Istina o doniranju organa

 

 

Šta je donacija organa? Donacija ili darivanje organa je znak altruizma i plemenitosti, kojom jedna osoba iskazuje svoju želju i nameru da nakon svoje smrti daruje – pokloni, bilo koji svoj organ ili tkivo.

Danas, na lokalnom nivou svuda po svetu, ni jedna tema nije toliko aktuelna, hvaljena i toliko zastupljena kao što je to ''biti donator organa''. Svi medijski nivoi veoma su napadno navalili na nas ''imaoce organa'', da ih darujemo. Socijalno osiguranje, zdravstvo, bolnice, škole, političari, crkveni oci, ''humana'' društva, ''neprofitne'' organizazije, ''dobrotvorne'' ustanove, poznate ličnosti ... svi oni apeluju na nas, da budemo humani, plemeniti, čovekoljubni, da pokažemo svoju ljubav prema bližnjem ... prosto neverovatno.

Zašto je ova tema sada tako aktuelna ali moramo priznati ujedno i kontroverzna?

Zato, što je potrebno da se iznova aktivira akcija doniranja organa odnosno, potrebno je da se iznova pridobije poverenje mase naroda u ''humanost'' akcije doniranja organa odnosno, da se opet poveruje ''u naše poštene namere da pomognemo unesrećenim ljudima''.

Eto, tako se želi povratiti poverenje koje je izgubljeno, posle većeg broja afera oko transplantacije organa, koje su se pojavljivale na klinikama zadnjih nekoliko godina.

 

Svi mediji nam poručuju, da je doniranje organa znak covekoljublja i plemenitosti. ''Uostalom, zar nije lepa misao, kada neko sa svojom smrću pomogne drugim ljudima donirajući – poklanjajući svoje organe? Zar to nije vrhunac ljubavi prema bližnjemu?'' Tako nas preko medijske mreže pozivaju na darivanje svojih organa.

 

Državni sekretar Ministarstva zdravlja, prof. dr. Vladimir Djukić piše: ...''moramo učiniti sve da se poveća broj donora, ako treba da se promeni zakon o donatorstvu, da se razvija svest kod ljudi da je donatorstvo najuzvišeniji akt ...'' (www.najvesti.com>Srbija>Drustvo-)

 

Vladika šabački Lavrentije otkriva za „Alo!“ da je odlučio da zavešta svoje organe! Lavrentije objašnjava da je „u hrišćanskoj etici dati život za bližnjeg ...veliki podvig, kao što je i pomoći da se spase drugi život“. Lavrentije je prvi velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve koji se odlučio da svojim primerom pomogne akciju donatorstva koju vodi Vojnomedicinska akademija.(www.manastir-lepavina.org)

 

Socijaldemokratska partija Srbije ovako nastupa: ''Naša kampanja nije politički motivisana, več pre svega jedan dobronamerni apel svim ljudima dobre volje da budu solidarni ... da budu nesebično humani ... tako apeluju članovi glavnog odbora stranke Jug Radivojević i Branko Gogić ... (www.sdpsrbije.rs/vesti/donacija-organa-)

 

Ponekad, pored milozvučnih epiteta, i u traženju još po koje ubedljive rečenice, procuri i po koja glupost: ''...to je izraz čovekoljublja i plemenitosti, promišljenosti i racionalnosti (?) ... i na kraju tog apela dolazi vrhunac besmisla: ''Dakle, tako što postajem donator organa, povečavam sopstvenu šansu za život.'' (www.srbijazatransplantaciju.com)

 

Dr. prof. sc. Luka Tomasević ovako tumaći stav katoličke crkve: ...''Katolička crkva odobrava i podupire transplantaciju organa, naglašavajući solidarnost sa bolesnicima i prihvata transplantaciju kao oblik služenja ljudskoj obitelji i kao sredstvo promicanja zdravlja i života ... to je altruizam, gde se žrtva potencijalnog darovatelja dovodi u vezu sa Kristovom žrtvom, koja je izvor inspiracije i putokaz za svakog kršćanina.'' Tvrdi se, da je i papa Pijo XII dozvolio ''sakaćenje'' ljudskih organa u određenim situacijama.(www.franjevci-split.hr/index.php?option)

 

''Radujmo se, što je medicina... sa presađivanjem organa pronašla način ... da služi čovekovoj porodici.'' (Papa Pavle II, 1991 god; citirano u ''Würzburger Katholisches Sonntagsblatt od 05.03.2013god.)

 

''Darivanje organa je jedan poseban oblik ljubavi prema bližnjem.'' (Papa Benedikt XVI, citirano na radio Vatikan, 07.11.2008 god.)

 

Pogledajmo šta nam o doniranju organa govori profesor na Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu dr. Enes Ljevaković koji ističe, da je u islamu u načelu doniranje organa human čin, bilo da se radi o živom donoru, ili pristanku na doniranje organa nakon smrti, uz, naravno, određena pravila.

"Kod živog donora mora se voditi računa o tome da on ne bude oštećen, odnosno ne mogu mu se uzeti vitalni organi bez kojih ne bi mogao nastaviti život. Kada je riječ o uzimanju organa nakon smrti, neophodno je da čovjek za života da svoj pristanak, inače bi to bila jedna vrsta otimačine, što, dakako, ne bi bilo dozvoljeno. U nekim zemljama imate takve zakone, da se uzimaju organi nakon smrti čovjeka i bez njegovog pristanka, a islam to ne dopušta", kaže Ljevaković za Sarajevo-x.com.(www.dmbih.org)

 

Kao pristalice transplantacije organa, na sličan način izjasnili su se i Judaizam ali i Protestanti.

 

Kampanja oko donatorstva organa znatno je smirenija u Hrvatskoj i Austriji. Oni su to ''veoma mudro'', zakonima uredili.

Pogledajmo jedan mali isećak iz članka koji govori o radu službe za eksplantaciju organa, opšte bolnice u Varaždinu:

''...prema zakonu u Republici Hrvatskoj, svi smo mi dobrovoljni darivatelji organa, ako se tome nismo još za života protivili. Svoje neslaganje s darivanjem svojih organa možemo izraziti tako, da kod svog liječnika obiteljske medicine, ispunimo određeni formular, koji se uvek mora imati pri sebi...'' (www.obv.hr/?task=)

 

Nije na odmet da kažemo, da se ovakav zakon nalazi u pripremi u Srbiji i u Sloveniji

 

Trenutno doživljavamo, da se kod nas vrši ne samo nekakvo ubeđivanje, več pravi moralni pritisak na našu savest odnosno, da bi donacija organa trebala da bude sve više pravilo, zakonom regulisano – sviđalo se to nama ili ne.

Očigledno, da nema dovoljno donatora organa, jer mnogi čak i godinama čekaju na potreban organ. Da li je to znak, da su ljudi još uvek nedovoljno spremni za donaciju svojih organa?

I ako se u medijima sve više poziva na donaciju organa, u stvarnosti to je još uvek za prosečnog čoveka tabu tema. Zašto?

Zato što svaki razgovor na tu temu znači konfrontirati se sa vlastitom smrću.

Većina ljudi ima strah od smrti i ne žele čak o tome ni razmišljati. Najverovatnije, da o tome najviše razmišljaju oni koji se grčevito drže samo za ovaj prolazni život, pogotovo ako im je rečeno, da je potrebno da im se transplantira neki tuđi organ ili tkivo. Bilo kako, tek sve države sveta sve se više angažuju na području transplantacije tkiva i organa.

 

Pored nesumljive plemenitosti ovako prikazanog čina donacije organa, ipak pogledajmo i drugu stranu medalje zahuktalosti ove kampanje.

U tradicionalnoj etici, pitanje transplantacije organa može da se svede na podosta pitanja:

Da li je uzimanje organa sa živog donatora protiv nepovredivosti čovekovog fizičkog integriteta i da li je uzimanje organa sa mrtvoga čoveka protiv poštovanja njegovih ljudskih posmrtnih ostataka? Kada je reč o uzimanju organa sa umrlog čoveka, postoji i još jedno pitanje, a to je najvaznije pitanje: kako pouzdano ustanoviti smrt odnosno, da li su današnji kriteriji nastupanja smrti baš pouzdani i sigurni? Kada se pacijentu transplantira tuđi živ organ, posle toga, čiji život tada on živi?

Pored toga, kritički prilozi uglavnom se odnose na probleme primaoca organa. Na primar, o fenomenu ''transplantacije pamćenja'' odnosno o tvrdnji, da se sa transplantacijom tuđeg organa ujedno menja i ličnost primaoca organa. To se može i tako razumeti, da se u novoj sveukupnosti dešavaju neka nova ''kvantna povezivanja''. Međutim, pitanje glasi: Šta se dešava sa dušom donatora organa, kada njegovom još uvek živom telu oduzmete organe? Da li će njegova duša naći svoj mir? Ili će usled novonastalog ''kvantnog povezivanja'' njeno stanje mira biti poremećeno? Da li će takva duša ili telo u novoj inkarnaciji, da trpi zbog toga ili, da na neki drugi naćin bude ostećena?

Da li je možda tačno, da eksplantacijski zahvat u živo telo davaoca organa znači, brutalan zahvat u njegovo prirodno i individualno umiranje, u kome se ometa i sprečava sav visoko-senzibilan proces razdvajanja duše od tela?

Kada vec govorimo o aspektima duše, mislim, da tada govorimo o čovekovom unutrašnjem svetu. O njegovom pogledu na svet, o njegovim čežnjama, nadama, idealima i o njegovim ciljevima. Kod napuštanja ovog sveta, odnosno pri napuštanju našeg materijalnog tela ti naši unutrašnji stavovi vode značajnu ulogu. Od njih je zavisno da li će neko preživeti laku smrt ili tešku. Taj naš unutrašnji stav odlučuje i o tome da li će jedna duša da ''nađe svoj mir'' ili neće. To da ''nađe svoj mir'', to je u smislu čistog mira, bez bilo kakvih veza sa fizičkim svetom koji ostavlja iza sebe, kako bi duša mogla neometano da nastavi svoj dalji put u onostranstvo.

