Čovek

 

U ''Velikom Jevanđelju'' Jakoba Lorber-a, Gospod (Isus) govori jednom kapetanu: …“Bog može svojom svemogučnošću u svakom trenutku, da iz Sebe stvori jednog duha, ili više njih, i da budu potpuni u mudrosti i snazi. Međutim, svi takvi duhovi nemaju svoju samostalnost; njihovo htenje i ponašanje nije ništa drugo do Božje, koje mora u njih neprestano da pritiče, da bi uopšte mogli da postoje – da se kreću i ponašaju po volji Božjoj. Sami za sebe nisu baš ništa, već samo misli i ideje Božje.

Ako bi trebali vremenom da budu samostalni, tada moraju da krenu putem čvrste materije, odnosno, putem osuđene i očvrsle Božje volje i baš tako na način, kao što to imate pred svojim očima ovde na ovoj zemlji. Kada to urade, tek tada mogu biti sama iz sebe samostalna, samomisleča i slobodno delujuća deca Božja – koja uvek ispunjavaju volju Božju ali ne zato što im je to nametnuto svemogučnošću Božjom, već zato što su to spoznali kao najvišu mudrost te su se sami odlučili, da svoj život usmere u tom pravcu (što će im u životu doneti izuzetne zasluge i najvišu blaženost) (GEJ 06.133,10-11).“

 

„Od Boga sme biti dato, u izvesnom smislu, samo seme, sadržano sa svim mogućim sposobnostima za život i to zatvoreno kao u nekakvoj opni. Dalji, slobodan razvoj života i obrazovanja mora biti samo semenu prepušteno. Ono mora da počne samo k’sebi da privlači život iz Boga, koji oko njega protiče i da počne iz toga da gradi svoj sopstveni život. I sve to ne dešava se ni lako ni brzo kao što ti misliš (Isus govori jednom rimskom kapetanu), jer embrionalan život sam po sebi ne može biti ni snažan ni radan kao što je to večito najpotpuniji život iz Boga.“(GEJ 05.71 14-15)

 

Znači čovek, zajedno sa sveukupno stvorenim postojanjem je u krajnjoj liniji jedna osnovna ustanova za duhovni proces vaspitavanja duša. Drugačije rečeno, cela nemerljivo stvorena materijalna kreacija zajedno sa svim svojim zvezdanim sistemima je jedna ogromna, mnogo-stupnjevita ustanova - škola za usavršavanje duša. Upravo tako to saznajemo iz Lorber-ovog pisanja.

 

Jedan drugi način razmišljanja nam govori, da je čovek – Homo sapiens (čovek obdaren razumom), po biološkoj sistematici, visoko razvijen sisar iz reda primata. Tako kažu naučnici i mi to onda razumemo, da je čovek postao od majmuna – da je stvoren evolucijom. Skoro da je sasvim normalno, da sa time ujedno mislimo, da znamo ko i šta je čovek. Međutim, možemo slobodno da se upitamo, taj Homo sapiens, ako je već razumom obdaren, zašto su onda njegove akcije najčešće nerazumne? Nerazumne čak dotle, da još nije shvatio, da uporno i nezaustavno seče granu na kojoj se nalazi!

 

Konačno, ako u naša dva pomenuta razmišljanja uključimo još i znanja iz kvantne fizike, videćemo da bilo koji način razmišljanja od pomenutih, ne isključuje jedan drugoga.

 

I tako, od početka Stvaranja prohujalo je mnogo, vrlo mnogo vekova, i za svo to vreme čovek se trudio da sebe i svoju okolinu razvija, usavršava, poboljšava, kako bi za sebe – za čoveka – stvorio što prijatniji dom i što prijatniju okolinu. Isto tako i sve religije ovog sveta učile su, da je čovek vrhunac stvaranja, ili kako je to konkretno rečeno: “Ja rekoh bogovi ste“(Jov.10:34).

Danas, šta je od svega toga ostalo?

 

Da je čovek “kruna Stvaranja“, u to je sve teže verovati zato, što nam svakodnevne činjenice, lokalno i globalno pokazuju, koliko je čovek sposoban da bude destruktivan i bestijalan. Pogledajmo čovekovu celokupnu istoriju, koja je jedna sveopšta klanica, a poslednji vek je po svom krvavom bilansu prednjačio. I pored toga, čovek se tokom evolucije razvio u jedno kulturno biće, kažu danas “kulturnjaci“, no teško nama ako se u njemu opet probude njegovi tamni porivi i njegova zverska priroda.

