je upitati se, zašto čovek na svom putu razvoja ponekad traži kontakt sa drugim ljudima?
Zato, jer još živi u ubeđenju da se sva dešavanja odvijaju van njega i da drugi ljudi imaju moć da nam usmeravaju – nameću svoju volju ili da nam oduzimaju čak i našu energiju i to baš onako, kako se to pripisuje zombi-ima. To ga fiksira na spoljna dešavanja i udaljuju od vlastitog – ličnog unutrašnjeg sveta. Međutim, trebamo znati, da to i nije baš tako naopako, jer to je povezano sa našim – čovekovim životnim zadatkom zbog koga je i došao na ovaj svet.

Potrebno je da shvatimo, da je ovaj svet u pravom smislu naša škola, a svaka naša inkarnacija to je nova šansa da popravimo ono što smo u prošloj zabrljali.
Vremenom, posle mnogo inkarnacija, čovek će već sebi stvoriti takve okolnosti, koje će mu omogućiti da ostvari svoje konačno poslanstvo. Poslanstvo svakog pojedinca jeste da spozna samoga sebe; da spozna istinu o tome ko je on, odakle je došao, gde to odlazi i zašto misli, da je čitavo postojanje teško razumljivo?
U stvarnosti može se reći, da je svako ljudsko biće na izvesan način lutalica – izgubljen – kao izgubljen sin, i da je u potrazi za putem koji bi ga vratio prvo ka sebi – da nađe svoj mir, a onda kući u Očev dom, odakle je i krenulo u ovaj svet. Tek kada se vrati ka sebi, tek tada mu se prosvetle horizonti, i tek tada zna - spozna, da je došlo vreme da se vrati u Očev dom – kući.

Kada čovek počne da traži sebe, tada ujedno počinje da uzdiže svoju svest i da se duhovno budi - te tako tražeći sebe – jednom sebe i nađe, tada obično nađe i Boga.

Putevi koji vode ka tom spoznanju - ka sebi, su veoma različiti ali istovremeno i jedinstveni.  Zbog toga ne može se tvrditi, da su neki putevi bolji od drugih. Svi putevi su ispravni, možda je poneki trnovitiji, bolniji, poneki poduže traje ali konačno svi oni vode čoveka ka sebi, da bi mogao da se vrati konačno kući u Očev dom, a to i jeste njihova namena. Važna je namena puta a ne njegov oblik. Oblik samo omogućava da čovek na svom životnom putu spozna ono, što će mu podići njegovu svest – da shvati svoje poslanstvo. Ponekad su ti oblici, kao i njhove osobine isuviše zahtevne, možda čak i preterano krute i brutalne. No ako je to, to što će pomoći da čovek pridobije nova spoznanja, tada je i to u redu.

Svaka spoznaja uvek znači korak bliže ka sebi, odnosno ka rešenju problema koje čovek ima. Nažalost on se najčešće ponaša u skladu sa svojim ubeđenjem, koje ga tada obično udaljuje od vlastitog bivstva, te tako postaje beskućnik – izgubljeni sin, zato što su naša prolazna zadovoljstva koja nam pružaju naša čula izazovi, kojima se teško upiremo. I tako neprestano bežimo od kuće zaboravljajući, da svo vreme nosimo u sebi svoj dom. Te tako, to traženje sebe – svog doma, počinje sa traženjem kontakta sa drugima a završava se sa traženjem kontakta sa sobom.

Ponekad, na početku traženja kontakta sa samim sobom, to traženje može biti i bolno, mukotrpno i može se desiti da zbog toga čovek napusti to traženje. No pošto je taj kontakt sa samim sobom čoveku jedina mogućnost da sklopi mir sa sobom pa potom i sa drugima, i da se oslobodi svih svojih tegoba, ipak vremenom, svako se vrati na svoj put traženja, jer jednostavno ''on zna'', da razrešavanje svojih problema neće dostići ako ta rešenja  traži u kontaktu sa drugima. Kontakt sa drugima je samo jedna sekvenca u razvoju svoje ličnosti, i tome treba svaki pojedinac da se odupre, zato što je jedino ispravno rešenje stopostotni kontakt sa samim sobom.

Mogli bi još mnogo toga da govorimo kada je reč o traženju kontakta sa samim sobom. Tražiti sebe, tražiti svoj mir i nabrajati načine kako da ti putevi teku… ali to nije najvažnije – nije bitno. Važno je da znamo, da postoje najrazličitiji putevi koji vode čoveka da pronađe samoga sebe, da sa sobom sklopi mir i da bi mogao jednom da se vrati kući – domu – Ocu svome.
Problem može da nastane ako ostanete za stalno buntovnik, ako ostanete neprekidno na putu skitajući, lutajući, vodeći ratove sa sobom i sa drugima i bez volje da zavirite duboko u sebe i ako se nikada ne vratite ka sebi, jer onda u kući Očevoj za vas nema slavlja.
No ipak, jednom (ako ne u ovom životu onda u nekoj potonjoj inkarnaciji), će svaki čovek svojom slobodnom voljom izabrati onaj put, koji će mu omogućiti da pronađe sebe, kako bi mogao da sklopi mir sa samim sobom i to je zadatak svakoga od nas. Ne bojte se svog puta ali znajte, da na taj put možete krenuti samo ako se vi odlučite za njega – to je vaša odluka - vaše spasenje i što pre to učinite to bolje po vas. Srećno!