Kako da kreiramo život

Na temu: ''Oproštaj i pomirenje'', poslat mi je jedan komentar i citiraću samo zadnjih nekoliko rečenica, koje veoma slikovito ilustruju nepoznavanje vančulnog postojanja:

…''ALI!!!  Ovde smo na nivou ljudi - bića sa telom, intelektom i emocijama. Ljudskim emocijama, često jakim, strasnim, divljim, opasnim...
Sve to mene navodi na razmišljanja, da li smo ovde da iznegiramo dobijeno i da težimo da se popnemo gore, odakle smo uostalom i stigli, ili je možda naš zadatak da sedimo "di smo" i težimo spuštanju duhovnih principa na ljudske nivoe ???
Ovo me potseti i na... pa recimo misao koju sam čuo: 'Put na dole je put na gore'''…

 Kada mislimo i kažemo: ''Ovde smo na nivou ljudi, bića sa telom, intelektom i emocijama…'', zvuči, kao da se pravdamo! Međutim, trebamo znati, da suština nas ljudi jeste, ''da mi nismo ljudska bića koja doživljavaju duhovna iskustva, več smo duhovna bića koja doživljavaju ljudska iskustva.'' Ta činjenica u mnogome menja naš odnos prema našoj stvarnosti. O tome treba duboko da razmišljamo – da meditiramo.
Da je sve u nama, o tome smo već govorili (u ''Sve je u nama''), i da je bitno samo ono, čemu ćemo mi podsvesno ili svesno da se priklonimo; šta ćemo od toga što je u nama prihvatiti i ispoljiti kao svoj odraz – u smislu: ''evo to sam ja''. Ako se priklonimo – prepustimo negativnostima;  jakim, strasnim, divljim i opasnim strastima, tada smo mi izgubili kontrolu nad svojim emocijama, i oni vladaju nama – mi postajemo njihove sluge, njihovi robovi.

…''da li smo ovde da iznegiramo dobijeno i da težimo da se popnemo gore… ili je možda naš zadatak da sedimo 'di smo' i težimo spuštanju duhovnih principa na ljudske nivoe ???''

Ako treba da težimo nečemu, onda je to na prvom mestu potreba da od ''jutra do sutra'' pozitivno mislimo, govorimo i delamo. Da bi mogli to i da sprovedemo u svom životu, potrebno je da se oslobodimo svog najvećeg neprijatelja i svog najvećeg greha – svog neznanja. Ako nam to bude životna preokupacija, to je onda ''put na gore'' – to je kreativan – stvaralački put.

Poslednja rečenica: ''Put na dole je put na gore'', tako je približno glasila i omiljena rečenica svetog Antoniusa od Padove (1195–1231). Bio je jedan od velikih propovednika. Jedna od njegovih omiljenih tema bila je poniznost, kao centralna karakteristika duhovne zrelosti koja nam pokazuje, kako prosvetljeni ljudi poniznošću (put prema dole), rastu u duhovnosti (put prema gore).

Međutim danas, prosečan čovek savremene civilizacije navikao se na neki svoj put – svoj red: Cigareta mu oduzima napetost; alkohol mu oduzima strah a odmor, to je kad sedne pred uključeni televizor ili ''pametan'' telefon. U takvom ponašanje nema kreativnosti.
Kada zen-majstor hoće svoje učenike da usmeri na bitna pitanja života, tada im ponekad kaže: ''a sada popijte jedan čaj''. Nije bitnost u čaju (još manje u kafi), već u miru, tišini i opuštenosti… i upravo to nedostaje našoj svakodnevnoj kreativnosti.
Jedno je istina, biti kreativan u životu je jako važano  Ali molim vas lepo kažite mi, ko to danas uopšte može da se nosa sa svojim životnim problemima, a da nije kreativan – stvaralački raspoložen. Počev već u vlastitom porodičnom životu, ako niste kreativni, teško vama!

Već smo govorili o tome, da svojim mislima stvaramo - kreiramo svoju sudbinu (vidi: ''O našim mislima'') odnosno, da svojim mislima stvaramo svoju iluziju realnosti. Biti kreativan – stvaralački raspoložen znači još i, biti nezadovoljan svojom postojećom realnom okolinom, i to nas ''gura'' na stvaralačka razmišljanja..
Međutim, da bi u nama probudili kreativnost – stvaralačko raspoloženje važno je, da ''razčistimo'' sa nekoliko detalja:
-  da se rešimo svoje bespomoćnosti,
-  da redovno dovodimo u red svoje sitne – male probleme i
-  da velike probleme rešavamo tako, što ćemo rešavati sitne – male probleme, iz kojih je veliki problem sadržan.
Da bi što povoljnije kreirali svoj život, zaista je potrebno da se ''naoružamo'' znanjem, znanjem u najširem smislu. Potrebno je naučiti zakone života – kosmičke zakone ali i kvantne transformacije, kako bi uskladili ovaj spoljni – ovostranski svet, sa našim unutašnjim – onostranskim svetom i postali njegovi gospodari…