Duševna borba u kojoj se ''traži svoj mir'', to je i jedan veliki problem kojim se bave skoro svi pacijenti kojima je ''presađen'' neki organ. Pogledajte, mnogi se o tome izjadaju na internetu.

Postoji i pitanje uzimanja organa sa živog čoveka, odnosno problem čoveka koga sakatimo, čak i onda kada se ono povezuje uz slobodno i informirano doniranje, uz naplaćivanje doniranih organa, kao i uz činjenicu trgovine organima.  

Iz svih nabrojanih razloga mislim, da pitanje donacije organa može tek onda da se razjasni, kada se dublje zađe u celokupnu čovekovu bitnost. Pri tome, najznačajnije pitanje glasi: Kada je čovek stvarno mrtav? Zašto bi to bilo najvažnije?

Celokupna kampanja i svi oni, koji govore i pišu u prilog transplantacije organa, naglašavaju: ''posle vaše smrti''... na takav način počinje svaki razgovor o darivanju - doniranju organa ali molim vas lepo, vi još niste mrtvi kada počnu da vam vade organ! Donator diše, srce mu kuca, znoji se, pocrveni u licu, poraste mu temperatura, brani se i ako je vezan na operacionom stolu... kad se povredi skalpelom tada skokovito poraste krvni pritisak i srčana frekvenca ... poneki pacijent se probudi na operacionom stolu! ... Da li ste sve to znali?

Vi ste samo proglašeni za mrtve ali još uvek ste živi. Priznačete da je između ova dva stanja ogroman jaz!

Uzimanje organa za transplantaciju mora da se vrši samo od organizma u kome se život još nije ugasio, od organizma koji još nije mrtav odnosno, od živog organizma – jer samo ŽIVOT, treba presaditi tamo, gde više nema života!

Iz tog razloga uslov za uzimanje – isecanje organa iz tela darodavca, radi transplantacije jeste, kako da se reši paradoks, koji je sadržan u tome, da se od živog tela ne sme uzeti nikakav organ, pritom znajući, da su organi sa mrtvog tela za transplantaciju sasvim bezvredni.

Kada je Južnoafrički hirurg Christian Bernard u decembru 1967 god. izvršio prvu transplantaciju srca, u USA je več 1968 godine izvršeno preko 70 transplantacija. Tada je jedan USA advokat optužio te hirurge za prevremenu smrt - ubistvo. Kao reakcija na tu tužbu, več 1968 godine, jedna Ad-hoc-komisija sa Harward Medical School ''pronašla'' je moždanu smrt, po kojoj je navodno mozak nepopravljivo povređen ali potrebno je znati, da i pored toga on – čovek, još uvek je živ.

Javno mišljenje, izjave i tvrdnje da se organi uzimaju od mrtvih ljudi je čista laž. Organi za transplantaciju moraju se uzeti samo od još uvek živih ljudi. Još jednom da naglasim: Svi organi od mrtvih ljudi za transplantaciju su totalno beskorisni. Zašto se ta činjenica prećutkuje?

Saša Bojić piše: Kod mnogih donatora ili članova njihovih porodica postoji i podozrenje prema dijagnozi moždane smrti. Moždana smrt se smatra definicijom smrti i ona nastaje delimićnim ili potpunim prestankom moždanih funkcija. No saznalo se i da se informacije o pogrešno postavljenoj dijagnozi moždane smrti često kriju. Neurolog dr. Hermann Deutschmann je, prema izveštaju TV. ARD proučio 230 dijagnoza moždane smrti između 2000 i 2005 godine: ''Često su nas zvali da vidimo pacijente za koje su dežurni lekari konstatovali moždanu smrt, ali mi smo utvrdili da moždana smrt nije nastupila. To se dešavalo u 30% slučajeva'' kaže Deutschmann. www.dw.de

''Istina je, da donator – davalac organa jeste pre svega žrtva. Žrtva zato, jer on još uvek diše, srce kuca, znoji se, ima suze u očima, krvni pritisak mu poraste i telo počinje da se grči kada žrtva oseti zahvat skalpela a sve to su znaci života pogotovo, jer ne postoji ni jedan znak smrti kao što su prestanak disanja, prestanak rada srca, ukručenost tela i posmrtne mrlje itd ... Zašto se onda ipak dozvoljava proces vađenja organa – kasapljenje, odnosno, zašto se dozvoljava ubistvo žrtve?

Ono što zna samo mali broj upučenih, to je da davaoci organa – donatori, pošto nisu mrtvi, vezuju se na operacionom stolu, pri čemu se ipak dešava da se organizam opire i brani. Iz tog razloga im se daju relaksanti, kako bi se sva muskulatura uspavala. To se čini jos i zbog:

- Da se hirurg zaštiti od opasnosti dok radi sa skalpelom.

- Zato što se hirurzi osećaju ometani kada se organizam brani i

- Zato što je teško i neverodostojno objasniti bolničkom osoblju da se na operacionom stolu zaista nalazi mrtav pacijent.''(www.organosprotection.com)

Potrebno je znati da pacijent pripremljen za eksplantaciju – vađenje organa, nije mrtav, on se ubija samim činom uzimanja organa. Istraživač mozga, prof. Dr. Detlef Linke iz Bonn-a kaže: ''Organizam umire za vreme operacije (eksplantacije), kada mu se kuvanom solju ispire sistem krvotoka doduše, ima filozofa koji to nazivaju ubistvo.''

Upravo to tvrde i mnogi poznati lekari, jedan od njih je britanski kardiolog i docent dr. David Evans koji jasno i glasno kaže: ''Uzimanje organa-eksplantacija, je ubistvo'' (www.info.kopp.de)

''Ako objasnimo narodu sve oko donacije organa, posle toga nećemo dobiti više ni jedan organ.'' Rekao je Prof. Dr. Rudolf Pichlmayr, jedan od pionira transplantacione medicine i laureat ''Mediziner des Jahres'' za 1990 god. (citat iz časopisa br.74, 2013 god.)

Frankfurter Rundschau od 22 maja 2012 god. objavio je intervju sa prof. dr. sociologije, Alexandra Manzei, koja je pre studija radila 15 godina kao medicinska sestra, na odelenju za pripremu donatora, kojima će se oduzeti organi (eksplantacija organa), na urgentnoj klinici fakulteta Frankfurt na Majni.

Ta iskustva iz transplantacione medicine, bila su predmet njenog naučnog rada. Pogledajmo odlomak iz tog intervjua:

Fr. R. – Gospođo Manzei, da li vi posedujete ličnu kartu za donaciju organa?

Ga. M. – Ne, ne bih htela ni da poklanjam, ni da prihvatim nikakve organe, i ne bih htela da budem stavljena pod neki moralni pritisak da bih darovala organe.

Fr. R. – odakle potiće ovo vaše odbijanje?

Ga. M. – Ja sam 15 godina radila kao medicinska sestra. Najduže sam radila na jednoj intenzivnoj stanici, čiji pacijenti su bili u komi, odnosno sa ljudima koji su patili od teških neuroloških oboljenja. Negovala sam pacijente, kojima je utvrđena moždana smrt i pripremala one koji su određeni za eksplantaciju organa. Posle podosta godina, to jednostavno nisam više mogla da izdržim. Napustila sam mesto negovateljice bolesnika 1987 god. i počela da studiram sociologiju sa željom, da što pre napustim sve kontakte sa medicinom.

Fr. R. – Šta je bilo najgore za vas?

Ga. M. – To je bio odnos sa moždano mrtvim donatorima organa, koje sam kao medicinska sestra negovala, kao što se to čini i sa ostalim bolesnim pacijentima. Razlika je bila u tome, da pacijente sa umrlim mozgom ne tretirate po njihovoj volji, već po volji treće osobe, koja treba ovaj organ da prihvati. To mi je bilo jako teško, tako da sam za vreme studija presla da radim na drugom hirurškom odelenju.

Fr. R. – U kom stanju leži pred vama čovek sa moždanom smrću?

Ga. M. – Optički, nema nikakve razlike između pacijenta sa moždanom smrću i pacijenta koji se nalazi u komi. Pacijentima sa moždanom smrću kuca srce i topli su kao i svaki drugi živ čovek. Oni se od strane medicinskih sestara i lakara oslovljavaju sa svojim imenom, peru se i nad njima se sprovodi sva ostala nega što se tiče higijene. Dobijaju infuzije i lekove i redovno se okreću u krevetu, da ne bi dobili povrede na koži. Kao svaka negovateljica, i medicinska sestra razvije neki kontakt sa pacijentom govoreći mu: ''Tako, sada ću da vas obrnem malo na drugu stranu''... Kada jednog pacijenta tako obrćete, on pokazuje bolne reakcije, te vi reagujete na njih – razgovarate sa njime.

Fr. R. – Da li moždano mrti mogu osećati bolove?

Ga. M. – Da, to sam upravo objasnila. Poznato je, da su jasni znaci reakcije na bolove znojenje, trzanje, porast temperature i crvenilo lica. Te reakcije ne nastaju slućajno, već se veoma konkretno javljaju. Naprimer onda, kada se skalpelom otvori grudni koš, da bi se isekli organi. Tada skokovito poraste krvni pritisak i srćana frekvenca. (prim. prev. – kada mesar ćereći ubijenu životinju ona je potpuno mrtva. Međutim, hirurg eksplantira – ćereći živog čoveka.) Iz tog razloga se u nekim bolnicama, moždano mrtvim daju sredstva za smirivanje i protiv bolova. Pre svega, to treba da smiri ekipu koja vrši eksplantaciju i da spreći da bi ekipa bila nesigurna u svoj rad.

