Suština – esenca postojanja

 

Ljudi su se od vajkada trudili da proniknu u suštinu smisla i svrhe našeg života - našeg postojanja. Danas mnogi naučnici, a i drugi ljudi, koji su opsednuti samo materijom, još uvek ne znaju skoro ništa o tome, jer uporno traže odgovore samo u materiji ali tamo nalaze opet samo materiju.

Kada smo mi, obični ljudi u potrazi za suštinom našeg postojanja, tada se pitamo o smislu svoga života i tada se najčešće sve svodi na pitanja, kako proniknuti u našu egzistenciju:

• Ko ili šta sam ja, i odakle sam došao?
• Zašto mi ljudi postojimo?
• Kakva je uloga i koju svrhu treba da ima moje postojanje i moja neprestana borba između rođenja i smrti, često prepuna mukom, bolovima i razočaranjima?
• Šta je smrt?
• Da li se uopšte isplati da tu gorku borbu vodim do kraja, kada celokupnu sumu zemaljskog života i pored nekih srećnih trenutaka, uglavnom provodim u borbi za svakodnevni opstanak?
• Posebno u današnjem nesigurnom vremenu, ima podosta ljudi, koji su spremni čak i da atakuju na svoj život pogrešno misleći, da će time da izbegnu muku svog postojanja a i potrebi, da uzdignu svoj duhovni razvoj.

Ovakva ili slična pitanja nas vraćaju ka našem prapočetku. Međutim, sve jedno kako i odakle počeli da istražujemo suštinu života, uvek ćemo naći nekakva, možda čak i glupa opravdanja za postojanje, ali i pored toga smo čvrsto ubeđeni, da su od presudnog značaja za naše postojanje.

Razmišljajući o suštini – esenci života, jedna grupa naučnika: sociologa, filozofa i psihoterapeuta okupljenih oko sajta https://www.lernen.net/ složili su se, da opravdanja za naše postojanje svedu na tri osnovna pogleda na svet (čiji impulsi su pretežno odlučujući pri usmeravanju naših misli o našoj egzistenciji):

• usmerenost na sudbinu,
• usmerenost na slučajnost ili hir prirode i
• usmerenost verska ili religiozna.

Pokušajmo da otkrijemo sadržinu ovih usmerenja, da bi na osnovi toga lakše usmerili sebe i svoj život.

Usmerenost na sudbinu

Nezavisno od toga da li vidimo svoj smisao verski usmeren ili usmeren u slučajnost prirode, mnogi ljudi veruju u moć sudbine i kažu:

• Ako tako treba da se desi, desi će se.
• Samo sudbina zna šta je kome dodeljeno.
• Ako sudbina tako hoće…

Ovakva usmerenost znači da čovek hoće svoj težak teret života i svoju odgovornost da prebaci na pleća sudbine. Doduše, čovek donekle može da upravlja svojim životom ali kada krene nešto nizbrdo, tada za to uvek može da optuži sudbinu!

Usmerenost na sudbinu drugim rečima znači, da smatramo da je neka viša sila ili inteligencija odredila našu predodređenost – sudbinu, odnosno, da verujemo u sudbinu. Ko bi to mogao da nam odredi sudbinu? Bog!?

Pogledajmo u sedmoj knjizi “Veliko Jevanđelje Jovanovo” (J. Lorber), šta govori o sudbini Gospod - naš Bog Svojim učenicima, ali isto tako i svima nama: 

