O ateizmu

 

Mislim, da je sveopšta ravnodušnost naše savremenosti svojim plaštom prekrila teizam u  nekakvo pomodarstvo, u nekakav spoljni društveno podržani oblik, koji je uslovljen opet nekakvim našim ličnim planovima, što nema baš nikakve dodirne tačke sa našim stvarnim ubeđenjem.

To se kod današnjih tzv. ''ateista'' više ispoljava kao neki ''antiteizam'', nekakav pomodarski, negativno određen stav koji se trudi da dokaže, da je svaki oblik verovanja u Boga besmislena zabluda. Sa druge strane, kod današnjih „teista“ to se opet ogleda kao nekakav ''kvaziteizam''.

 

Ako se o krizi verovanja u Boga podosta piše, potrebno je shvatiti, da je i ateizam danas u krizi baš isto toliko koliko i teizam. Danas se smatra da je dovoljno reći „nema Boga“ i samim tim čovek misli da je sebe deklarisao kao  ateist. Isto tako se smatra, da je dovoljno reći ''ja verujem u Boga'', i čovek misli da je automatski postao vernik – teist, dok u stvarnosti taj vernik baš nikakvim pozitivnim atributima ne pokazuje da je vernik.

 

Što se tiče ateista, čime pa oni pokazuju ili dokazuju svoje verovanje da Boga nema? Zar samo tvrdnjom da je vera u Boga primitivizam? Zar je bitnost ateizma samo biti negativno određen antipod onima koji dokazuju da Bog postoji? Ako već Bog ne postoji - ako sam sebe lično deklarisao kao ateista, onda je potrebno da se upitam: šta to određuje, šta to motiviše moju odluku?

U tom smislu mislim, da postoje nekoliko tipova ateizma:

• ateizam motivisan samo negativnim stavom prema vernicima;
• ateizam motivisan društvenim položajem i karijerom;
• ateizam koji je motivisan prošlim ali i današnjim, samo negativnim ponašanjem službenika crkve;
• ateizam motivisan nerazumevanjem biblijskog pisanja;
• ateizam koji je uslovljen ličnim shvatanjem slobode, da mogu, i da imam pravo bez griže savesti da radim šta ja hoću odnosno, da živim život bez ikakvih obaveza;
• ateizam…

Ako razmatramo motivisanost ljudi pri sprovođenju u život plemenitih akcija videćemo, da su inspiratori i voditelji takvih akcija uvek bili ljudi graditeljski raspoloženi, duhovno bogati i sa naglašenom naklonošću ka empatiji.

Suprotno, rušilački raspoloženi pojedinci skoro uvek su bili ličnosti bez imalo skrupula ili kako bi to narod rekao, bili su bezbožnici. Istorija, a i naša savremena svakodnevnost nam pokazuje, da se takvi pojedinci nikada nisu otvoreno deklarisali kao ateisti ali iz koristoljublja često tolerišu teizam, pa čak ako je za njega korisno, bez griže savesti javno će da se prekrsti kao da je pravi vernik.

Mislim, da je najlakše da se kaže ''nema Boga'' ili ''ima Boga'', ali šta dalje!?

 

Mislim, kada se čovek odluči za bezboštvo, tada najčešće njegovo shvatanje slobode znači ujedno biti slobodan od svih obaveza. Tada su kod njega uvek u prvom planu njegova prava – prava slobodnog čoveka, da može slobodno da radi šta hoće. Kada čovek ne priznaje Boga, tada ne priznaje ni postojanje duše, duha ili zagrobnog života. Tada se odbacuju sve skrupule i sve norme (ljudske, etičke, moralne, verske, narodne…), i čovek postaje esencijalni egoista, koji čitavu svoju okolinu smatra, vidi i doživljava samo kao eventualnu mogućnost i priliku ali i kao izvor svoje koristi.

 

Pokušajmo da razumemo ateizam kao kult ne priznavanja Boga, koji se provlači kao osnovna misao, kroz sve novije kultne pravce kao što su: Brights, Novi ateisti(?), Agnostičari, Panteisti, Sunday Assembly… i svi su oni kao svaki new-age pokret, nikad jasno definisani ali zato uvek ''novom razdoblju prilagođeni'', jer njima jednostavno smeta Bog. Verovanje u Boga obavezuje, a oni izgleda, ne žele obaveze! Njihovo osećanje slobode je drugačije. 

 

Ako nepristrasno analiziramo sve te “humanističke” pokrete, udruženja za mir itd. videćemo da su sve to ništa drugo do neka vrsta sekti, sa svojim guru-om, svojim verovanjem, organizacijom i konačno svojom osnovnom porukom – menjati svet… ''da bi bio onakav, kako mi to mislimo, da bi trebalo da bude''!

Potrebno je da znamo, da ateizam kao pokret verovanja da Boga nema, ipak ima isti spoznajno teoretski status kao i svaka druga religija. Nuzgred, potrebno je i to da znamo, da su verovanje i religija dva potpuno različita pojma.

-  Biti vernik koji veruje u Boga znači, sasvim subjektivno doživljavati svoje verovanje i svoje spoznavanje Boga.

- Religije ili sekte su ljudske tvorevine, kod kojih je akcenat stavljen uglavnom  na društveno-spoljašnje manifestacije – na ekzoterično učenje (crkveni zakoni, dogme, doktrine, tradicije, običaji, relikvije, ikone, sveci, ceremonije, molitve, sveće, sveta vodica, itd).

 

Kakva je razlika između teizma i ateizma?

-  teizam znači verovati da Boga ima

-  ateizam znači verovati da Boga nema.