Fr. R. – Kako to mislite?

Ga. M. – Kod moždano mrtvih ljudi, može da dođe do sasvim refleksnih pokreta tela, što u vreme trajanja isecanja organa, može biti sudbonosno po organ.

Fr. R. – Kako dolazi do moždane smrti?

Ga. M. – Ako govorim iz moje lične prakse, to su po pravilu bili ljudi, koji su doživeli težak potres mozga. Često su to bili mladi ljudi, koji su zbog neke saobraćajne ili skijaške nesreće dovedeni na našoj stanici, ponekad sa mutnom svešću ali sasvim sposobni za verbalnu komunikaciju. Mogu da se artikuliraju i da ispolje svoje bolove. I onda odjednom, sasvim izneneda desi se, da zbog ostećenog mozga, dođe do nagomilavanja tećnosti u mozgu, koje dovodi do ostećenja moždanih ćelija.

Fr. R. – Kako se onda utvrdi da je nastalo ostećenje mozga?

Ga. M. – Proverava se, da li su prisutne ili nisu neke odredjene funkcije. Na primer ''Babinski refleks''. To je, kada na tabanu uzduž povlačimo prstom, palac se savije nagore, što se ne dešava kod zdravih pacijeneta. Proverava se refleks disanja, pri tome se iskljući aparat za disanje, što je danas dozvoljeno samo pristankom rodbine. Ovaj proces dijagnostike, pri kome se pojedini testovi ponove posle 12 do 24 časova, potvrđuje oštećenje mozga, ako se stanje i slika pacijenta ne promeni.

Fr. R. – Šta se posle toga dešava?

Ga. M. – Organizaciono, tada se naćini sažetak svega. Pacijent se preda na odelenje za oduzimanje organa, gde je sasvim drugo osoblje i drugi lekari. Kada je sve gotovo, kada je eksplantacija završena, tada se leš odveze u podrum. To se čini zato, da osoblje koje je pomagalo i služilo pacijenta, ne vide leš, koji je sada hladan, beo i ukrućen.

Fr. R. – Objasnite nam, šta znaći konkretno ''iskljućiti mašinu''?

Ga. M. – Prvo, roditelji ili rodbina može sa pacijentom da se oprosti, posle čega dolazi zaduženi anestezist ili neorolog koji iskljući aparat za disanje. Mi smo tada spolja kroz prozor posmatrali, ćekajući da srce tog mladog čoveka prestane da radi. To se uvek oduži za 7 do 8 minuta. Posle toga pacijent promeni svoj spoljni izgled i postene leš. Kada sam doživljavala te promene, bilo mi je jasno da moždano mrtvi nisu mrtvi i da nisu leševi. Ta iskustva su me kasnije pokrenula, da sam se i naučno sa tom temom uhvatila u koštac.

Fr. R. – Da li kod moždano povredjenih postoji još neki oblik svesti?

Ga. M. – Najverovatnije ne. Ali to za mene nije odlučujući faktor. Kod mene je sasvim bez diskusije, da nekoga ne smatramo mrtvim samo zato, što mu nedostaje svest – čak i onda kada je to stanje nepovratno. Ljudski život je na prvom mestu vezan za organizam. Kada mu je telo toplo, kada se pokreće i kada je sposobno čak i da se porodi, čovek nije mrtav...

...Potsetimo se Nemačke prošlosti. Eutanazija, isto kao i ubistvo ljudi u svrhu medicinskog istraživanja je užas o kome je sramno čak i diskutovati. Ako prihvatimo da su moždano mrtvi umirući, onda bi morali oduzimanje organa da vrednujemo kao aktivno ubrzavanje umiranja, što je iz dobrih razloga kod nas u Nemačkoj zabranjeno...

... Broj davalaca organa znatno se smanjila ali potrebe za organima su porasle. Mnogi pacijenti dobijaju drugi, treći ili četvrti organ. Poznato je da se vrše transplantacije do 7 puta...

... Čini mi se, da postoji neki pritisak, da se zamena organa, kao medicinski akt iskljući iz bilo kakve provere i kritike. Pri svemu tome potrebno je da smemo postaviti barem pitanje: ''Kome koristi transplantacija? Pomislite na farmaceutsku industriju koja na lekovima protiv odbacivanja organa izuzetno zaradjuje. Na primer: implantant sa presađenom jetrom godišnje potroši lekove u vrednosti od 150.000 eura...

... Kada bi se celokupan narod Nemačke odlučio za donatora organa, to ne bi bilo dovoljno. Godišnje se registruje samo 4.000 do 5.000 moždano mrtvih, pri tome u stvarnosti spremnost građana za davaoca organa opada i pored sve većeg pritiska. Malo je onih unesrećenih vozaća motocikla koji su darovali svoje organe...

... Konačno, reč je o elementarnom životu. Da li hoćemo sa bolesnim i umirućim ljudima da se ponašamo kao prema zdravim? Da li smemo da stavimo ljude pod moralni pritisak da bi darovali svoje organe? U kom smeru želimo da se razvija medicina? Sve to, nisu pitanja za stručnjake i eksperte, o tome treba da se javno vodi diskusija...

(www.fr-online.de>FrankfurterRundschau>Politik}

 

Očigledno, da je transplantaciona medicina osmislila veoma perfidan način kako da lažima dođu do živih organa. Pritom, prevaren je i donator organa, isto kao i primalac organa. ''Mrtav koliko je potrebno i živ koliko je to moguće'', kako je to rekao prof. dr. Franco Rest iz Dortmund-a. U svom predavanju ''Hospizliche Sterbebegleitung und Transplantationsmedizin'', održanom 26 maja 2005 god. u Hannover-u, između ostalog kaže:

''Ljudi koji su doživeli svoju moždanu smrt još nisu mrtvi – nisu leš, već to su ljudi, koji zbog određenog organa koji je otkazao, posle nekog vremena će biti mrtvi, ali trenutno još nisu do kraja umrli. Doduše oni umiru ali, potrebno je znati, da u svakom umiranju još uvek se intenzivno živi.

Kod uzimanja, tzv. doniranja organa, eksplantantu – donatoru, oduzima se to značajno okolje – pravo da dostojno dovede svoj život do kraja. Doduše, tu nema baš nikakve sigurnosti, da će nam uspeti zaista ''jednostavno da pređemo'' iz života u smrt, ali je značajno da ništa ne otimamo, da se ne borimo protiv ničega ili nekoga pa čak ni protiv smrti. Mi se jednostavno zalažemo, da omogućimo da se proživi završetak života i da se završi proces umiranja. Sve to se u medicini transplantacije ne poštuje i odbacuje.

Potrebno je da znamo, da nije ni etički ni moralno, i zato ne treba da se mešamo u ničije umiranje, jer ono pripada samo njemu. Eksplantacija je brutalan zahvat u nećije umiranje pogotovo što eksplantant – donator, nije upućen u sve bitnosti ''kvaliteta'' umiranja. Niko, ni mi ni medicinari nemamo pravo, da mu taj ''kvalitet'' oduzmemo. Potsetimo se, kako je to izrazio Rainer Maria Rilke:

''O Gospode, podaj svakome njegovu ličnu smrt – njegovo umiranje, koje će proizaći iz njegovog života, u kome je on video ljubav, smisao i potrebu. Kada nam neka oluja sve to nasilno oduzme, tada je naša smrt zločin, teška je, i nije naša.''

Hospicij* - briga za umiruće – ispratiti nekoga u njegovoj smrti, znaći ne mešati se u njegovo umiranje. To znaći uzdržati se od bilo kakvih mera za produživanje umiranja, pogotovo takvih, kakvi su predviđeni u pripremi za eksplantaciju, čija dijagnostika moždane smrti i njeno protokoliranje često traju danima.

(*Hospicij nije nikakvo društvo, udruženje ili neka zgrada. Može se reći, da je Hospicij najpre jedna filozofija. ''Hospicij – nega i ispraćaj umirajućeg, prihvaća smrt kao normalan proces i razume ga kao poslednju fazu života za osobu koja umire – kao poslednju šansu za integraciju i pomirenje. To je proces koji poštuje i prihvaća potrebu umirućih, da žive potpuno slobodno i udobno sve dok ne umru i pri tome ne požuruje se smrt, niti se odlaže. Konačno, ona integriše u jednu zajednicu umirućeg, njegovu porodicu, rodbinu i prijatelje.''(Prof. dr. Anica Jusić, izvod iz knjige ''Hospicij i palijativna skrb'')

Još je veoma važno da umirući ima svoje ime. On nije ''srce, pluća ili jetra iz sobe x.'' Njegovo umiranje je nešto vrlo individualno, jedinstveno. Mi znamo samo da on umire ali ne znamo kako će da umre. To je određeno od strane njegove ličnosti, to proizlazi kao posledica njegovog življenja života i nesme nikako biti određeno od lekarskog tima, aparatura ili intersnih strana ...

U Hospiciju ni jedan umirući se ne izvlaći iz njegovih socijalnih veza i odnosa: Njegova porodica, prijatelji i svi ljudi kojima se on poveravao, pozvani su srdačno na ovakav ispraćaj. (To znamo i iz naše tradicionalne - prastare tradicije.) Naravno da se sa time društvo ne rasterećuje ali ono pre svega dobija nove šanse.

Nasuprot tome, kod eksplantacije nastaje grupisanje: ovde je umirući sa svojim izmućenim telom, tamo je njegova rodbina; ovde je vlasnik organa a tamo oni koji odlučuju o njegovom organu. U klinikama pokušavaju da tu razdvojenost povežu sa nekim ''advokatom'' ali on uvek zastupa kliniku trudeći se da smiri i omekša rodbinu.