Nietzsche je nekada govorio: “kultura, to je jedna tanka korica – skoro opna, iza koje čovek krije svoje nedostatke, baš kao što je kod trule jabuke njena tanka kora, pod kojom ključa sav haos unutar jabuke“. I baš tako, i kultura čovekova nije mogla da zaustavi čovekovu rušilačku silu i divljaštvo koje je haralo svetom, i koje još uvek tinja u čoveku. Setimo se samo krvavog bilansa zadnjeg veka, koje je bilo znatno gore od svih prethodnih, i u kome je zverski pobijeno više od 262 miliona ljudi (www.democid.de/democidseitwk2_htm).

 

Već negde početkom 19-og veka počela je industrijska revolucija, i čovek je sve više i više postajao roba. Na tržištu rada nudio je svoje sposobnosti, i u zavisnosti od svog znanja i svojih sposobnosti, dobijao je u zamenu za svoj rad odgovarajuća sredstva (novac), kojim je mogao , manje ili više, da obezbedi opstanak svoj i svoje porodice.

 

U međuvremenu, tehnološki razvoj se vrtoglavo razvijao i danas, maltene još na početku 2o-i prvog veka, čovek kao koristan faktor u privređivanju, postaje za pohlepne poslodavce sve više i više finansijski neinteresantan – skup, nepotreban – postaje humani resurs – roba, koja je kao živa sve više nepotrebna, i koja ima neku vrednost još samo kao izvor rezervnih delova u industriji transplantacije.

 

Tehnika je već danas, u mnogim aktivnostima privređivanja zamenila čoveka sa mašinom. Na primer: Jedan malo veći buldožer može da zameni do 25 radnika; automatizacijom proizvodnje u industriji, na mnogim radnim mestima čovek je postao suvišan… Već danas, ako pedesetogodišnjak izgubi svoje radno mesto, skoro da nema nikakve šanse da nađe novo zaposlenje. Rezultat toga je, da se u industrijski razvijenim regionima sve više širi nezaposlenost – siromaštvo.

Zaboravili smo da tamo, gde se čovek vrednuje samo po tome koliko je vredan i korisan za rast profita privrede, tamo se povređuju osnovna ljudska prava. Privreda mora da bude u službi života i za dobrobit čoveka, a ne obratno

 

U mojoj mladosti naučnici su nas ubeđivali: …“da će nauka da donese čoveku blagostanje i da čoveka u bliskoj budućnosti čekaju svetla vremena – malo će da radi a dobro da živi.“ Očigledno, da je naučnicima, opijeni materijalističkom ideologijom ograničena spoznaja, i tako pogrešno usmereni, nisu uzimali u obzir čovekov egoizam i gramzivost.

 

Neko je rekao: “Samo onaj, koji je skrenuo sa uma, u stanju je da svojevoljno uništi kuću u kojoj stanuje i okolinu u kojoj živi.“ Kako drugačije da objasnimo činjenicu, da čovek uporno i svakodnevno uništava svoju životnu okolinu.

 

Zaboravili smo, da čovek na ovoj zemlji nije samo jedno živo biće od mnogih, on je zemljina antena u sunčanom prostoru. Čovek je pozvan da prosvetli zemlju no na žalost on može i da je zatamni, ali i da je uništi:

• Svakodnevno se uništava  hiljadama hektara tropskih šuma;
• čovek svakodnevno ispušta u atmosferu više miliona tona ugljendioksida;
• čovek je doveo do toga, da danas, u svetu od svih voda, vode za piće ima samo još 1%;
• čovek industrijskom aktivnošću svakodnevno truje vodu, vazduh i zemlju;
• čovek svakodnevno, izuzetno štetno deluje na našu okolinu avionskim, drumskim pa i brodskim saobraćaj;
• čovek sa poljoprivredom takođe izuzetno truje našu okolinu…

 