Pokušajmo da objasnimo, zašto je to tako, i nemojte mi zameriti što ću početi ''od Kulina Bana i Kosova Polja''.
Prvo. Ako želimo da saznamo nešto više o našem postojanju od uobičajenog, onda bi trebalo da znamo, da zakoni našeg univerzuma po kojima trebamo da živimo, da su fundamentalni zakoni, i da oni proizlaze iz Kosmičke Svesti. Intelekt, ideje i misli Kosmičke Svesti su stvaralačke, beskonačne i sveprisutne u svakoj tačci beskonačnog prostora. Trebamo još i to znati, da su mnogi ljudi svih narodnosti ovog sveta na bilo koji način doživeli i iskusili Kosmičku Svest, i sasvim normalno da su mu dali svoje ime, da bi se znalo ko je ko i tako, jedni Ga nazvaše Bog, drugi JHWH (Jahve), treći Alah, Brama, Veliki duh itd. itd.
Kosmička Svest upravlja našim životima, zato što se nalazimo u strukturisanom univerzumu koji podleže spiritualnim zakonima – kosmičkim zakonima (7 glavnih kosmičkih zakona).
Zato, kada te zakone ispravno razumemo, shvatimo, primenimo - živimo, tek tada smo u stanju da preuzmemo i pravilnu odgovornost za svoje postupke, i tek tada možemo da dajemo našem životu pozitivan pravac i smisao. Tada ujedno izlazimo iz uloge bespomoćne žrtve, naši životi počinju da se menjaju i naša svest – svesnost - naša duša, počinje da se budi, da raste, da se razvija i da se menja – da se puni duhom...

Drugo. Iz ovih zakona proizlazi, da je potrebno ne samo da razumemo već i da shvatimo, da kvalitet našeg života uvek dolazi iz nas. To znači, da je svakome od nas samim postojanjem, data mogućnost da sa sigurnošću ostvari zadovoljstvo u svom životu. A to opet znaći, da prekretnica – buđenje u našem životu nastaje onda, kada svaki od nas ljudi prihvati osnovnu činjenicu: ''Za sve odluke koje donosim u svom životu, odgovoran sam samo ja, jer moj život je odraz onoga što se dešava o mom umu, pod uslovom da to i realizujem''. Znači, svaki od nas je odgovoran za kreaciju svog života te tako, život nam donosi ono što smo sami sebi izabrali – kreirali.
Tražiti krivca u drugome za svoje propuste, nije ništa drugo do naš nečasni pokušaj da svoju odgovornost prebacimo na druge.
Još da se potsetimo, da mi - svaki pojedinac, sobom nosimo karmički teret svih svojih prethodnih inkarnacija – života, i oni se moraju kad-tad odraditi – odplatiti.

I treće, zapamtimo: Naši životi se menjaju uvek i svaki put, kada promenimo svoja ubeđenja, svoje životne principe, svoja pravila... i zato je sve u našem životu odraz onoga u šta smo ubeđeni odnosno onoga, u šta verujemo ili onom osećanju - emociji kojoj smo se predali. Tek kada naučimo kako da se oslobodimo neprijatnih osećanja, negativnih uverenja, neplemenitih principa, sumnje, strahova, nepoverenja, kada se naučimo da kontrolišemo svoja osećanja - emocije, i kada prihvatimo i živimo  pozitivne životne stavove: ljubav, mudrost, volju, red, ozbiljnost, strpljenje i milosrđe, tek tada se naši životi menjaju znatno u pozitivnom smeru.
To je tako, svidelo se to nama ili nes, i svejedno da li mi te principe prihvatili ili ne; zakonomernosti postojanja teči će čak i onda, kada nas više ne bude.

Več smo rekli, da u našem svetu vladaju kosmički zakoni. Jedan od njih je i zakon uzroka i posledice – kauzalnost. Uzroci u našem životu, to su sve naše misli, sve naše želje, naše reči, naša dela, naši motivi, naše navike, naši životni principi… sve što smo za života posejali (uzroci), samo to možemo da žanjemo (posledice)(Jov. 5-2; Jov. 8-15). Možda bi mogli da kažemo, da je čovek u stvarnosti istovremeno i osuđenik i svoj sudija što znači, da svaki čovek mora sebe da traži, nađe i ''probudi'', kako bi mogao sam sebi da oprosti sve nedoličnosti svog života. Drugim rečima, naš preživljeni život je prepun uzroka, a posledica takvog života jeste određeni nivo vibracije kojom treperi naša duša, koja će kao takva (nakon naše zemaljske smrti) biti privučena u astralni svet, na nivo iste vibracije – među srodne duše.

Jedna stara izreka nam govori: ''večina ljudi je samo toliko zadovoljna, koliko su to sami sebi dozvolili''. Zvuči poprilično provokativno ali ipak u njoj ima podosta istine.