Ispraćaj umrlih sadrži u sebi i kontrolu bolova odgovarajućom medicinom ali i kroz odnose; mnogi bolovi nisu uzrokovani samo njegovom bolešću, to znamo iz palijativne medicine i iz Hospicij iskustava, već su nedostatak ljubavi i naklonosti. Ta psiho-socio-spiritualna kontrola stanja bolova pri eksplantaciji sasvim otpada, jer se bez razmišljanja polazi od toga, da kada mozak otkaže, tada nema više ni bolova. ''Lazarus''** komponente se odbacuju kao neuralno izazvane reakcije; Rodbina i prijatelji klasificiraju se kao faktor smetnje. Sve to je suprotno Hospicijskoj negi i ispraćaju umirućeg. Kod eksplantacije i pored mnogo ljudi koji su oko umirućeg, on je sam – usamljen. Hospicijska nega i ispraćaj umirućeg znaći, obećanje, da niko neće biti napušten – sam za vreme umiranja, sve do konačne smrti.

(**Koncept nege Lazarus, je jedan hrišćanski pristup nege bolesnika, koji bazira na principu, da je čovek u svojoj sveukupnosti zajednica i jedinstvo duha, duše, tela i njegovog socijalnog okruženja.)

Potrebno je da svi razumemo i shvatimo, da ispraćaj i oproštaj sa umirućim, to je poklon živih odlazećim, koji se nalaze pred samom granicom smrti. Kod transplantacije niko se ne oprašta od eksplantanta ni od njegovog eksplantiranog organa.

Zašto se o svemu tome čuti? Zato što u suprotnom, niko više ne bi donirao svoj organ odnosno, niko ne bi više pristao da žrtvuje svoj život, što bi bilo katastrofalno za transplantacijski biznis vredan mnogo milijardi eura.'' (www.transplantation-information.de)

 

Pokušajmo da uđemo dublje u problematiku transplantacije organa. Biofizičarka dr. Joyce Hawkes, saradnica National Institute of Health u Oregon-u, uči nas, da svaka ćelija našeg tela ima svoju svest, da se snagom naših misli deluje i na ćelijsku ravan i da se tom duhovnom snagom mogu isceliti bolesti. U svojoj knjizi ''Das Bewusstsein der Zellen'', na strani 25 piše: ''Što više upoznajete vaše telo – i o ćelijama u njemu, sve više ćete biti spremni da shvatite i cenite svetost života.''

Tako posmatrano, problem transplantacije organa svedena na ćelijsku ravan znaći, neprestana energetska borba ćelija (energija svesti ćelija) primaoca organa, protiv energije svesti ćelija ''stranog tela'' – doniranog organa.

Upravo iz tih razloge farma-industrija je razvila seriju imunosupresivnih lekova, koja oslabljuje imuni sistem* primaoca organa odnosno, umanjuje njegov energetski otpor – energiju svesti ćelija primaoca organa, kako bi se što duže prisilno održao presađeni organ u telu primaoca. Ti lekovi moraju se uzimati pod lekarskom kontrolom u trajanju celog ostatka života. Ta borba – taj hemijski rat koji se odvija u organizmu iszrpljuje ga sve više, što oslabljeni imuni sistem kod mlađih pacijenata ili sasvim uništen kod starijih pacijenata, širom otvara vrata za slobodan ulazak i najmanjih infekcija. Što znaći, da svaki pacijent sa presađenim organom zavisno od njegove starosti, posle kraćeg ili dužeg vremena ipak podlegne nekoj infekciji.

*(Imuni sistem je veoma složen bioloski odbranbeni sistem, koji čuva naše telo od svih stranih i štetnih uticaja i izazivača bolesti, kao što su: virusi, bakterije, gljivice, parazite isl. On je najznačajniji činilac našeg zdravlja i neprestano je aktivan u našem telu.)

Da objasnim to ovako: Zdravi ljidi imaju jak imuni sistem svog organizma, a izuzetno zdravi ljudi, imaju izuzeto jak imuni sistem. ''Ljudi sa transplantiranim organom, mogu da ve savim normalnu svakodnevnost,'' tvrdi transplantaciona medicina, ali! Da, ali pod uslovom, da redovno – celog ostatka zivota moraju uzimati imunosupresivne lekove kojima je zadatak, da imuni sistem sasvim unište. Zašto?

Zato, što se imuni sistem trudi, da odbaci svako ''strano telo'' iz svog organizma, pa i implantirani organ. Pitanje: kako u ovakvim uslovima izgleda ta ''normalna svakodnevnost'' pacijenta, ciji imuni sistem je potpuno uništen?

 

Upravo zbog toga, pacijenti sa presađenim organom moraju da pristanu na mnoge dugoročne promene novog načina života i to pod strogo posebnim uslovima.

Na stranicama ''netdoktor'', dr. Katharina Larisch piše ovako:

''Sa uspešnom transplantacijom organa život pacijenta se iz osnova menja. Potrebna je čvrsta volja i veliko strpljenje da se pacijent navikne na nov način života. Važno je, da u tome budu upoznati porodica, rodbina, prijatelji i kolege, zato što se krug ljudi sa kojima ce pacijent biti u kontaktu mora smanjiti na minimum. Čak i rođeno dete koje utrči sa ulice ili dvorišta može biti veliki faktor rizika po njegov zivot.

Ako su prebrođene prve krize posle transplantacije organa, pretpostavka je, da pacijent može živeti relativno normalnu svakodnevnost, ali uz trajni faktor dugoročnih rizika:

• Hroničnog odbacivanja organa.
• Mogućnosti nekog oboljenja usled stalnog uzimanja imunosupresivnih lekova. Najćešće to su: slabljenje funkcije bubrega, oboljenje srca i krvotoka.
• Nastanak tumorskih oboljenja, najćešće rak kože.
• Pojava post-transplantacijskog dijabetesa.

Pored toga, imunosupresivni lekovi čine kožu izuzetno osetljivom, zato je važno uvek biti zastićen od sunca.

Preporučljivo je da se izbegavaju sva mesta gde ima mnogo ljudi: kupovni centri, lokali, autobuske i železničke stanice, autobusi, utakmice, priredbe, slavlja i slično.

Često lekari preporučuju, da se pri napuštanju dnevnog boravka stavi preko nosa i usta bolnička maska.

Rukovanje treba izbegavati, ako se to i učini, tada što pre oprati ruke sa blagim sapunom. Ruke treba prati uvek pre jela, posle napustanja WC-a i bilo kakvog posla: čiscenja po kući, rada hobi-alatom, iznošenja đubreta isl.

Treba voditi računa i o sledećem:

• Zbog klica peškire menjati svaki dan.
• Tuširanje je bolje od kupanja. Biti dugo pod uticajem vode može koža da omeksa i gubi karakteristiku barijere protiv infekcije.
• Kod pranja i tuširanja voditi računa da se ne ošteti prirodna zaštitna kiselina kože i zato koristiti samo blage sapune sa za kožu neutralnom pH-vrednošću od 5,5.
• Za vreme menstruacije tampone i uloške česće menjati.
• Tabane, prste na nogama i svaku drugu naboranu kožu redovno proveravati na gljivice, zato što se one kod ovih pacijeneta češće javljaju.
• Nije dozvoljeno upotrebljavati Make-up, karmine i pudere.
• Za primenu losiona za kožu konsultovati lekara.''

Sasvim razumljivo je, da je pre svega važno da pacijent prihvati sva lekarska uputstva, kao i da redovno ide na lekarsku kontrolu.(www.netdoktor.de/krankheiten/Organspende)

 

Pogledajmo preko tarabe, u dvorište naših komšija. U ''programi i projekti'' ministarstva zdravlja republike Hrvatske piše: Prema stopi realiziranih darivatelja organa, te stopi transplantacija bubrega i jetre Hrvatska je, prema podacima za 2011 godinu, prva zemlja u svetu. Rezultat je to uspešnog organizacijskog modela za darivanje organa (čitaj nabavke sirovina), požrtvovanosti i entuzijazma zdravstvenih djelatnika (čitaj ostvarivanje ličnog prihoda), te svesti naših građana (čitaj nabavljača besplatnih sirovina).(www.zdravlje.hr)

U istom izveštaju pod ''kako postati donor'' piše: ''Odluka o darivanju dijelova tijela poslije smrti iznimne je etičke vrijednosti, plemeniti čin i izraz solidarnosti i ljubavi prema bližnjem.'' Zaista ne može da se kaže plemenitije!

Prosto je neverovatno kako je zadnjih nekoliko godina, na najširem polju nastala navala na građanstvo da daruje svoje organe. To je tako u svim državama ''civilizovanog'', onog drugog, pa i trećeg sveta. Na tom podrućju svi su se angažovali: ministarstva, političari, zdravstva, medijske sile, kao i razne ''neprofitne'', ''dobrotvorne'' i ''humanitarne'' organizacije i društva.

Čudno je, Čak je veoma čudno, da u današnjem vremenu, kada užasnom brzinom i sve više ima besposlenih ljudi, koji se nalaze u nemaštini i beznađu, da javnost kuca na vrata ''ljubavi prema bližnjem'' za darivanje organa a ne za pomoć, koja bi gladnim ljudima besplatno podelila hranu, kako bi sve manje ljudi tražila nešto za pojesti u kantama za đubre.

Možda se uzrok nazire u izveštaju hrvatskog katoličkog lekarskog društva, sa sastanka 17.marta 2005 god. u Zagrebu, gde između ostalog piše: ...''Cijena transplantacije jetre je oko 200.000 kuna (26.600 Eura), bubrega i pankreasa 150.000 do 300.000 kuna (20.000 do 40.000 Eura). Rezultati presađivanja su odgovarajući rezultatima u svijetu.''(www.hdm.hr}

 

Pogledajmo mali odlomak iz izvestaja CIPFG (Koalicija za istragu progona Falun Gong praktikanata u Kini) koju su vodili Dejvid Matas i Dejvid Kilgor pod naslovom ''Krvava žetva – dopunjen izveštaj o navodima o žetvi organa Falun Gong praktikanata u Kini'', 31 jan.2007 god.

