O zahvalnosti

 

 

Zahvalnost je pojam, koji sve više i više nestaje iz našeg aktivnog rečnika. U savremenom svetu to je zastarela – prastara reč, na koju se nakupilo mnogo prašine. Ko to još želi da bude zahvalan? Zahvalan, i to danas, kada su ''in'' sasvim drugi pojmovi kao što su: ponosan, prodoran, nezavisan, slobodan, fleksibilan, uspešan… i sve to kako u svom pozivu, tako isto i privatno. Možda je problem u tome, što se zahvalnost najčešće povezuje sa podčinjenošću i slabošću.
Ponekad, kada mislimo da smo srećni, tada smo zahvalni Bogu, sudbini ili nekome drugome, zato što smo duboko ubeđeni, da uvek treba da budemo nekome zahvalni samo kada nešto dobijemo. Međutim trebamo znati, da tako ne funkcioniše naša stvarnost, Istina je sasvim drugačija. Kada dobijem nešto, pa sam zato zahvalan, to je kratkotrajna sreća, tek kada sam zahvalan – kada sam celo moje biće ogrnuo plaštom zahvalnosti, tek tada mogu biti trajno srećan.
Prava sreća se rađa iz naše zahvalnosti.
Većina nas prosećnih ljudi, kada mislimo da smo srećni i zadovoljni, ne pada nam ni na pamet, da za tu sreću treba da smo nekome zahvalni. Ili, kako je to rekao jedan moj sagovornik: Molim te lepo, a kome bi ja to trebao da budem zahvalan za sreću, za koju sam se sam izborio?

Samo izuzetni ljudi znaju, da je zahvalnost najbolji i najplemenitiji put za više sreće i zadovoljstva u našem životu. Čak bi mogli da kažemo, da je zahvalnost ključ za naš uspeh u životu.
Zahvalnost ima ogroman uticaj na puninu i osećanje bogatstva našeg života.
Zašto je to tako?
Pogledajmo o tome jednu skraćenu priću, iz arhive jedne komisije za socijalna pitanja: Bila je noć, noć posle koje se odlučila da prekine tu vezu, međutim, te noći je zatrudnila. Sreća, koja se kasnije njoj eto ipak ispunila, danas puni svoju desetogodišnjicu – a to je sada več devojčica, uvek nasmejana, prijatna, živahna – njena – majćina sreća – njen, ispunjen život… ''Kao samohrana majka, borila sam se za naš zajednički život – za moju malu porodicu a bilo je svega i svačega… do užasa… ali uvek sam pred očima imala taj mali bespomoćan život… on mi je davao snagu da izdržim''… ona sada tako govori pred komisijom za socijalnu pomoć i naglašava, ''ne verujem u slučajnost… to je bilo čudo života… sigurna sam, da je borba za taj malecni život učinila, da sam danas za sve mnogo zahvalnija i verujte mi takođe mnogo poniznija''…
Kada život prestane da nas miluje i kada se u nama ugnezde patnja, bol i muke svakojake, tada duša, jer ustvari ona pati, ona počinje da se pita zašto – zašto je to tako? Tada duša počinje u sebi da kopa i da traži odgovore čak i na sasvim besmislena pitanja. To traženje odgovora, to je početak našeg buđenja, a samo buđenje, to je ustvari proces spoznavanja ''zašto je to tako''.
Tek kada smo ušli u stanje duhovne probuđenosti, tek tada u nama može začeti da se budi zahvalnost, zahvalnost za dobijenu šansu da živimo ovaj život i zahvalnost za sve što nam taj život nudi i daje.
Jedna interesantna poslovica sa istoka, koju je svaki od nas u nekom obliku iskusio, kaže ovako: ''Dugo godina sam patio što hodam bos, jer nemam sandale, a onda jednog dana sretoh čoveka bez nogu – kretao se rukama''.
Podsetimo se koliko puta smo u životu čuli, a možda i sami izrekli sličnu rečenicu: Hvala Bogu, opet sam na nogama; hvala Bogu sve je opet dobro ili, hvala Bogu, opet mogu sam (ili sama) do WC-a; sve to su naše nagonske - praiskonske sklonosti ka zahvalnosti.
Na dalekom istoku, u Japanu, niko se ne bi začudio, kada bi se mlada, uspešno poslovna žena, poklonila sa poštovanjem svojim istrošenim patikama, pre nego što će ih baciti u kantu za smeće. Takva pažnja prema jednom običnom, mrtvom predmetu, nas Evropejce tera na duboka razmišljanja. Zašto pokloniti se patikama? Da li zato što su joj verno služile? Zar ne bi bilo logičnije, da se zahvalimo nekoj višoj sili, višoj inteligenciji, životu, postojanju, prirodi ili Stvoritelju?
Konačno, bilo bi veoma korisno za čitavo naše postojanje, kada bi u našem životu više integrisali ne samo zahvalnost več i mnoge druge zaboravljene vrline, kao što su: poniznost, nesebična ljubav, mir, tišina, jednostavnost, skromnost, praštanje itd…