Ono što našu planetu krasi, to je ljubav, lepota prirode i sveopšta umetnost međutim na žalost, sve to postalo je roba i sve je dobilo Kainovo obeležje – nepriznavanje celine života i nepriznavanje brata – čoveka. Takva Kain-ovska logika stvara bezdušnu atmosferu punu nepoverenja i neprijateljstva, tako da život ne može više da diše, i stvara se stanje u kome čovek gubi svoju radost prema životu. Čovek postaje prema drugom čoveku vuk. Takav čovek mrzi drugog čoveka samo zato, jer je drugačiji od njega, te ga se zato plaši. Blati ga i ruga mu se, sumnjajući ga, kleveta, optužuje i osuđuje…

U takvoj nepoštenoj raboti, čak i političke partije, koje su do tada bile međusobno neprijateljske ujedinjuju se te zajednički proganjaju, sude… Baš tako kao što su se nekada davno ujedinili prvosveštenik i Poncije Pilat. Takvo neprihvatanje jednog čoveka prema drugom kvari ne samo ljude već i prirodu, koja postepeno gubi svoj stvaralački sjaj. Prirodu, koju čovek ne prihvati da je od Boga data, postaje čoveku još samo sredstvo za njegovo bogaćenje, za porast njegovog uticaja, ponosa, moći… Od kada je čovek prestao da prihvati Boga kao Stvoritelja, sve više raste neka duhovna tama u zemljinoj atmosferi.

 

Vođe ljudi, čijih imena se istorija seća po njihovim nečasnim delima nisu jedini koji su se svojom tamom suprotstavljali pozitivnim i plemenitim idejama i delima. Klica duhovne tame živi u svakom od nas, u našoj svakodnevnoj nemaštini, u našim brigama, našoj gramzivosti, zavisti, egoizmu; ona živi u našoj sujeti, oholosti, vlastoljubivosti, netoleranciji; ona deluje pre svega na našu nesposobnost da opraštamo a opraštati možemo samo ako u nama ima čiste, iskrene i nepristrasne ljubavi.

 

Neki istraživači kažu, da evolucija nastaje onda, kada nastane neki pritisak na selekciju, i što je taj pritisak veći, to je i selekcija veća - obimnija. Već duže vreme u Evropi se oseća pritisak na globalnu ali i na lokalnu politiku, sa namerom da se afirmiše krajnja desnica. Očigledno je, da se pred nama nalaze dramatična vremena. U sledećih desetak godina mnogi segmenti našeg života: globalna i lokalna politika, tehnika, tehnološki razvoj, naoružavanje, medijski sistemi, gen-tehnika, veštački inteligentni sistemi, i na prvom mestu totalna nezainteresovanost širokih slojeva naroda, sa svojom logikom,“baš me briga, oni ionako uvek rade kako njima odgovara“, mogli bi da budu razlog za propast čovečanstva ili za njegov procvat.

Kako god obrnemo, sve više činjenica sa globalnog područja nam pokazuju, da sudbina našeg materijalnog postojanja nije više u našim rukama.

I šta sada?

 

Erich Fromm u knjizi: “Der moderne Mensch und seine Zukunft“ (Savremen čovek i njegova budućnost) tvrdi, da je savremeno zapadno društvo bolesno i naglašava: “…današnji čovek nije sposoban za nesebičnu ljubav, nije sposoban da koristi svoj razum i da razumno odlučuje odnosno, da život respektuje. Spreman je čak i da svojom slobodnom voljom sve uništi, ama-baš sve … i pita se: “kako izlečiti društvo od bezobzirnosti i destruktivne zavisnosti“?

 

Fromm u knjizi “Haben und Sein – Die selischen Grundlagen einer neuen Gesellschaft“ (Imati i biti – duhovne osnove jednog novog društva)  Stuttgart 1979, na str. 198 – 199 zaključuje:

“Bilo koja reforma da se sprovede, bez da se ceo sistem iz osnova ne promeni, je besmisleno. Novi društveni poredak i novi čovek biće stvarnost samo ako se stare motivacije – profit i moć, zamene sa novom motivacijom: biti, deliti, razumevati, opraštati, nesebično ljubiti… kada čovek promeni svoj karakter i kada se karakter tržišta, zameni sa karakterom - sposobnošću da iskreno i nesebično ljubimo.“ Drugim rečima, kada prihvatimo i usvojimo zlatno pravilo kao svoj životni moto: “Čini drugome samo ono, što bi želeo da drugi čini tebi“.