• Gospod: “…i nemojte da mislite da postoji nešto, što poneki slepi mudraci ovoga sveta nazivaju predodređenost – sudbina - nešto, što je Bog već unapred odredio posebno za svakoga čoveka odnosno, šta to sve treba da se desi u njegovom kratkom ili dužem životu! Misliti i verovati da tako nešto postoji moglo bi duši da donese smrt, zato što je to prikriveni porod pakla i na ljude deluje sasvim suprotno od istinitih životnih principa iz Boga. Ljudi sami sebi stvaraju svoje pred-određenje – svoju sudbinu, komunikacijom svoje slobodne volje ali i time što ne žele, da u sebi probude svih sedam duhova života (ljubav, mudrost, volju, red, ozbiljnost, strpljenje i milosrđe), te zbog toga ne mogu da dođu do istinitih stavova svog unutrašnjeg života i istinitog te neprolaznog životnog blaga. Na taj način oni stižu na stranputicu, te svoje unutrašnje svetlo i život traže u svetlu ovoga sveta i u njemu pokušavaju da pronađu svetlo života.
• Kada tako, jedna čovekova duša sasvim zaglibi u najgušću tamu samo-stvorenog mraka, onda joj ne mogu pomoći ni svi nebeski anđeli upravo zato, što moraju da poštuju čovekovu unutrašnju slobodnu volju, i niko zbog toga ne može da kaže: ''Gle, znači to je bila sudbina tog čoveka!'' Zaista, to i jeste sudbina, ali ne od Boga proizašla, već je to bila sudbina proizašla iz njega samoga.
• Od Boga, to je bila samo dozvola da se to desi, zato jer čovek tako hoće; to je posledica odluke potpuno slobodne volje tog čoveka, a to može da važi i za jedan ceo narod. I čovek i narod jesu i ostaju stvoritelji svoje vremenske ali i svoje večite sudbine.
• Te tako, bilo bi jako pogrešno smatrati, da je Bog odredio još od večnosti, da sve ovo što sam vam govorio i pokazao, da to mora da se desi. O ne, to nikako! No ipak, sve će da se tako desi, ali samo zato što to ljudi tako žele, jer najveći i najsnažniji deo vas nalazi se u tami paklenoj sasvim svojevoljno, te se pri tom još i vrlo dobro osećaju i pored toga što ih neprestano zovem da napuste tu tamu smrti, ali oni to ne žele'' (Jakob Lorber, GEJ.07.52. 1-4)

Pogledajmo još i jednu prastaru tvrdnju za koju znamo da se pominje u taoizmu ali za koju su oni sami govorili da potiče iz njihove daleke prošlosti, i koja nam veoma ubedljivo govori šta je sudbina:

Mišljenja sam, i tvrdim, da sudbina postoji ali i da ne postoji... da i ne!   

• Sudbina celokupnog materijalnog postojanja - sve što ima svoje materijalno postojanje pa i čovek, došlo je iz duhovnog sveta - ''osuđeno'' je u materiju i kada uzdigne svoju duhovnost do savršenstva, sve će opet da se vrati u večiti duhovni svet. Znači, svi mi smo jedan delić od ogromno neshvatljivog i večitog postojanja. 
• Sudbina kao predodređenost čovekova, u smislu ''takav i takav ćeš biti', ''to i to će ti se desiti,'' to ne postoji!

Čovek je kruna Božjeg Stvaranja i to treba razumeti te shvatiti tako, da je od svih stvorenja na zemlji, jedino njemu data slobodna volja, da može da misli i čini šta god hoće te sa kojom može sam da odluči da li hoće da se vrati u Očev dom ili neće. Da li hoće da ide u Svetlost večitog postojanja ili ga to jednostavno ne interesuje. Ni jedna viša sila, Bog ili neka druga viša inteligencija nisu osmislile, stvorile i pred-odredile čovekovu sudbinu kao takvu. Čovek može da veruje u sudbinu ako mu se to iz nekih razloga dopada, ali sve činjenice govore u prilog, da u takvom verovanju nema ni trunčice istine.

Usmerenost na slučajnost ili hir prirode

Slučajnosti ne postoje. Sve što jeste i sve što se događa u ovom svetu nosi sobom neku poruku, jer sve što se u njemu desi, vibracijama se prenosi po celom svemiru. Svi mi nesvesno prenosimo svoje misli drugim ljudima jer svi smo međusobno povezani i ne postoji nikakva odvojenost između mene i bilo koga te bilo čega. Cela naša stvarnost je podložna sinhronicitetu (princip bezuzročne povezanosti, C. G. Jung), koji je ništa drugo do jedan nevidljiv putokaz, koji nam kroz neobične podudarnosti daje priliku da otkrivamo prikrivena značenja i donosimo odluke koje nisu bazirane na racionalnom razmišljanju, već na višem stepenu shvatanja stvarnosti.

