O oproštaju i pomirenju

 


Ponekad mi se čini, da je međuljudsko zajedništvo ljudi nemoguće. Kako god se trudili, jednom naiđe trenutak u kome smo na svog sagovornika razočarani. Ako o toj nesuglasici ne razgovaramo, tada klica tog razočaranja pređe u vrenje i u najgorem slučaju dalje zajedništvo postaje nemoguće.
Pogledajmo oko sebe!
Cela istorija nas ljudi, popločana je nerazumevanjem, svađom, nasiljem, rušenjem, ratovima; izgleda, kao da čovek jednostavno ne može da živi u miru sa svojom okolinom.
I da sve bude još komplikovanije, svaki čovek duboko u svojoj duši naklonjen je miru i razumevanju.
Pa šta je onda rešenje?
Ako je ''njemu'' učinjena nepravda, tada ga obično preplavi gorčina i bes. No ako o svemu nepristrasno promisli najčešće će otkriti, da je i on doprineo nastaloj situaciji. Narodna poslovica nam to veoma razumno govori: ''Za svaki nesporazum i svađu potrebne su barem dve budale''. Zato, jedini izlaz iz tog začaranog kruga od ponosa i oholosti jeste izmirenje – oproštaj i pomirenje

Dešava se, da mnogo godina čovek nosi i trpi trn ponosa, koji je sam sebi zabo u dušu. Ako ne dođe do pomirenja, često ta rana prokrvavi i samo zato, što nije urađeno nešto, što je trebalo da se uradi još davno. Sada nema pomirenja, jer ''onaj'' je umro!
Da li će ta rana da prati čoveka do kraja života? Neznam.

Veoma često su međuljudski odnosi, počev u porodici, napeti – nezdravi, pomućeni porodičnim razmiricama, i netolerantnosti među susedima. Ako bi hteli iskreno i nepristrasno da pogledamo odnose u našoj porodici videćemo, da se isto tako pojavljuju nesporazumi, nepravde, ne uzvraćena pažnja, povređena osećanja, uvređena ličnost, neiskazana čast ... i sve je to ljudski i sasvim normalno – to je život, naša škola.

Između ostalog i problemi su normalna sadržina naše škole života i oni postoje, da bi ih mi rešavali.
Rešavanjem svojih problema mi se bogatimo iskustvom međutim, ima problema kojima nismo dorasli, te često donosimo pogrešne odluke. Svaki put kada izgubimo kontrolu nad svojim mislima, naša osećanja ''preuzmu komandu'' i tada postajemo poslušne sluge svojih osećanja. Ako su ta osećanja negativna, tada teško meni, jer postajem rob svog egoizma.

I kad tad, trebalo bi da se upitam:  Kako da zauzdam svoj ponos - svoj egoizam, koji mi toliko mnogo zagorčava svakodnevni život, i sa kojim neprestano gradim granicu između sebe i onih koje duboko u svojoj duši ipak neizmerno volim - ljubim?
Kako da jednom prestanem, da gradim nekakvu granicu između sebe i svojih najbližih - žene, roditelja, braće i sestara, pa čak i vlastite dece?
Još gora situacija je, kada je reč o našim susedima ili saradnicima!
Zar sam stvarno prepustio i dozvolio, da me moj egoizam vodi kroz život?
Ispada, da smo mi ljudi sa svojom slobodnom voljom gori od životinja?
Ne samo da drugima činimo zlo, več to isto zlo ustvari činimo sami sebi!

