Ovostranost i onostranost

 

 

Svi mi veoma dobro poznajemo ovostranost, tako barem mislimo i u to smo veoma tvrdoglavo ubeđeni. Tu našu ovostranost svakodnevno i uvek iznova doživljavamo oko sebe sa svojim čulima i zar to nije naša esencijalna i činjenična stvarnost – lično doživljena postojeća realnost?

No kada upotrebimo reč ovostranost, pošto je naš svet polaran, tada mora postojati i onostranost. I zato ću ova razmišljanja usmeriti uglavnom na onostranstvo.

 

Međutim, za mnoge savremenike ovog materijalno fizičkog postojanja nastaju poteškoće, kada se sretnu sa pojmovima “onostranost“, duša, duh, Bog… zato, što im to zvuči isuviše religiozno i oni bi odmah to svrstali u nekakvo“čira-čara“, nekakvu glupost, ograničenost ili primitivizam.

 

Hteo bih da skrenem pažnju odmah na početku ovog razmišljanja, na jednu prikrivenu opasnost a to je, da ne sudimo ljude na osnovu njihovog verovanja ili neverovanja, več samo na osnovama njihovih dela – akcija.

 

U stvarnosti, te poteškoće kod prihvatanja onostranstva nastaju iz apsolutnog nepoznavanja činjenično postojećeg i savršeno oblikovanog “onostranstva“.

 

Pored toga, “realni“ materijalisti uvek sve odbaciju što ne mogu svojim čulima da registruju. Oni ne priznaju da postoji sve ono što pulsirajući život sačinjava i odakle je činjenično, sve vođeno i upravljano – oni jednostavno ne priznaju da postoji “onostranstvo“.

Njihov životni moto glasi: “Ono što ne vidim to i ne postoji“.

Svakodnevno se čuju takve ili slične izjave i to je mal-te-ne zabrinjavajuće, koliko je “savremeni“ čovek neupućen – koliko je uljuškan u nekakvo, ''blaženo neznanje'' – koliko se ne trudi da sazna.

 

Razmislimo - oduvek je važilo pravilo, da uvek prvo nastaje nevidljiva misao, iz koje se rodi nekakva nevidljiva ideja, i tek potom daljim razmišljanjem razvija se i stvara vidljivo delo.

Da li smo pritom ikada pre našeg učinjenog dela videli ili opipali našu misao ili ideju, koja je bila uzrok za nastanak toga dela?

Nismo!

Da li to znači, da misao i ideja ne postoje?

Sigurno je da misao i ideja u materijalnom smislu ne postoje, i da nisu nikakav proizvod našeg mozga, več su principi duhovnog sveta – onostranstva.

No i pored toga, mi prepoznajemo njihovo prethodno postojanje - egzistenciju tih misli i tih ideja – koje prethode svim našim učinjenim delima.

Da li je kod realnih materijalista možda reč o ljudima kojima je teško da shvate logički redosled dešavanja ili je reč o nečem drugom!

Mislim, da su to ljudi koji su se fiksirali na ''svoju'' stvarnost; koji su sebe i svoj život ograničili samo na svoje malecno ''ja'' tako, da ne mogu ali i ne žele razmišljati van okvira koji su sebi postavili. Ili, kako to jedan moj prijatelj kaže: ''Ja mogu savršeno da živim i funkcionišem i bez tog tvog, onostranstva… šta će mi to!?''

To je u redu i ja se sa njime potpuno slažem. Želeti da se probudimo to je u nadležnosti naše slobodne volje i svako ima pravo da ne želi da se probudi. Pored toga, najsnažniji egoizam izrasta iz naše intelektualne uobrazilje a ona nas uvek ubeđuje, da neko hoće da nas prevari i da nam na pleća natovari neke obaveze… moralne, etičke, duhovne… prema roditeljima, deci, rodbini, prijateljima, poznanicima, susedima, bližnjim… prema okolini i prirodi… i naravno, šta će im sve to? Oni traže i bore se za svoja prava i ne žele nikakve obaveze ni prema sebi a još manje prema drugima.

 

Potrebno je da znamo, da su svi ljudi kao i sve druge kreature uzročno, u svojoj svesnosti o postojanju, ipak mnogo jače povezani sa onostranstvom nego što to sami žele priznati.

Zašto?

Zato što prvo, ta nesposobnost shvatanja kod podosta ljudi jeste delimično lično neželjeno shvatanje. Jednostavno, ljudi ne žele da se pozabave sa razgraničavanjem pojmova ovostranost i onostranost ili, još jednostavnije rečeno, ljudi ne žele da priznaju postojanje onostranstva.

Drugo, nemaju svi ljudi ovoga sveta isti nivo svesti. Večina ljudi poseduje svest i intelekt koja je na nižem stupnju razvoja; i oni nemaju kapaciteta da bi shvatili složenija stanja duha.

To je kao što u životinjskom carstvu postoje životinje sa različitim nivoom inteligencije (pčela,i kišna glista), tako je i među ljudima.

 

Potsetimo se jednog slučaja iz davnina. Jednom, kada je Isus završio svoj govor okupljenom narodu, pristupiše učenici Njegovi i rekoše Mu: ''Zašto im govoriš u pričama (parabolama)? A On odgovarajući reče im: Vama je dano da razumete tajne carstva nebeskog, a njima nije dano (ne shvataju)… Zato im govorim u pričama, jer gledajući ne vide, i čujući ne čuju niti razumeju. Jer je odrvenilo srce ovih ljudi, i ušima teško čuju i oči su svoje zatvorili, da kako ne vide očima, i ušima ne čuju, i srcem ne razumeju, i ne obrate se da ih iscelim. A blago vašim očima što vide i ušima vašim što čuju'' (Mat.13/10-16).

 

Drugom prilikom Isus je svojim učenicima (apostolima) rekao: ''Tako je to određeno, da je svako ko je sebe duhovno uzdigao tako, kao što ste duhovno uzdignuti vi, moji istiniti učenici, koji praktikujete visok nivo duhovnog života sprovodeći u život moje učenje, koji ste time uspeli da probudite svoju unutrašnju snagu i razumeli i spoznali mistične tajne nebesa, samo takve duše mogu osvojiti i pridobiti carstvo nebesko – kosmičku svest, koja je oduvek bila prikrivena iza stvorenog vibrirajućeg postojanja - iza kosmičke iluzije. Prosečan čovek, koji nema tako visoko razvijen stepen prijemčivosti, ne može da razume i primeni tako visoku istinu skrivene Božje mudrosti. Kada im govorim u parabolama, bolje i lakše mogu da razumeju mudrost Mog učenja. Najviše istine nebeske i carstva Božjega – Stvarnost, koje su sakrivene iza sveta čulnog opažanja i koje se nalaze sa one strane sposobnosti razmišljanja našeg razuma, mogu se obuhvatiti samo intuicijom – čistom spoznajnom sposobnošću duše.''

 

Znači, kao duše nismo svi na istom nivou razvoja svesti te zbog toga, i obaveze naše u ovom životu nisu jednake. Kada je Isus rekao: ''Kome je god mnogo dano, mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše, najviše će iskati od njega'' (Lu.10/48), time je upravo naglasio, da što više imamo materijalnih ali i duhovnih dobara, to smo više obavezni da pomažemo one kojima treba pomoć.

''Badava ste primili (na primer, talenat za lečenje), badava i dajte (badava i lečite)'' (Mat.10/8).

 

Kao što vidimo, priznavanje onostranosti nalaže nam podosta obaveza. Da li zbog toga ne želimo da priznamo postojanje te onostranosti?

Uostalom pogledajmo, i ovostranost kao i onostranost u stvarnosti su skoro sasvim jednostavni pojmovi:

Ovostranost to je sve što možemo, ovde na zemlji, da opažamo – registrujemo sa našim čulima.