Na ''tržistu organa'', organi iz Kine su najeftiniji. Transplantacioni turizam u Kini izneo je u aprilu 2006 god. svoju tabelu cena za transplantaciju organa u Kini:

 

Bubreg 62.000 US$

Jetra 98.000 – 130.000 US$

Jetra – Bubreg 160.000 – 180.000 US$

Bubreg – gušterača 150.000 US$

Pluća 150.000 – 170.000 US$

Srce 130.000 – 160.000 US$

Rožnjača 30.000 US$

Originalni izveštaj je na : http://organharvestinvestigation.net a prevod na srpskom od 50-ak stranica može se naći pod naslovom: ''Krvava žetva,dopunjeni izveštaj''.

 

Pogledajmo šta nam piše novinarka Ivona Zivković, u ''Transplantacija organa – najprofitabilniji medicinski biznis'':

''Nekada se smatralo krajnje nemoralnom krađom, sa mrtvog vojnika skinuti prsten, čizmu ili mu uzeti novac. Danas to deluje smešno, jer se sa mrtvih ali i još uvek živih ljudi masovno uzimaju organi i pojedina tkiva. Danas je biznis sa transplantacijom organa postao kao trgovina sa sekundarnim sirovinama. Ljudski leševi su postali izvor fantastične zarade gde najveći profit imaju farmakobiznis i njihove ''velike ugledne'' bolnice.

Cena jedne transplantacije srca može da košta i milion dolara. Najviše novca u ovom poslu uzimaju trgovci organima i farmaceutske kompanije, koje su za to razvile čitavu paletu hemikalija, koje treba da smanje vitalnost organizma kome se usađuje tuđi organ, kako bi se sprečila prirodna rekcija njihovog odbacivanja.

Ti lekovi se stručno nazivaju ''imunosupresivni lekovi''* i praktično moraju da se uzimaju u celokupnom trajanju ostatka života. Samo za razvoj ovih farmaceutika (čitaj eksperimanata), potrošeno je mnogo života, kako životinjskih tako i ljudskih a posebno dečijih, jer je poznato da deca imaju dobro razvijen timus, koji je veoma važan za ove eksperimente, jer proizvodi T-ćelije. Ne zaboravimo, a i logično je, da ne možete da razvijete ni jedan bojni otrov ili farmaceutski proizvod za decu ili ljude, a da ga niste na iste isprobali. Upravo iz tih razloga mnoga deca nestaju ili se razboljevaju od kojekakvih, stručno nazvanih ''retkih bolesti''...

*(Imunosupresija je potiskivanje i oslabljivanje normalne imunoloske reakcije organizma, kao posledica dejstva različitih supstanci unetih iz spoljne sredine ili stvorenih u organizmu. Namerno vršena imunosupresija – slabljenje prirodnog odbranbenog sistema odnosno, slabljenje imunog sistema, obavlja se po pravilu pri sprečavanju našeg tela – našeg organizma, da ne odbaci transplantirani organ.)

Poznato je da se organi uzimaju sa živih i sa mrtvih donatora, pa se za ovaj biznis godinama postavljalo pitanje etičnosti.

Međutim, tamo gde kapital oseti velike pare i mogućnost fantastične zarade uz relativno malo ulaganja, sa medijskim obmanama i sitnim korupcijama lekara i državnika, taj biznis je teško zaustaviti, Za bogate ljude, život običnih ljudi, to je kao životi životinja. Možete ih držati u stanu, koristiti ih za lov, za rad ili ih dati šinterima. Tako su i mnogi ljudi postali bioloski otpad, koji je uhvaćen od strane ''šintera'' zaduženih za lov na ljudske organe.

O tome koliko su zastrašujuće razmere ovog lova, verovatno nikada niste ni razmišljali. Možda niste ni čuli o ekipi, odnosno o krađi ljudskih organa na Kosovu.

Veoma brzo je i biznis sa transplantacijom organa poslednjih godina počeo da se razvija širom sveta.

Samo u USA je od 2005 do 2012 svake godine izvršeno oko 2800 transplantacija. Godišnje se računa, da je ovaj biznis težak oko 5,4 milijardi US dolara. Sada ukupno 117.000 ljudi samo u USA čeka na neku transplantaciju.

U svim državama bez izuzetka, vladajuća klasa, koja nadgleda globalne i mnoge nacionalne medije i postavlja svoje ljude u upravne odbore, za direktore i savetnike, vodi računa da ova morbidna propaganda sa ogromnim brojem promotera – novinara, lekara i političara, bude stalno prisutna tema informativnih programa.

I kod nas, izvršna vlast pod pritiskom farmaceutskog biznisa upravo grozničavo nastoji da zakonima i drugim stimulacijama u zdravstvu uvede ovaj biznis u naše bolice.

Ono što je najprljavije u ovom biznisu, a što ni jedna bolnica ne želi da prizna je, da su mnogi organi ili tkiva za ovu profitabilnu bolničku uslugu, ubačeni čistim kriminalnim švercerskim kanalima i pokupljeni od sirotinje i zatvorenika u Aziji, Africi i istočnoj Evropi.

Kompanija RTI Biologics, humane ostatke pretvara u razne medicinske implantante, koje se danas širom sveta na mnogim klinikama sasvim rutinski ugrađuju: zubi, delovi ligamenata, rskavica rožnjaca, kosa ... U večini zemalja nezakonito je kupovati i prodavati humana tkiva, pa čak ni ljudsku kosu. Ipak, dozvoljeno je platiti za uslugu koja pokriva troškove traženja, skladištenja i procesiranja humanog tkiva za ove rutinske implantacije.

RTI Biologics je tako prošle godine imala 11,6 miliona dolara bruto profita, na ukupnu zaradu od 169 miliona. Ova usluga u prikupljanju i dilovanju ljudskih organa stvorila je nove trgovačke mešetare tzv. Brokere organa. Dakle, po zakonu ne možete sami prodati svoj bubreg bolnici, ali ga možete krišom ponuditi brokeru organa (treba ga samo naći ili da on vas nađe) i broker organa će sve dalje organizovati. Bolnica će taj bubreg od njega kupiti i transplantirati ga i sve troškove naplatiti nekome ko ima para ili kome je novac sakupljen preko neke ''humanitarne'' akcije ili ustanove.

Kompanija RTI Biologics zvanično tvrdi, da se prema ''donatorima'' organa i tkiva ophode sa svim dužnim poštovanjem i da se delovi tela i tkiva koriste samo kako bi se nekom pacijentu ''pomoglo''. Reč ''pomoć'', ''plemenita darovanja'', ''uzvišeno razumevanje'', ''ljubav prema bližnjem'' i slično, uvek je prisutna u medijima i tako-zvanim ''humanitarnim'' akcijama prikupljanja novca, dok se zarada brokera i bolnica koje obavljaju transplantaciju ne pominje. Sama cena transplantacije po stavkama se ne objavljuje. Jednostavno, sve je tu jako skupo. Za razliku od mesara, hirurg seće za mnogo vece pare.

Samo jedno mrtvo telo može da donese zaradu od 80.000 do 200.000 dolara, raznim neprofitnim ili profitnim učesnicima u ovom poslu nabavke i prodaje organa i tkiva.

Najorganizovanija svetska mreža brokera i dilera organa nalazi se danas u Izraelu tvrdi Nancy Sheper Hughes, profesor antropologije na Berkley univerzitetu u Kaliforniji. Još od 1996 godine, ona se aktivno uključila u praćenje krijumčarenja ljudskih organa za potrebe transplantacija.

Pored brokera i dilera u mreži su mnogi lekari kao i neprofitne –''humanitarne''organizacije koje čitavu delatnost objedinjuju. U sistem su uključeni kao logistika i brojni korumpirani novinari, lekari i ministri, sa ciljem da promovišu doniranje i transplantaciju organa.

Po izveštaju dr. Sheper Hughes, ova izraelska mreža najviše prikuplja organe u Brazilu, Argentini, Kuvajtu, Moldaviji, Izraelu, Turskoj, Indiji, Južnoj Africi, Kosovu, Kini i USA odnosno tamo, gde cveta siromaštvo i korupcija.

Da bolnice mnogo više cene novac od ljudskih života, potvrđuju i neke afere o kojima su mediji obavestili javnost. Tako je najveća južnoafrička bolnica ''St.Augustus'' u Durbanu priznala, da je primila 342.000 funti od jedne švercerske grupe, koja je pokrala bubrege od petoro dece. Ova bolnica je jedna u lancu bolnica Netcare, koje posluju u Britaniji. Pomenuta grupa je učestvovala u organizovanom vrbovanju sirotih Brazilijanaca i Rumuna, koji su bili spremni da im prodaju svoje bubrege za od 3.000 do 6.000 US dolara a koji su potom transplantirani bogatim Izraelcima u pomenutoj bolnici u Durbanu. Kolika je cena u ovom brokerskom poslu sa organima fleksibilna vidi se iz odnosa, da je ista grupa brokera iz Izraela otkupljivala bubrege po ceni od 20.000 dolara, dok su rumunski i brazilijski mnogo jeftiniji.(www.ivonazivkovic.net)

 

Pogledajmo nekim činjenicama ''u oči'':

U Kolumbiji se skoro svakodnevno kidnapuju mladi ljudi. U oktobru 1996 god. spašena su dva kidnapovana mladića iz jedne bolnice i to u trenutku kada su ''pripremani'' za oduzimanje organa (NDR 02.10.1996).