No, i pored toga, mnogi ljudi snagom svog verovanja veruju da je naša egzistencija nastala sasvim slučajno, velikim praskom (Big Bang), kome nije prethodio nikakav uzrok (kako je to tvrdio popularni Stephen Hawking), već danas naučnici tvrde, da je ipak postojala nekakva faza  pre pra-praska.   

Fizičar, prof. Dr. George F. Smoot sa univerziteta Berkeley u Kaliforniji, nobelovac za 2006 godinu, u intervju za ''Astronomie.de'' o tome kaže veoma jasno: ''Ja mislim, da postoji mogućnost da su prostor i vreme već postojali pre dešavanja, koje nazivamo „veliki prasak“, samo sa dimenzijama neke druge sređenosti. Stephen Hawking-ov univerzum nastao je iz ničega i bez ikakvog uzroka, a crpeo je svoju snagu ''sam iz sebe''(?),'' objašnjava prof. F. Smoot i nastavlja: ...''ipak, na neki način bila je potrebna neka situacija u osnovnoj energiji i materiji, i tek kada su nastali pogodni fizički uslovi automatski se desio veliki prasak i inflaciona faza. Postoji pitanje, da li je uzrok tome Bog? Odgovor na to sasvim razumljivo da je nepoznat, sve jedno kako se pitanje postavlja: kako je sve počelo; zašto je počelo i šta je tome bio uzrok? Sve se svodi na to, da je neko ili nešto morao da omogući početne uslove da bi se eksperiment pokrenuo, zar ne? Znači pitanje glasi: Da li je ovaj univerzum samo proračun koji je neko obavio ili je ovo jedino mogući univerzum? Naravno da na to nemamo odgovora ali pretpostavljam da će biti teško da isključimo postojanje Boga, ali isto tako i da ga dokažemo'' (https://www.astronomie.de/bibliothek/interviews/professor-g-f-smoot-2006/,  dostupno 14.3.2019 u 21:52).

I to treba da znamo: svaka “hipoteza je samo jedan oblik jednog logičkog iskaza, čija važnost je samo jedna od mnogih postojećih mogućnosti, ali kojoj nedostaje neoboriv dokaz“ (originalan teksta dostupan na https://de.wikipedia.org/wiki/Hypothese, 17.3.2019 u 20:43).

Znači, možemo da zaključimo, da je svako mišljenje, teorija, teorema, teza ili ''naučna hipoteza,'' samo jedna od mnogih mogućnosti ili drugačije rečeno, jedna današnja istina; jedno ''danas verujem da je to tako.''

Konačno, mnoge naučne teorije, teoreme, teze ili hipoteze od “juče”, danas su u mnogome prevaziđene i više nisu današnja istina. Ali i današnja istina biće možda već sutra zabluda, za koju ćemo jednom tvrditi da potiče iz vremena “ozbiljnijeg početka razvoja ljudske misli”.

Verska ili religiozna usmerenost

Kada suštinu – esencu Života vidimo u osnovama svog verovanja u Boga, tada je naš život dar Božji, sa kojim možemo uz pomoć Njegovih zapovedi da uzdignemo svoje permanentno Sopstvo do savršenstva.

Istina je, da smo došli na ovu zemlju iz onostranog savršenstva, i jednom kada svoju svesnost uzdignemo na nivo duhovnog savršenstva, tada ćemo opet tamo da se vratimo. Zato u toj visokoškolskoj ustanovi kosmosa – našoj zemlji, dozvoljeno nam je, da sa svojom slobodnom voljom naučimo da razlikujemo dobro od zla i da živimo po dobrim principima.

Trebali bi da naučimo, da otklonimo sve svoje smetnje koje nam se u životu pojavljuju: (probleme, strahove, nesigurnosti, krize, teške životne situacije…), kako bi mogla naša duša i duh da razviju potrebnu ljubav ka duhovnom buđenju. Na taj način mogli bi opet da dosegnemo naše izgubljeno savršenstvo. Nemojmo da zaboravimo, da je Život kontinuum i da se taj proces posle naše zemaljske smrti nastavlja u onostranstvu. Međutim, potrebno je i da znamo, da ovde na zemlji stvaramo odlučujući temelj za naš specifičan – onostranski razvoj. Iz tog razloga je od ogromne važnosti da spoznamo svoj smisao života – lične životne zadatke i da konačno osmislimo svoj smisaoni i određenom cilju orijentisani životni plan ali isto tako i najglavnije, da shvatimo - suštinu – esencu Života.