Onostranost, to je drugi aspekt iste stvarnost, samo ona se nalazi sa druge strane prirodne stvarnosti, i zato često i kažemo za nju, da je nadprirodna. Znači, onostranost je prema tome sve ono što se samo sa čulima ne može opažati – registrovati.

Ustvari, može da se kaže, da ovostranstvo i onostranstvo kao svaka za sebe uopšte ne postoje, zato što ovostranstvo jeste deo onostranstva – to je jeda celina – to je celokupno naše Postojanje. Ovostranstvo i onostranstvo to su dva stanja jednog postojanja ali na različitom nivou vibracija.

Sasvim razumljivo zar ne?

Na primer:

Niti jedan čovek ove naše zemlje još nije video struju, radio ili TV talase, magnetne talase itd, a ipak svaki od nas iskusio je na neki način njihovo realno postojanje.

Ni jedan čovek nije svojim prirodnim čulima registrovao ideje i misli svoje ili nekog drugog čoveka, a mi smo ipak sigurni u postojanje tih ideja i tih misli!

Svi mi - ljudi, manje ili više, znamo za postojanje telefona, televizije, interneta, fejsbuka, tvitera itd… i ako još niko od nas nije video kako te slike i vesti putuju prostorom!

Da li nas treba još potsetiti da su sunčevi zraci, gama zraci, rentgen zraci i još mnoga druga zračenja za naše oči nevidljiva i da od svih zračenja naše oko vidi samo jedan mali, skoro beznačajni delić spektra?

Zar nije naše šesto čulo – intuicija, nedvosmisleno jedan kontakt sa onostranstvom?

Mnogi ljudi misle da je naša svest – svesnost, proizvod našeg mozga. Ni na pamet im ne bi palo, da je: ”Problem svesti zajedno sa pitanjem nastanka našeg univerzuma, danas je još uvek van granica čovekove spoznaje'' (Prof. T. Mentzinger).

 

I konačno, šta da mislimo i šta da kažemo o radu kvantnih fizičara, koji su svojim naučnim istraživanjem sasvim poljuljali bastion materijalizma? Zar su sva njihova istraživanja jedno najobičnije ˝čira-čara˝…?

Značajniji evropski naučnici iz vremena do polovine 20-tog veka kao što su bili: Kopernik, Galilej, Newton, Faraday....nisu imali problema sa time, da delovanje duha usklade sa zakonima prirode.

Descartes, piše: ''U stvarnosti jedino Bog je potpuno mudar, i sa najpotpunijim znanjem o svim stvarima''....

Voltaire, veliki protivnik licemernog crkvenog hriščanstva uzvikuje: ''Ne znam šta da mislim o ovome svetu, ali ne mogu da verujem da postoji časovnik a da ne postoji časovničar''....

Kelvin tvrdi: ''Ako dovoljno duboko i snažno razmišljate o prirodnim naukama, bićete primorani da verujete u Boga''....

Louis Pasteur tvrdi: ''Malo nauke udaljuje nas od Boga ali mnogo nauke opet nas vraća ka Bogu''.

Einstein piše: ''Moja religioznost sadržana je u poniznom divljenju beskonačnoj nadmoćnosti duha, koji se otkriva čak i u najmanjoj – nevidljivoj pojedinosti, koju otkrivamo svojom slabom i

nikakvom pameću''....;

''Nauka, koja u svom razmišljanju ne uključi duh, ne može da napreduje ka istini; postojanje jedne Stvaralačke sile mora da se akceptira od strane nauke kao nepobitna činjenica.'' (Max Planck, www.bildung-und-mensch.de/interdisziplinaerer--dialog/materie.html)

 

Max Planck (1858-1947) otac kvantne fizike u okviru jednog predavanja o prirodnim naukama između ostalog rekao je:

“Poštovana gospodo, kao fizičar koji je čitav svoj život posvetio trezvenoj nauci u istraživanju materije, siguran sam, da sam oslobodjen svake sumnje, da me ljudi smatraju za zanesenjaka – šarlatana.

I tako eto, prema mom istraživanju atoma, kažem vam sledeće: Materija kao takva ne postoji.

Sva materija nastaje i postoji samo kroz snagu, koja dovodi “čestice” atoma u treperenje te ih tako drži na okupu poput nekog sićušnog sunčevog sistema našeg kosmosa. Kako u čitavom kosmosu – vaseljeni, ne postoji niti inteligentna snaga još manje večita snaga a čoveku još nije uspelo da pronadje mnogoželjeni perpetum mobile, tako da iza te snage moramo da predpostavimo jedan svestan inteligentan duh . Taj duh je prauzrok sveukupne materije. Vidljiva i prolazna materija nije realna, nije istinita i nije stvarna – jer materija bez duha uopšte ne može da postoji – već istinit je samo duh koji je nevidljiv i besmrtan. No pošto i duh kao takav takodje ne može da postoji jer svaki duh pripada nekom biću, moramo neizbežno da predpostavimo jedno duhovno biće. Kako i duhovna bića ne mogu da postoje sami iz sebe, već moraju biti stvorena, ne stidim se, da tog tajanstvenog Stvoritelja nazovem isto tako kako su ga sve kulture naroda ove naše planete zemlje već hiljadama godina nazivale: Bog!

Eto na takav način ja, fizičar, koji se čitavog života bavio materijom, stižem iz carstva materije u carstvo duha. I time je naš zadatak (fizičara) doveden do kraja, a naša dalja istraživanja moramo da predamo u ruke filosofa.”(Izvor: Arhiv Max Planck instituta,Abt.Va, Rep. 11 Planck, Nr. 1797).

 

I tako eto, danas nam čak i kvantna fizika pokazuje, da u našoj svakodnevnoj materijalnoj okolini baš ničega ne bi videli – ničega nema, čiji uzrok ne bi bio u “onostranstvu“ – ako ne bi došlo “odande“.

 

Zar nije več krajnje vreme da se probudimo, i da shvatimo, da čitav naš prelepi fizičko-materijalni svet postoji samo zahvaljujući postojanju nevidljivog sveta – onostranstva, i da je onostranstvo uzrok a da je ovostranstvo posledica.

 

Mi mnogo toga ne možemo da registrujemo sa našim prirodnim čulima, no ipak neke činjenice nam pokazuju, da onostranstvo postoji, da je mnogo veće i mnogo složenije od našeg ovostranstva. To isto nam tvrde i vekovima prastara pisanja prosvetljenih pojedinaca.

 

Paradoks pritom jeste, da je danas od svih ljudi, i pored nemogućnosti da čulno registruju spomenute fenomene onostranstva, prihvaćeno njihovo postojanje - kao nešto što se samo po sebi razume – jedna sasvim normalna svakodnevnost.

To znači, da podosta ljudi, koji u stvarnosti ne priznaju postojanje onostranstva, i pored toga sve to nevidljivo prihvataju kao nešto što je sasvim razumljivo, ali istovremeno oni sve to odbacuju kao nešto nemoguće, odnosno kao ''čira-čara'', budalaštine i slično ?

 

Pitam sebe a pitam i vas, zar nije takvo ponašanje ljudi, najblaže rečeno čudno, nenormalno ili čak bolesno?

Šta je uzrok tom lično željenom neznanju i toj želji, koja je prisutna kod mnogih ljudi, da svoj celi život provedu u jednom skučenom ''ja'' – u ograničenosti jednog kratkog i prolaznog života?

 

Mislim, da se osnovni problem nalazi u njihovom jednostranom obrazovanju, pri čemu su se fiksirali samo za materijalni aspekt postojanja. Pritom su svojom samoobmanom sebi dozvolili da priznaju samo ono što su lično “videli“ ili “čuli“. Generalno svi oni prenaglašavaju aktivnost svoga mozga, bez da pritom sagledaju potrebu da aktiviraju svoje duhovne kapacitete koje se dešavaju u njihovoj duši ali koje oni uporno prigušuju – na koje se nikako ne odazivaju.