 

U jednoj poznatoj kliniki u Češkoj 1999 god. u toku vađenja organa, pacijent se probudio i počeo da diše. Afera oko toga se povečala, jer je istraga u međuvremenu utvrdila, da je klinika dobijala novac, ''da bi ubrzanije donosila odlukeo vađenju organa.'' (Suddeutsche Zeitung, 15.06.1999)

 

U Holandiji spašena su dva pacijenta sa liste za vađenje organa. Jednog je spasila roditeljska intervencija, a drugog medicinska sestra. Posle lecčnja od nekoliko nedelja, otpušteni su iz bolnice kao zdravi ljudi. (idea – spektrum Nr. 12 / 2007)

 

U Austriji je Nemac, koji se unesrečio na skijanju, posle “utvrđene“ moždane smrti odmah stavljen u odelenje za eksplantaciju. Spašen je u poslednjem trenutku (idea – spektrum Nr. 12 / 2007)

 

Broj ovakvih ''gresaka'' je zastrašujuće velik.

 

Medijska propaganda sa svojom lepom slikom o plemenitim donatorima, kako to žele da prikažu zainteresovani za ovaj biznis, uopšte ne vodi računa o tome, da čovek nije sadržan samo iz mesenog tela i sume od organa, kako to materijalisti misle i tvrde. Čovek je veoma složena bitnost, koja nije sadržana samo iz materijalnog tela, već pre svega iz nematerijalne, duhom ispunjene duše. Posto materijalisti u medicini ne veruju u postojanje duše a još manje u njenu besmrtnost, onda nastoje da prikažu moždanu smrt kao konačnu smrt. Međutim, u tom telu još uvek kuca srce i tek kada prestane rad srca, tek tada nastupa telesna smrt i tek tada duhom ispunjena duša napušta telo.

Pogledajmo sebe i oko sebe, i upitajmo se, kako je moguće i još da sa nekim pravom čekamo i nestrpljivo oćekujemo potreban ljudski organ, naravno, od nekog mlađeg, i još uvek živog čoveka samo zato, što je to moja ''poslednja šansa''?

Večina nas ljudi, ljudi svih prostora i svih vremena, oduvek smo bili i još uvek jesmo, manje ili više, naklonjeni čulnim zadovoljstvima i ugodnostima ovog našeg vidljivog – materijalnog sveta. Egoizam, koji smo prihvatili kao našu osnovnu pokretačku snagu, u međuvremenu nas je pretvorio u svoje robove. Tako smo se eto kao ljudi razvijali, i da bi se za svoja negativna ponašanja opravdali na prvom mestu pred sobom a onda i pred drugim ljudima, izmislili smo recć ''moram'', ''morao sam''. Potpomognut sa ''i to moram'' da uradim, skoro svaka naša akcija ujedno je pokušaj da prigrabimo što više svega i svačega, kako bi što lakše, ugodnije i obogaćeni sa maksimalno mogućim zadovoljstvima, živeli ovaj život.

Sa takvim pobudama, ujedno smo unosili i postavljali oko nas u naš život uzroke, iz kojih su vremenom nastale određene posledice, iz kojih su opet nastala kojekakva neželjena stanja našeg duha kao što su: ponos, laž, oholost, ljubomora, zavist, bes, mržnja, tvrdičluk ... to su stanja kod kojih u našem organizmu nastaju disharmonije energetskog bilansa odnosno, nastaju smetnje u protoku životne energije – nastaje kočenje života.

Ovakvo naše unutrašnje stanje - stanje našeg duha je uzrok, da se poremeti, manje ili više, naš energetski bilans – naš imuni sistem, koji opet postaje uzrokom nasšh daljih nevolja ... jer slabljenje našeg imunog sistema znači, široko otvoriti sva vrata i vratašca za slobodan ulazak bolesti u naš organizam

Drugim rečima, pored bolesti koje smo nasledili od našeg pokoljenja preko naših roditelja, sve ostale bolesti smo sami ''zaslužili'' svojom ''setvom'' - zaslužili svojim odlukama i svojom slobodnom voljom.

 

Nije na odmet i da se potsetimo, da sva bolesna stanja u prirodi našeg sveta dovode do toga, da sama priroda oboleli organizam ubrzano počinje da ''opoziva iz daljeg opticaja'', sve jedno da li je reč o entitetu iz biljnog, životinjskog ili našeg – ljudskog sveta ... čak i mineralni svet nije izuzet iz te zakonomernosti.

Doduše, logika našeg zdravog razuma oduvek nam je govorila, da čovek može da žanje samo ono što i poseje. No mi je nikada nismo slušali pa nismo mogli ni da je čujemo. Danas, pošto mi odgovara iz zdravstvenih ili poslovnih razloga, ''moram'' barem da pokušam da žanjem na tuđoj njivi, jer na mojoj nema više ničega – potrošilo se, i došlo je vreme da se plačaju računi.

 

Uostalom, razmislimo našom zdravom pameću - nepristrasno. Živeli smo hazardno – grabili smo nemilosrdno od života, ...''ta samo se jednom živi''... etičke i moralne vrednote, plemenitost, solidarnost, humanost i ljubav prema bližnjem, tada, to za nas nije bila čak ni mislena imenica. Nažalost, ona to nije ni danas, ali eto, služimo se demagogijom. Naime, otkrili smo, da bi drugi ljudi mogli da nam pomognu svojim životom - svojim još uvek živim organima te da za koju godinu produžimo svoj život na ovoj zemlji, pošto u onaj drugi neverujemo ili, otkrili smo, da sve to oko donacija organa može biti za nas vrlo dobar biznis...

 

Nikada nismo prihvatili, da je Život – naš Život, jedan kontinum - neprekidan tok, koji jednostavo prelazi iz jedne dimenzije u sledeću, te tako ne može biti uništen. Smrt to su vrata za novi život. No, mi mislimo, čak smo u to tvrdoglavo sigurni, da su sve to samo prazna trabunjanja raznih religija i ''pričam ti priću'' raznih popova i fanatika...

Prosećno reagujemo odprilike ovako: ''Da se razumemo, nije da ja baš u ništa ne verujem... sigurno da postoji 'nešto', ali je i sigurno da se niko odande nije vratio i dokazao da to 'nešto' stvarno postoji. Konačno, bolje je vrabac u ruci nego golub na grani.''

Na drugoj strani medicinari, materijalisti, koji žele organe tvrde: ''Duša je samo jedna funkcija mozga a sa smrću mozga, čovek je potpuno mrtav, i ako srce još uvek kuca.'' Pritom, da li se misli da su lekari prethodnih vremena bili glupi, jer da je neko mrtav, utvrdili su: Prvo, prestankom rada srca, mrtvačkim mrljama, krutosti leša i mirisom raspadanja.

Bog u Isusu Hristu, pisanjem Jakob Lorber-a kaže: ''Čovek je mrtav, kada duhom ispunjena duša napusti telo!'' To nastaje tek posle prestanka rada srca odnosno, kada se zaustavi krvotok.

U medicini, ljudi koji ne veruju u ništa što je duhovno i onostrano, progurali su svoju odluku, da se več sa smrću mozga mogu uzeti organi, ako je to donator ili njegova rodbina dozvolila. Iz tog razloga moždano mrtvi se veštački održavaju u životu.

Potrebno je i znati, da duhom ispunjena duša upravlja čovekovim telom i da ona, duša preživljava sva osećanja a ne telo i to se odnosi i na bolove. Uostalom, poznato je da duhom ispunjena duša kod prividno mrtvih ubrzano se bavi problemom ponovnog aktiviranja svog tela što joj ponekad i uspe, ukoliko telo nije previše povređeno.

Svedoci smo, da je danas sve više ljudi na ovome svetu kojima se ne daje pravo na dostojan život, sada se svim silama trudimo, da mu oduzmemo i pravo na dostojnu smrt.

Iz osnovne zablude, da je čovek sastavljen samo iz materijalnog tela i da nema duhom ispunjenu dušu, koja odmah nastavlja svoj život u energetskom onostranstvu, materijalisti i ostali neupućeni ljudi, u transplataciji vide jedinu mogućnost da život svog materijalnog tela barem za koju godinicu produže. Potrebno je znati, da je to Bogohulni zahvat u delu Božjeg stvaranja.

Uostalom, čovek koji veruje u nastavak života svoje duše u onostranstvu, njemu ne treba takav nasilni produžetak života. On veruje i zna, da kada je prozvan na odlazak sa ovog sveta, da tada odlazi kući odakle je i došao – kući svom nebeskom Ocu. (www.jakob-lorber.de/organspende)

 

Pitam se. Da li je barem neko iz crkvenih krugova sakupio toliko hrabrosti, da upita svoje starije kolege, šta se dešava sa dušom pri transplantaciji organa?

U svakom slućaju, kao što se i ja o tome pitam, verujem da bi mnogim vernicima ali i drugim slobodno mislećim ljudima to koristilo. Sada znamo, da se eksplantacija – izimanje organa vrši od donatora koji još uvek diše, kuca mu srce, znoji se, može da se porađa, kada se skalpelom otvori grudni koš, da bi se isekli organi, tada skokovito poraste krvni pritisak i srčana frekvenca... odnosno, da je donator još uvek živ!

Sasvim je i logično, jer ni od jednog mrtvog čoveka ne možemo da prenesemo život drugom čoveku. Znaći, život može da se uzme samo od živog čoveka, da bi nekome koristilo, sve jedno da li srce radi ''svojom snagom'' ili se potpomaže veštački – aparatom. To znaći, u svakom slućaju duša je tako dugo u telu dok srce radi, a to opet znaći, da još uvek Bog kroz čovekovu dušu diše u čoveku, i da čovek oseća sav užas bolova jedne eksplantacije.