Da još jednom ponovim, najžalosnije jeste, da sve što činimo drugima, u krajnjem efektu to uvek činimo sami sebi, i to sve jedno da li činili dobro ili zlo.
Kako bi trebalo to da razumemo?
Svaki naš lično stvoreni misaoni oblik (Elemental), sadrži u sebi određenu količinu energije – eteričke – ili drugačije rečeno, najpozitivnije energije - životne energije. Kada osmislimo neku negativnu misao (svađu, uvredu, psovku, prevaru, krađu, prokletstvo…), mi tada sa pozitivnom životnom energijom gradimo negativan misaoni oblik, i tako sa napunjenom energijom Elementalu podarimo život - i pošaljemo ga u postojanje - u etar, gde se pridruži drugim misaonim oblicima (Elementalima), duhovima prirode ili nekim drugim entitetima. Taj život nije stalan, te kada istroši svoju energiju naš misaoni oblik nam se vrati, po novu energiju ali sada ne sam, već povede sobom još sedam drugih pajdaša, te ako smo ga stvorili energijom besa, taj bes biće sada sedam puta snažniji. Kada nam se Elemental vrati i ako prihvatim da se u ponovnom susretu sa ''x'' osobom opet razbesnim, tada ja iznova nahranim izgladneli Elemental – on mi oduzme sada sedmostruko više energije odnosno, ja se mnogo snažnije razbesnim.
Međutim, kada mi se Elemental vrati, tada dobijamo šansu, da ga ne napunim sa energijom, več da ga transmutiram u pozitivan Elemental. To je zadatak nas ljudi na ovoj zemlji, da opraštamo i da se pomirimo. Jer ako izgubim kontrolu nad svojim osećanjima, u ovom slučaju nad besom, u nekom od sledećih susreta može se desiti, da svog sagovornika u besu ubijem.

Kada je Isus Hristos govorio o nešistim duhovima - Elementalima, upravo nam je to objašnjavao: “Kada nečisti duh izadje iz čoveka, luta pustim mestima (bludi astralom) tražeći pokoja, ali ga ne nalazi. Tada veli: Povratiti ću se u svoju kuću iz koje sam izašao.
Kad stigne, nađe kuću praznu, pometenu i uređenu (čovek koji je u besu stvorio snažan Elemental besa, u međuvremenu je shvatio da je pogrešio, pokajao se, i načinio je opet neki red u svojim mislima i emocijama). Tada ode i uzme sa sobom sedam drugih duhova, (Elementala) gorih od sebe, te uđe (u čoveku) i tu se nastani (čovek postane naklonjen besu). Tim bude poslednje stanje onog čoveka gore od prvog...” (Mat.12/43-45).

Pogledajmo jednu malu paralelu: Ni jedna životinja neće svojevoljno da se zadrži u disko-dvorani, jer joj njena svest koja je na nivou instinkta govori, da je larma koja tamo vlada nezdrava. Omladina vrlo dobro zna da su te vibracije štetne po zdravlje ali i pored toga idu u disko na ''đuskanje''. I pored toga što znamo da je pušenje štetno, mi pušimo, opijamo se i na mnoge druge načine rušimo harmoniju u sebi i oko sebe. Zašto?
Da li mrzimo sebe?
Kada mrzimo sebe, tada još više mrzimo druge; i još je potrebno znati, da mržnjom gradimo u sebi užasan ''pakao''.

Da objasnim. Pakao koji postoji "tamo negde", i to tako kako nam crkva objašnjava, ne postoji. Kao što svaki od nas ovde na ovoj zemlji, sam za sebe izgrađuje kraljevstvo nebesko, tako isto svaki od nas sam sebi izgrađuje ovde na zemlji svoj pakao - mali, srednji ili veliki - užasan.
Kada umremo - kada pređemo u sledeću dimenziju postojanja, tada svaki sobom nosi samo ono duhovno stanje, koje je izgradio ovde na zemlji. Kada je čovek u svom proteklom životu bio pretežno negativac – ''zreo za pakao'', njegova duša tada treperi niskom frekvencijom, i ona će biti na astralnom nivou prihvaćen u nižim regionima, među sebi sličnima. Pokušajte da zamislite kakav može da bude boravak u sredini u kojoj su sve sami negativci -  to vam je pravi pakao. U ovim regionima ''prorađivanje'' – uvid u celokupno prohujali život, usled nagomilanih negativnosti, sasvim razumljivo traje podosta duže, ali svaka duša milošću Božjom pre ili kasnije dobija novu šansu za ponovnu inkarnaciju.
Očigledno je da kao ljudi nismo savršeni, zato se i nalazimo u ovoj školi života – da učimo. Što je najgore, nismo ni voljni, ni spremni bilo za kakvo učenje. Nikako da shvatimo, da samo zahvaljujući opštem kretanju opstaje život; gde nema kretanja i razvoja tamo nema ni života.
Celokupno postojanje je u večitom pokretu. Počev od kretanja subatomskih prasupstanci, kretanja ćelija u našem telu, krvotoka, pa sve do kretanja nebeskih tela i čitavog svemira, sve se nalazi u večitom pokretu – kretanju – razvoju…
I eto, u takvom nezaustavnom kretanju, gde se sve razvijajući menja, jedino čovek – ja, odlučih da ne učim, da se ne razvijam, da ne napredujem, jer učenje to je povezano sa obavezama a ja bih rađe da se borim za svoja prava!
Čovek jednostavno ne želi da shvati, da prava proizlaze iz obaveza. I upravo zbog toga što čovek ne želi da uči on je grešno biće, jer se ogrnuo plaštom najvećeg greha, greha koji se zove neznanje.

