Pogled u večnost

 

Šta se dešava kada umremo? Da li postoji život posle smrti? Da li je naša svest proizvod našeg mozga? To su samo neka od mnogih pitanja koja su od uvek dodirivala svakog čoveka, i na koja nam je opet odgovorio jedan od retkih putnika, koji se odande vratio.

“Proof of heaven“ je knjiga, u kojoj dr. Eben Alexander, neurohirurg, opisuje svoje doživljaje i iskustva iz vremena svoje sedmodnevne kome. Knjigu sam pročitao u slovenačkom prevodu Jane Ambrožič – POGLED V VEČNOST, nevrokirurgovo potovanje v življenje po življenju (Učila Internacional, založba, d.o.o. Tržič, 2014). Knjiga se može nabaviti i u hrvatskom izdanju pod naslovom “Dokaz da raj postoji“. Sadržina knjige je ne samo revolucionarna, već je i pisana po strogom kriterijumu jednog naučnika i svim srcem je preporučujem svim posetiocima mog sajta. Pošto knjiga još nije prevedena na srpski jezik, odlučio sam se, da vas upoznam sa sadržinom i da vas tako zainteresujem za čitanje te knjige, tako da sam zbog toga preveo i tematski priredio nekoliko odlomaka iz slovenačkog na srpski.

 

Diplomirao sam na Univerzitetu Severne Karoline u Chapel Hilt-u 1976. Godine iz hemije kao glavnog predmeta, doktorirao pa sam 1980. na Univerzitetnom medicinskom centru Duke. Tokom jedanaest godina školovanja i stažiranja - u UMC Duke, u opštoj bolnica Massachusetts i na Harvardu - fokusirao sam se pre svega na neuroendokrinologiju, odnosno na međusobnu interakciju rada nervnog sistema sa radom endokrinog sistema - sistema brojnih žlezda koje luče hormone, koji usmeravaju delovanje gotovo svih delova tela. Tokom tih jedanaest godina dve godine proveo sam istražujući posledice aneurizme na žile u određenom delu mozga - sindrom poznat pod imenom vazospazam.

Nakon završetka postdiplomskog studija u Newcastle-Upon-Tineu u Velikoj Britaniji sam petnaest godina predavao neurohirurgiju kao vanredni profesor na Harvardskoj medicinskoj školi. U tim godinama, operisao sam bezbroj pacijenata, među kojima je bilo veliki broj teških slučajeva, u kojima se išlo za život.

Većinu svog istraživačkog vremena posvećivao sam proučavanju razvoja naprednih tehničkih postupaka, kao što je stereotaktička radiohirurška metoda, koja omogućava hirurgu da vrlo precizno kontroliše zrake zračenja i tako ugrozi što manje okolnog tkiva. Pomagao sam takođe u razvoju hirurških zahvata vođenih magnetnom rezonancom koji se koriste kod zahtevnih bolesti stanja mozga, kao što su tumori i vaskularna oštećenja. Bio sam autor ili koautor više od 150 poglavlja odnosno članaka objavljenih u stručnim časopisima i o svojim nalazima izveštavao na više od 200 medicinskih kongresa širom sveta.

Ukratko - bio sam potpuno posvećen nauci. Pomagati ljudima, lečiti ih s pomoću alata savremene medicine i proučavati funkcionisanje ljudskog tela i mozga je bila moja životna misija. (str. 15-16) 

 

... 10. novembra 2008., kada mi je bilo 54 godine, razboleo sam se od retke bolesti (bakterijski meningitis) i bio u komi neprekidno sedam dana. Za to vreme potpuno je prestala da funkcioniše, moja moždana kora ili neokorteks,– to je onaj spoljni deo moždane kore koji nas definiše kao ljude. Hirurški zahvat nije bio moguć́, tako da sam praktično ostao bez moždane kore.

Kada čovek nema mozak, tada nema ni čoveka. Tokom dugih godina rada na području neurohirurgije sam čuo mnoge neobične priče - najčešće od ljudi koji su doživeli srčani zastoj - o putovanjima u prelepe misteriozne pokrajine, o razgovoru sa umrlim rođacima, pa čak i o samom susretu sa Bogom.

