O osećanjima

Hajde da malo zavirimo u svoju dušu. Da, baš tako, da zavirimo – onako -  pogledaš (ako je okolina u kojoj živiš ili radiš u neredu onda ti je i u duši tako) i kad vidiš sav taj haos i nered, brže bolje vratiš se opet svoji starim, istrošenim i zarđalim mislima i navikama koje su te i dovele u takvu situaciju… ali, ''šta se tu već može, kada je sve to jače od mene''! I tako eto, svojom najslobodnijom voljom, mi se po ko zna koji put opet odlučujemo, da i dalje robujemo svojim osećanjima, željama, strastima, zavisnostima, brigama, sekiracijama…

Bezbroj puta u toku dana izloženi smo našim osećanjima i to protiče sasvim nesvesno. ''Sve počinje sa trenutno nastalom situacijom, koja prozove u nama neke misli, iz kojih slede neke reakcije u našem mozgu i one onda prozovu određena osećanja. Ta osećanja prozovu opet nove misli slične vrste i sve teče opet na sličan način i čitav taj proces traje sasvim kratko – tek nekoliko milisekundi! Ako prva reakcija – naše misli nisu pod našom kontrolom, naša osećanja će preuzeti vođstvo nad daljim tokom situacije i mi gubimo kontrolu nad našim osećanjima.'' Eto, tako nam govori psihoterapija.

Sposobnost da naše emocije osećamo nam je urođena – sa time smo se rodili, ali potrebno znanje kako da upravljamo sa našim osećanjima i kako da kontrolišemo svoja osećanja i svoje emocije, to bi trebalo tek da naučimo. Da, trebalo bi! Ne ''moramo'', već trebalo bi, jer ako mi njih ne kontrolišemo, oni će nama da ovladaju i mi ćemo postati njihovi sužnji – dosadni, cinični, samoljubivi, bezobzirni, drski, sujetni, gordi, ali isto tako i tmurni, depresivni, tužni, nezadovoljni, nesrećni…

Pogledajmo kako se uopšte odvijaju takvi procesi. Vi mislite, da vas drugi ljudi čine srećnim, tužnim, ljutim ili čak besnim, odnosno, vi mislite da vas drugi ljudi ili određene situacije dovode do takvog stanja. Ubeđeni ste, da vas drugi ljudi ili situacije emocionalno uzbude, povrede ili omalovaže. Ako bi to bilo tačno, to bi značilo, da vi niste krivi za vaše reakcije i da vi ne možete da utičete na svoja osećanja. To bi još i značilo, da drugi ljudi mogu kod vas da prozovu ili izazovu negativna osećanja i da ste vi u stvari žrtva životnih situacija u vašoj okolini.

Međutim, potrebno je da znamo, da naša stvarnost ne funkcioniše tako – da to nije istina.
Još grčki stoičari, pre 2000 godina učili su: ''Stvari i situacije ne mogu da uzbude ljude, već mišljenje koje ljudi imaju o toj stvari ili situaciji''. Drugim rečima, vi osećate ono što mislite. Uvek se čovek oseća onako, kako on to lično i subjektivno proceni situaciju. Samo tako se može objasniti stanje, kada dve ličnosti na jednu istu situaciju različito reaguju.
Na primer:  Desila se neka manja saobraćajna nesreća. Oba vozača uzbuđeno izlaze iz svojih kola. Jedan reaguje ovako: ''…baš sam srećan, moglo je svašta da se desi''. Drugi gestikulira rukama i viče: ''…gde gledaš pijana budalo… majku ti … ko ti dade dozvolu…''