Kada se duša u astralnom svetu posle izvesnog vremena ''odmorila'', u njoj počnu da se bude neostvarene želje iz prošlog života, i kada se najsnažnija želja usidri u duši, shodno tome duša bira sebi novu lekciju za sledeću inkarnaciju - školu života. Kada je nova želja ''sazrela'', duša se odlučuje za novu inkarnaciju i počne da bira sebi roditelje sa sebi sličnim vibracijama, jer ni jedna duša neće da poželi da se inkarnira u sredinu sa nižim vibracijama od sebe. Ukratko, tako je to. Postojanje sa svojim zakonomernostima nezaustavno teče, sve jedno da li sam se ja zaustavio  na nekom svom ''e ovako mi je baš lepo i neću ništa da menjam'', i sve jedno da li ja to  prihvatam ili neprihvatam.

I recimo, jedna od mnogobrojnih lekcija naše škole života može da bude, da se naučimo da opraštamo.
Hajde da se pozabavimo vrlinom opraštanja.
Mnogi ljudi misle i ubeđeni su, da kada nekome nešto oproste, da tada njemu čine uslugu. Treba da znamo, da moje opraštenje na prvom mestu jeste jedan veličanstven poklon samom sebi. Samo onaj koji je iskusio blagodet opraštanja, zna da ceni uzvišeno zadovoljstvo nakon obavljenog čina oprostiti i pomiriti se. Pored toga, sa oprostiti i pomiriti se, ja se ujedno oslobađam od čitave gomile negativnih emocija koja mi mogu zagorčati život. Uostalom, isprobajte i svaki put kada nekome oprostite uvredu videćete, da če vam dan biti mnogo vedriji.

Oproštaj, to ne znaći da tražimo za nekoga neko opravdanje, ne! To znaći, da ne želim da pozivam na odgovornost - da se odlučujem za nesebićnu ljubav. Ali, trebamo znati, kao što se ne može zamisliti nesebična ljubav bez opraštanja, tako je i opraštanje bez pomirenja nepotpun čin.

Potsetimo se: ''Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše''(Mat. 6/14-15).
"Kada psihičku povredu ne možes zaboraviti znači, da je nastala potreba da oprostimo. Povrede kojih se sećamo znaći, da smo bol sačuvali - da smo ga uskladištili u svest ali i u podsvest. Jedino oproštaj je put da se rešimo tih duševnih smetnji i patnji"(C.G.Jung).
Bes i mrznja kao i svaka druga negativna osećanja, uvek mogu da nam se vrate i to je sasvim ljudski. Zato je potrebno, da uvek iznova praštamo i ... koliko puta? ..."ne velim ti do sedam puta, nego do  sedamdeset puta sedam."
Važno je još i da znamo, da nesporazumi uvek nastaju najmanje između dve individue. I onda to opet znači, da uvek moram da sagledam i moj udeo u tom poremećenom  odnosu. Jer, kada sam se odlučio da oprostim, to je moj izbor i pokušaj da "izbrišem" jedan moj greh, kojim sam nehotice dozvolio da rasturi moj odnos sa osobom koja je u najširem smislu deo mene, zato što smo i nas dvoje činioci Jednote.
Hteo bih da naglasim, da je oproštaj poklon našeg Stvoritelja, a mi ga prihvatamo kao naš nov životni princip. Prihvatamo ga zato, jer kada opraštam, ja oslobađam svoje misli od bodlje koja svakim ponovnim razmišljanjem o konfliktu, uvek iznova probudi neku nelagodnost pa čak i bol u mojoj duši. Kada se uporno držimo za naše samostvorene gorčine, one u vidu negativnog energetskog potencijala postepeno, sve više i više blokiraju protok pozitivne - životne energije – eteričke energije, truju naše zdravlje i ometaju nas, da živimo u miru. Znajte, da nema unutrašnjeg mira ako nosite sobom neki teret u svojoj duši. Mir u nama to je duhovni akt i kako da se mir nastani u našoj duši, kada je ona puna gorčine i beznađa.

