O svesti

Mnoge generacije naučnika i filozofa pokušavale su da reše rebus o mozgu i svesti. Da li je svest proizvod našeg mozga, i ako jeste, gde i kako nastaje? Da li je naš mozak možda organ naše svesti? Da li je svest – svesnost možda sam Život, život pisan sa velikim slovom Ž? Ili postoji neki bestelesni ''duh'', koji za nas opet ostaje neobjašnjen?
Prof. T. Mentzinger piše: ….....”problem svesti zajedno sa pitanjem nastanka našeg univerzuma, danas je još uvek van granica čovekove spoznaje''
Izgleda, da nismo ni sa jednim drugim fenomenom u univerzumu toliko povezani, kao što smo sa našom svešću. Sasvim sigurno je, da bi bila totalno nezamisliva naša individualna ličnost, naše “biti čovek“, i naša kompleksna interakcija sa našom okolinom, bez naše svesti. Pa i dok čitate ovaj tekst vi razmišljate, imate nekakve asocijacije na pročitani tekst ili ste jednostavno dozvolili sebi, da vam nešto drugo skrene vaše misli. Sve to dešava se na bini vaše lične svesti.

Ništa na ovom svetu nije toliko sigurno, kao što je sigurna činjenica, da smo pri svojoj svesti u trenutku, u kome razmišljamo o tome da “mislim, znači jesam“. Na toj poznatoj osnovi oslanja se i celokupna filozofija Rene Deskartes-a.
Sve drugo možemo da stavimo pod znak pitanja; čulni utisci mogu biti obmane; naše ubeđenje zablude; naša čitava okolina može biti iluzija… ali, ostaje neprikosnoveno, da je naša svest najvažniji aspekt našeg života ili čak, najzagonetnija karakteristika celokupnog svemira.

Početkom našeg drugog milenijuma počela su da se pojavljuju pisanja koja tvrde, da su naučnici konačno na pragu spektakularnog otkrića na području istraživanja mozga. To je bio povod, da se u Nemačkoj okupilo 11 vodećih naučnika iz oblasti neurologije, i da su u magazinu ''Gehirn & Geist'' broj 6, godine 2004, u članku ''DAS MANIFEST'' izneli svoj stav o svojim istraživanjima mozga i svesti.

Na samom početku ovog manifesta doslovce piše: ''Po kojim pravilima mozak radi; kako to oslikava  svet, da se neposredno opažanje i prethodno iskustvo međusobno ''stapaju''; kako se unutrašnja dešavanja doživljavaju kao 'svoje' akcije i kako se buduće akcije planiraju... sve to ne razumemo čak ni kao slutnje. Čak šta više: Uopšte nam nije jasno kako bi sa današnjim sretstvima to istraživali. U tom smislu nalazimo se na nivou čoveka iz vremena prvobitne zajednice''.

Zaista, baš i nije ohrabrujuće, ali pogledajmo šta dalje kažu:
''Naša svest kao i prateća aktivnost našeg mozga su tako međusobno isprepleteni da bi mogli da tu aktivnost zamenimo sa pojmovima uzrok i posledica. Međusoban odnos mozga i svesti zaista je zagonetan i vrlo kompleksan. Pri čemu pojam 'svest' u ovom slučaju upotrebljavamo u smislu opažanja spoljnih i unutrašnjih pobuda a ne u smislu spiritualnosti – duhovnosti. I opet na osnovu činjenica ove tvrdnje objašnjavaju, da se kod oslikavanja sveta kakvog mi doživljavamo, ne može reći da je sve ovo isključivo rezultat čulnih pobuda.

Spiritualni – duhovni pogled polazi od toga, da je mozak nešto kao neka radio stanica, koja prima ulazne informacije i šalje ih u jedno materijalno polje svesti. To energetsko-informaciono polje bilo bi praktično 'mesto' naše svesti a mozak je samo jedna prijemna stanica – neka vrsta 'radne memorije naše svesti' u kojoj se obrađuju privremene informacije.