 

Mislioci svih kultura, u prošlosti i sadašnjosti, pa i mi obični ljudi često se upitamo, u kakvu to budućnost srljamo?

Povećavanje stanovništva je sve veće i sve brže, ali i izazovi društvu su sve veći. Danas nas je 7 milijarde, a do 2050-te pridoći će još 3 milijarde:

• Kako će to da se odrazi na tadašnju situaciju u svetu?
• Na vojne snage, naoružanje, sigurnost…?
• Na vladajuće sisteme?
• Na tržište rada?
• Na zdravstveni sistem?
• Na pitku vodu?
• Na ishranu stanovništva?
• Na informacione sisteme?
• Na ozonski omotač?
• Na vazduh koji udišemo?

Ako našoj ionako već previše zagađenoj atmosferi dodamo još zračenja koja će u skoroj budućnosti proizaći od automobila koji voze autonomno – bez vozača, pokušajmo da zamislimo tu gužvu informacija koja će tada nastati u atmosferi bilo kog mesta?

Psihoanalitičari nam objašnjavaju, da danas “srećan“ biti znači, snabdevati se uvek sa najnovijim proizvodima koji su bolji i moderniji, i još, intenzivno zabavljati se. Truditi se da nam ceo život bude samo jedna opšta zabava, zabavljati se sportom, muzikom, žurkama, đuskanjem, filmovima, seksom, alkoholom, pušenjem – opštom slobodom - kada svako može da radi šta boče i tada, skoro svaki pojedinac je “srećan“. Međutim, ni jedan od tih “srećnika“ više ništa ne oseća, ne ume više razumno da misli i ne ume više nesebično i nepristrasno da ljubi…

Znači sve u svemu, reč je ne samo o budućnosti čovečanstva, već i o budućnosti sveukupnog života na ovoj zemlji – o budućnosti naše planete zemlje?

 

Ako se upitamo: dokle će to tako i koji su razlozi za sve to?

Joshua Emanuel, Bogočovek - Isus Hristos, nam odgovara kroz pero Božjeg sluge Jakob Lorbera: ...“razlozi su uglavnom ponos (gordost), tromost (lenjost) i samoljublje iz kojeg proizlazi vlastoljublje. Sve dok prava, čista ljubav i njoj shodna poniznost ne budu uređivale i vodile narode, dotle će na zemlji uglavnom biti mračno. Da će uvek postojati pojedinci koji će biti u svetlosti, sasvim je sigurno i izvesno, ali njih će uvek biti malo. Jer sve dok na svetu ima velikih, iznad svake mere ponosnih i slave željnih vladara, dotle će u svim slojevima čovečanstva bujati seme ponosa i vlastoljublja, pohlepa za vlast, egoizam, sebičnost, zavist, škrtost, progon, izdaja, svađa, rat – tama..“ (jl.GEJ.06.76.8)

On nam još i preporučuje:

“Svaki čovek neka se prvo upravlja prema primljenim dobrim uputstvima, potom neka pazi na svoju duhovnu prirodu, pa i na zle – uspavane strasti u njegovom mesu, koji se još uvek preglasno izražavaju u lenjosti, mržnji prema radu, požudi, sebičnosti, nepraštanju, tvrdoglavosti, oholosti, zavidnosti, tvrdičluku, vlastoljubivosti... Sa ovim zadnjim neka se suprotstavi snagom svoje ljubavi prema Bogu i ljubavlju prema bližnjem, strpljenjem, poniznošću i blagošću; na takav način postići će, da mu se otkriju dobri duhovi opipljivo i vidno.

Skoro da nema čoveka, kome nije dopušteno da barem jednom u životu dobije neke znake iz svoje okoline, neke doživljaje ili viđenja iz onostranstva. Ako čovek sve to odbaci kao neku prevaru svojih čula, tada mu više niko ne može pomoći'' (jl.GEJ.06.225.19-20).

 

Isus Hristos, ali i mnogi drugi mislioci ostavili su nam veoma mnogo razumnih i pametnih poruka. Da li te poruke i prihvatamo, zavisi od svakog pojedinca. Isto tako većini stanovništva ove zemlje dato je pravo da biraju svoje predstavnike u politici ali i u mnogim drugim javnim službama. Da li ćemo to pravo pravilno upotrebiti i to zavisi u prvom redu od svakog pojedinca. Znači, ne mnogo toga je u našim rukama, ne! Sve je u našim rukama!