Priče su nesumnjivo bile divne, ali po mom mišljenju, sve su bile samo plod mašte. Šta je to moglo  da ih vodi do tih iskustava iz onostranstva, o kojima su ti ljudi često govorili? Nisam tvrdio da znam, no bio sam ubeđen, da odgovor leži u mozgu, tamo gde je sedište naše svesti. Kada mozak ne funkcioniše, tada nema ni svesti. (str. 16) 

 

Iako sam se tokom odrastanja trudio da verujem u Boga i nebesa te u zagrobni život, zbog decenija rada u strogo akademskoj nauci i neurohirurgiji sam u osnovi sumnjao u njihovo postojanje. Savremena neuroznanost tvrdi, da je mozak sedište svesti - uma, duše, duha – znači onog nevidljivog, nematerijalnog dela čoveka koji nas definiše kao ljude. I verovao sam u to gotovo bez sumnje. (str. 42) 

 

Tokom godina je naučni pogled na svet polako ali temeljno potkopavao moje verovanje u nešto više, kao kad  more potkopava in odnosi peščanu obalu. (str. 43) 

 

U svojoj više od dvadesetogodišnjoj akademskoj karijeri na području neurohirurgije - istraživanja, posmatranja rada i operacija na mozgu - imao sam brojne mogućnosti za traženje odgovora na to pitanje. Na kraju sam zaključio, da je mozak zaista izvanredno oruđe - izvanrednije čak i od naših najsmelijih predstava. (str. 14) 

 

Naime, mozak je mašina koja je prvenstveno odgovorna za postojanje svesti. Ako se ta mašina pokvari, svest više ne postoji. Čak iako su mozak i procesi u njemu beskrajno složeni i tajanstveni, poenta je u osnovi vrlo jednostavna. Kad isključimo televizor, on više ne funkcioniše i emitovanja više nema, čak i ako smo u emisiji neizmerno uživali.

Eto, tako bi vam objasnio stvari pre nego što mi se mozak raspao. (str. 16) 

 

Dok sam bio u komi, funkcija mog mozga nije bila poremećena nego se potpuno isključena. Danas verujem, da upravo tome treba da pripišem onu dubinu i intenzitet doživljaja zagrobnog života, koje sam iskušao dok sam bio u komi. O zagrobnom životu su često svedočili ljudi kojima se za izvesno vreme zaustavilo srce. U tom slučaju neokorteks prestaje da funkcioniše za izvesno vreme ali do većih oštećenja mozga ne dolazi ako se opskrba kiseonikom obnovi u roku od oko četiri minuta - oživljavanjem ili ponovnim pokretanjem srca. Međutim u mom slučaju, neokorteks praktično nije postojao. Suočio sam se sa stvarnošću sveta svesti, koji je postojao u potpunom odsustvu ograničenja materijalnog mozga.

Moje iskustvo bi se moglo opisati i kao potpuni vrtlog zagrobnog života. Kao neurohirurg, sa decenijama iskustva u istraživanju i praktičnom radu u operacionim salama, bio sam natprosečno potkovan za prosuđivanje ne samo stvarnosti, već i dubljeg značenja onoga što mi se događalo.

A to dublje značenje je skoro nemoguće opisati. Moje iskustvo mi je pokazalo, da se svest ne završava sa smrću tela i mozga, već da se iskustvo svesti nastavlja i posle smrti. Međutim, još važnija je spoznaja, da se svest nastavlja pod budnim okom Boga koji nas voli i brine o svima nama, i to u prostoru koji je krajnji cilj svemira i svih živih bića u njemu.

Mesto gde sam išao bilo je stvarno - istinito. Toliko istinito, da mi se u poređenju sa njim, život koji živimo ovde i sada, izgleda kao život u snu. I to ne znači da svoj život ne cenim. Zapravo, sada ga cenim više nego ikada, jer tek sada ga sagledavam u celosti.

Taj život nije besmislen, ali to ne možemo videti - barem većinu vremena ne. Priča o onome što mi se događalo u komi, nesumnjivo je najvažnija stvar koju ću ikada ispričati. Međutim, zbog svoje neobičnosti za svakodnevno razumevanje je takođe i vrlo neuhvatljiva. Ne mogu jednostavno da stanem na vrh krova i da je izvičem. Istovremeno pa se moji zaključci zasnivaju na medicinskoj analizi iskustva i mojem poznavanju najnovijih dostignuća nauke o mozgu i svesti. Kad sam postao svestan istine koja podupire moj put, znao sam da jednostavno tu priču moram da ispričam. A onda, pre svega, bavio sam se samo time, kako bih je ispričao, da bi bila razumljiva.

To ne znači, da sam napustio rad u medicini i odustao od života neurohirurga. Ali posle ove izuzetne mogućnosti, da shvatim, da se naši životi ne završavaju sa smrću tela ili mozga, moja je dužnost, moja misija, da kažem ljudima šta sam video kada sam bio izvan tela i izvan ove naše Zemlje. Posebno bih voleo da moju priču pročitaju oni ljudi koji su već čuli slične priče i kojima su želeli da poveruju, ali se u to nisu usudili. Zbog toga svoju knjigu i njene poruke posvećujem pred svima tim ljudima. Ono što moram da vam ispričam je nešto najvažnije i istinito je. (str. 17-18)

 

Tama koja još uvek omogućava vidljivost – kao da sam zaronio u blato kroz kojeg mogu da gledam. Ali u mutni žele. Prozirno ali nekako mutno, zamagljeno, klaustrofobično i zagušljivo.