Kada se kaže: “verovati znači ne znati”, sa time ni u kom slučaju ne smemo obezvrediti verovanje, jer naprotiv, “verovati” je najvažniji preduslov za postizanje znanja. Verovati u osnovi znači: “smatrati za mogućim”, pretpostavka ili hipoteza; no, bez smatranja za mogućim, bez verovati da je “moguće da je to tako”, ne možemo nikada dosegnuti nikakvo iskustvo i nikakvo znanje.

Znači bez verovanja, bez smatranja za mogućim nema znanja; bez znanja nema obrazovanja; a bez obrazovanja nismo više u stanju da stvaramo. Na taj način blokirali smo u nama svako kretanje, svaki razvoj – blokirali smo život.

• Verovati ili biti uveren, da je nešto ovako ili onako, jeste subjektivan stav, ocena ili mišljenje o nekom pojmu, principu, mišljenju ili pojavi, da je to baš tako kako smo ga čuli, zamislili, doživeli ili iskusili.
• Verovati u jednu višu inteligenciju – u Boga, je jedan lični, subjektivni doživljaj i posledica potpuno lične i subjektivne spoznaje, što je metafizičke - nadempirijske prirode.
• Verovati isto tako znači i otvoriti se za nešto više – za višu stvarnost – za egzistenciju Božju, jer odatle nam izviru svi darovi i svi zadaci.

No, često smo svedoci, da ljudski razum kod većine ljudi, razmišlja samo u okviru prostor-vreme. Ljudi nikako da shvate, da kao što je u semenu pšenice prikrivena istina u njenoj unutrašnjosti - u njenoj klici, baš tako je i sveukupna materija samo jedna posledica života ali nikako sam život. Poneki kvantni fizičari su to otkrili, ali većini je velika smetnja njihova intelektualna uobrazilja. Duh je realnost i bez njega materija ne može da postoji. To je otkrio još u prošlom veku, nobelovac i otac kvantne mehanike Max Planck.

Međutim, da bi tu istinu zaista razumeli, spoznali i shvatili, potrebno je da prvo sami u sebi otkrijemo, probudimo svoj Duh, jer savremen čovek danas razume i shvata pojmove o postojanju isuviše materijalistički, da bi uopšte bilo moguće duhovno razumevanje. Obrazovanje i spoznaja isključivo materijalnog sveta su oduvek bili naša osnova, ali one važe samo za naš život u prostoru i vremenu. Potrebno je da razumemo i shvatimo, da je naš Život jedan kontinuum – jedno neprekidno dešavanje – večno kretanje – kretanje iz jednog postojanja u drugo – jedno večno postojanje! Smrt nije kraj – smrt je jedan novi početak!

Zato je potrebno da prekoračimo neke naše samo-stvorene granice, jer samo tako mogu nam se otkriti novi horizonti!

Potrebno je i da shvatimo, da nas naš Stvoritelj poziva, da mi sami u nama probudimo svoj unutrašnji život, kroz spoznaju istine o životu; da u nama Njegov Duh probudimo i da svoje misli i svoj um obrazujemo za ljubav prema večnom Životu naše duše, i to postepeno, pa sve do potpunosti i savršenosti Božje. 

Suština – esenca života, smisao i konačan cilj sveukupnog Stvaranja jeste: samostalno vaspitavanje i sazrevanje Njegove, Njemu slične dece, uz Njegovu pomoć i to na svim nebeskim telima stvorenog postojanja.