Materijalistički pogled polazi od toga, da je svest proizvod hemijskih i električnih procesa u mozgu i da je svest nekakav prostorni film, koga proizvodi nas mozak.
No do danas, ne postoje nikakvi pristupi ili povodi kojima bi se barem naslutilo nekakvo objašnjenje, kako se to električni obrasci u našem mozgu pretvaraju u prostorne slike, u buku, miris, ukus, osećanje ili u svesne misli.
Većina ljudi misli, a to mišljenje šire i svi mediji, da naš mozak proizvodi našu svest isto kao što se to čini kod kompjutera. Kao što znamo, kompjuter proizvodi iz električnih signala slike i tonove. Međutim, upoređivanjem kompjutera i mozga prevideli smo tri činjenice:
Prvo, kompjuter ima centralnu procesorsku jedinicu, koja upravlja podacima i usmerava ih u određene jedinice; tako nešto nas mozak nema.
Drugo, kompjuter mora biti priključen na izlazni uređaj – monitor i zvučnik, koji su u stanju da pretvore električne signale u boje i tonove. Takav psiholoski izlazni uređaj, koji će nervne impulse da transformiše, isto tako nema naš mozak.
Treći najvažniji faktor jeste svesan posmatrač, koji će te stvari – te impresije da prima. Taj posmatrač potreban je kako u mozgu, tako i u monitoru, jer u suprotnom nema impresije koja bi se doživljavala – tako da i taj činioc nedostajeu našem mozgu.
Iz nabrojanih razloga postoji opravdana sumnja da se svest može materijalistički objasniti. Ova sumnja je znatno produbljena ako uzmemo da analiziramo naš organ vida.

U našoj svakidašnjici mi imamo osečaj, da ovaj spoljni – materijalni svet doživljavamo direktno. Ali nauka nam govori, da se opažanje ne dešava direktno, što znamo još iz naših školskih klupa.
Objekti koje sada vidimo, moraju prethodno da se pretvore, kroz nase oči, u električne signale. Potom ti signali putuju kroz različita područja u mozgu, gde se obrađuju električno i hemijski i tek posle toga nastaje opažanje. To je, može da se kaže, reprodukcija prethodnih signala iz spoljnjeg sveta. Zato se u nauci govori o opažanju kao o oslikavanju – to je kopija jednog realno-egzistirajućeg sveta. U ovom slučaju naglasak je na 'repro-karakteru’ našeg opažanja.
Pritom moramo znati, da kod vizuelnog procesa, trodimenzioni prostor na mrežnjaći može da se oslika samo dvodimenzionalno. Sam mozak nema mogućnost da tu izgubljenu treću dimenziju (dubinu) oslika, što bi moglo veoma lako da se tvrdi. To je još jedna smetnja, koja materijalističkoj tvrdnji nedostaje. No preskoćimo tu smetnju, i pretpostavimo da će mozak već nekako da se snađe i da izračuna jednu trodimenzionalnu kopiju. Sada dolazi sledeća teskoća: Kopija i original ne mogu u istom sistemu da se prikažu zato, što je jedan dvodimenzionalan a drugi trodimenzionalan. Naime, dvodimenzionalna slika koristi drugu ravan da bi mogla da prikaže svoju kopiju. Isto tako za jednu prostornu kopiju potrebna je odgovarajuća sredina. No i pored toga, naša 'kopija' spoljnjeg sveta samu sebe stavlja u navodni spoljni svet. Kaže se, da mozak svoju 'kopiju' tako dugo pomera (muva tamo-amo), dok se ne izjednaći sa originalom. Očigledno je, da još uvek mnogo toga ne znamo.''

Pri kraju svog pisanja, naučnici su obećali, da će u svom istraživačkom radu u sledećih 10 godina: ''razrešićemo problem najvažnijih molekularno-bioloških i genetičkih osnova neurodegenerativnih oboljenja kao što su Alzheimer, Parkinson, Šizofrenija, Depresija... razvićemo novu generaciju psihofarmatika koji će revolucionirati terapiju psihičkih oboljenja... usavršićemo novu generaciju slušnih aparata... razvićemo novu ''teoriju mozga'' koja će biti razvijenija od današnje... intenziviraćemo dialog između duhovne nauke i neurološke nauke kako  bi stvorili novu sliku o čoveku...'' itd. itd.
(www.theintelligence.de/index.php/wissen/wissenschaft/3506-wie-entsteht-unser-bewusstsein.)