Svest, koja je bez pamćenja ali identitete – kao u snu gde si svesan događaja oko tebe, ali sam ni približno ne znaš ko si ili šta si ti.

I zvuk: duboko, ritmično treperenje, udaljeno ali uprkos tome jako, tako da svaki treptaj osećaš s celim telom. Kao otkucaji srca? Slično, ali mračnije i više mehanički - kao kad udara metal o metal, kao da neki gigantski podzemni kovač negde daleko udara u nakovanj: udara tako jako, da zvuk trese unutrašnjost zemlje ili blata odnosno one supstance u kojoj se nalaziš.

Nisam imao telo – odnosno nisam ga bio svestan. Bio sam jednostavno… prisutan, u tom mestu trepereće tame. Možda bi to mesto opisao kao "primordijalno" ili "prapočetno", ali tada, u vreme kada se to dešavalo, još nisam znao za te reči. U to vreme zapravo nisam znao nijednu reč. Reči sa kojima opisujem ovo iskustvo su došle mnogo kasnije, kada sam se vratio u naš svet i počeo da beležim svoja sećanja. Jezik, emocije, logika – sve je nestalo, kao da sam se vratio u neko stanje na samom početku života, možda čak u vreme nastanka bakterije koja je bez mog znanja preuzela moj mozak i ućutala ga.

Koliko dugo sam bio u tom svetu? Nemam pojma. Ako odeš negde, gde ne postoji vreme kakvo poznaješ u normalnom svetu, skoro da je nemoguće da tačno opišeš kako se osećaš. Kad se dešavalo, kad sam bio tamo, osećao sam se ( ko kod ili šta kod sam tada bio ja), kao da sam tamo bio oduvek i da ću ostati zauvek.

I zbog toga se nisam brinuo, barem ne u početku. Zašto bih brinuo, kada je takav način bivanja bio jedini koji sam ikada poznavao? Pošto se nisam mogao setiti ničega boljeg, bilo mi je zapravo svejedno gde sam. Sećam se da sam razmišljao o tome, da li ću preživeti ili ne, ali sam se osećao divno neranljivim baš zato što me za to nije bilo briga. Nisam znao kakva pravila vladaju svetom u kojem sam bio ali se nisam ni trudio da ih upoznam. Zašto bi se time bavio?

Ne znam kada se to dogodilo ali u nekom trenutku sam postao svestan predmeta oko sebe. Izgledali su kao nekakvi koreni ili krvne žile u beskonačno velikoj, blatnjavoj materici. Sjajile su tamnocrvenom zamagljenom svetlošću i protezale se od negde visoko iznad mene, pa sve do duboko ispod mene. Pri pomisli na to bilo je kao da sam bio krtica ili crv zakopan duboko u zemlji, gde sam uprkos svemu mogao da vidim lančanu matrice korenja i drveća.

Zato sam to kraljevstvo kasnije nazvao Kraljevstvo perspektive crva. Dugo sam mislio, da je to neka vrsta sećanja mozga na stanje kada su ga preuzimale bakterije.

Kada sam o ovom objašnjenju malo duže razmišljao (ponovo naglašavam, da se to dogodilo  mnogo kasnije), više ga nisam smatrao prihvatljivim. Jer neko, ko nije bio tamo, to teško može da zamisli - moja svest tokom mog boravka tamo nije bila ni zamagljena, niti izobličena. Bila je samo... ograničena. Kas sam bio tamo, nisam bio čovek, ali nisam bio ni životinja. Bio sam nešto starije (prastaro) i primitivno. Bio sam usamljena tačka svesti u crvenkastom bezvremenom moru.

Tokom vremena sam tamo počeo da se osećam sve više neprijatno. U početku sam bio toliko duboko uronjen u njega, da nije postojala granica između ''mene'' i tog pola zastrašujućeg i pola domaćeg elementa koji me je okruživao. Ali polako je osećaj duboke potopljenosti, bezvremenosti i bezgraničnosti zamenio drugačiji osećaj - kao da u stvari ne pripadam ovom podzemnom svetu, već sam u njemu bio zarobljen.

Iz blata su se kao mehurići pojavljivala groteskna životinjska lica, zastenjali ili zacvileli, a onda ponovo nestala. Povremeno sam načuo prigušen urlik. Taj urlik se ponekad pretvorio u ritmično monotono pevanje, koje je istovremeno zvučalo sablasno i čudno domaće - kao da sam ga poznavao i u nekom trenutku čak i izvodio.