To opet znači, da su i jedni i drugi punopravni vernici svog ubeđenja.

 

Znači, i ateisti kao i pripadnici religije ili sekte veruju u nešto, i ponekad to svoje mišljenje - svoje verovanje ''misioniraju'' drugima i tvrde, da je samo njihovo verovanje ispravno, a da su sva druga verovanja neispravna, besmislena, primitivna i nakaradna. Konačno, drugim rečima ateizam je isto tako racionalnom filozofijom nedokaziv baš kao teizam. I ateisti nemaju baš nikakvu prednost na racionalnu spoznaju te tako i ateizmu možemo da dodelimo potpuno isti spoznajno teoretski status kao i bilo kojoj drugoj religiji – tvorevini ljudskog uma. Uostalom, danas na zapadu sve više niču ateističke crkve.

 

U osnovi i kult ateizma, u praksi, baš kao i religije, ''misioniraju'' svet. Razlika je u tome, da se pri svom ''misioniranju'' religije uglavnom oslanjaju na plemenite atribute, prema kojima je ateizam potpuno ravnodušan. U svojoj osnovi, koren ateizma svodi se na odbacivanje svega što ima bilo kakve veze sa verovanjem u Boga.

 

Voltaire, veliki protivnik licemernog crkvenog hrišćanstva je uzvikivao: ''Ne znam šta da mislim o ovome svetu, ali ne mogu da verujem da postoji časovnik, a da ne postoji časovničar''...

 

Konačno, vidimo da mit u ateističkom kultu ne postoji, već svaki pravac, koji je ogrnut plaštom nepriznavanja Boga, ''misionira'' svoje viđenje menjanja sveta na sasvim svoj način, pri čemu se sve svodi na čisto verbalnu ravan, a ako neka dela i postoje, tada ona zasigurno nisu oplemenjena nesebičnom ljubavlju prema bližnjem.

 

Pored toga treba još i reći da je svaka religiozna, ateistička ili filozofska diskusija o istinitosti nečijeg verovanja ništa drugo do neka vrsta igre nadmetanjem. U toj igri, borbi ili ratovanju sve je dozvoljeno. Važno je samo ''dokazivati, da je moj konj bolji od tvog'' ili, ''da sam ja pametniji od tebe'', zato su sva takva ponašanja nedostojna jednog pravog vernika.

Podsetimo se, da nas život uči, da svet nije ni lep, ni ružan. Svet je onakav, kakvim ga mi sebi načinimo. U tom smislu to znači, da i ljude ne možemo deliti na dobre i loše; na vernike i nevernike; na teiste i ateiste, zato što mi ne znamo šta se u duši svakog pojedinca dešava. Mi možemo čoveka da prosudimo samo na osnovu njegovih dela.

 

Nije pravi vernik onaj koji misli da je za biti pravi vernik dovoljno to, što se izjasnio da je pravoslavac, katolik ili pripadnik neke druge konfesije, što redovno posećuje svoju crkvu, a u stvarnosti ne živi nikakve duhovne principe i ne čini nikakva plemenita dela.

Moramo priznati, da je dobar deo savremeno usmerenog stanovništva zapao u totalni materijalizam, te time što negira – poriče postojanje Boga, istovremeno poriče i večno postojanje života. Zemaljska smrt im znači konačan kraj. Zato je njihov napor sasvim usmeren na prolazne vrednoće ovostranstva. Na takav način, svako ko priznaje samo čulno doživljavanje – kao jedinu realnost, on sasvim normalno vidi, da je celokupan ''njegov'' svet, ostvari jedan prolazan svet; svet u kome vlada totalna prolaznost svih materijalno-telesnih oblika – umiranje, truljenje, uništavanje i opšta propast. Umesto da bi u toj prolaznosti prepoznao oslobođenje žive osobine, koja je potrebna zbog prelaska u uvek viša i sve viša stanja duha, i sve izrazitije oblike duha.

 

Hteo bih da naglasim, da pravi vernik može biti čak i osoba, koja za sebe misli da je ateista, ali koja će uvek sa radošću da podeli svoje i poslednje parče hleba sa svojim bližnjim.

Vernik ne mora da pripada ni jednom religijskom pokretu, tada je njegov lični duhovni doživljaj najčešće mnogo čistiji; zato što nije opterećen nikakvim crkvenim zakonima, dogmama, doktrinama, tradicijama, običajima, relikvijama, ikonama, svecima, ceremonijama itd. Zato tvrdim, da ''prave'' vernike srećemo među svim veroispovestima – religijama, pa čak i među ateistima.

 

Biti istinit vernik znači, živeti sve pozitivne i plemenite misli, reči i dela; sve ono što su nas učili prosvetljeni pojedinci – sve ono što oplemenjuje našu ličnost i pomaže našem bližnjem. Baš tako kako nas je i učio Hristos: ''Ljubite svog bližnjega kao samoga sebe'' i ''Ljubite svoje neprijatelje i činite dobro onima koji vas mrze…'' (Lu.6/28), jer i oni su naša braća, i oni su deca Božja! Jednostavno rečeno, potrebno je, da uvek prema svojim mogućnostima pomažemo ljudima kojima je pomoć potrebna, što ne znači sagnuti se pred nekim, već sagnuti se za nekoga, i uvek biti spreman da u bližnjemu vidimo sebe ali i u sebi da činimo mesto za bližnjega, jer kad god povredim svog bližnjega ja sam povredio sebe – povredio sam Boga – učinio sam atak na Jednotu, jer podsetimo se: ''Zaista vam kažem: Što god učiniste jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste!'' (Mat.25/40). Srećno!