 

Zbog toga je danas sve što se dešava kod čoveka na ovoj zemlji u velikoj meri oblikovano beskrupulozno i sve samo zbog čovekovog pogrešnog i bezbožnog ponašanja!

 

Zašto kažem bezbožnog ponašanja?

Zato što smo celo postojanje sveli samo na ''ja, sada i ovde''.

Zato, što veoma mnogo ljudi ''baš ih briga'' za sve što nije ''ja, sada i ovde''.

I konačno zato, što savremen čovek sve više usmerava svoj život besmislu. Pogledajmo oko sebe: Razaramo i trujemo sebe i svoju okolinu; nemilosrdno uništavamo prirodu koja nas je iznedrila, kao da ona našem potomstvu ne treba; uzrokujemo katastrofe, patnju, bolesti, ratove; najblaže rečeno osećamo otpor prema svim ljudima koji nisu takvi kao što smo mi i to sve samo zato, da bi zadovoljili svoj egoizam i svoje strasti, da bi gomilali materijalne stvari i kako bi mogli da imamo što veći uticaj – što veću moć na našu okolinu!

 

Sasvim prirodno je, da u takvoj situaciji kod velikog broja ''savremenih'' ljudi, sledi namerno i jednostrano negiranje postojanja onostranstva.

A to znači, kada nema onostranstva i kada postoji samo ovostranstvo, ''tada mogu da radim šta god hoću''; ''uživaj, samo jednom se živi''…

 

No i pored toga, svi smo i dalje neprestano okruženi sa veličanstvenim čudima ovog našeg sveta, koji je i pored svega, samo jedan sasvim malecni delić ogromnog Božjeg Stvaranja. I pošto znamo, da se ogroman deo Stvorenog nalazi van područja fizičko materijalnog, valjda je tada i jasno da se sve, pa i uzrok celokupno stvorenog, nalazi u tako-zvanom onostranstvu.

I još nešto moramo znati: Sve, ama baš sve što je oblikovano na zemlji dobilo je svoj uzor od več postojećeg iz onostranstva. Potrebno je da znamo, da ovde na zemlji nastaju uvek samo oblici – prethodno več oblikovani (od modela ili matriksa) u živom onostranstvu!

 

Poznati Švedski naučnik prirodnih nauka Emanuel Swedeborg, nedvosmisleno nam poručuje:

''Pošto sve što je prirodno ima svoj uzor u duhovnom, iz toga proizlazi, da prirodno ne može postojati, ako nije imalo svoj uzrok u duhovnom. Svi prirodni oblici su posledice; te prema tome prikazuju nam nešto, što pripada duhovnom; pri čemu opet sve duhovne stvari prikazuju nam nešto što pripada nebeskom carstvu jer odatle je i sve poćelo.''

 

Svi mi, ljudi ove zemlje, skoro svakodnevno smo suočeni sa problematikom onostranstva.

Rođenje i smrt su početak i kraj života svakog čoveka ovde na ovoj zemlji. Nažalost, tu izuzetno značajnu činjenicu u našem svakodnevnom fizičkom postojanju, večina ljudi nikako da prihvati kao predmet svog razmišljanja u smislu: odakle je došao taj život nastanivši se u fizičkom telu, i gde opet odlazi taj život posle smrti!?

 

Mislim, da se svaki od nas, več više puta upitao, šta je život?

Isto tako mislim, da bi jedan odgovor na to pitanje mogao biti: Koliko ljudi toliko i različitih odgovora. No i pored toga, svi mi mislimo da vrlo dobro znamo šta je život i da je to živa istina.

Sasvim sigurno je, da je tajna života najveća zagonetka koja je ikada postavljena ljudskoj misli.

 

Međutim sve više nam se otkriva, da Istinu treba tražiti u sklopu poznate rečenice : ˝Ja sam put i istina i život…˝ (Jov.14-6).

A život u sklopu Života, sa svojim mirijadama mirijada fenomena života, odvija se i razvija i dalje kao fenomen - čudo stvoreno iz Božjih misli i ideja...

 

Pogledajmo kako nam sam Gospod opisuje jedan uvid u čudo - u suštinu života:

“Čovek, nezreo i materijom zaslepljen u svom kretanju kroz život na ovom svetu, sličan je pšeničnoj biljki, kada počne da se razvija iz svoje klice.

Kada se pod uticajem sunca vlat pšenice izdigne sa površine zemlje, tada se još ništa ne primećuje od bilo kakvog ploda; ali pod sve snažnijim uticajem sunca uskoro se i primeti klas, koji biva sve puniji, bujniji i potpuniji, cveta, postepeno se oblikuju zrna u klasu, uvijaju se u svoju ljušturicu, sazrevaju, da bi se pri svojoj punoj zrelosti potpuno odvojili od svog klasa, od stabljike pa i od svoje ljušturice i postale potpuno slobodne - samostalne.

Kada su zrna potpuno sazrela, tada odumire klas pa i cela slamka. Zašto? Zato što se spoljni život pšenice sasvim povukao u unutrašnji biljni život – u plod zrna, u kome je sada sve sadržano – koren buduće biljke, njeno stablo i klas sa svim zrnima znači, ne samo jedno zrno, već sva zrna jednog klasa (u jednom jedinom zrnu uskladišteni su svi podatci potrebni za razvoj bezbrojnih budućih zrna pšenice ovog sveta).

Da li ste možda već doživeli, da pratite kako to u hladnoj zimi, pod slabim svetlom sunca, meseca i svih nebeskih zvezda, jedno pšenično zrno izraste iz zemlje i razvija se preko korena, stabljike i klasja sve do svoje pune zrelosti?

Kada je to moguće da se desi pšenici i to još zimi, onda može da se desi i da čovek, i ako pod uticajem mnogobrojnih i različitih svetlašca mnogohvaljene mudrosti ovoga sveta, sebe uzdigne na unutrašnju zrelost života! Da bi to moglo da se desi i kod njega, on mora svojim delom – akcijom neprestano žive vere, da u sebi probudi proleće, kako bi moglo da nastane letnje doba života, u kome bi mogli potpuno da sazru svi plodovi odnosno, da jača i sazri sve snažnija ljubav prema Bogu, a time i ljubav prema bližnjem.“ (jl.GEJ.09.100.01-03)

 

I tako eto vremenom, taj život je čoveka naučio, da se naša stvarnost odvija na vidljivoj ali i na nevidljivoj ravni. Danas nam čak i kvantna fizika sve više otkriva, da je upravo nevidljiva ravan naše stvarnosti osnova za postojanje našeg vidljivog sveta – otkriva nam Istinu – Boga… istinu, koju su poznavali i o kojoj več vekovima govore duhom prosvetljeni pojedinci.

 

Zato, kada govorimo o životu, ne možemo a da ne govorimo i o smrti. Jer smrt je deo života i zato pedlažem: Kada govorimo o tom zajedništvu života i smrti, o tom kontinumu, jer Život kao tok jeste jedan kontinualni proces – jedan kontinum, tada radi boljeg razumevanja, reč Život pisaću kao ličnu imenicu - sa velikim početnim slovom.

 

Mi ljudi, oduvek smo bili, jesmo i bićemo uglavnom zaslepljeni životom – čulnim životom a o smrti ne želimo ni misliti a još manje govoriti. No i pored toga, pokušajmo da ipak razgrnemo veo smrti i pogledamo, šta se to dešava u Životu posle ovog života – u onostranstvu ili kako bi mi to uobičajno rekli, šta se to dešava sa mnom kada napustim ovaj naš svet – kada umrem?

 

Ako bi se upitali šta je smrt, verujem da i o smrti svaki čovek ima neko svoje mišljenje i najčešće površno ili bolje reći pogrešno.

