Esej o konju

Konja..... Konja!

Kraljevstvo

za konja!

Kraljevstvo za konja, to nas je nekada, kao srednjoškolce čak i uzbuđivalo. Danas znamo da ima kraljevstva koja ne vrede ni „boba pišljiva“. Ono.... jest da je konj ipak samo konj ali on jeste konj. Ako nije za rad, dobar je za salamu. Ovo mu dođe kao neka tužna logika ali je ipak neka logika, za razliku od nekih kraljevstva koje opstaju mimo svake logike (doduše i to je neka logika).

Elem, bilo kako bilo, tek pored dobrih konja ima i onih drugih. Ipak u osnovi konj je tegleća domaća životinja – marva. Konji plemenitog roda, a ima ih podosta, izuzeti su iz ovog mog razmišljanja. Ko bi to uopšte hteo a i smeo da skine sa pijedestala recimo, jednog Pegaza? I ako konj, muza je pesnička! Zli jezici kažu: ....“a što bi taj konj bio muza da mu nisu njegovi bogovskog porekla, pa makar i trostruka krila imao.“ Uvek su oni koji su mislili da su plemeniti, bili nedodirljivi, zato ne bih o njima.

Naravno da je sve to tako, posmatrano iz našeg ljudskog ugla. Zamislimo paradoks, pa da celu ovu stvar o konjima posmatramo iz konjskog ugla. Recimo, ja sam konj i počinjem da razmišljam konjovski.

Konj sam, pa šta? Dok mogu radim, jer svi konji rade i to je sasvim uobičajna konjska filosofija. Konji uvek za nekoga rade svejedno da li nešto ili nekoga nose ili vuku, oni uvek rade. Za takve konje ljudi kažu, dobar konj. Dobar konj mora biti na prvom mestu konj, pa onda dobar. Ne vredi biti konj ako nisi dobar ali isto tako ne vredi biti dobar ako nisi konj. Dobrog konja treba iskoristiti dok je dobar kažu ljudi i tu su u pravu. Islužen konj postaje mrcina a od nje ništa drugo sem kože i mesa, ali i meso kada je od mrcine, prosto mu bilo.

Sve to mi konji znamo, zato se i trudimo da vredno radimo, kako bi tu činjenicu pomerili što dalje u budućnost. Tugaljivo ali istinito. Moramo se dokazivati iz dana u dan, iz posla u posao.

Postoji jedna stara izreka koja kaže da samo iz dobre štale dolaze dobri konji. Naravno da su to gospodari konja smislili odnosno, vlasnici tih štala. Možda baš zbog toga, danas ljudi jednostavno kažu “štala Karingtonovih“ ili “Ljubićeva štala“, misleći da je več to dovoljna garancija za dobrog – rasnog konja.

O nama konjima treba znati, da skoro od svakog konja možete načiniti dobrog konja pod uslovom, da mu pružite odgovarajući smeštaj i obezbedite dobar tretman. Možda je ljudima čudno ali svaki konj smatra da mu sleduje dobar smeštaj i dobra hrana, več samom činjenicom što je deklarisan kao tegleća marva. To i jeste nekakva logika ali ipak samo konjska. Koliko u tome ima pravde a koliko nepravde zavisi od toga da li o tome sude ljudi ili konji. Zato, i o tome ne bih ovde govorio.

Ono što meni smeta, to je odnos individua koji sebe nazivaju gospodarima, prema nama konjima. Prosudite sami:

Da svaki konj ima svoga gospodara, to je u redu i tako treba da bude. Jednom, bio sam konj sa dva gospodara. Trajalo je “samo“ nedelju dana. Teško meni! Rano izjutra moj gospodar pozajmljivao me je svom komšiji, koji bi me oko podne vraćao u štalu. Tako da sam pre podne radio kod novog gospodara a po podne kod starog. Radio sam radio, a svaki od njih mislio je da me onaj drugi hrani. Eto muke konja sa dva gospodara. Zamislite tek kako je konjima sa više gospodara? Kažu da ima i toga ali ja ne verujem. Takav konj će krepati već posle nekoliko dana ili će postati čudo od konja.

Kada me moj gospodar potapše i kaže: ....matori, dobar si ...., znam da me želi uzjahati. Nakon što me uzjaše, odmah mi nabije mamuze u slabine, valjda da me potseti ko je tu konj. I ako već iz iskustva znam kako hodati po livadi a kako po asfaltu, hodam kako gospodar hoće. To ili mamuze u slabine. Važno je da sve bude kako on hoće. Na kraju krajeva on sam(o)upravlja i niko drugi. Pri tome žvale mi oteknu svejedno, povlačio on kajase ulevo ili udesno, ili što je još gore, kada ih povlači tako, da ne znam kuda.

Gospodar, koga štalski momci nazivaju gazda, do te mere je strah i trepet da novajliji kažu: ....i nemoj s’konjom kako treba, več kako ti gazda kaže pa makar i crko.....