Pošto se nisam sećao ni jednog drugog postojanja, moj boravak u tom kraljevstvu se protezao i vukao. Mesecima? Godinama? Čitavu večnost? Ne znam, ali znam, da je u to vreme sablasni osećaj potpuno nadvladao osećaj domaćnosti. S pojačavanjem svesnosti sebe - kao nečim što nije deo te hladne, vlažne i mračne materije - su lica, kada su se prikazivala iz tame postajala sve ružnija i groznija. Ritmičko udaranje u daljini takođe se pojačalo i izoštrilo, da je postalo kao udaranje bubnjeva, koji podzemnim robovima, nalik trolovima, diktira radni ritam pri izvođenju beskrajno monotonog posla bez kraja. Kretanje oko sebe sam počeo da osećam više sa dodirom, nego sa vidom, kao da bi se oko mene kretali gmizavci nalik crvima, dodirujući me povremeno svojom ljigavom ili dlakavom kožom.

Tada sam postao svestan mirisa koji me je podsećao na miris izmeta i krvi te povraćanja. Mogao bi reći, da je to bio neki biološki miris, koji je označavao biološku smrt i ne život. Što sam više bio svestan svega toga, to me je sve više zahvatala panika. Bez obzira ko sam ili šta sam bio, tamo očigledno nisam pripadao. Morao sam da izađem.

Ali gde da idem?

Čim sam sebi postavio ovo pitanje, iz mraka iznad mene se pojavilo nešto novo: nešto što nije bilo ni hladno, ni mrtvo, ni mračno, već sasvim suprotno. Do kraja svog života neću biti sposoban da pravedno opišem entitet koji mi se približavao… Pravedno u smislu, da bi barem približno opisao njegovu lepotu.

Ali uprkos tome ću barem pokušati. (str. 37-40)

 

Polako se okretalo i izžarevalo vlakna belo-zlatne svetlosti, da je tama oko mene počela da se cepa i raspršuje.

Onda sam začuo nov zvuk: zvuk života, sličan najbogatijoj, najzahtevnijoj, najlepšoj muzici koju je moguće zamisliti. Čista bela svetlost se spuštala niže i zvuk je postajao sve glasniji, da je konačno nadjačao ono monotono mehaničko treperenje, koje je izgledalo kao da je čitavu večnost bilo moje jedino društvo.

Svetlost mi se približavala, vrtela se i emitovala vlakna čiste bele svetlosti, na kojima sam sada primetio dašak zlatne boje.

I onda se u samom središtu svetlosti pojavilo još nešto. Napeo sam svu moć, da bi koncentrisao svoju svest i otkrio šta vidim.

Otvor. Sad više nisam gledao u polako vrteću se svetlost, već kroz nju.

Čim sam to shvatio, počeo sam da se pomeram prema gore. Brzo. Zasiktalo je i dok bi trepnuo, kliznuo sam kroz otvor i našao se u sasvim novom svetu. Nikada nisam video nešto tako neobično i lepo.

Sjajno, zvonko, zanosno, zapanjujuće... Još bih mogao da navrajam prideve sa kojima bi probao da opišem taj svet ali ih nikada ne bi bilo dovoljno. Osećao sam se kao da sam se rodio. Pa ne ponovo rodio ili oživeo. Jednostavno… rodio.

Ispod mene bila je priroda. Bilo je zeleno, bujno i zemaljsko. Pa bila je zemlja... i istovremeno ni je bila. Slično bi osetio neko, koga bi roditelji odveli tamo gde je živeo još kao beba. Ne bi ga prepoznao. Barem bi mu se tako činilo. A kada bi se osvrnuo oko sebe nešto bi ga povuklo i shvatio bi, da se sa delićem sebe – sa delićem koji je skriven negde duboko u njemu još uvek seća tog mesta i da se raduje što ga ponovo vidi.

Leteo sam nad krošnjama drveća i poljima, potocima i vodopadima te povremeno i nad ljudima. Među njima bila su i deca koja su se neobuzdano smejala i igrala. Ljudi su pevali i plesali u krugovima i povremeno sam među njima video i ponekog psa koji je jednako razdragano trčao tu i tamo te poskakivao. Ljudi su bili obučeni u jednostavnu ali lepu odeću, čije boje su mi izgledale jednako toplo žive baš kao boje drveća i cveća koje je bujno cvetalo ispod i oko njih.

Bio je to neverovatno divan svet, svet iz snova...(str. 47-48)

 

Ne znam koliko dugo sam leteo (Tamo je vreme bilo drugačije od jednostavnog linearnog vremena koje koristimo na Zemlji, zato ga je beznadežno teško opisati – isto kao i sve druge aspekte tog mesta). Ali u jednom trenutku sam shvatio da tamo gore nisam bio sam.