Oprostiti, znaći gledati u budućnost ne u prošlost. Kada želiš da oprostiš, onda se nećeš baviti prošlošću. Nećes gubiti vreme na prošle situacije, objašnjenja, optužbe i pravdanja ko je šta, kada, gde i zašto…
Koncentriši se na želju, da želis da obnoviš zdrave odnose prvo sa sobom, a potom i sa svojom okolinom i ako želiš da u svetu zavlada mir, onda moraš prvo da načiniš mir u svojoj duši.
Često se pravdamo i kažemo: "pa mi se nismo posvađali"! Da to je tačno, ali je i tačno da se više ne posećujete, da u prolazu eventualno samo klimnete glavom jedan drugome - da među vama traje izbegavanje i mučno ćutanje – najveći greh - neznanje.
Budi iskren, razmisli i pokušaj da shvatiš, da je takvo ponašanje najblaže rečeno ne samo sramno, več ga pored toga još i doživljavamo kao težak i gorak teret u duši. Oslobodi se tog tereta iza koga stoji tvoj smrdljivi ponos – tvoj tamničar.

Znaj, da uzvraćati nepravdu nepravdom, to je osveta i ona ne rađa pravdu. U suštini, kada prihvatimo to ćutanje, mi se svetimo a osveta je uvek posledica nesposobnosti da oprostimo. Znajte još i to, da ako ste osoba koja ne oprašta, onda će vas nezadovoljstvo i gorčina pratiti neprestano - celog života. postepeno postajete sve više depresivni i sve više podložni različitim bolestima.
I još nešto, oprostiti a ne pomiriti se, to je samo polovično učinjen posao. Zato, uvek oprostiti i pomiriti uključuje saradnju obe strane, izvinjenje sa jedne strane i prihvatanje izvinjenja i opraštanje sa druge strane.
Da bi mogao duhovno da napreduješ, potrebno je da se isprazniš od svih gorčina i da budeš potpuno prazan od svega što te opterećuje a da bi mogao drugima sve da otpustiš i oprostiš, trebaš to prvo da uradiš kod sebe - da sebe bogatiš duhom, i da …''ljubite svog bližnjega kao samoga sebe''…
"Kažem vam kao lekar, oproštaj i pomirenje su neophodni za telesno, duševno i duhovno zdravlje", govori nam prof. dr. med. Helmut Renner sa klinike u Nürnberg-u i nastavlja, "to je besplatan lek za telo, dušu i duh, bez lekara i apotekara, bez rizika i neželjehih pojava - sporednih dejstva."

Potsetimo se, svako od nas je važan činioc Celine - Jednote i svaki od nas trebalo bi da to prihvati i shvati. Jer, kao činioc koji ima svest, razum (um) i slobodnu volju, potrebno je da sve oprostim i da se sa svakim bićem i sa celim postojanjem pomirim – naravno prvo sa samim sobom. I zapamti, samo pružena ruka može da se prihvati a ti prvi treba da je pružiš.

Svaki od nas ima svoju slobodnu volju, po kojoj ništa ne mora i može da se odluči i ćini šta god hoće ali potsetimo se: ..."samo ono što se poseje, samo to može da se žanje"... i još nešto, pokušaj da "uđeš" u suštinu sledeće rečenice: ...''i oprosti nam dugove naše, kao što ih mi opraštamo dužnicima svojim…''; rečenicu, koju bi trebalo svi, barem jednom dnevno, svaki dan da ponavljamo.