Kada čovek, naš čovek, želi da uvredi drugog čoveka tada mu kaže: Konju jedan! Zašto? Zar taj naš čovek, stvarno misli da su konji glupi i da konji ne razmišljaju? Mislimo mi i te kako, samo ne treba zaboraviti da pored konjske snage imamo i konjsko strpljenje. A strpljenje priznaćete, ipak jeste majka svih vrlina. I verujte, reći čoveku “konju jedan“ i nije uvreda. Naprotiv, mi – konji, puni smo vrlina.

U opštem slučaju nas – konja ima klasićnih i paradnih. Klasične delimo na tegljače i trojance a paradne na realno paradne i na one koji to nisu ni u snu ali gospodar ih forsira iz nekih, nama konjima, sasvim nerazumljivih razloga. Retkost je da konj tegljač bude ujedno i paradan. Konji koji to i mogu biti, ubrzo uvide da se i bez rada može dobro živeti, te rađe paradiraju.

Konj tegljač vuče i tegli celog života. Uostalom, od njega se nešto drugo i ne očekuje. Ako je uz to još i dobar tegljač, onda se od njega traži da to i ostane. Malo hranom, da se ne prejede, malo batinama, ne preterano ni u jednoj stvari, tek toliko da se zna ko je gospodar a ko je konj.

Paradoks je pritome, da gospodar kažnjava uglavnom konje tegljače. Čujmo šta o tome kažu ljudi: ......Kojeg konja lala tuče? Onog koji vuče! Od onog drugog konja lala i ne očekuje mnogo sem da pravi društvo onom koji vuče, pa ga zato i ne tuče........

Moram naglasiti, da čovek ima najveću korist od konja tegljača, pa se sa pravom može reći da svaki konj svojim radom neposredno učestvuje u stvaranju nacionalnog bogatstva i najvažnije, još nije zabeleženo da je neki konj tegljač podkradao svoga gospodara.

Paradni konj služi za prikazivanje, za najrazličitija prikazivanja. Ljudi se hvališu sa svojim konjima, smatrajući da dobre konje ima samo dobar gospodar. Teško nama konjima kada gospodar misli da je dobar. To konji – mi, moramo osećati!

.....moji konji mogu ovo, moji konji mogu ono govore, misle na tegljače ali pokazuju svoje paradne konje. Paradni konj ima pedigre (otac, stric ili neko drugi od rodbine bili su “neko“), nekakvo javno priznanje, knjižicu ili diplomu. Naravno da ljudi ne kažu .....imam diplomiranog konja. To ipak nije zgodno da se kaže, zato gospodari kažu jednostavno: ...svi moju konji su rasni..... to zbog komšiluka odnosno - zbog čaršije, neka se zna. Doduše čaršija zna i da kaže: ....tolko konja, a nema čime da prevuče đubre iz avlije na njivu.... ili ....đaba mu konji, kada su mu kukuruzi nešpartani.....

Imati samo paradne konje, to nikako. Od nečega se mora živeti! Zato i postoje tegljači ali i trojanski konji, koji su takođe tegljači samo anonimni.

Uopšteno, gospodar za svoje konje kaže: .....eto to je MOJ tim za rad....., pri čemu rad trojanskog konja interpretira kao svoje delo. Ako rad trojanskog konja nije vrhunski on kaže: ....šta mogu, kada imam slabog konja.... Ako taj rad ipak bude hvale vredan on kaže: ....pogledajte šta sam napravio.... Zaista, nezahvalno je biti trojanski konj i verujte čak i konju godi kada se prema njemu ophodite pošteno. Ako je dobro obavio neki posao – prevukao neki tovar, potapšite njega a ne nekog drugog konja.

Gospodar biti znači gazdovati pa i nama konjima vladati, a za to treba mudrosti. Ako nema mudrosti, gospodaru vlast direktno udari u glavu i postane sama sebi svrha a to čak i mi konji znamo.

Ono jeste da je svaki od nas konja konj, ali nije svaki gospodar čovek. Doduše, Gorki je tamo nekada, veoma gordo uzkliknuo: „Čovek, kako to gordo zvuči“ i mi ga zato još uvek slavimo kao prvog pisca real-socijalizma, sad već nazvanog humanizam, što bi ja – sada kao konj, nazvao čista teorija, koju život nikako da dokaže. Ili, zar mislite da se u socijalizmu gospodari bolje ophode sa konjima nego u kapitalizmu? Konj je konj, bio, jeste i biće uvek i u svakom društvenom uređenju, tako barem mislimo mi – konji.

Samo mi – konji znamo, da i tamo kao i ovde, uzalud možete fenjerom da tražite čoveka među gospodarima. Zašto je to tako, otkriću vam tu konjsku tajnu: “Zato što su skoro svi gospodari isuviše gordi”.

Nisam baš siguran da li je ovo bio prikaz kako se konj oseća kada je konj, kako čovek razmišlja kada je u ulogi konja ili su to razmišljanja jednog konja, koji je pokušao da bude čovek.

Nadam se, da sam se ipak odužio konjima pa neka mi ljudi oproste a gospodari neka se probude ako to žele.