Generalno pravilo za sve ljude jeste, da smrt nastupa onda, kada je smisao njihovog života na zemlji ispunjen.

Mnogo ljudi su opisali svoja iskustva o kliničkoj smrti i poneke prosvetljene duše opisali su i svet u koji odlazimo nakon smrti. Kada je Hristos rekao: ''Mnogi su stanovi u kući Oca mojega… (Jov. 14/2),'' mislio je na taj svet i najautentičniji opis tog sveta, dao nam je upravo Isus Hristos u spisima Jakoba Lorber-a, ''Jenseits der Schwelle – Sterbeszenen''.

Možda ste več pročitali knjigu ''Život poslije života'' koju je napisao Dr. med. Raymond Moody. Kod nas je izašla u zagrebačkom izdanju, a može se naći i na internet-u pod ''Život poslije života'', odnosno na (http://www.ivantić.net). Preporučujem svakome, da ovu jedinstvenu knjigu obavezno pročita.

Pored ove knjige, preporučio bih vam knjigu, koju je na pobudu Dr. Moody-a napisao neurohirurg Dr. Eben Alexsander, koji je posle 25-togodišnje prakse doživeo svoj bliski susret sa smrću i o tome napisao fascinirajuću knjigu ''Looking into eternity'' (Pogled u večnost).

 

Jedna druga knjiga koja podrobnije opisuje odlazak, napisali su bračni par Anne i Daniel Meurois – Givaudan. Naslov originala jeste ''CHRONIQUE D` UN DEPART''; na slovenačkom ''Kronika odhoda'' u izdanju AURA d.o.o. Ljubljana 1995; ali isto tako i sve druge knjige od ovih pisaca.

 

Kada razmišljamo o smrti, prvo što možemo da konstatujemo jeste, da se smrt dešava svakodnevno, i da približno svake sekunde u svetu umru 3 osobe. Znači, smrt nije nikakva retkost i zato treba da znamo, da smrt svakome od nas dovodi jedno staro i poznato razdoblje života do kraja, ali istovremeno ona (smrt), jeste jedan novi početak – rođenje jednog novog ciklusa života u sasvim novoj i ne baš sasvim nepoznatoj sredini.

Kada kažem ne baš sasvim nepoznatoj sredini to zato, što mi sa smrću ulazimo u astralni svet, koji ređe svesno i češće nesvesno, posećujemo u našim snovima skoro svake noći.

 

Pošto svaki čovek svom životu uvek dodeljuje prvo i počasno mesto, nema razloga da to ne učini i prema svojoj smrti – prema svom sveukupnom Životu. Zato bi trebali da znamo, da bi ta metamorfoza – prelazak iz materijalno-fizičkog sveta u sledeće postojanje – u astralni svet tekao harmonično, veoma je važno da se za napuštanje ovog sveta što bolje pripremimo.

To znači, da se sasvim ''ispraznimo'' odnosno, da pri odlasku kroz vrata smrti, kroz vrata koja vode u novi život, na ovoj zemlji ostavimo sve naše zemaljske želje, brige i sekiracije; da svima sve oprostimo, da se najiskrenije pokajemo za sve nedolične misli, dela i ponašanja; da sve otpustimo u miru i ljubavi; da se sasvim opustimo i da se potpuno predamo našim duhovnim vodićima, koji su nas pratili tokom celog našeg proteklog života iako za njih nismo znali, iako u njih možda čak i ne verujemo, ipak oni su baš uvek bili naša nevidljiva potpora. Važno je još, da u sveukupno dešavanje imamo potpuno poverenje odnosno, da mu se sasvim predamo.

 

Isto tako potrebno je i da znamo, da je čovek u svom životu razvio isuviše jednostrane i pogrešne pojmove skoro o svemu što je stvoreno od Stvoritelja. Ta tvrdnja važi isto tako i za nastavak života duše posle fizičke smrti, pod uslovom da čovek uopšte veruje u takvu mogućnost. Ako veruje, onda najčešće misli, da duša posle smrti odlazi da se odmori u ˝blaženi mir˝; da duša u grobu čeka na sudnji dan; ili, da duše odlaze u raj, čistilišče ili u pakao. Međutim, potrebno je da znamo:

• Kada duša posle smrti nastavlja svoj život u onostranstvu – u astralnom svetu, ona ne miruje več mora uvek da bude aktivna zato, što na svakom nivou postojanja delujući život znači kretanje - aktivnost. Sva doživljavanja su tamo snažnija i bogatija nego ovde na zemlji. To znači, da je osećanje sreće snažnije ali to je isto tako i kod nesreće. Duša tamo susreće i nalazi sve što je tu na zemlji mislila i osećala. Tamo je čekaju sva ''njena dela'' – ona ih jednostavno nosi sobom, sve jedno da li su to misli, principi, stremljenja… da li su bila plemenita ili neplemenita. Sva ta ''njena dela'' biće joj dovoljna da neće imati mira, tako da o nekom odmoru u smrti, koja bi trajala do sudnjeg dana, u tome nema ni traga od istine.
• ''Uskrsnuće ili vaskrsenje za sudnji dan, kada će Isus kao sudija da odredi gde će duša da ide, u raj, čistilište ili pakao,'' to je sasvim nakaradna rečenica i u njoj nema ni trunčice istine. Prvo, uskrsnuće ili vaskrsenje za svaku dušu to je sudnji dan a to je dan smrti njenog tela – dan, kada duša napušta svoje fizičko telo. Shodno tome, i nekakvo čekanje duše u grobu za sudnji dan, to je smešna i paganska tvrdnja. U grobu je sahranjeno samo naše materijalno telo, koje će prirodni zakoni postepeno da vrate u svoj pra-supstancijalni oblik. Drugo, Isus Hristos je sama ljubav i nije nikakav i ničiji sudija. Nas ne sudi nikakva viša sila ili inteligencija. Nepostoji nikakav ''poslednji sud''; nema suda ali ima uzroka i posledice; uzroci, to su sve naše misli, sve naše želje, naše reči, naša dela, naši motivi, naše navike, naši životni principi… sve što smo za života posejali, samo to možemo da žanjemo (Jov. 5-2; Jov. 8-15). Možda bi mogli da kažemo, da je čovek u stvarnosti istovremeno i osuđenik i svoj sudija što znači, da svaki čovek mora sebe da traži, nađe i''probudi'', kako bi mogao sam sebi da oprosti sve nedoličnosti svog života. Drugim rečima, naš preživljeni život je uzrok, a posledica takvog života jeste određeni nivo vibracije kojom treperi naša duša, koja će kao takva, biti privučena u astralnu ravan iste vibracije – među srodne duše.

Kada govorimo o duši, prvo je potrebno da znamo, da svi mi imamo dušu i ona je potpuno nezavisna od toga da li pripadamo ''dobrim'' ili ''lošim ljudima''; ili, da li mi u to verujemo ili ne.

Drugo što trebamo znati jeste, ''da mi nismo ljudska bića koja doživljavaju duhovna iskustva, več smo duhovna bića koja doživljavaju ljudska iskustva'' (Teilhard de Chardin).

I treće, ništa manje značajno od prva dva jeste, da svačija duša jeste ideja – misao Božja i kao takva, ona je bezvremenska – večita.