Važno je da znamo, da je sasvim sigurno, da i mi sami možemo i trebamo sebi da pomognemo i to je najdelotvornija pomoć.
Prvo, možemo slobodno da kažemo, blagoslovljeni oni koji su naučili da oproste i zaborave sve negativnosti, jer oni žive u ''sad i ovde''. Šta to znači? Drugim rečima to znači: Blago onima koji imaju sposobnost ili su naučili da svaku konfliktnu ili stresnu situaciju sagledaju takvu kakva ona jeste i to baš u vreme njenog dešavanja, baš ''sada i ovde'', bez dodavanja emocija i ''činjenica'' iz nekog prošlog konflikta ili stresa koji se desio juče, prošle nedelje ili možda čak pre nekoliko godina. Znači, trudi se da posmatraš samo ono što se desilo ''sada i ovde''. Ko je to naučio, brzo će naći izlaz iz svake konfliktne ili stresne situacije.

Ako nešto ne može da se popravi, a skoro uvek može, nemojmo u to više da unosimo energije i budimo otvoreni za ponovne ili nove mogućnosti u suprotnom, samo povećavamo svoju patnju. Ljudi koji imaju sposobnost da brzo prebrode konfliktnu situaciju, upotrebljavaju upravo ovu tehniku.
Škola života nas neprestano stavlja u konfliktne situacije koje nas uvek manje ili više opterećuju i upravo to je život - to je škola koja nas uči, kako da se svaki problem što pre razjasni i što pre prebrodi. Najgora iskustva doživljavamo kada životne probleme – konfliktne - negativne situacije fiksiramo u naše srce, kada ih negujemo i čuvamo od zaborava jer tada, svaki put kada ih se setimo, mi ih iznova napunimo energijom što doživljavamo kao zaboden trn u našu dušu i tada, to stanje naše duše postepeno truje i naše telo.
Znači, nemojmo da živimo danas, sa jučerašnjim ili ko zna kadašnjim konfliktnim situacijama… bilo pa prošlo, oprostimo – zaboravimo i izbacimo iz našeg srca sve što nas opterećuje, jer to je kao kada bi slagali smeće u naše pamćenje i u naše srce, a ono bi se tamo ubrzo usmrdelo.

Jedno upozorenje! Nesmemo da poistovetimo naše misli sa našim osećanjima, jer naše misli su uvek vrlo subjektivne i najčešće ne odgovaraju činjenicama – ono što čujemo i doživimo ili precenjujemo ili podcenjujemo. No jedino je sigurno, da pozitivne – plemenite – prijatne misli uvek vode ka pozitivnim – plemenitim odnosno prijatnim osećanjima dok nas negativne misli obavezno vode ka neprijatnim osećanjima.
 
Često nas mogu emocije sasvim preplaviti i usmeriti ka nečemu što možda uopšte ne bi želeli. Zato je veoma važno da znamo, da naše misli uzrokuju naša osećanja, a posledično i naša ponašanja, a ne spoljašnje stvari same po sebi. A to opet znači, naša osećanja nastaju kroz način kako mi vrednujemo i procenjujemo ljude i situacije.

I još je potrebno da znamo, da je mnogo bolje kada svoja osećanja sami prozovemo – i kada ih imamo pod neprestanom kontrolom i upravo to može da se nauči.

Kako treba razumeti međusobnu zavisnost između naših misli, osećanja i naše telesne reakcije, to nam vrlo slikovito objašnjava psihoanalitičarka Dr. Doris Wolf:
''Naša osećanja nastaju uvek na isti način, po tako-zvanoj ABC-di osećanja. Svaki put kada ste žalosni, radosni, ljuti, besni, u strahu, ljubomorni itd.; vi ste u stvari nešto doživeli, nešto ste videli, čuli, osetili, omirisali; ko je pritom sve bio prisutan i šta se to desilo itd., i to vas je podsetilo (svesno ili podsvesno) na neki sličan doživljaj ili situaciju iz prošlosti. Hajde da jedan naš skorašnji, nemili  doživljaj ili situaciju označimo sa 'A'.
Potom taj doživljaj ili tu situaciju procenjujemo manje ili više, svesno kao pozitivnu, neutralnu ili negativnu i tu procenu označimo sa 'B'.
Sada, kao reakcija na našu procenu slede neka naša osećanja – emocije, koje ćemo označiti sa 'C' i pogledajmo šta se to sada dešava: Naša praktična reakcija na doživljenu situaciju, jeste posledica naše procene i mi postajemo tužni, nervozni, besni, uplašeni, radostni, itd; srce počinje brže da kuca, počinjemo da se znojimo, brže dišemo, možda čak i da drhtimo…  Eto tako, na taj način mi svaku nastalu situaciju (A), našim negativnim, neutralnim ili pozitivnim mislima procenjujemo (B), te iz te procene slede neke naše reakcije – naša osećanja (C).
Očigledno je, da na situaciju (A) ne možemo da utičemo; ona je takva kakva jeste. Mi možemo samo da odlučimo, na kakvu procenu situacije (B) ćemo se odlučiti.''