Neko je bio pored mene: prelepa devojka sa visokim jagodicama i tamnoplavim očima. I ona je bila obučena u jednostavnu seljačku odeću kakvu su nosili i ljudi u selu ispod mene. Ljupko lice bilo joj je okruženo zlatno-smeđim kovrčama. Leteli smo zajedno na podlogi sa složenom šemom koja je blistala u neopisivim  i živahnim bojama - na krilima leptira. U stvari, oko nas je bilo na milione leptira - u velikim lepršavim talasima su se spuštali do zelenila ispod nas i vraćali gore. Nijedan leptir nije leteo sam već u jatu sa drugima, kao da su stvarali neku reku života i boja koja je talasala po vazduhu. Leteli smo u formacijama lenjih petlji, pored rascvetalog cveća i granja drveća, na kojima su se otvarali pupoljci kad smo leteli pored njih.

 

Odeća devojke bila je zaista jednostavna ali njene boje – snažno plava, indigo i pastelno breskva naranđžasta - blistale su istom zadivljujućom živošću i izrazitošću kao i sve drugo oko nas. I kad me je devojka pogledala - samo nekoliko trenutaka je bilo dovoljno da se čoveku njegov dotadašnji život učini vrednim, bez obzira na to što mu se u njemu dešavalo. To nije bio zaljubljeni pogled. I nije bio prijateljski. Njen pogled je prevazišao sve to... Prevazišao je sve vrste ljubavi koje poznajemo na Zemlji. Bilo je nešto više, što je u sebi sadržavalo sve vrste ljubavi i istovremeno premašivalo njihov zbir iskrenosti i čistoće.

Sa mnom je govorila bez reči. Njena poruka je prohujala kroz mene kao vetar i u trenu sam shvatio da je iskrena. U to sam bio ubeđen na isti način na koji sam bio uveren da je svet oko nas stvaran - da to nije fantazija koja prohuji i nestane.

Njena poruka se sastojala iz tri dela i ako bih pokušao da ih prevedem na naš zemaljski jezik, značilo bi nešto ovako:

'' Ti si ljubljen i cenjen, nežno i zauvek. ''

" Ničega ne treba da se bojiš. "

'' Ne možeš da učiniš ništa pogrešno. ''

Med tom porukom me je preplavio neizmeran i lud osećaj olakšanja. Kao da bi mi neko dao pravila za igru koju sam igrao već celog života, a da je nikada nisam u potpunosti razumeo.

''Ovde ćemo ti pokazati brojne stvari'' je rekla devojka – i ovog puta bez reči, već samo sa usmeravanjem suštine njihovog značenja pravo na mene. '' Ali jednom ćeš morati da se vratiš.''

To je u meni rodilo jedno i jedino pitanje.

Gde?

Da vas podsetim ko vam pripoveda. Nisam nikakav tupoglavi sentimentalista. Poznajem smrt izbliza. Znam kako je, kad posle višesatne borbe za život, na tvom operacionom stolu ostane mrtvo telo čoveka s kojim si još nedavno razgovarao i šalio se. Poznajem patnju i nemu tugu na licima voljene rodbine, koji su izgubili čoveka za koga su mislili da ga neće nikada izgubiti. Poznajem  biologiju svog tela, i ako nisam fizičar ni to područje mi nije nepoznato. Poznajem razliku između mašte i stvarnosti i znam, da je iskustvo za koje se toliko trudim da vam ga barem približno predstavim, što mi izgleda slabo uspeva, zasigurno najrealnija istina od svih u mom životu.

U stvari, u primeru takmičenja u odeljenju za stvarnost, mogao bi je uporediti samo sa onim što joj je sledilo. (str. 49-50)

 

U kraju gde sam bio, vidna i slušna percepcija nisu bili odvojeni, mogao sam slušati spoljnu lepotu srebrnih tela bića, koja su se iskrila iznad mene, i mogao sam videti preplavljujuće radosno savršenstvo njihovog pevanja. U tom svetu se činilo, da nužno postaješ deo onoga što gledaš ili slušaš - da se s time sjediniš na neki misteriozan način. No, kad danas razmišljam o tome, moram da potvrdim, da u tom svetu nije bilo moguće ništa pogledati, jer već sama reč ukazuje na nešto što tamo uopšte nije postojalo. Svaka stvar je bila posebna ali opet deo druge - poput bogate i zamršene šeme na perzijskom tepihu ili na krilima leptira.

Zaduvao je topao vetrić, sličan nežnom vetriću najlepšeg mogućeg letnjeg dana, koji zatrese lišće na drveću i zatalasa pored nas poput božanske vode. Božanski dah. I vetrić je promenio sve oko mene te premakao tamošnji svet na još višu oktavu - na još veću frekvenciju.