Celokupan nemerljiv stvaralački razvoj sveukupnog postojanja jeste jedan duhovni proces vaspitavanja svega što je stvoreno na svim bezbrojnim nebeskim telima - to je jedna ogromna ustanova za usavršavanje duša. – Tako to saznajemo iz Lorberovog pisanja ''Die Haushaltung Gottes'' (Božje domaćinstvo).                                                

Pogledajmo: ''Svet je kao neka čvrsta podloga Moje ljubavi - jedna ogromna školska ustanova, u kojoj svi ljudi, za vreme Mog kratkog odsustvovanja, treba svojevoljno da  pokrenu svoj unutrašnji život i svoju čežnju prema Meni. Spoljni izazovi sveta su samo iskušenja na putu života ali cilj jeste, da ljudi treba sami sebe da usmere prema Mojoj Ljubavi. Kada neko izgubi interes prema dražima ovog sveta, i kada poraste njegova čežnja prema Meni, tada mu se ubrzo otvori i njegov unutrašnji vid i sluh. Takvim razvojem, vremenom će čovek, iako još uvek u smrtnom telu, moći da čuje Svetog Oca, a daljim razvojem i da Ga vidi. Tada će Duh večite ljubavi potpuno ispuniti njegovo biće. Tada će moći da vidi i čuje budućnost, sadašnjost ali i prošlost. I jednom, njegova će telesna smrt biti ispunjena neizrecivim blaženstvom, jer tada će veoma jasno da vidi i spozna, da smrt tela nije kraj njegovog postojanja, već početak jednog novog - večitog života.'' (Jakob Lorber, HGt 01 80.)

Sasvim razumljivo je da iako čovek veruje da se smisao i suština – esenca života nalazi u Bogu, još uvek nije pošteđen od kriza i sumnji u svoje verovanje. Za to postoji mnogo razloga: lična sumnja, problemi u svetu, siromaštvo, razvodi, nesreće, bolesti, glad, ratovi … U svakom slučaju, ta kriza uvek potiče iz osećanja našeg straha, nesigurnosti, nesređenosti i nezadovoljstva sa našom ličnošću ili sa stanjem u svetu.

Pokušajmo da ukratko zaključimo: Sveukupno postojanje sadržano je iz nevidljivog i iz vidljivog sveta – iz energije i materije te pri tom energija informiše i formira materiju. To znači, da energijska ravan sadrži sve planove za razvoj materijalnog sveta. Materijalni svet je odraz onoga što smo pomoću energije načinili. Sva naša verovanja, ubeđenja, principi, stavovi… svi oni imaju svoj uzrok u tim energijskim planovima i direktno utiču na naše ponašanje, a time i na sve što mi u tom vidljivom svetu doživljavamo.

Sve kulture duha, sve religije, svi šamani, zdravitelji i svi istraživači istine imaju jednu zajedničku stvar: Svi oni znaju, da u kosmosu postoji jedna bezgranična i svemoguća inteligentna snaga koja deluje daleko iznad naših mogućnosti. Ta snaga ima mnoga imena no ipak, još uvek je neshvatljiva. Da li ćemo tu snagu nazvati Krišna, Buda, Allah, Veliki Duh, Bog, Morfo-genetsko polje, Kosmička svest ili Ljubav, to je sasvim bez značaja. Od značaja je jedino, da se suština – esenca života, put ka Jednoti – Celini, ali i sreća, nalaze i žive u direktnoj povezanosti sa Tom snagom, koju hrišćani nazivaju Bog. Sve kulture, religije i skoro sva verovanja imaju jedan zajednički cilj: Da sa tom Snagom uspostave kontakt i da se sa njom povežu. Zahvat u tu energijsku dimenziju našeg postojanja daje nam mogućnost i uvid u sve planove našeg života tako da možemo čak i da ih menjamo. Svaki čovek može, pod određenim uslovima, da ima direktan pristup toj Svemogućoj snazi i čovekov glavni faktor povezivanja sa tom snagom jeste njegova duša. Ona vrši ulogu adaptera između te sile i čovekovog tela.

Podsetimo se, kao što nas to uči fizika: Gde se nalazi neko telo, na tom mestu ne može da bude neko drugo telo. Baš tako je i u duhovnom svetu: gde se nalazi strah i nepoverenje, ne može biti ljubavi. Znači, kada u nama preovlađuje strah i nepoverenje, tada je onemogućen protok životne energije – ljubavi, odnosno duša ne može da komunicira sa univerzalnom snagom, jer je sebe stavila na niže vibracije postojanja i u nama nastaje energijska blokada.

Probudimo se – probudimo se duhovno, jer samo kada sebe stavimo na vibraciju duha, samo tada možemo da se bogatimo životnom energijom, bez koje nema harmoničnog života na ovoj zemlji.