Kao što vidimo zaista, sve zavisi prvenstveno od nas, da li hoćemo smisleno i pozitivno da živimo svoj život ili ćemo ga prepustiti nesigurnim i često hirovitim tokovima našeg raspoloženja – našim neprijatnim emocijama.

Hajde da sada pokušamo, da posmatramo našu svakodnevnost drugačije od obično naviknutog posmatranja. Mnogi ljudi u svom životu propuštaju da primećuju i žive male – sićušne radosti i zadovoljstva, neprestano očekujući, najverovatnije uzaludno, neku veliku sreću i zadovoljstvo.
I pored toga što je naše vreme brzog življenja preterano naklonjeno senzacijama, u našem životu nema ni velike radosti ni gromopucatelnih senzacija i skoro da smo se već navikli, da smo isključeni iz svake radosti i zadovoljstva…
No, postoji više načina da sami svoja osećanja – emocije kontrolišemo, odnosno da ''nešto'' činimo, kako bi i mi osetili i doživeli tu lepšu stranu života.
Hajde da sebi damo zadatak, da se svesno uzradujemo već pomenutim malim – sitnim radostima. Mogli bi da kažemo, da je skoro svaki  čovek blagoslovljen time, što je darovan svojim telesnim čulima, sa kojima mogu da se doživljavaju sva čuda ovog sveta:
Sa našim očima možemo da se divimo našoj celokupnoj, predivnoj stvarnosti, izlazećem suncu,  duginim bojama, prelepim livadama, oblacima, našoj okolini…
Zar nam naše uši ne poklanjaju doživljaj da sve što se oko nas dešava slušamo i čujemo, jutarnji poj ptica, šum lišća na drvetu, šum padanja kiše, božansku muziku…
Nosom možemo doživeti čaroban miris svežeg sena, procvetalog cveća, jutarnje rose…
Nemojmo da zanemarimo naše organe za ukus, sa kojima možemo da učinimo, da nam svaki obrok bude ukusan…
Osećanje dodira ne samo prstiju, već našeg celokupnog tela je izuzetno bogatstvo: osećati milovanje jutarnjeg povetarca ili toplibu prvih zraka izlazećeg sunca…
Ti darovi, to je naša svakodnevnost; otvorimo se za našu svakodnevnost, jer ona nije nešto, što se samo po sebi podrazumeva, Mnogim ljudima je ponešto od tih dragocenih darova uskraćeno. Zato, budimo svakodnevno svesno zahvalni za sve naše darove.
Pored tih darova kojima nas je Stvoritelj darivao, postoji još nebrojano ''sitnica'', kojih najčešće uopšte nismo svesni. Zato hvala ti Gospode, što sam smeo da doživim još jedan novi dan, što imam udoban krevet i krov nad glavom, što mogu u svemu sam sebe da poslužim, hvala ti za… čitav sat bi mogli da nabrajamo ''sitnice'' iz našeg svakodnevnog života, za koje bi mogli biti zahvalni.