Iako se sa jezikom još uvek nisam najbolje snašo - barem ne u onom smislu kakvog poznajemo na Zemlji - počeo sam bez reči postavljati pitanja tom vetriću i božanskom biću, kojega sam slutio za njim ili u njemu:

Gde se nalazi ovaj kraj?

Ko sam ja?

Zašto sam ovde?

Na svako nemušto pitanje sam odgovor dobio u trenu u obliku eksplozije svetlosti, boja ljubavi i lepote koja me je preplavila poput udarnog talasa. Važno kod ovih erupcija jeste, da nisu samo ućutkali moja pitanja već su ih prekrili. Na njih su mi odgovorili ali bez upotrebe jezika. Misli su direktno ulazile u mene. Ali i te misli su bile drugačije od onih koje poznajemo na Zemlji. Bile su čvrste i neposredne - toplije od vatre i vlažnije od vode - i med njihovim prijemom sam odmah i bez napora razumeo njihovu suštinu, za šta bi na Zemlji možda trebao više godina.

Kretao sam se unapred i našao se u ogromnoj praznini, potpuno mračnoj, beskrajnoj, ali i beskrajno utešnoj. U njoj je bilo mračno kao u grobu, ali je istovremeno i sijala od svetlosti: svetlost, za koju se činilo da izvire iz sjajne kugle koju sam osetio u blizini. Kugla, koja je bila živa i skoro opipljiva, kao što su bile pesme anđeoskih bića.

Našao sam se u okolnostima koje su bile neobično slične onima u materici. Embrion lebdi u materici u tihom društvu posteljice koja ga hrani i proverava njegovu vezu sa sveprisutnom, iako nevidljivom majkom. U mom slučaju je majku predstavljao „Bog“, tvorac, izvor, koji je stvorio svemir i sve u njemu. To biće mi je bilo toliko blizu, kao da je udaljenost između mene i Boga bila jednaka nuli. Ali istovremeno sam osećao stvaraočevo beskrajno prostranstvo i razumeo, koliko sam sićušan u poređenju sa njim. Ovde ću za Boga nekada da koristim reč ’’Om’’, jer sam ga tako nazvao na početku pisanja svojih sećanja po povratku iz kome. Om je bio zvuk, za kog se sećam da sam ga čuo u vezi sa sveznajućim, svemogućim i bezuslovno ljubećim Bogom, za koga pa nisam mogao da nađem pogodnu reč koja bi ga pravedno opisala.

Shvatio sam da mi je kugla pravila društvo zato jer je odvojenost od Oma bila tako beskrajna. Iako to nisam mogao zadovoljavajuće razumeti, bio sam potpuno uveren, da je kugla bila nekakav "prevodioc" između mene i ne natprirodne prisutnosti koja me okruživala.

Kao da sam se rodio u većem svetu u kome je svemir bio džinovska materica, a kugla (koja je nekako ostala vezana za devojku i leptirova krila, koji su zapravo bili sama svetleća kugla) me je vodila.

Kada sam se kasnije vratio u naš svet, naišao sam na citat pesnika iz sedamnaestog veka, Henryja Vaughana, koji je barem približno opisao to mesto - to beskrajno, crno-plavo jezgro u kome je boravilo božanstvo:

"Neki kažu da je u Bogu duboka, ali slepa tama ..."

Tako je bilo: crno-plava tama koja je blistala od svetlosti.

Pitanja i odgovori su se nastavljali. Iako se to još uvek dešavalo bez govora, onakvog kakvog poznajemo, "glas" bića je bio topao i - ovo će zvučati čudno - lično. Razumelo je ljude i imalo je i  ljudske osobine, samo u neograničeno većoj meri. Poznavalo me je do srži i ključalo je od osobina, koje sam celoga života pripisivao ljudima, isključivo ljudima: toplinu, saosećanje, uzbuđenje ... i čak ironiju i humor.

Kugla mi je prenela Om-ovu poruku, da je svemirov više, ne jedno - više nego što bi ih mogao zamisliti – a da se u središtu svih nalazi ljubavi. Zlo je takođe prisutno u svim svemirima, ali ga je vrlo malo. Zlo je potrebno, jer bez njega slobodna volja ne bi bila moguća, a bez slobodne volje nema rasta - nema napretka, nema mogućnosti da bi ljudi postali onakvi, kakvima nas Bog želi. Iako nam se ponekad čini da je zlo u našem svetu prevladajuće i grozljivo, u većoj slici snažno dominira ljubav, koja na kraju i pobeđuje.

