Ponos i ego

Mnogo ljudi smatra, da je ponos pozitivna i važna čovekova osobina – čak vrlina. Međutim ne može da se zaobiđe činjenica, da ponos u nama stvara neku rigidnost – neku ponosnu veličinu, ukočenost, uzvišenost, nepopustljivost, koja nam donosi podosta problema u životu. Kad god usmerimo svoje razmišljanje na ponos, skoro uvek možemo da konstatujemo, da je ponos seme zla iz koga postepeno izrastaju sve ostale mane kao što su: uvređenost, oholost, pohlepa, pohota, taština, samoljublje, sebičnost, mržnja, arogancija, zelenaštvo, ljubomora, itd…

''Ponos je osećanje velikog zadovoljstva samim sobom i dubokog  poštovanja prema samom sebi – prema svojoj ličnosti, koja proizlazi iz subjektivnog ubeđenja da smo nešto posebno, ili barem po nečemu iznad drugih'' (C. G. Jung). I upravo taj ponos, kao jedan od značajnih sastava našeg karaktera uvek se rascveta kad god se naš um preda prevladi našeg ega.
Isto tako i za egoizam mnogi misle, da je pozitivna osobina naše ličnosti čak, da je neophodan za naš pravilan razvoj. Međutim istina je, umesto da egoizam bude sluga našeg razvoja, mi smo dozvolili da se razvije u našeg tamničara. I najgore je, da nas to uopšte ne zabrinjava!

Savremenost dvadeset prvog veka pokušava da ustoliči neku svoju istinu, da postoje dve vrste egoizma: ''zdrav'' ego, a onaj drugi, najverovatnije bi trebao da se nazove ''nezdrav''ego. Sasvim sigurno je, da su takva razmišljanja svojstvena egoističnim ljudima. Zbog toga je potrebno, da se češće pozabavimo svojim ponosom i celokupnom svojom ego ličnošću, jer to je naš najvažniji životni zadatak: Spoznati sebe i potom početi sa razgradnjom našeg ega. ''Uzalud se borimo sa svojim spoljnim zlim situacijama, ako pre toga ne raščistimo sa svojim unutrašnjim, sebičnim, pohlepnim i često još i prestrašenim egom''. Ova Kant-ova tvrdnja potvrđuje prastaru mudrost, da ''naša spoljašnost jeste oslikavanje naše unutrašnjosti''. Jednostavnije rečeno, stanje naše unutrašnjosti je uzrok, čija posledica jeste naša spoljašnjost.
Potrebno je i da prihvatimo činjenicu, da se činilac koji je odgovoran za sav naš stres, zlo, trpljenje, depresiju… nalazi u nama. Ali isto tako potrebno je znati, da su sva naša pozitivna duhovna znanja, ako ih ne potvrdimo u praksi – ako ih ne živimo, samo jedna prazna i bezvredna teorija, pa možda čak i smetnja za bilo kakvo duhovno napredovanje.

Svaki čovek ima u sebi jedno stabilno jezgro svesti - jedan nukleus – slobodnu duhovnu svest, koju već vekovima poznajemo kao svoju dušu. Međutim, ta naša duša skoro jedva da je prepoznatljiva u prisustvu jednog našeg unutrašnjeg, agresivnog činioca, koji kontroliše naš razum i usmerava tok naših misli i akcija. Taj činilac, koga psihoanalitičari nazivaju ''lažno Sopstvo'', nije niko drugi do naš ''ego'', koji se pojavio u toku čovekovog razvoja i koji se izražava nekim svojim unutrašnjim glasom vodeći skoro neprekidan dijalog sa našom svešću. Tako je postepeno čvrsta veza između naše svesti (naše duše) i našeg prolaznog Sopstva oslabila, te smo počeli da zamišljamo i da se  identifikujemo sa lažnom činjenicom, da je naš ''ego'' - to je u stvarnosti naša ličnost – naše ''ja''. Eto, na takav način ego je zasenčio našu slobodnu duhovnu svest (dušu), preuzeo je naše misaone i emocionalne mehanizme i preko njih zavladao našim telom. Drugim rečima, mi više ne čujemo slab glas naše duše i bez razmišljanja predajemo se inicijativama ega, čiji je taman oblak skoro potpuno zasenčio naše unutrašnje sunce.