Znajte, da bi doživeli svesno našu svakodnevnost zavisi samo od nas lično – od našeg stava prema svim tim darovima. Ako se ne potrudimo da ih svesno živimo, onda oni za nas nepostoje – jednostavno nema ih!
To je isto kao kada smo ubeđeni da su svi ljudi loši, onda smo mi slepi za dobre ljude. Isto tako ako smo ubeđeni, da je naš život jedna muka, onda smo mi slepi za lepe, radosne i prijatne stvari.
Drugim rečima, uvek kada smo pesimistički raspoloženi, tada smo slepi za bilo kakva rešenja i posvuda vidimo samo probleme.
Znači, ako nam se nešto što vidimo ili doživimo ne dopada, tada je često dovoljno samo da promenimo naš stav i naše očekivanje – našu procenu situacije i time ćemo ujedno promeniti ''našu realnost''.

Pored toga, potrebno je da shvatimo, da nam zakoni postojanja nedvosmisleno govore, da se život ne dešava ''tek tako'' – sam od sebe, ne, život traži naše učestvovanje. Kako da učestvujemo sa životom?
Aktivno, na svakom području ljudske delatnosti i u celokupnom postojanju; ne samo na materijalno-fizičkoj ravni već i na astralnoj ravni (eterički ili emocijalni svet, svet viših vibracija), kao i na kauzalnoj ravni (mentalni ili svet naših misli, svet najfinijih vibracija). U svakodnevnom žargonu bi tome rekli na materijalno-fizičkoj ali i na duhovnoj ravni.
Sasvim prirodno je, da nam se paralelno sa razvojem naše svesti, otkriva i naša emocionalna sklonost; postajemo senzibilniji – osetljiviji za emocionalne sadržaje drugih ljudi, a time ih svesnije i doživljavamo - osećamo.

Potrebno je i da znamo, da su emocije komunikaciona ravan duše. Svaki put kada napustimo materijalnu ravan i ravan našeg razuma, onda nam ostaje samo još ravan naše duše. Samo u tom području može duša da se izrazi. Emocije su kao neka vrsta jezika i kao što svaki jezik ima reči koje su sastavljene iz slova, tako su i osećanja i emocije nosioci informacija duše.
Znači, bitnost nije u samim osećanjima i emocijama, već u informacijama koje one sobom nose. Mi ljudi imamo velikih teškoća, da tu razliku opazimo i shvatimo, već je prihvatamo samo kao emociju, umesto kao emociju koja hoće nešto da nam kaže. Recimo! Većina ljudi ne dolazi ni na ideju, da je osećanje bola informacija koja hoće nešto da nam kaže.
Uvek svaki bol u sebi nosi važnu poruku ali mi smo uglavnom skloni da se jednostavno zaglavimo u osećanjima bola. A bol hoće da nam kaže: ''Nešto nisi pametno uradio; ovo što radiš nanosi ti štetu, uradi nešto pametnije; promeni svoje životne stavove, principe, ubeđenja, jer sve se menja – sve se kreće – život to je jedno sveopšte kretanje, treperenje, kruženje''…

Zapamtimo, da sve šta mislimo, o čemu razmišljamo, osećamo, govorimo i činimo, sve naše želje, svo naše znanje i neznanje, sve naše ''hoću'' i ''neću'', sve to mi sebi uguravamo u svoj život, stvarajući tako svoje navike - svoju sudbinu.
 
I tako eto, u toj džungli od osećanja, koja najčešće i uglavnom vladaju nama umesto da mi vladamo njima, svi se snalazimo kako ko zna, može i ume.
Nemoj da živiš stihijski - probudi se i uzmi svoj život u svoje ruke! I nemoj nikada da zaboraviš, da kada naučiš da upravljaš svojim životom, tek tada postaješ njegov gospodar.  Seti se i narodne poslovice koja kaže: ''Svako je sam svoje sreće kovač'' i zato naoružaj se voljom, strpljenjem i istrajnošću… Srećno!