Posle 10-ogodišnjeg istraživačkog rada na  obećanim projektima, novinari ''3sat.de'' su izneli svoj ponovni intervju sa istraživaćima ''DAS MANIFEST'', u svom izdanju od 03.04.2014god., pod naslovom: ''Enttauschte Hoffnungen, Das Manifest der Hirnforschung kann die Erwartungen nicht erfüllen'' (Razočarana očekivanja, Manifest o istraživanju mozga ne može da ispuni data obećanja''. To znači, iako se istraživanje mozga subvencionira kao ni jedna druga oblast istraživanja, oni sami naglašavaju: ...''da se na tom podrućju ostvaruju mali ili nikakvi uspesi a za istraživanje mozga još uvek nam nedostaje osnovno razumevanje povezanosti bolesti sa smetnjama u svesnosti''... (www.3sat.de/page/?source=/scobel/175704/index.html).  

Kao što vidimo, sve više se množe podaci, da mozak ne može biti sedište naše svesti, jer o tome govore i naučna istraživanja koja su vršena kod ljudi koji su bili u komi. U medicini se govori o kliničkoj smrti, kada srce prestane da kuca, kada prestane disanje i kada mozak ne pokazuje  neuronsku aktivnost. Neurologija nas uči, da čovek ne može da stvara iskustvo ako mu mozak više nije aktivan. Neuropsihijatar Peter Fenwick kaže: ''Ako bi neko imao neka sećanja i pored toga što mu je mozak stao, onda bi morali da pretpostavimo da se informacije skladište 'negde' van mozga i da se kasnije (ako se to uopšte desi) sistem sećanja poveže sa mozgom.''
Upravo baš tako se i dešavaju činjenice: Sva čovekova iskustva za vreme kliničke smrti skladište se u čovekovom astralnom telu, jednom od tri egzistirajuća tela (fizičko, astralno i kauzalno).

Pogledajmo slučaj Američke pevaćice Pam Reynolds, koja je god. 1991 preživela kliničku smrt u vreme operacije na proširenju krvnog suda u predelu mozga. Operaciju je obavio neurohirurg Robert Spetzler. U vreme operacije Pam Reynolds je bila jedan ceo sat klinički mrtva. Kardiolog Michael Sabom objašnjava: ''Pam-elin slučaj je jedinstven zato, što je svo vreme njene kliničke smrti bila priključena i praćena na medicinskim instrumentima.
I pored toga što je praktično bila mrtva, mogla je da se seti kako je iskočila iz svoje lobanje i kako je sa visine od 2 metara pratila celokupnu operaciju. Čula je sve što su lekari međusobno razgovarali i kasnije, bila je u stanju da celokupnu operaciju, do najmanjih detalja rekapitulira – ponovo objasni. Pam-elin hirurg R.Spetzler kaže: ''Za sve to nemam objašnjenja, ali do sada sam mnogo toga video, što nisam mogao da objasnim. Neuropsihijatar Peter Fenwick ide korak dalje pa kaže: ''Kada ima takvih fenomena, to znači da u stvarnosti svest i mozak nisu jedno te isto''.
(www.zeitenschrift.com/artikel/Nahtod-Erlebnisse-wo-wohnt-das-Bewusstsein#.)

Jednoga dana, kada vladajuća mehanistička – objektivna nauka bude rešila, da napusti pijedestal ''objektivne naučne svesti'', i kada bude prihvatila dualnost kao činjenićno stanje naše stvarnosti, verujem da će tek tada svet da krene brže pozitivnim stopama.
No da bi se promenila vladajuća, mehanistička paradigma naučne svesti, potrebno je da se stvori kritična masa naučnika koja bi podržavala novu paradigmu, a to i jeste najveći problem!
Najverovatnije je da čemo još veoma dugo čekati, ako uopšte dočekamo, da se promeni mehanisticka - vladajuća paradigma sveta, zato što bi nov pristup nauci porušio sve dosadašnje elementarne dogme u nauci!
Mnogi poznati i cenjeni naučnici i profesori na univerzitetima morali bi svoja životna dela da bace u kantu za đubre.

Pokušajmo razumom - analitičkim razmišljanjem, barem malo da razjasnimo šta je život - naš materijalni život, u kome je kao u objektu nastanjena svest odnosno, da našu slutnju i naša razmišljanja dopunimo eventualno nekim činjenicama.