Veoma teško prepoznajemo u nama naš ego, jer on neprestano menja svoje uloge: čas se prikazuje kao povređena - uvređena ličnost, čas je ljut i besan, malodušan i očajan ili nas utera u depresiju, strah ili paniku… I ako nam uvek šapuće istim glasom, on je pluralna kreatura sa raznoraznim interesima. Od pluralizma ego-vog obraza – njegovih silnih ''ja-ova'', jednostavno nismo u stanju da sledimo nekom svom cilju i da delujemo iz svog stabilnog jezgra svesti – iz svoje duše, zato što slepo sledimo pobudama svog egoizma. Mislimo, verujemo, pa najčešće čak i znamo, da imamo svoju ličnu individualnost i svoju slobodu odlučivanja, međutim, to je čista iluzija jer u stvarnosti, mi smo sluge - robovi svog egoizma.

Potrebno je ne samo da znamo, već i da shvatimo, da je ego svestan i inteligentan entitet, ali koji u sebi nema nikakav izvor moći i mudrosti te je zato veoma osetljiv, nemoćan i prisiljen, da neprestano vodi računa o svom preživljavanju, sigurnosti i ugledu. Uvek je na oprezu, kako bi sebi obezbedio pažnju i energiju koju mora da krade drugima. I upravo ponos je u našoj podsvesti jako ukorenjena predstava, da je ego velik i moćan.
Kada sledimo pobudama ega: željama, strahovima i ambicijama, tada se odzivamo po ustaljenim uzorcima, uspostavljenim šemama, nesvesnim impulsima i postajemo ''biološki roboti''. I na takav način naša ličnost postaje instrument u vlasti pojedinih ego-entiteta: uvređenosti, ponosa, pohlepe, pohote, zavisti, besa, lenjosti, proždrljivosti… iz kojih opet proizlaze mnoge naše mane.
Kako je ego sam po sebi slabašan, on se brzo oseti ugrožen, napadnut – izazvan i odmah prelazi u napad. Prva njegova reakcija jeste, da nas natera da se uvredimo i veoma brzo smišlja kako da se osveti. Tada nam se sve što on zamisli učini da je istinito; sve što osudi, čini nam se da treba osuditi; sve što on misli, da ga ugrožava, to treba uništiti. Međutim, njegovi stavovi, ubeđenja i kriterijumi su samo fragmenti istrgnuti iz jedne celine – tragično su nepotpuni i u suprotnosti sa kosmičkim zakonima i etikom (Božjim zakonima). Ego ne priznaje Stvoritelj-evu moć, mudrost i ljubav i ne poznaje način kako bi se sa njima napajao. Sva mudrost i sve što ego zna jeste da, da bi opstao, mora svim sredstvima da održava svoje postojanje i svoju veličinu – preko mehanizma koga nazivamo ponos.
Neprestana borba u nama sa problemima i strahovima koje stvara naš ego, proždire enormno našu vitalnu energiju – životnu energiju. Pored toga, sve akcije našeg ega stvaraju psihička i emotivna opterećenja i smetnje u našem energetskom polju koje time postaju uzrok mnogih bolesti. Treba još i da znamo, da će ego, da bi ostvario svoj cilj, ići tako daleko, da je spreman i da uništi naše telo.

Mnogi ljudi su ubeđeni, da je ego odlučujući činilac za naše postojanje, jer neprestano vodi računa da imamo dovoljno svega i svačega – od igle, lokomotive, pa sve do beznačajnog zadovoljstva, da to ''samo ja imam''. Međutim, to je velika greška. Potrebno je spoznati, da naš ego nema ničeg zajedničkog sa našim ''preživeti ili ne'', i ničeg zajedničkog sa našim neprolaznim Sopstvom. Krajnje je vreme da tu veštačku strukturu, koja se u nama razbokorila onemogućimo i odstranimo iz sebe, pre nego što nas potpuno ne uništi. Sve dok to ne učinimo, naš život se svodi na služenje ambicijama egoizma, koji je na globalnom nivou već doveo celokupno ljudsko društvo, čitavu civilizaciju, na rub propasti?