Pogledajmo kako ponekad mi to praktično kreiramo svoj život.
Ako mi sebi govorimo: ''ja sam u svom životu večiti gubitnik''; ''ja jednostavno nemam uspeha u životu''; ''nesreće se jednostavno lepe na mene'' ili ''ljudi mene jednostavno izbegavaju'', tada mi sebe stavljamo, sebe programiramo u negativnu ulogu odnosno, mi snažno privlačimo negativnost.
Praktično, ja se tada odlučujem da budem nesrećan, odlučujem se da budem gubitnik, da me niko ne voli, da niko ne želi da ima sa mnom nikakvog posla itd... i takva osećanja svakodnevno iznova utiskujem u svoju svest, i sasvim je normalno i ne sme me iznenaditi ako se to upravo i dogodi.
Isto tako sasvim je normalno da tada pomislim: ''Eto, znao sam da će mi se to i desiti''. No u stvarnosti, ja sam sa svojim negativnim mislima upravo omogućio da se to desi.
U psihologiji se to zove ''samoispunjavajuće proročanstvo'' odnosno, mi očekujemo određeno dešavanje (iskustvo), i sa našim ponašanjem (uzrok) mi doživljavamo ono, što smo upravo predvideli (posledica).

Kako to u našoj svakodnevnici, praktično izgleda:
Mene u životu uvek prati neki maler.
Uplatio sam loto iako znam, da nikada ništa ne dobijam.
Predao sam molbu za zaposlenje iako znam, da od toga nema fajde.
Gledao sam u izlogu jako sniženu cenu đemperu koji mi se dopada ali šta vredi kada znam da nemaju moju veličinu.
Stao sam na žvakaću gumu - to se može samo meni desiti.
Da mi se desi neki maler – to je tipično za mene...
Sasvim sigurno je, da ovakva životna strategija ne znači 100% garancija da će tako i da se desi, ali takve afirmacije su siguran put koji vodi u nesrećan život.
Često takvi ljudi ne vide ništa dobroga u svojoj okolini, vremenom postaju sumnjičavi u sve što se oko njih dešava. No, pogrešno je misliti da su takvi ljudi skloni zlu.

Potrebno je i još da znamo, da ne postoje ljudi koji su svesno zli. Kada čovek čini zlo, onda samo zato, što u dubini svoje svesti još nije iskusio kako izgleda život pun radosti. On nije u situaciji da spozna, koliko to on sam sebi čini zlo time, što se nekontrolisano prepušta svojim neprijatnim osećanjima. On ne bi nikada samom sebi činio zlo kada bi mogao jasno da spozna u kakvu bedu sebe lično srozava  svojim nekontrolisanim mislima. Najčešće čovek se trudi, ''da mi u životu bude lepo''; nikako da se seti, da ''to lepo'' možda razara njegovu dušu, njegovo zdravlje, njegovu porodicu, njegov život…
Drugim rečima, čovek nikako da shvati, da mu ustvari negativne misli, loše navike i neprijatna osećanja ''rade o glavi'' odnosno, da je postao rob svog egoističnog pogleda na svet.

Pokušajmo da sagledamo kako se to rađaju naši problemi:
Naši usvojeni negativni principi, nerešeni problemi, nejasni i neraščišćeni međusobni odnosi, naši unutrašnji sukobi, nagomilane obaveze kao i naša svakodnevna rutina, vremenom mogu da se pretvore u smrdljivu močvaru koja nas guši i zarobljava. Tada je potrebno znati kako da počnemo sve iznova – kako da izađemo iz ''naše močvare'' ali i da se više ne osvrćemo unatrag – da jednostavno odsečemo i odbacimo sve ono što nas je uteralo u tesnac.

Za tako nešto, prvo nam je potrebno da se naoružamo dobrom voljom, strpljenjem i istrajnošću, i da se naučimo, da svet u kome živimo nije sadržan samo od onoga što nas okružuje, što vidimo i što našim čulima možemo da registrujemo. Potrebno je da znamo, da mnogo toga ima više što ne vidimo, i što naša čula ne mogu registrovati, i što je od fundamantalnog značaja. Zašto je potrebno da to znamo?
Zato, što su to alati sa kojima možemo da razrešimo naše probleme koji se kriju u našim mislima, u našim željama, u našim prohtevima pa i u našim snovima… oni mogu biti nosioci ogromne energije. Ako se naučimo da mudro koristimo ove energije, načinićemo čuda u našem životu. No ako te energije uludo koristimo, mogu nas odvesti pod zemlju.

Sasvim prirodno je, da bi svako od nas želeo, da svoj život provede u sreći i zadovoljstvu međutim, to ne pada sa nebesa… svako od nas mora za to da se potrudi – da se dobro potrudi i da u svoj život uloži svoju maksimalnu sposobnost kreacije.
Neko je rekao: ''život, to su neprestane promene i ako nećeš da se menjaš, to znači da ne želiš da živiš''.
Možda ćemo se opet upitati a zašto je to tako?
Zato, što čovek u stvarnosti nije ono što on misli da jeste, ili što bi želeo da bude. Kada samo mislimo o nečem ili želimo nešto, ali se ne trudimo da to i sprovedemo u život, tada su to samo naše nekorisne fantazije – uludo trošenje energije. Čovek je samo ono što svojim delima i ponašanjem pokazuje a i život može da nam pruži samo ono što smo u njega uložili… ili kako nam to slikovito govori starokineska mudrost: ''Svi cvetovi budućnosti nalaze se u semenu sadašnjosti'' (Lao-ce).