“Ako posmatramo čoveka podrobnije, ako ga posmatramo kao jedan mikrokosmos, prvo uočavamo njegovo materijalno – fizičko telo. Ovo živo telo razlikuje se od prostog zbira određenih hemijskih elemenata od kojih je sastavljeno time, što su svi ti hemijski elementi podložni jednoj zajedničkoj ideji, služeći jednom sveukupnom konceptu, koga mi nazivamo živo biće - živ čovek, što isto važi i za žive životinje ili žive biljke.
I sve je to u redu, sve to nama se čini, da je sasvim normalno i razumljivo, ali u suštini to nije tako – to nije istinito.
Normalnije i razumljivije jeste stanje, koje se javlja pri raspadanju jednog leša. U tom slučaju, svaki pojedinačni hemijski element u telu nekog leša ’ide svojim putem', putem svoje zakonomernosti, i niti jedan od njih više ne podleže nikakvom zajedničkom konceptu – zajedničkom cilju, što je bio slučaj dok je taj čovek bio još živ.
Iz pomenutog se može zaključiti, da je  u još živom čoveku bila aktivna neka instanca, neka  'nadležna služba', koja je imala autoritet da materijalnu različitost svih tih hemijskih elemenata međusobno koordinira.
Dalje možemo zaključiti, da ta instanca mora biti tipična samo za živog čoveka, i da nikako ne može biti materijalna, jer kod mrtvog ništa nije nestalo što bi bilo materijalno. Sve što je materijalno, svi hemijski elementi su još uvek tu na okupu!
Znači, ta naša tražena instanca iliti nadležna služba, nikako ne može biti materijalne prirode, jer kada ima sposobnost da koordinira materiju, ona sama ne može biti materijalna, ona mora biti 'iznad materije'.
Znači još jednom zaključujemo, u živom čoveku postoji jedna instanca, jedan princip, koji ima sposobnost da organizuje 'međusobnu igru' sa materijom jednog tela, sa ciljem da stvori živi organizam.“ (Thorwald Dethlefsen, “Schicksal als Chance“)

Upitajmo se, da li je možda ta ''instanca'' - ta ''nadležna služba'' ustvari naša svest, koju mi nazivamo duša?
   
Da se još potsetimo, da svi mi iz ličnog iskustva znamo da je živ čovek manje ili više svestan svoje ličnosti, i da sebe doživljava u kontinuitetu – kao jednu celinu i to od rođenja pa sve do svoje smrti. To je tako i ako se čak i više puta promene sve ćelije njegovog materijalno–fizičkog tela za vreme tog života (ćelije našeg fizičkog tela se neprestano razgrađuju i opet se nove izgrađuju. Svakih sedam godina sve čelije našeg fizičkog tela se obnove).
Pored svega toga čovek i dalje oseća sebe kao jednu celinu, jednu lićnost. To je još jedan dokaz da naše materijalno-fizičko telo, ni u kom slučaju ne može biti nosilac kontinuiteta “moje telo, to sam Ja“.
Nameće se sledeći zaključak: Pored „Ja“ – prolazno Sopstvo, kojim čovek označava svoju sadašnju, telesnu ličnost, koja kao i sve drugo što je materijalno, ima svoj početak ali i svoj kraj, očigledno je da čovek poseduje i jedno stalno – neprolazno - duhovno “Ja“ – istinito Sopstvo, koga najčešće uopšte nije svestan.
Međutim, sa ovakvom konstatacijom ulazimo u duhovnu sferu našeg postojanja, koju nažalost zvanična nauka ne priznaje. Potsetimo se još i činjenice, da sve fizičke akcije koje čovek pokrene imaju svoj početak u ideji, koju potom čovek svojim mislima razrađuje, izgrađuje i razvija ali potrebno je znati, da su ideja i misao duhovni principi – duhovni alati, iz kojih je iznikao materijalizam i sa kojima upravo stvaramo ili razaramo naše postojanje, i to je tako nezavisno od toga da li mi to priznali ili ne, prihvatili ili ne!
Zato, svako dalje analitičko traženje ili analitičko prosuđivanje neće nas dovesti daleko pri istraživanju pojma svesti.

Samo podizanjem nivoa naše svesti – pozitivnim razvojem naše ličnosti, mi postajemo sposobni da istražujemo ne samo naš materijalno-fizički svet, več i da nepristrasno  istražujemo našu celokupnu stvarnost, našu potpunu celinu postojanja, koja se manifestuje u dva aspekta: u duhovni svet i u materijalno-fizički svet.