Čovekov ego je izvor svih njegovih problema i početak svih konflikta, svih razvoda, svih ratova, svih kriminalnih rabota, svih ljubomora, zavisti, strahova, depresija… Osećati se kao gubitnik i neprestano se upoređivati sa drugima, to boli svakog čoveka pa i čitav narod.
Kako da prepoznamo ego?
Kako da se rešimo te napasti?
Ego se teško prepoznaje zato što uglavnom nikada nismo spremni da nepristrasno zavirimo u sebe. Zbog toga često zatajimo svoje Sopstvo te pristajemo da budemo nešto i neko, što u stvarnosti nismo. Tada se najčešće pravdamo, da smo žrtve datih okolnosti.
Međutim, ne treba mnogo mudrosti, da bi raskrinkali svoj ili tuđi ego, koji se izražava kroz: uvređenost, bahatost, oholost, ponos, sujetu, pohlepu, škrtost, pakost, poluistine u svoju korist,  svesne prevare i manipulacije, ne prihvatanjem tuđeg mišljenja, naklonost za moć i pobedu, krađom tuđe energije, svesnim iskorišćavanjem, neprijateljstvom itd.
Pored toga ego je i osnova za: lenjost, mržnju, tamu, iluziju, uništavanje i ratove, hladan odnos u komunikaciji sa drugima, zaslepljenost (treba ti još samo to pa ćeš biti sretan)…

Primer: Jedna osoba je nekome nešto rekla ili učinila, što se toj osobi nije svidelo, i njen ego joj je brže-bolje šapnuo: ''Glup si ako odmah ne reaguješ - osveti mu se...  zar ne vidiš da ti neprestano radi o glavi''! I najčešće svaki od nas odmah i bez razmišljanja reaguje – najblaže, uvredi se i zaćuti. Time hoće reći: ''uvredio si me, i neću više sa tobom da imam nikakva posla.'' To je najčešći način, kojim čovek zagorčava na prvom mestu svoj, ali isto tako i tuđi život.
Svaki put kada se uvredimo, tada je celokupno naše fizičko i duhovno telo u napetom stanju – svaka pojedina ćelija našeg tela je zgrčena - napeta. Namršteni smo, jer osećamo da nam se ceo svet srušio; da je sve postalo besmisleno. Ta stanja, te situacije, u nama troše enormno životne energije, a time istovremeno spuštamo i vibracije svog celokupnog postojanja u negativno područje. Na takav način uništavamo prvo svoj imunitet i širom otvaramo vrata za sve moguće bolesti, strahove, depresiju, napetosti, nervoze, tuge… i sve to samo zato, jer smo se prepustili da nas egoizam vodi kroz život.
Zar tako treba da teče smisao našeg života?

Potrebno je još i da znamo, da je besmisleno boriti se protiv svog egoizma, jer tada najčešće postižemo suprotno. Najvažnije je, da u sebi prepoznamo njegove egoistične elemente i da shvatimo, da moj ego nije moje ''ja'', - to nisam ja, već entitet moje tromosti - moje lenjosti – moje zapuštene mašte. Mnogo ljudi veruje, da je teško postići svesnost o svom ''istinitom ja'' – o svom istinitom Sopstvu. Međutim to nije istina, jer mi već jesmo istinito Sopstvo samo toga nismo svesni. Potrebno je da se duhovno probudimo – da svesno uđemo u proces buđenja. Kada u bitnosti spoznamo ko smo i otkrijemo svoju unutrašnju snagu, jedinstvenost i duhovnu lepotu, kada otkrijemo univerzalnost i svetost ljubavi, tada možemo reći da smo otpustili svoj egoizam. Tada, nas više ne pogađa šta drugi misle i govore o nama. Sve to postaje nevažno, jer smo konačno usidreni u svom istinitom – večnom Sopstvu. Srećno!