U bezbroj svemira, med kojima su bila i takva sa inteligencijom, koja je  daleko iznad ove na našoj Zemlji, mogao sam da vidim bogatstvo života. Video sam da postoje mnogobrojne više dimenzije, koje se mogu upoznati isključivo ulaskom u njih i neposrednim iskustvom. Iz nižih dimenzija ih nije moguće ne upoznati niti razumeti. U ovim višim kraljevstvima inače postoji princip uzroka i posledice ali on funkcioniše drugačije nego što mi to razumemo u našem svetu. Svet vremena i prostora u kojem se krećemo u zemaljskom kraljevstvu je tesan i zamršeno stisnut između viših svetova. Znači, ti svetovi nisu potpuno odvojeni od našeg, jer su svi deo iste sveobuhvatne božanske stvarnosti. Iz viših svetova se može dolaziti u sve periode i krajeve našeg sveta.

Do kraja svog života neću moći da odmotam sve što sam se tamo gore naučio. To znanje nisam „učio“ onako kako učimo istoriju ili matematiku. Uvidi su se dešavali neposredno, bez posebnog truda. Znanje mi se sačuvavalo bez pamćenja i zauvek. Nije izbledelo kao što izblede obični podaci i još danas znam sve što sam naučio i to znanje je mnogo jasnije od svog ostalog znanja koje sam stekao tokom dugih godina školovanja.

Ne kažem da je pristup ovim znanjima jednostavan. To zato, što u zemaljskom kraljevstvu znanje moram da obradim sa ograničenim mogućnostima svog tela i mozga. Ali ipak mi je dostupno. Osećam ga kao urođenim u svojoj suštini. Za čoveka koji se celog života mučenički trudio da stekne znanje i razumevanje na staromodan način, je otkrivanje ovakvog, naprednijeg učenja nešto o čemu će moći razmišljati u nedogled ...

Nažalost, članovi moje porodice i lekari na Zemlji bili su u potpuno drugačijem položaju. (str.55-59)

Većina današnjih naučnika misli, da je ljudska svest sastavljena iz digitalnih informacija – podataka, koji su u osnovi isti kao oni koje koristi računar. Iako se neki podaci čine – videti prelep zalazak sunca; prvo slušanje lepe simfonije i zaljubiti se – dublji ili posebniji od drugih, koje naši mozak stvori i sačuva, ovo je ipak samo iluzija. U stvari, svi podaci su po kvaliteti identični. Naš mozak uzima uzorke spoljne stvarnosti prihvatanjem informacija koje mu posreduju naša čula. Njih onda transformišu u bogatu digitalnu tapiseriju. Ali naše spoznaje su samo model i ne prava stvarnost. One su iluzija.

Naravno i ja sam zagovarao takvo terminisanje. Med studiranjem medicine sam povremeno čuo sporove o tome da li je naša svest samo komplikovan kompjuterski program ili ne. Neki su tvrdili da su na desetine milijardi neurona koji stalno rade u našem mozgu sposobni da obezbede svest i pamćenje potrebne za ceo život.

Da bi razumeli, kako mozak može da blokira pristup do znanja viših svetova, moramo verovati – verovati, barem hipotetično i privremeno - da mozak nije taj, koji obezbeđuje svest. Da je on u stvarnosti samo neka vrsta cediljke ili ventila, koji tokom našeg života na Zemlji višu, nefizičku svest iz nematerijalnih svetova transformiše u ograničeniji. Iz perspektive života na Zemlji to je svakako korisno. Kao što je tačno, da mozak tokom cele naše budnosti naporno radi, kako bi filtrirao senzibilne informacije, koje dobijamo iz materijalnog sveta oko nas i biraju one koje su nam zapravo potrebne za preživljavanje, isto tako je i tačno, da možemo biti „ovde i sada“ mnogo efikasniji upravo zato jer zaboravimo na svoje identitete u drugim svetovima. Kada bi neselektivno primali sve informacije sa kojima nas preplavljuje svakodnevni život, bi teško efikasno radili, i kada bi previše poznavali druge svetove to bi dodatno usporilo naš napredak na Zemlji. Kada bi ovde i sada previše znali o duhovnom kraljevstvu bi još teže usmeravali svoj zemaljski život.

(Ali ne tvrdim, da ovde i sada ne bi trebali biti svesni drugih svetova. Tvrdim, da bi nas prevelika osvešćenost njihove veličanstvenosti i bezgraničnosti mogla ometati u neophodnim svakodnevnim zadacima). U smislu veće usredsređenosti na nameru (i danas sam uveren da je svemir pre svega prepun namera) bi donošenje ispravnih odluka na osnovu slobodne volje, pri suočenju sa zemaljskim zlom i s krivicama bilo mnogo lakše, kada bi se setili izuzetne lepote i svetlosti onog što nas čeka u onostranstvu.