 

Ako želite da znate šta je duša? Odakle potiče? Čemu služi?... Tražite… tražite u delima Majster Eckhart-a, Swedenborga, Jakob Lorber-a, Rudolf Steiner-a, … tražite posvuda ali znajte da ćete uvek naći samo slova na papiru. Istinito traženje istine i bilo čega što je duhovnog karaktera, treba uvek tražiti samo ''u duhu i u istini'' i samo kada uđemo pravom meditacijom* duboko u ''našu onostranost'', samo tada mogu da nam se otkriju sve tajne duha…

 

*Meditacija je nauka koja vodi dušu ka sjedinjenju sa duhom; to je koncentracija koja se primenjuje onda, kada želimo da spoznamo Boga; odnosno to je stanje naše povišene svesti… sve do nivoa najviše svesti. Postoje mnogo vrsta i načina meditiranja. Svakome ko želi da uđe u svet onostranstva, preporučujem jednu prastaru tehniku meditacije, koju je guru Babaji, kao jedan poseban oblik Raja-Joge nanovo formulisao i nazvao Kriya-Yoga.

 

Zato, pokušajmo da shvatimo, da upoznavanje onostranstva još za života ovde na zemlji, i poznavanje prilika koje ćemo doživeti posle smrti, mogu da nas nadahnu da svoj život ovde na zemlji mudrije proživimo.

 

Nažalost, večina ljudi živeći na zemlji svoj fizičko-materijalni život, fiksirali su se za njega toliko, da ništa drugo ne vide. Sa tako suženim vaspitanjem, razumevanjem i ponašanjem, vezali su se samo za prolazno postojanje, i time izgubili jednu vrlo važnu kariku u lancu sposobnosti razumevanja o tome, šta to ˝gore˝ sa svojim uzrokom, posledično deluje na ono ˝dole˝. No i pored toga, ako dovoljno uporno, sistematski i nepristrasno istražujemo ono ˝dole˝, doćičemo isto tako do spoznaje da u vidljivom svetu, kao i u nevidljivom, vladaju iste zakonomernosti.

Te zakonomernosti potiču iz najviše sfere, sfere koja se nalazi iznad stvorenih uzročno posledničkih svetova (kauzalni, astralni i fizički), u Bibliji se naziva ''carstvo nebesko'' i koju bi nazvao ''Jednota''.

 

Ovi zakoni Stvaranja oblikuju ne samo ovostranu ravan, več isto tako i onostranu ravan i deluju tako, da se u velikom Stvaranju apsolutno ništa ne izgubi.

 

Shodno tome, i život koji je napustio fizičko telo mora da ima neki oblik i taj oblik mora negde da ode i upravo tako se i dešava. ˝Oblikovani život˝ koji se povlači iz fizičkog tela to je duša, koja nakon napuštanja fizičkog tela prelazi - prenosi svoju svest u astralno, finotvarno (supstancijalno) telo i budi se u astralnom svetu. Astralni svet, to je pojam sa velikim brojem regiona – ravan vibracija.

 

Da bi nadalje mogli bolje da razumemo neka stanja našeg postojanja koja se odvijaju van našeg poznatog, trodimenzionog - fizički materijalnog sveta, potrebno je da objasnimo sasvim na kratko, naše sveukupno postojanje.

 

Pre početka Stvaranja sveta prividne odvojenosti – uzročno-posledničkog sveta – sveta naše Stvarnosti, postojao je samo, svet nedeljivog Duha – Jednota - Bog.

I onda tamo jednom, sve je počelo... Evanđelje po Jovanu počinje baš tako: ''U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč... Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo˝ (Jov. 1/1-3).

Jedan od velikih duhovnih učitelja, Paramahansa Yogananda, ovako nam objašnjava šta bi mogla da znači Stvoriteljeva ˝Reč˝ - šta se tada desilo:

˝Izrečena ‘Reč’, to je bila Stvaralačka energija zvuka Kosmičke Vibracije (AOM), koja je kao zvučni talas nezamislivo snažnog potresa proizašla iz Stvoritelja, praćena Njegovim idejama, i tako Stvorila svemir. Iz vlastitog iskustva znamo, da svaka izrečena reč, sadrži u sebi energiju zvuka odnosno vibraciju. I eto baš na takav način, od Stvoritelja izgovorena ˝Reč˝ - Kosmička Vibracija (Duh Sveti – dinamički aspekt Božji), prožeta Kosmičkom Inteligencijom (svest Sina Božjega - Cristosova Svest), kondenzovala se u fine elemente – toplotne, električne, magnetne, i ostala zračenja; i onda u atome gasova, potom u tečnosti i postepeno u čvrstu masu... ‘i Reč postade telo i useli se u nas puno, blagodeti i istine...’ (Jov.1/14) a to znači, da se vibraciona energija koja je proizvela taj kosmički zvuk vremenom stvrdnula u materiju.˝

 

Da li je rađanje svemira stvarno bilo propraćeno zvukom?

Pogledajmo šta nam na to kažu naučnici?

Oktobra 2003, John Cramer sa Uni. Of Washington u Seatl-u, obelodanio je svoje istraživanje buke ''prapraska'' i utvrdio, da je zvuk – buka pri ''praprasku'' bila slična niskom preletu Jet-aviona.

Mark Whittle sa Uni. Of Virginija nekoliko puta je ponavljao svoje istraživanje pozadinskog zračenja kosmičkog talasa i došao do sasvim drugog rezultata. On tvrdi, da je ''praprasak'' bio jedan prakrik. Whittle je na poslednjem skupu American Astronomical Society u Denver-u objasnio: ''Zvučni talas nije načinio samo paklenu buku, več je bio uzrok za razvoj zvezda i galaksija. Najviši tonovi bili su uzrok za nastanak prvih zvezda, dok su niži tonovi stvarali pozadinu galaksija.'' (www.tahid.net/cyberurschrei.html)

 

Nikola Tesla kaže: ....''može se reći, da je energija nulte tačke jedna matriksa (matrix), iz koje proizlazi materija u zgusnutom obliku. Može se još i reći, da je energija nulte tačke uzrok a Postanak - Stvaranje je posledica. Svi priznati oblici energije, zračenje ili čvrsta materija, imaju svoj uzrok u energiji nulte tačke (eteričke energije)''.

 

Drugim rečima, Duh ­– Duh Sveti – dinamički aspekt Božji - Stvaralačka Vibracija, transformirala je Sebe u materiju menjanjem frekvencije kosmičkog vibriranja te tako, zajedno sa Kosmičkom Inteligencijom (Cristusova svest) nastalo je kosmičko inteligentno gibanje – vibracija svesti i sve to zajedno pretvorilo se u kosmičku energiju

Šta se u bitnosti desilo?

Čitava ova metaformoza Duha, pomoću stvaralačke vibracije Duha Svetoga, Stvorila je uzročno-posledični svet koji mi doživljavamo kao odvojenost od Jednote – od Boga, a koji je sastavljen iz tri osnovne ravni – nivoa – tri sveta:

• Prvi, idejni ili kauzalni, često nazvan mentalni ili svet naših misli. To je svet najfinijih vibracija svesti (u kome duša oblači najfinije supstancijalno telo) ili, koji se još naziva, svet Božjih misli i ideja koje su uzrok svih sila i oblika.
• Drugi, astralni, eterični ili nazvan još i emocionalni svet. To je svet nižih vibracija - svet svetla i životne sile – vibratorne energije - eteričke vitalnosti, koja je prva kondenzacija u koju se oblače prvobitne idejne zamisli.
• I treći, materijalno fizički svet, svet grubih vibracija atoma čvrste materije, u kome duša oblači fizički-materijalno telo, kako bi mogla da iskusi u potpunosti delo Božjeg stvaranja.

 

Još da naglasimo, da se svaki od spomenutih svetova manifestuje u sedam nivoa i svaki pojedini nivo sadržan je opet   iz sedam podnivoa.

Ovi svetovi, njihovi nivoi kao i podnivoi, međusobno su razdvojeni vibracijama, pri čemu su oni sa grubljim vibracijama zavisni od onih sa finijim vibracijama a svi oni konačno zavisni su samo o potpori Božje volje i Božje svesti.