Potrebno je da razumemo ali i da shvatimo, da nikakvo zlo ne bi mogao Hitler, ili bilo koji drugi silnik da uradi, kada ne bi imao u narodu svoje pristalice. Narod, ljudi, čovek, ja i ti svi mi… da, baš skoro svi mi svojevoljno smo pristali da budemo izvršioci zla – egzekutori slave željnih vladara, i to je od uvek tako bilo, jeste i najverovatnije da će uvek tako biti.

 

Jedan od mislilaca (Rudi Zimmerman), koji je izgleda sasvim izgubio veru u dobre ljude, podelio ih je u dve grupe:

• U ljude, u kojoj je svaki čovek u stvarnosti član horde naoružanih majmuna, i
• u ljude, u kojoj je svaki čovek u stvarnosti glupa ovca, kojoj je važno samo da ima pristupa na nekoj, travom bogato obrasloj livadi.

Najstrašnije jeste što se dobija utisak, da smo od ovog našeg sveta već sasvim digli ruke i sve ubrzanije ga arčimo - upropaščujemo! Nažalost pri tome,  baš nas savršeno briga šta to ostavljamo u nasledstvo svom pokoljenju.

Sasvim sigurno, da je zastrašujući uticaj ljudske - čovekove vrste na razvoj naše planete zemlje. Međutim isto tako je sasvim sigurno, i hrabri činjenica, da ima i podosta ljudi koji misle svojom glavom.

Pokušajmo da shvatimo, da svako traženje nekog novog prostora za život van naše zemlje je ludost, koja samo ubrzava propast ovog sadašnjeg. Čak i naše ubeđenje, da treba da živimo “u“ prirodi i “od“ prirode je pogrešno. Potrebno je da se naviknemo, da treba da živimo “sa“ prirodom. Samo na takav način možemo da održimo i sačuvamo naš životni prostor.

 

Pogledajmo jedan kratak, izuzetno interesantan izvod iz predavanja koje je održano 11.03.2005 god. na Goethe-Institut-u u München-u, od strane prof. Hans Peter Dürr-a, nobelovca i poznatog naučnika na području kvantne fizike. Predavanje se može naći i na internetu pod naslovom: “Die Welt als Ganzes”. (www.gcn,de/download/Welt_als_Ganzes.pdf), 02.08.2019 ob 13:58.

Naslov predavanja u originalu glasilo je: “Das moderne holistische naturwissenschaftliche Weltbild und seine Konsequenzen für unser Denken und Handeln” (Moderna holistička slika sveta prirodnih nauka i njene konsekvence za naše razmišljanje i delanje):

 

“Sve što je živo ujedno jeste i neverovatno

Ovo posmatranje je izuzetno važno, zato što smo se uvek čudili, kako to da se proces života na zemlji odvija u suprotnom smeru od procesa ne-žive prirode. Ne-živa priroda teče u smeru sve veće entropije (nereda). Jedan diferencirani sistem (diferenciranost = raznolikost) koji je prepušten samom sebi, teži manjoj diferenciranosti. Paradigma ne-živog glasi: U budućnosti desiće se verovatnost verovatnije no, paradigma živog teče suprotno, te ovde važi: u budućnosti, neverovatnost neće biti neverovatna. U evoluciji živoga počinje se sa jednostavnim sistemima i organizmima i tako eto posle tri i po milijardi godina dobili smo čoveka – jedan neverovatan i kompleksan sistem, najneverovatnije što se uopšte može zamisliti. Ako i izračunamo kolika je ta neverovatnost, reći ćemo: “Zaboravi, to je apsolutno neverovatno, nemoguće!“ No i pored toga, posle tri i po milijarde godina to se ipak desilo.