I zašto toliko verujem u sve to? Prvo, zato što su mi sve to pokazali (bića koja su me učila dok sam bio u Prolazu i Središnjici), zatim, zato što sam sve to doživeo. Kada sam bio odsutan iz svog tela, sam primio znanje o prirodi i sastavu svemira koje je daleko premašivalo moju sposobnost razumevanja. Međutim, ipak sam to prihvatio, pre svega jer sam zbog odsutnosti zemaljskih opterećenja imao dovoljno prostora za njega. Sada kada sam opet na Zemlji i kad sam svestan svog fizičkog identiteta, to mi je uskratilo seme znanja iz viših sveta. Ali još uvek postoji. Osećam ga u svakom trenutku. U zemaljskim uslovima će proći godine da ponovo proklija. Znači, treba će mi više godina da sa svojim prolaznim materijalnim mozgom budem razumeo ono što sam u kraljevstvu bez mozga razumeo u trenutku i bez poteškoća. Uprkos tome uveren sam, da ću se sa izuzetnim trudom polako iznova dokopati do svega, čega sam se tada naučio.

Blago rečeno: još uvek postoji jaz između današnjeg naučnog razumevanja svemira i istine koju sam upoznao. Još uvek volim fiziku i kosmologiju, i dalje volim da istražujem naš bezgraničan i predivan svemir. Ali sada drugačije razumem njegovu "bezgraničnost" i "prekrasnost". Materijalni deo svemira je samo mrvica u poređenju sa njegovim nevidljivim, duhovnim delom. U prošlosti, u naučnom razgovoru, sigurno ne bih koristio reč duhovno. Danas sam uveren da ovu reč ne smemo ispustiti.

U Središnjici sam dobio jasna objašnjenja za pojmove kao što su „tamna energija“ i „tamna materija“, kao i objašnjenja za brojne i mnogo naprednije komponente stvaranja i ustroja svemira, sa kojima se čovečanstvo neće pozabaviti još dugo godina.

Ali to ne znači, da znam da vam objasnim te pojmove ovde i sada. Ne znam, jer začudo – i sam tek pokušavam da ih shvatim. Možda ovaj deo iskustva mogu najbolje da opišem ako kažem, da sam dobio slutnju nekog drugog, višeg znanja, za koje sam siguran da će u budućnosti biti dostupno širem krugu ljudi. Ako bi danas pokušao da prenesem to znanje, osećam se kao šimpanza, koja se za jedan dan pretvorio u čoveka i za trenutak zavirio u prostoriju ljudskog znanja, a zatim je kao šimpanza pokušao da objasni svojim vršnjacima, kako je bilo savlađivanje više romanskih jezika, računanje i poznavanje beskonačne dimenzije svemira. (str. 91-94)

 

400 godina dominacije naučnog pogleda na naš svet, koja proizilazi isključivo iz materijalnog kraljevstva predstavlja najveću poteškoću: izgubili smo kontakt sa dubokom tajnom u srcu postojanja - sa svešću. Primitivne religije su je dobro poznavale i bile su joj bliske ( i pod drugim imenima i izražene u okviru drugačijih svetskih pogleda), ali naša izrazito zapadnjačka kultura je izgubila kontakt sa njom, dok smo postajali sve više oduševljeni snagom moderne nauke i tehnologije.

Svet je skupo platio sve „dobrote“ zapadne civilizacije, jer je izgubio suštinsku komponentu postojanja - ljudski duh. Već mračne strane visoke tehnologije: savremeno ratovanje, bezobzirna ubistva i samoubistva, urbana razaranja, ekološka osakaćenja, fatalne klimatske promene, polarizacija ekonomskih resursa - su već isuviše ozbiljni problemi. Još gore je što smo zbog fokusiranja na brzi napredak u nauci i tehnologiji, mnogi osiromašeni na području smisla, radosti i znanja o tome, kako se naš život uklapa u veliki plan večnog postojanja. (str. 164)

 

Za one koji su se zaglavili u kandžama naučnog skepticizma, preporučujem čitanje knjige „Irreducible Mind: Toward a Psychology for the 21st Century“, (Duh, kog se ne može pojednostaviti: U smeru psihologije 21. veka), objavljene 2007. godine. U toj naučnoj analizi su dobro predstavljeni dokazi za vantelesnu svest. Knjiga je znak prepoznavanja veoma ugledne grupe sa Odeljenja za proučavanje opažanja, osnovanog na Univerzitetu u Virdžiniji. Pisci u njoj nude sveobuhvatan pregled relevantnih podataka za neizbežni zaključak: ove pojave su istinite, i ako želimo da shvatimo stvarnost svog postojanja moramo da se potrudimo, da ga razumemo. (str. 165)