I eto, kao što je u makrosvetu svemira, tako je isto i u mikrosvetu čoveka (˝kako gore tako dole˝), te

je Bog svaku ljudsku dušu obukao trostrukom ljušturom ili kako mi to kažemo, sa tri tela kojima inkarnirani duh može opažati, razumevati, i delovati sa Božjom kreacijom.

 

• Prvo, to je Božja misao i ideja ili kako je mi još nazivamo kauzalno telo, mentalno ili telo naših misli i ono je uzrok svih sila i oblika. Drugim rečima, kauzalno telo sadržano je iz čiste svesti i potiče iz Božje ideje koje struktuiraju i održavaju i astralno i fizičko telo
• Drugo, to je astralno, svetlosno, eteričko ili još nazvano emocionalno telo, koje je sadržano iz eteričke vitalnosti i ono je sedište čovekovog uma i osećanja ali svoj život dobija od finotvarnog kauzalnog tela.
• I treće, to je naše grubo fizičko telo snabdeveno materijalnim čulima, sa kojim se čovek uporno i tvrdoglavo identifikuje, i ono je ustvari jedva nešto više od grudve zemaljskih minerala i hemijskih veza sadržanih iz grubih atoma. To fizičko telo svu svoju životnu energiju i snagu dobija od unutrašnjeg, svetlosnog astralnog tela.

Ta tri tela zajednički deluju kao jedna jedinica – jedna celina, uz istovremeno sadejstvo eteričke vitalnosti, naše podsvesti, i preko povezanosti našeg mozga sa svih sedam energetskih centara (čakri) kičmenog stuba.

I još da se potsetimo, prvi i drugi nivo u svakodnevnom razgovoru najčešće nazivamo jednim zajedničkim imenom, duhovni svet.

 

Da se vratimo opet na problematiku naše duše, na probleme, koje ona doživljava u vreme napuštanja fizičkog tela. Tekst je pozajmljen i preveden iz ''Veliko Jevanđelje Jovanovo'' Jakob Lorber-a.

''Proces umiranja može od slučaja do slučaja da se veoma razlikuje. Posmatrač sa svojim materijalnim očima opaža samo, da se umirući brže ili sporije nežno uspava odnosno, da kraće ili duže pati usled razdvajanja duše od tela. Šta se u njemmu stvarno dešava to ne vidi. Proces razdvajanja mora da se obavi i ako to kod nekih osoba može da bude veoma bolno. Bolno zato, što duša sobom ne može ništa materijalnoga da ponese. Što se neka duša više zakopala u materijalnost, za vreme svog života na zemlji, i što je njeno srce više vezano za materijalni svet (težnja za bogastvom, želja za slavom, čašću, poštovanjem…), to je jačim vezama povezana za materijalno telo. Kod razdvajanja (duše od tela) moraju te veze silom da se pokidaju.

Svaka duša koja se izuzetno boji smrti, povezana je još uvek sa snažnim vezama sa mesom svoga tela, i veoma slabo sa svojim duhom. Razlog tome jeste velika ljubav prema životu ovoga sveta.To je još i znak, da se duša vrlo slabo potrudila za večni život svoga duha u sebi…

Ljudi koji su sasvim navezani na zemaljsk život i kod kojih su sve brige usmerene samo na zemaljsko, moraju več u svom kratkom životu na zemlji vrlo trpeti. Često postaju duševno bolesni a ubrzo zatim i telesno, te tako u vreme kada duša napušta svoje telo, moraju se boriti sa teškim bolestima i često ti bolovi traju i posle odvajanja duše od tela. To bolno kidanje veza između duše i njenog fizičkog tela je posebno izraženo kod onih duša kojima je za vreme života na zemlji bilo udobno i prijatno. Ove duše su se vezale za mnoge stvari ovoga sveta i kidanje tih veza je veoma bolno. Potsetimo se, naše fizičko telo nikada ne oseća bolove. Sva naša osečanja, pa i osećanje bolova preživljava naša duša.

Suprotno njima, one duše koje su shvatile da zemaljska blaga duši nikako ne koriste, pošto propadaju zajedno sa telom, time su se več, koliko je to moguće, oslobodile Adamove brazgotine. Ujedno su probudile svoj duh u sebi – iskru Duha Svetoga, odnosno, bogatile su dušu svoju duhom. Na taj način telo sve više prihvata duhovni smer, i time njena duša postaje sve više neosetljiva na draži spoljašnjeg – materijalnog sveta što znači, pošto ne postoje nikakve veze duše sa prolaznim stvarima, nema ni bolnog kidanja tih veza'' (jl.GEJ.02.226.05-07).

 

Mnogi ljudi misle, kada naša duša prenese svoju svest na ''drugu'' stranu, da se tada svest uzdigne na viši nivo međutim to nije istina. Često kada ljudi iznenada ili nasilno napuste svoje fizičko telo, uopšte ne znaju da su umrle i sasvim automatski nastave da žive svoj dotadašnji život. Daskalosov najbolji učenik, vidovnjak (Iakovos), još uvek redovno posećuje svog dedu, koji je umro pre podosta godina i kaže: ''Moj deda još uvek obavlja sve radove u svojoj bašti, neguje svoj nasad pomoranđi, prodaje svoje voće i sekira se kada nema dovoljno kiše…''

 

Naš savremenik, poznati medijum i vidovnjak James van Praagh objašnjava i kaže:

''Mnoge činjenice utiču na stanje naše svesti za vreme 'prelaska'. Na primer, ako žena umre na porođaju, dešava se da u velikoj brigi za svoje dete 'odluči' da se zadrži što bliže svom detetu i tada se najčešće 'zaglavi' u međuprostoru – između ovostranstva i onostranstva, gde ponekad i vekovima borave. Ti duhovi i dalje borave u istoj sobi, kući a ništa ne mogu da pomognu svom detetu. Nažalost ne znaju da bi više bi mogle da pomognu svom detetu iz duhovnog sveta.

Dešava se, da poneki vernici na samrti zaključe, da su mnogo toga počinile na šta sada nisu ni malo ponosne. Kada takve neupučene osobe pri prelasku ugledaju svetlost ili tunel, mogu se uplašiti i pomisliti: 'Uh, neću da idem ovuda, to je sigurno put u pakao!' I tako i one ostanu 'zaglavljene' u zemaljskom nivou. Hoću da kažem, da i naša intenzivna osećanja mogu jako uticati na kvalitet našeg odlaska sa ovog sveta.''

 

Eto, sve su to razlozi koji nam potvrđuju, da je mudro pripremiti se za smrt, jer to može oplemeniti naš prelazak u onostranstvo.

 

Pogledajmo još neke savete koje nam daje Isus Hristos: ''Ako želiš da živiš tako, da se tvoja duša potpuno preporodi u svom duhu, tada će tvoj duh vrlo brzo da pobedi u tebi sve nečiste duhove i ti češ kod napuštanja ovog sveta doživeti blaženu smrt.

Međutim, i ako neko od vas živi po Mom učenju, ali ponekad - tu i tamo padne pod uticaj i iskušenje starih navika, on neće moći da doživi potpuno preporođenje duše u svom duhu, i na kraju će morati u poniznosti i strpljenju, da kod prelaska pretrpi poneku patnju i borbu. Ta patnja za njega biće mu kao vatreno pročišćenje, pri čemu će se od njegovog životnog zlata pročistiti još pokoja grudva šljake. Pitate, zašto to mora tako da bude?

Zato, što nešto, što nije duhovno potpuno čisto ne može ući u carstvo nebesko. To znači: Čist Božji Duh ne može da se sjedini sa dušom koja nije za uvek odbacila sa sebe sve što je materijalno. Isto tako, morate i u jelu i pilu biti skromni, umereni i u tome istrajni, te će vam telo u zdravlju doživeti duboku starost a prelazak će biti sličan slatkom snu jednog umornog radnika u Božjem vinogradu.