Život na našoj zemlji mogao je samo zato da se razvije, jer je sunce neprestano zračilo energiju. Sunce je svojim zračenjem svakodnevno na raspolaganju – pogonska snaga kojom se biosistemi sve dalje razvijaju u smeru sve više diferenciranosti. No jako je važno znati da sama energija nije dovoljna. Isto kao i kod hodanja: moram nogu da ispružim i to mora da se desi u pravom trenutku – znači potrebna mi je kooperativna inteligencija – jedna informacija iz pozadine koja će me učiti u kom trenutku i koju nogu moram da ispružim unapred. Za to je potrebno iskustvo i to ne važi samo kod hodanja. Svi živi procesi su samoregulišući procesi, i oni se održavaju u ravnoteži dinamičkom kompenzacijom.

Jedna neshvatljiva kooperacija nestabilnosti čini čitav sistem ka onom što nazivamo biosfera – jedna fantastična kooperacija!

 

Biosistem zemlje

Biosistem naše zemlje ne smemo sebi da predstavimo kao neku piramidu od granita: sasvim dole su jednostavne vrste a onda što idemo više prema gore pojavljuju se složenije vrste, da bi sasvim gore kraljevao čovek kao najkompleksniji sistem koji se uopšte može zamisliti. Mi ljudi dobijamo utisak, kao da je naša okolina nešto što je solidno i stabilno. U stvarnosti, naš biosistem više je sličan kući od karata, svaka karta je jedna nestabilnost i one se međusobno podupiraju. Sam biosistem je ipak stabilniji od jedne kuće od karata, zato što je dinamički izbalansiran. U izvesnom smislu karte se u paru uvek pomalo pomeraju tamo-amo, kada dođe do neuravnoteženosti one se međusobno nanovo prilagođavaju i sve tako dok je to moguće, da se spreči urušavanje sistema. Priroda je veoma robusna upravo na osnovama takvog procesa stabilizacije koja je vrlo dobro uhodana. Upravo zato se čitava bio-kuća od karata nije već porušila i pored besmislenog nereda i potkopavanja koje mi ljudi sprovodimo.

No, ja mogu ipak da pretpostavim, koja su to opterećenja još potrebna, da bi se celina te naše kuće od karata raspala odnosno, kada će naša biosfera sa celokupnom sveukupnošću vrsta i njihovom kooperativnom sposobnošću da bude ozbiljno povređena i time čovečanstvo i sebe da dovede u smrtnu opasnost.

 

Čovek i priroda

Jednom moramo razumeti: Nauka ne može više da se oslanja na objektivnost. Izolacija i fragmentacija (fragment = deo celine) pokazala se kao pogrešan put. Umesto toga danas znamo o principu jedinstva univerzuma. Iz toga sledi kao prvo, da se jaz između čoveka i prirode nalazi samo u našem načinu izlaganja. Ako mi, ljudi i priroda zajednički sarađujemo, onda to znači da možemo da razumemo prirodu kao svog učitelja – majstora, a ne samo u “dosadnom” obliku ne-živog. Moramo da se orijentišemo na paradigmu živoga.

Nažalost, danas sve se odvija još uvek suprotno: živimo u vremenu eskalacije strukturalnog nasilja sa političkim i ekonomskim komponentama. Geopolitičke, sociokulturne kao i ekonomske strategije moći, neograničena ekspanzija globalnog ekonomskog tržišta i njena nasilna produktivnost prete da razore prostornu i materijom ograničenu celinu naše zemlje. Očigledno je, da je u toku uništavajuće delovanje nezadržive i nepromišljene civilizacije zajedničkog življenja naroda, a i koban je međusoban odnos između društva i prirode pa čak i međusoban odnos pojedinog čoveka.

Pri tome posebno je preteća ubrzana diverzija, odnosno uništavanje čitavih – za život neophodnih kompleksa, što je u istoriji celokupne zemlje jedinstveni slučaj.

 

Duhovna kriza

Raznorazne krize sa kojima smo danas suočeni i preopterećeni, u stvari su odraz jedne duhovne krize odnosa nas ljudi, prema našem živom svetu. To se ogleda u tome, da samo formalno prihvatamo naukom najnovije otkriven i proširen karakter naše stvarnosti a praktično izbegavamo da ga akceptiramo, sa svim njegovim konsekvencama.

Kada bi praktično prihvatili novu sliku sveta, to bi moglo da nas prinudi, da se skromnije ponašamo prema principijelnim znanjima. Kada nam nova fizika kaže, da budućnost nije predvidljiva i da priroda nije mašina, to onda znači, da su pod znak pitanja stavljene sve društvene i ekonomske strukture, koje se još uvek drže i orijentišu prema toj prevaziđenoj slici sveta.