Pokušajmo da zamislimo, jednu svakodnevnu činjenicu: Šta sve mora duša da preživi pred svoju smrt odnosno, kada se prividno mrtvom čoveku, nekom vrstom motorne testere raspori grudni koš i kada hirurg sa prstima u rukavicama koje su umrljane krvlju, počne da ćereći njegove još uvek žive organe. Ne zaboravimo još činjenicu, da za svo vreme vađenja organa, uz pomoć aparata, organizam se ''trudi'' da i dalje funkcioniše ... krvni pritisak je strahovito porastao ... srce jako ubrzanije kuca ... disanje je prešlo u krkljanje ... Pitam se, u smislu humanosti i moralnosti: Kakva je razlika između hirurske eksplantacije organa koja se vrši pri još uvek živom čoveku i ''medicinskog'' ispitivanja koje je vršio Josef Mengele u logoru Auschwitz? Konačno, i on je ''pomagao''... nekakvoj bolesnoj ideji.

 

Možda je moja misao pomalo naivna, pa zamišlja kako će možda jednom, tamo negde ... Veliki Duh da upita podosta ljudi: ''Kaine, gde ti je brat Abel?... ali ostavimo te moje fantazije.

Činjenica jeste, da duša ne može da napusti telo zato, što neke mašine pomažu srcu, da se ovakav neprirodan život što duže održi, kako bi se u međuvremenu obavile pripreme pacijenata kojima će se presaditi organi. Sve mora što brže da se obavi. Posle eksplantacije, srce mora da se presadi u roku od najviše nekoliko sati; Jetra najdalje između 16 do 24 sati; bubrezi 24 do 36 sati ...

Pitanje upućeno crkvenim hijerarhijama: Kada se iskljući mašina, da li duša ostaje u jedino još živom ali sada presađenom organu? Ako je tako, kako će to sada da žive dve duše u jednom organizmu? Ili, šta se dešava sa dušom, kada se pet organa njenog tela presade u pet različita pacijenta?

Da li to znaći rat za prevlast – borba do istrebljenja?

U svakom slućaju najverovatnije je, da ta borba u telu primaoca organa traje neprestano i pre ili kasnije ipak ''pobeda'' pripada smrti. U međuvremenu, šta duša sve doživljava za vreme te borbe, to možemo pročitati na internetu, gde podosta njih i piše o svojim problemima.

 

Pogledajmo jednu interesantnu interpretaciju iz pera Antoni de Melo:

''Da li možemo biti kompletan čovek, a da ne proživimo neku tragediju? Jedina tragedija koja postoji na ovome svetu je neznanje – sve zlo ovoga sveta izvire iz neznanja, a neznanje, to je nedostatak svesnosti. Iz toga izvire strah, a iz straha izvire sve ostalo. Potrebno je da shvatimo da u suštini smrt nije tragedija. Čudesno je umreti, a užasno je samo za osobe koje nikada nisu shvatile život. Samo tada se strahuje od života i samo tada se strahuje i od smrti. Oni koji su Živi, nimalo se ne plaše smrti...

...kraj sveta – smrt, za jednu gusenicu je biti leptir...

...shvatite, smrt je vaskrsnuce...''

 

Sasvim prirodno da sam i ja podosta zbunjen sa mnogim protivrećnostima, zato opet pitam se: kako to da Islam prihvata transplantaciju organa, i ako šerijat strogo zabranjuje skrnavljenje ljudskog tela kako u toku života, tako i u smrti?

Kako je to Judaizam uskladio eksplantaciju organa sa zakonom, iz Tora 3.19,16, koja jasno kaže: ''Ne izvrgavaj pogibelji krv svoga bližnjega''?

Zar stvarno hrišćanima ništa ne govore reći iz njihove Biblije: ''...jer šta će koristiti čoveku ako sav svet dobije... a pritom izgubi dušu svoju?''(Mat.16/26)

Zar crkvene hijerarhije svih hrišćanskih religija zaista ne shvataju, da odobravanjem eksplantacije u svrhu transplantacije organa odbacuju jedan mudar kredo duhovnog sveta, naime, zakonomernost o ''setvi i žetvi'', i ako se o tome uveliko govori u njihovoj Bibliji?

Da li to znaći, da crkvene hijerarhije smatraju, da je došlo vreme, da se sasvim slobodno žanje na tuđoj njivi?

Potsetimo se: ''Na ovoj zemlji čovek ima samo jedan život – jedno vreme i to se nalazi kod Mene. Ko sa time nije zadovoljan, taj odbacuje Mene i traži pomoć koja je varljiva.''

 

Može se slobodno zakljućiti, da su sve monoteistićke religije saglasne sa transplantacijom organa tvrdeći, da je to kruna ljubavi prema bližnjemu. Sve one govore samo o spasavanju materijalnog života. O davaocu organa niko ništa ne govori sem, da treba darivati svoje organe kako bi spasili nećiji zemaljski život. Ni jedni crkveni velikodostojnici, ne osvrću se na činjenicu: Da bi transplantacijom spasili nećiji život, prvo je potrebno da se od još uvek živog čoveka izvadi organ – i da tada, vađenjem organa ubija se čovek.

Hajde da ne budem baš tako drastićan, i da to blaže izrazim. Nijedan od crkvenih otaca, ne osvrće se na činjenicu, da eksplantacijom ometamo dušu čovekovu u njenom umiranju, možda baš u trenutku kada ona preživljava sve faze svog proživljenog života; i to možda baš u vreme, kada joj je potreban mir, tišina... kada je potrebno da držimo za ruku čoveka koji umire, kako bi osetio našu toplinu... našu prisutnost... da bi osetio da nije sam... da nije napušten...

Niko iz crkvenih krugova baš nikako da progovore o duši – o spasavanju duše i prikupljanju neprolaznog blaga, koga vreme ne može da uništi, a i zato: ''Jer gde je blago tvoje, onde je i srce tvoje'' (Mat. 6,21)... svi, ili skoro svi, govore i brinu se samo za materijalni život... zaboravili su ko su i šta su... zaboravili su da: ''Sve dakle što hoćete da ćine vama ljudi, ćinite i vi njima''(Mat. 7,12).

 

Pogledajmo šta o tome piše u časopisu ''Der Theologe'' Nr. 17, pod naslovom ''Die verschwiegene Leiden von Organspender und Organempfenger'' (Prećutana patnja donatora i primaoca organa):

''Zašto ljudi imaju neki skoro panićan strah od smrti?

Zato što ih crkva drži u neznanju, kada je rec o umiranju, smrti i mogućoj reinkarnaciji (o ćemu nam i Hristos govori u evanđeljima), smatrajući da su sve to đavoljska posla. U tako zvanoj zapadno orijentisanoj hrišćanskoj crkvi, pra-znanje o reinkarnaciji, zamenjeno je sa ''naslednim grehom'' i o samo jednom zemaljskom životu, posle koga dolazi čistilište pa večita nebesa ili većiti pakao. U ovakvoj situaciji transplantacijska medicina, farmacijska industrija i biznis dobili su šansu, da čovekov život ovde na zemlji svim sredstvima produže, i ako samo za ''debele'' novce, ipak je to od strane čoveka - pacijenta grčevito prihvaćeno.

Pra-znanje o jedinstvu tela, duše i duha kao osnovnom činiocu života – kao nerazdvojnim elementima života, crkva je konačno sasvim odbacila. Sav užas stanja ove naše planete zemlje je upravo posledica ovakvog ponašanja.

Izgleda, da većina crkvi vernih medicinara ne želi da shvati, da u celini čovekovoj, sastavljenoj iz tela, duše i duha, i ako je u tom telu povređen mozak, da u venama tog tela još uvek teče krv, koja je nosioc života. To isto važi i za crkvene ''eksperte'' za etiku i moral. U njihovoj Bibliji doslovce piše: ''Jer je Život živoga bića u krvi''... (Moj. 3.17,11)

Znaći, i ako lekari tvrde da je čovek sa povređenim mozgom ''mrtav'', život njegovog tela sadržan je još uvek u ''njegovoj krvi'', sto znaći: duhom ispunjena besmrtna duša nalazi se još uvek u umirućem telu i prožima telo i dalje svojim dahom života. Duša se još uvek nije odvojila od svog tela, sa kojim je još uvek povezana ''srebrnom vrvcom'', kako je to objašnjeno čak i u Bibliji: ''Pre nego se prekine srebrna vrvca...(propovednik 12,6). Upravo ta srebrna vrvca je i provodnik bolova – užasnih bolova. Transplantacioni hirurzi ne samo da ubiju žrtvu pri eksplantaciji, ne samo to! Oni ćereće još uvek živog čoveka i tako ga i ubiju; kasape ga kao što to ćine mesari pri već ubijenoj – mrtvoj životinji, transplantacioni hirurzi to ćine pri živom čoveku. Ili možda to nije istina? Onda, neka dokažu da to nije istina.

Da li bi možda mogli posle izvađenog organa da priupitaju donatora organa, da li ga je bolelo dok su mu vadili organ i kako se sada oseća?

Najverovatnije da to ne mogu. Pa odakle onda znaju da žrtva nije osećala bolove?

Pretpostavljam da skoro svi lekari znaju za petu zapovest koja kaže: ''Ne ubij''. I pored toga kod eksplantacije organa, hirurzi ubijaju umiruće ljude uz saglasnost crkvenih velikodostojnika. Ubijaju ljude, kojima je neophodna svaka duševna i duhovna pomoć ćak i onda, kada grubi tehnički instrumenti ne mogu više izmeriti nikakvu moždanu aktivnost. Zar je tako teško shvatiti, da se ne može sa današnjom High-Tech tehnologijom izmeriti svaki pokret duše, i da je umiranje slično rođenju naime, rađamo se u jednom drugom svetu.