Znači, ko živi i dela po Mom učenju, biće potpun i blagoslovljen; ko živi i dela nepotpuno i neprizorno i on će prema tome kako živi i kako dela dobiti svoj blagoslov.'' (jl.GEJ,08.082.10-12).

 

Kada duša konačno napusti svoje fizičko telo, tada ona još nije potpuno slobodna zato, što se još uvek nalazi u astralnom i kauzalnom telu.

Na kojoj ravni vibracija u onostranstvu (u astralnom svetu) stiže tada duša, to zavisi od njene karmičke zaduženosti koju nosi sobom iz fizičkog sveta a to znači: Zavisi od toga kakav život je vodila ta duša na zemlji, kakve su joj bile misli, namere i dela, kakve su joj bile navike, principi, odluke, želje, stremljenja… odnosno, zavisi od nivoa vibracija kojom treperi njena duša. I tada, svaka ravan vibracije postojanja u onostranstvu – u astralnom ili u kauzalnom svetu, privučiće samo onu dušu koja treperi istom vibracijom.

 

Pogledajmo šta nam govori Matael, jedan noviji učenik Hristov, u četvrtoj knjigi ''Veliko Jevanđelje Jovanovo,'' pisano od strane Jakob Lorber-a, po diktatu iz onostranstva:

''…dragi prijatelji i braćo. Zaista neznam, kako se to dešavalo, da sam još od svoje najranije mladosti, s' vremena na vreme, viđao duhove i sa njima razgovarao. Kada sam bio sedam ili možda osam godina star, zbog neke zarazne epidemije iznenada je umrlo u našem susedstvu pet ljudi. Naime, kada se našem susedu razbolila žena, a dan pre toga umrle su njene dve ćerke i još dve sluškinje, došao je kod nas sused sav satrt od žalosti i zamolio mog oca, da mu pomogne i ako je moguće, da mu ženu istrgne iz zagrljaja smrti. Tada je otac blizu Jeruzalema imao lepo imanje i većinom smo tamo boravili. Po potrebi bio je i lekar, zato je osećao obavezu, da se na poziv odazove. Da sam i ja trebao da idem sa ocem razumećete več zbog toga, što sam često u razgovoru sa prisutnim duhovima od njih dobijao dobra uputstva za lečenje.

Otac je bio ubeđen, da ću kod suseda da se sretnem sa duhovima, i da bi oni možda mogli da nam pomognu i tako me je ''hteo ja ili ne hteo'' poveo sa sobom. Nije se prevario, i zaista prikazalo mi se podosta duhova i dobrih i zlih. Što se tiče lekova, ovog puta sve je bilo drugačije; kada sam na očevu želju zamolio jednog krupnijeg duha odevenog u svetlo sivu haljinu za lekove, rekao mi je: 'Pogledaj umiruću! Njena duša se upravo izdiže iz grudnog koša, što je uobičajno mesto na kome duša napušta svoje telo!'

Pogledao sam umiruću detaljnije i zaista, u predelu grudne jamice (solarni pleksus) uzdizala se nekakva bela maglica, sve više se širila i sve je više postajala gušća; neki ljudski oblik nije se prepoznavao. Kada sam tako zamišljeno posmatrao, opet mi se obratio duh u svetlo sivoj haljini: 'Gledaj, kako zauvek duša napušta svoje zemaljsko bivalište!' Upitao sam ga: 'Zašto odlazeća duša nema ljudski oblik, pa i vi duhovi ste duše pa imate prave ljudske oblike?' Duh mi je odgovorio: 'Počekaj još malo, kada duša sasvim napusti telo, dobiće svoj pravi oblik i tada ćeš videti da je lepa i prijatna!'

Dok sam tako posmatrao kako se izmaglica sve više širi i zguščava iznad njene grudne jamice na grudnom košu, telo je još uvek bilo živo i ponekad je uzdisala kao neko koga muče neki gadni snovi. Posle približno četvrtine rimskog časa, dva pedlja iznad grudnog koša umirajuće žene lebdela je maglica u obliku i veličini dvanajst godišnje devojčice, i bila je povezana sa telom magličastim stubićem debljine jednog prsta. Taj magličasti stubić bio je crvenkast, ponekad se malo produžavao, ponekad zgrčio i posle svakog produženja i grčenja bivao je tanji a između produživanja i grčenja, telo se u bolovima grčilo.

Posle približno dva rimska časa, magličasti stubić se odvojio od grudnog koša umirajuće žene i donji deo sada odvojenog stubića izgledao je kao neka raslina sa vrlo mnogo korenskih vlakana. U trenutku kada se magličasti stubić odvojio od grudnog koša, opazio sam dve pojave. Prvo, telo se potpuno umirilo – umrlo je, i u istom trenutku bela magličasta isparina promenila se u meni poznatu susedovu ženu. Istovremeno bila je obučena u belu, bogato naboranu košulju, pozdravila je prijatne duhove koji su stajali oko nje i odmah sasvim razumljivo upitala gde se to nalazi i šta se to sa njom desilo; izuzetno je bila začuđena prema lepoj pokrajini u kojoj se našla.

I ja sam bio začuđen, zato sam upitao svog duha u svetlo sivoj haljini, gde je ta tako lepa pokrajina? Duh mi je odgovorio: 'Iz svog tela ne možeš je videti; to je proizvod njene životne fantazije i postepeno će preći u veću i solidniju stvarnost' (prim.: ona je svojim duhovnim očima videla pokrajinu svog nivoa vibracije). Sa tim rečima me je duh napustio i nastavio da govori sa meni sasvim nepoznatim jezikom; najverovatnije, da je sada slobodnoj duši umrle žene rekao nešto vrlo prijatno, zato što se njeno lice sasvim razvedrilo.

Čudno mi je bilo, da se sada slobodna duša uopšte nije obazirala na svoje napušteno fizičko telo; očigledno je bilo, da se vrlo dobro sporazumevala sa duhovima na meni potpuno nepoznatom jeziku. Ubrzo su joj dovele njene obe ćerke pa i one druge dve devojke, koje su veoma prijatno pozdravile svoju nekadašnju majku i gazdaricu ali ne kao da su njene ćerke i službenice, već kao da su prave, istinite i najbolje prijateljice i sestre, i sve se dešavalo na meni sasvim nepoznatom jeziku. Videlo se, da ni jedna od njih uopšte nije marila za njihovo, do još za života vrlo poštovano telo; takođe je izgledalo, kao da nas smrtnike niko od njih nije video.

Neobično je bilo i to, da je duša umrle žene odmah po izlasku iz fizičkog tela, na veoma čistom hebrejskom jeziku izrazila svoje oduševljenje u odnosu na lepu pokrajinu ali da je ubrzo zatim govorila na jeziku koji po mojem skromnom uverenju niko od nas smrtnika ovde na zemlji ne govori.

Zato sam se opet obratio na svog duha u svetlo sivoj haljini: 'Šta to razgovaraju njih petoro i na kakvom jeziku? Svetlo sivi mi je odgovorio: 'Baš si radoznao dečak! Upravo zbog tebe govore tim posebnim jezikom duhova, jer ne žele da ih ti razumeš. One tačno znaju i osečaju, da si prisutan i da iz svog fizičkog tela vidiš i govoriš sa duhovima slično kao što to čine indijski brdski monasi. Takođe znaju i osećaju da su njihova fizička tela još tu, no za njih su ta tela toliko, koliko je za tebe tvoja stara haljina koju si odbacio jer je bila sasvim pohabana. Mogao bi im ponuditi sva kraljevstva ovoga sveta i da u njima žive hiljadama godina i sa najboljim zdravljem ali one se ne bi vratile u svoja stara tela! To, o čemu razgovaraju ti ne bi razumeo i ako bi govorile na tvom jeziku; naime, upravo vide, da je Veliki Obečani, kao čovek, trenutno kao nežno dete več u materijalnom telu. Kada budeš odrastao upoznaćeš Ga u Galileji.