Naše znanje moramo da proširimo i naše dosadašnje ponašanje moramo u osnovi da promenimo. I tu može da nam pomogne upravo revolucionarno proširen uvid u novu fiziku. Ta nova fizika nam kaže, da pojedini čovek a i sve ostalo, u principu nisu međusobno izolovani. On (čovek) biva u zajedničkoj svepovezanosti, iako prividno malen i beznačajan, on postaje bezgranično mnogostruk i značajan. Naše individualno ponašanje utiče i na celokupnu društvenu uređenost, koja stalno menja svoj dinamičko- promenljiv potencijalitet žive stvarnosti. Eto tako je svako pojedinačno svojstvo pojedinca, nosioc sastavnih delova zajedničkog procesa evolucije naše kulture. Mi smo zaustavljeni i pozvani, da jednim iz osnova novim razmišljanjem, dostignemo sveobuhvatno razumevanje naše stvarnosti, u kojoj smo sastavni član života, bez da pri tom treba bilo šta da žrtvujemo od naših ljudskih kvaliteta. Učimo, da smo kao i sve ostalo, nedeljivo povezani sa ovom čudovitom zemaljskom geo-bio-sferom, da smo njegovi učesnici i njegovi korisnici.

 

Empatičan čovek

(Empatičan je neko, koji može sa drugim da saoseća)

Da bi novu misao preveli u novu akciju, potrebna je paralelnost između novog institucionalnog razvoja, novog individualnog razvoja i novog društvenog razvoja. Moramo da napustimo uske mehanističko strateške mustre, redukcije i prosečnost u obrazovanju i da ih zamenimo sa pokretljivošću, otvorenošću i empatijom, kako bi omogućili stvaranje novih stvaralačko-akcijskih prostora. Tek ova dinamičko naizmenična igra između ljudi i ljudi – čoveka i čoveka, i njihovog živog okolnog sveta je stvaran prosperitet i on stvara i promoviše, te tako promoviše i celokupno čovekovo biće.

Na takav način postaje vidljiva jedna nova, nama poverljivija slika čoveka, koja proizlazi iz empatičnih ljudi. Ne smemo da dozvolimo, da budemo vođeni konfrontacijama i od strane razorne moći naše civilizacijske svakodnevnice. Naša današnja egzistencija kao ljudi pokazuje nam, da smo i mi uspešan rezultat jednog sličnog razvoja koji traje milijardama godina i naše poverenje nije bez osnova.

Moramo da stvaramo nova znanja i da delamo tako, da se življenje – životnost umnožava i da višestruko procveta. Moramo biti sasvim pouzdani da ta sila deluje u nama, jer sveopšta povezanost koju možemo nazvati ljubav i koja ima svoju klicu u življenju, ona je u nama kao i u svemu ostalom i tamo je postavljena još u samoj pra-osnovi našeg postojanja.“ (H.P. Dürr)

Možda će nekome zasmetati reč “moramo“, i radije bi čuli da se kaže “potrebno je“. Međutim, ako želimo da spasimo u sebi čoveka, pa možda još i da damo doprinos spasavanju našeg sveta, onda znajmo, da ima mnogo, vrlo mnogo toga što moramo.

 

Svako od nas živi, manje ili više, u svojoj svakidašnjici i tu se snalazi kako zna i ume. Pokušajmo o tome sasvim nepristrasno da razmislimo i da se upitamo: "Da li smo sa tom svakidašnjicom zadovoljni?" "Da li imamo dovoljno hrabrosti, da zavirimo u našu blisku ili možda čak i u našu malo dalju budućnost?" U budućnost koju ostavljamo našem potomstvu... Posle svega što se danas dešava u našoj životnoj okolini, lokalno i globalno, da li ima smisla još da govorimo, da je čovek kruna stvaranja?

Za sve vas koji ponekad zavirite u www.istrazivac-istine.com ili www.raziskovalec-resnice.com, ali isto tako i za mene, bilo bi ne samo  interesantno već i veoma korisno, kada bi reagovali - diskutovali; razgovarali sa poverenjem i poštovanjem na ponuđenu temu. Svima želim srdačne pozdrave i ... javite se...

 

vaš istraživač istine