Očigledno je, da smo mi – ljudi, međusobno različiti, pa nam je i zahvalnost različito usmerena. Jedni kažu, ne treba se zahvaljivati hlebu za hleb i kiši za kišu, več intelektu za intelekt… uzroku ne posledici! Drugi kažu, potrebno je da se ogrnemo plaštom zahvalnosti, jer samo tada jednostavno zračimo zahvalnost… tada je ona usmerena svakome i svemu!
U pravu su i jedni i drugi. Veoma je teško zahvalnost izraziti rečima ili slaganjem slova, zato što je zahvalnost veoma kompleksna i ujedno i veoma jednostavna - treba je jednostavno živeti.
Svi mi – ljudi, rađamo se kao bespomoćna deca, kao kreature koje baš sve trebaju a ništa za uzvrat ne mogu dati. No i pored toga, bivamo nahranjeni, zaštićeni, obućeni, tetošeni i umireni, bez da zauzvrat bilo šta zato moramo da učinimo. Ta iskustva su manje više svakome  poznata, svakome, koji je preživeo svoje detinjstvo, i to iskustvo je osnova naše najdublje intuicije.
Naš život nam je poklonjen. Zato je naša zahvalnost osnova našeg postojanja i to je istina o našoj egzistenciji.
Čak i kada si imao teško detinjstvo, toliko toga si do sada u svom životu dobijao, i sve probleme si preživeo. U prvim godinama života baš ništa nisi od toga zaslužio ili sam proizveo. Sve, ama baš sve ti je bilo poklonjeno. Zamisli samo, da kojim slučajem, prođeš kroz neka vrata i da se nađeš u nekom stranom svetu, u kome si sasvim bespomoćan. Ne možeš samostalno da se hraniš, da se oblačiš, nesposoban si da svoje udove svrsishodno koristiš i ne možeš čak ni da razlikuješ gde se završava tvoje telo a gde počinje svet. Onda se odjednom pojave džinovska bića koja te uzimaju u naručje, hrane te, vode celokupnu brigu o tebi, vole te… zar ne bi bio za sve to neizmerno zahvalan?
U nekim trenutcima, kada smo nekom srećom izbegli neku po život opasnu situaciju, ili posle sahrane neke bliske osobe, desi se da doživimo spoznaju, da je život ustvari jedan poklon. Najčešće smo tada sasvim intimno ispunjeni zahvalnošću, što smo još uvek živi. Često smo ispunjeni čuđenjem za obilje poklonjenih darova, koje nismo ničim zaslužili, a ipak život nam ih pruža ''šakom i kapom'': zadovoljstvo da dišemo, radost što vidimo, da možemo da doživljavamo boje i tonove, da vodom utolimo žeđ, da uživamo u naklonosti koju nam pruža voljena osoba… ta mešavina poštovanja i zahvalnosti su veoma jasan znak prisustva svetinje – života.
Isto osećanje zahvalnosti i poštovanja obuzima nas i kada se čudimo bogatstvu i lepoti prirode, kompleksnosti eko-sistema našeg sveta; savršenosti jednog organizma; pa čak i čudovitosti jedne malecne – nevidljive žive ćelije, a samo u našem malom prstu ima ih bezbroj.
Svi oni su neverovatno perfektni, savršeni, mnogo više nego što je naš duh u stanju da to obuhvati, razume i shvati. Samo malecni deo od svega toga u stanju smo da shvatimo. Albert Einstein je tvrdio, da samo 5 – 10 %. No i pored toga svi oni postoje i funkcionišu bez da ih mi moramo načiniti ili stvoriti, i da paradoks bude još veći, večinu toga što jeste u celokupnom postojanju, odvija se bez našeg znanja… čak i ne slutimo da postoji ogromno toga sakrivenog našem razumu.
Ne moramo da razumemo, kako to seme klija i raste, jer i bez da to znamo, biljka će da izraste. Priroda nam poklanja svoje plodove bez da ih mi moramo razvijati, čak ne moramo ni da znamo kako teku ti procesi. Zamislimo kakvo čuđenje, i kakvu zahvalnost su osećali naši davni pretci, kada su o tome počeli da razmišljaju, odakle sve to dolazi što im priroda pruža i poklanja.
Uopšte nije važno u kakvom se raspoloženju nalazimo, ako prizovemo k'svesti sve činjenice za koje bi mogli da budemo zahvalni, tada će sasvim spontano da se razvedri i poboljša naše raspoloženje. Već sama spoznaja, da smo se izjutra probudili i ustali zdravi, može u nama da oblikuje osećanje duboke smirenosti, zadovoljstva i radosti. Slobodno možemo reći, da je zahvalnost ključ za življenje punine našeg života.   
Skoro svako od nas, koji sada čita ove redove, poseduje dosta materijalnog ali i nematerijalnog, za koje može da bude zadovoljan i zahvalan. Nažalost, najčešće smatramo da je to samo po sebi razumljivo, da je to sasvim normalno – prirodno, čak, da to nije vredno pažnje! Tek kada nešto od toga izgubimo, bolno konstatujemo da smo izgubili nešto zaista vredno, nešto, zbog čega smo mogli da budemo srećni i zahvalni … zahvalni za svaki pojedini zalogaj hleba; za svaki pogled kroz prozor … zahvalni životu, postojanju, prirodi – Stvoritelju…
Budite zahvalni što umete da čitate, jer 793 miliona odraslih ljudi ovoga sveta to ne znaju; i 60 %  ljudi ovog sveta nema pristup internetu. Srećno!