Eto, to je sve što mi je vrlo uljudno i prijateljski rekao svetlo sivi, i sve to sam kao dečak istinito i živo video, baš tako kao što sada vas vidim; i dokaz da me svetlo sivi nije obmanuo jeste, da sam tebe Gospode zaista našao u Galileji i baš tako, kako mi je on rekao.

Puno od toga ne razumem a posebno, zašto duša kod napuštanja svog fizičkog tela ima oblik izmaglice – zašto nema čovečiji oblik? Zato molim tebe Gospode, koji si najmudriji majstor celokupnog života, da nam to objasniš?'' (jl.GEJ04.128.03-15)

Gospod: ''Hoću i zato poslušajte! I ako se ne prepoznaje, vidljiva maglica je ipak u čovekolikom obliku a zašto se vidi kao izmaglica, to je posledica velikog straha duše u trenutku odvajanja od tela i tada od silnog straha i groze za neko vreme se sasvim onesvesti. Duša gubi svoju svest zato, što je za nju sve to što se dešava izuzetan napor. Zbog toga svi njeni delovi počinju izuzetno snažno da trepere (vibriraju), zato čak i oštro duhovno oko ne može da u maglici odkrije nekakav određeni oblik. Primer iz prirode nam to može možda bolje objasniti. Kada snažno aktiviramo jednu napetu strunu na harfi, ona će za izvesno vreme tako brzo da treperi, da ćemo umesto strune, videti neku providnu magličastu siluetu. Tek kada se struna sasvim umiri, biće njen pravi oblik opet vidljiv.

Isto to dešava se i kod muve u letu. Njena krilca su opet vidljiva u pravom obliku tek, kada se muva opet umiri.

U vreme kada duša napušta svoje fizičko telo, ljudski oblik duše tako brzo treperi, čak do hiljadu treptaja u jednom trenutku, tada ljudski oblik postane vidljiv samo kao neka providna izmaglica i zbog toga vidoviti posmatrač ne može prepoznati ljudski oblik, naravno, ako se zbog silnih grehova nije sasvim izobličila. Da li sada razumeš?''(jl.GEJ04.129.01-05)

 

Za sve nas prosečne ljude, sve jedno da li vernici ili ateisti, smrt ipak znači konačan kraj ovog života i sasvim je normalno, da se poneki naučnik svojim istraživanjem pozabavi onostranstvom. Takav jedan jeste fizičar, prof. dr. Ernst Senkowski iz Mainz-a.

“Prof. Ernst Senkowski, pionir takozvane instrumentalne transkomunikacije, od 1970 god. pa naovamo, veoma intenzivno je istraživao onostrani svet i objavio naučni rad kao standardno delo na temu instrumentalne transkomunikacije.'' Tako piše ’Hamburger Abendblatt,’ u članku “Stimmen aus dem Jenseits“ (Glasovi iz onostranstva) od 04.08.2010

Sama tema baš mnogo i ne kazuje zato je upitan, da li sada možemo da sahranimo naše strahove o smrti?

Odbio je da upotrebi pojam “dokazi“, več nam daje “obaveštenje“, da je sasvim sigurno, da posle smrti, život neometano i dalje teče. Na pitanje da li je komunicirao sa dušama ili sa duhovima, odgovorio je: “Duša ili duhovi neznam, ja bih pre upotrebio reč svest. Posle svih ovih godina istraživanja zaključio sam, da je naša svest bezvremenska – večita; da svaki čovek ima jedno jezgro svesti, koja nas u svakom trenutku usmerava i koja je u neposrednoj vezi sa našom glavnom antenom koju mi nazivamo mozak.“

Senkowski sa razumevanjem sagledava problematiku ovakvog istraživanja i kaže: “Svako istraživanje na ovom području veoma je nezahvalno i preopterećuje ljude, zato što to znači boriti se protiv prevladajućeg mišljenja zvanične mehanističke misli. Večina naučnika uopšte ne želi da se konfrontira sa ovom temom, i ako znaju da u svemu tome ima podosta istine.“

 

Razmislimo! Naučni radovi ogromne večine cenjenih naučnika, doktora nauka i profesora oslanjaju se na klasičnim mehanističkim principima, i oni kao autoriteti kreiraju vladajuću paradigmu.

“No da bi se promenila vladajuća paradigma, potrebno je da se stvori kritična masa naučnika koja podržava novu paradigmu, a to i jeste najveći problem!

Najverovatnije je da čemo još veoma dugo čekati, ako uopšte dočekamo, da se promeni vladajuća paradigma sveta, zato što bi nov pristup nauci porušio sve dosadašnje elementarne dogme u nauci!

Mnogi poznati i cenjeni naučnici, doktori nauka i profesori na universitetima morali bi svoja životna dela da bace u kantu za đubre.”

 

Da, upravo tako je to, i treba da znamo, da mi ljudi nikada ne doživljavamo pravu istinitu Stvarnost več samo sliku stvarnosti, i to onu sliku, koju smo sami za sebe stvorili.

''Situacija nas ljudi slična je zatočenim robijašima, koji su lancima vezani u jednoj pećini tako, da su leđima okrenuti prema ulazu u pećinu. Od svega što se dešava pred pećinom, oni vide samo kao senku.'' Tako piše Platon i nastavlja: ''I tako eto ljudi smatraju, da je ta senka stvarnost. Na takav način oni sebe obmanjuju dvostruko. Zato, najglavniji naš zadatak jeste, da ljudima objasnimo pravu situaciju. Ljudi bi morali barem znati, da će stvarnu sliku sveta da vide samo onda, kada budu bili u stanju da se oslobode okova kojima su sami sebe okovali, da se tada okrenu, i da izađu iz pečine – da je napuste i da stvari (svet) neposredno posmatraju a ne njihove prolazne senke na zidu.''

Začuđujuće je, da je Platonova konstatacija još uvek aktuelna.

Danas, svako ko želi da proširi svoje znanje ne da bi znao više, već da bi saznao pravu istinu, ima mnogo načina sa kojima to može ostvariti. Međutim treba da nam bude jasno, dokle god čovek svesno želi da ostane u maloletnom dobu – dokle god uzima ''zdravo za gotovo'' sve što mu o ovome svetu nude i govore samo njegova čula, dok ne počne da nazire smisla za onostranstvo, dotle će se nalaziti u pećini, u podrumu, u tami, u izgubljenosti, odnosno u nemogućnosti da jasno spozna istinitu Stvarnost.

Uostalom, sve je u nama ali isto tako i sve leži na nama; na meni, na tebi, na njemu… i svako ima puno pravo da se sa svojom slobodnom voljom odluči, da ne želi da se probudi i da želi da ostane u svojoj pećini, podrumu, u tami… uljuškan u iluziji svoje realnosti.

Onima, koji su barem toliko radoznali da žele saznati šta se to nalazi sa one strane naše svakodnevne realnosti, oni će ubrzo shvatiti, da onostranost nije ''tamo negde'' sa one strane od ''ovde''. Ne!

Onostranost je upravo tamo gde se vi nalazite, u vašoj kući, u vašem stanu, u vašoj sobi; konačno, tražioci istine shvatiće i otkriti, da onostranost nije nikakvo mesto u vremenu i prostoru, već stanje probuđene – proširene svesti i da mogu samo pomoću nje da razgrnu veo iluzije našeg materijalnog realizma.

Na kraju ovog razmišljanja, izrazio bih moje iskreno očekivanje i moju potajnu želju, da bi još smeo da doživim, da bi konačno duhovnost i nauka počele da se približavaju jedna drugoj, i dopunjuju, umesto što uvek međusobno ratuju i verujem, da se i vi sa time slažete.