Veoma je čudno, da su se intelektualci crkvenog hrišćanstva koji zastupaju transplantaciju organa tako zauzeli za materijalno telo i da su pritom sasvim zaboravili šta se to dešava sa besmrtnom dušom.

Očigledno da crkvena hijerarhija baš kao i transplantaciona medicina ignorišu život duše. Medicinski eksperti za transplantaciju i njihovi istomišljenici iz crkvenih krugova umiruju svoju savest time što tvrde, da velikom broju pacijenata sa presađenim organom oni ''poklanjaju'' jedan ''novi'' život.

Zar to nije paradoks ili čak demagogija. Prvo, oni ne poklanjaju več prodaju veoma skupo na prevaru otet, tuđi organ - tuđi život. Nikako da shvate, da čovek sa tuđim živim organom, živi tuđi život i ne živi više svoj život.

Iz ekstremno materijalistićki obojenog pogleda na transplantaciju organa, koju ima većina vodećih crkvenih ''očeva'' može se zaključiti: da sve to oko transplantacije organa ima manje negativnih posledica, od mogućih uspešnih. Međutim, pogledajmo koje su to ''uspešne'' posledice!

Da li je to ogroman broj Indijaca, Rumuna i druge sirotinje u svetu, kojima je oduzet jedan bubreg, te sada imaju osakaćen ostatak života? Ili su to možda oni pacijenti, kojima je implantiran jedan bubreg pa sada žive isto tako jedan krhak i osakaćen život trajnog bolesnika? (www.theologe.de/theologe17.htm)

 

Pokušaću da zaokružim ovo razmišljanje odlomkom iz ''Wem nutzt die Organtransplantation'' (Kome koristo transplantacija organa), pisanog od Georg Meinecke-a:

''...Transplantacija organa bazira na ubeđenju ateističko materijalističke medicine, koja ne veruje ni u Boga, ni u dušu i vidi ljudsko telo kao izvor rezervnih delova, sa kojima može da se načini dobar biznis. Pri tom se zaboravlja, da se transplantacijom organa povređuje vrhunski lekarski kredo: ''primum nihili nisi nocere'' (nikada nikoga ne ošteti). Ni jedan čovek ne može više da se ošteti, nego što se ošteti, kada mu pri živom telu oduzmete organ.

Pogledajmo, kakvi sve možemo biti mi ljudi, kada nas naše životne posledice dovedu u beznadežnu situaciju.

Razmislimo, zar nije sasvim ljudski, da osoba – vernik, u situaciji kada čeka na neki organ, ustvari čeka ne bi li neki mlad i zdrav čovek unesrečio, kako bi on dobio njegov organ? Čekajući tako i po nekoliko godina, zar nije u takvom razmišljanju prikrivena jedna bezumna želja? Međutim to još nije celokupna istina, jer iz umrlog čoveka organi za transplantaciju su sasvim beskorisni. Da li to znaći, da nas crkveni velikodostojnici uće, da vernik koji čeka na neki organ, trebalo bi da moli Boga, da se neki mlad i zdrav čovek unesreći, kako bi mogao da dobije njegov živ organ? Zar ne bi to bio vrhunac čovekovog licemerja, njegovog samoljublja, njegovog egoizma?

Zar ne bi bilo poštenije, da naše razmišljanje o tuđem organu promenimo i shvatimo, da je časnije da se pomirimo sa časnom smrću našeg telesnog tela i time oslobađajuceg i iskupljujućeg rođenja besmrtne – nematerijalne duhom ispunjene duše? To je veliki – grandiozan poklon i to nije gubitak. Baš iz tog razloga se kaže, da je smrt našeg materijalnog tela kruna života na ovoj zemlji. Potpuno poverenje u Božji red treba da nam bude sredstvo protiv straha od smrti našeg ovozemaljskog tela.

 

U stvarnosti, kome koristi transplantacija organa koju prihvataju ljudi, i koji se time uvode u zabludu? Davaocu organa koji besplatno pristaje da ga živog čereće i kome se ne daje pravo da dostojno završi svoj život ili primaocu organa, koji se uvodi u jedan nečastan, relativno kratak, mukotrpan i skup život – životarenje.

Zavisno od ''kvaliteta'' davaoca organa i ''mogućnosti'' primaoca organa, ta transplantacijska intervencija može da dostigne i sumu od 1 milion US dolara. Molim vas, ko može to sebi da priušti i to pored činjenice da je i kod nas zakonom zabranjena trgovina organima. Medicinari tvrde, da se svi troškovi odnose na troškove medicinske delatnosti – na bolnicke troškove boravka u bolnici, eksplantacije, čuvanja organa, implantacije, medikacije itd... Da li im verujete?

Javnost nije upoznata sa činjenicom, da u Nemačkoj organizacija DSO - Deutsche Stiftung Organspende (Nemačka zadužbina za doniranje organa), za svaki posredovani organ primi 8 000 – 12 000 evra. Veoma lako je izračunati, kolika je to suma za njihovu ''uslugu'', ako godišnje ''obezbedi'' 4 500 donatora.

 

U međuvremenu, u nekim sredinama primećuje se neko ''buđenje'', odnosno shvatanje da je transplantacija organa ipak jedna zabluda.

 

Na međunarodnom naučnom skupu ''Brain Death – Sings of Life'' (moždana smrt – znak života) održanog 19.02.2009 god. u Rimu, medicinski stručnjaci, filozofi i pravnici jednoglasno su zaključili: ''Moždana smrt nije više naučno održiva zato, što ''moždano mrtvi'' pacijenti jednoznačno su još uvek živi.''

 

Iso tako, ''American Academy of Neurology'', 2010 godine povukla je naučnu osnovu konceptu moždane smrti. Potvrđuje, da je bila pogreška učinjena 1968 godine, kada je u USA uvedena ''moždana smrt'' kao dozvola za transplantaciju organa. Pošto od sada koncept ''moždana smrt = smrt'' više ne važi, to znači da kada u transplantaciji organa hirurzi oduzmu organ od ''moždano mrtvog'' pacijenta, tada su izvršili ubistvo.

 

Čak i profesor Waldstein, ordinarius papske akademije za život izjavio je u februaru 2012 godine sledeće: ''Apsurdna formulacija transplantacijske medicine glasi, 'Spasiti život pomoću ubistva'. Ta ubistva su ništa drugo do opravdavajuća neophodnost, da se dođe do organa pogodnih za transplantaciju.'' (Ko bi to mogao da opravda takva ubistva).

(www.impfkritik.de/upload/pdf/Organspende)

 

Danas, 2014 godine i pored sve više sličnih izjava, nigde i niko nije svoju aktivnost na eksplantaciji ''moždano mrtvih'' pacijenata prekinuo, čak ni ublažio. Naprotiv, aktivnost na tom području je sve veća. U našoj domovini zahuktalost kampanje za pridobijanje organa tek je započeta i to pod pretnjom Ministarstva za zdravlje: ...''da se mora povećati donacija organa ...ili ćemo to zakonom regulisati''...

 

Pred kraj ovog razmišljanja, ilustrovanog činjenicama iz našeg svakidašnjeg života, da se zajednički upitamo:

Zaista, kome koristi transplantacija?

''Kome koristi?'' To je pitanje koje ne koristi samo kriminalistima kada traže motiv počinjenog kriminala. I u drugim područjima našeg života, odgovor na ovo pitanje često nas dovede do toga da mudrije sagledamo situaciju. Otkriva nam rabotu onih, koji lažnom propagandom sebi koriste a da pritom nas ubeđuju, kako rade nama u korist. Da li barem sada uviđamo najblaže rečeno, sramotu njihove rabote?

Svi zainteresovani za ovaj biznis, neprestano govore kako ''pomažu'' ljudima. U stvarnosti, od svih ljudskih delatnosti, jedino transplantaciona medicina prodaje besramno tuđi, prevarom dobijen organ i svoje usluge veoma skupo, i bez određenog roka trajanja.

 

Vekovima su ljudi živeli, bez da im se preporučivalo da umesto svog već istrošenog organa, uzmu (ukradu) tuđi živ i zdrav organ i ''da tako, opet nastave da žive i dalje svojim normalnim i svakodnevnim životom'', kako to lažima propagira transplantaciona medicina.

Očigledno je, da ovaj biznis nije u skladu sa etikom i moralom lekarskog ponašanja jer najblaže rečeno, prevareni su i donator organa i primalac organa.

 

Svi mi, ''civilizovani'' ljudi zgražavamo se nad činjenicom, kada su ljudi spasavali svoj život tako, što su od umrlih ljudi jeli ljudsko meso. To je sasvim razumljiva reakcija. Međutim danas, kada bi se očekivalo da smo ''civilizovaniji'', mi – ljudi, koji čekamo na neki organ, nikako da se upitamo: ''Odakle dolazi taj živi organ koji se meni presađuje?'' Ili ... možda i nisam u pravu?

Ali znam, da sve to, što je ovde izneto niste znali. Nisam ni ja znao, da se samo živ organ može transplantirati. Sada znam, zato sam ovom zbirkom i hteo da vas upoznam sa čitavim smislom i besmislom oko transplantacije organa i sa činjenicama ovog velikog biznisa koji se strahovitom brzinom razvija po celom svetu, i to samo zahvaljujući pacijentima koji to mogu da plate.

Pri svemu tome od životnog značaja za pacijenta je, obavezno svakodnevno ''održavanje'' i ''servisiranje'' transplantiranih organa - pacijenata, što se, kako smo videli, posebno naplaćuje i što na primer kod transplantirane jetre to iznosi oko 150.000 evra godišnje.

Šta vi mislite, da li bi vaše socijalno osiguranje pristalo da pokrije ove troškove?

Ili drugačije postavljeno pitanje: Ko može sebi to da priušti?

 

Jedan istraživač istine