3. O smislu našeg postojanja

Sigurno je da se smisao našeg postojanja – našeg života – življenja našeg života, može posmatrati iz više uglova: filosofskog, teološkog, biološkog, socio-kulturnog, religioznog itd...
Moje traženje odgovora na to pitanje u ovom slučaju, bilo je praktično svedeno na našu svakodnevnu ljudsku i roditeljsku problematiku i zato konstatujem: da smo mi roditelji, najčešće prvi u nizu mnogih, koji utiču na našu decu, te tako mi počinjemo sa postavljanjem temelja, na kome će se graditi jedna nova ličnost.
Upravo iz tih razloga pitam se: kako mi to vaspitavamo našu decu - buduće pokoljenje, buduće roditelje?
Šta im to pružamo kao smisao života?
Šta im to nudimo kao životni cilj?
Ili ih ostavljamo ulici?
Ali i ulicu ako zapustite, zarašće u korov!
Šta da radimo?
Kakav smisao svog života – svog postojanja, vide naša deca kada posmatraju nas - svoje roditelje?
Ili možda i mi roditelji, ne vidimo svoj cilj i smisao svoga života?
Da li uopšte treba postavljati takva pitanja, ili treba jedostavno živeti život, pa šta bude neka bude?
Šta uopšte znači ''jednostavno živeti život''?
Da li živeti premišljeno ili živeti stihijski?

Negde sam pročitao izraz: ''...umrli su a da nisu ni živeli'', kako li to treba da razumemo?
Smisao našeg života – našeg postojanja, kako treba to razumeti, šta treba uraditi i da li bi mogli, možda sami sebi nekako da pomognemo?
Čujmo šta o tome piše poznati terapeut Donald Norfolk:
“Na samom početku mog rada kao terapeut, zapazio sam kod nekih mojih pacijenata, kod kojih mi se činilo da se već na samoj pojavi moglo prepoznati: zdravlje, blistanje životnosti, uspeh i zadovoljstvo - jednu zajedničku osobinu: Svi su bili jako motivisani, sa nedvosmisleno jasno postavljenim ciljevima koje su po pravilu sami sebi postavili.
Sveukupno posmatrajući ih, čak i u svom slobodnom vremenu, ni jedan od njih nije dozvolio da bude bezciljno bacan kroz život.
Svaki od njih se angažovao na nekom zadatku: negovanju Dalija, istraživanju porekla porodice, pisanju pesama, slikanju, heklanju, radu u bašti, pomaganju svojima i drugima, bolesnim i usamljenim, siromašnim i napuštenoj deci, alkoholičarima, itd. itd... To je bio njihov Raison d’ètre - njihov razlog za biti i postojati, koji im je davao smisao, nadu i potstreka za i dalje biti ovde“.
“Pozitivno angažovanje – oplemeniti ljubavlju nešto ili nekoga znači sebe davati, a sebe davati, donosi uvek zadovoljstvo i oplemenjuje nas“ zapamtimo da “ko daje taj u stvarnosti prima”.
U opštem slučaju, a posebno u današnjim vremenima, ne umeti sebi dati neki smisao u životu, odnosno ne videti nikakav smisao svog života, počinje da budi nihilizam, koji uzima sve više maha širom “civilizovanog” sveta i to ne samo kod mladih. Na taj način, nastaje opšta nezainteresovanost, obezvređuju se ideali, odbacuju se sve norme i pozitivni ciljevi i život počinje polako da se koči.

Setimo se nebrojeno mnogo ličnosti koji su svojim pozitivnim angažovanjem, stvorili sebi svoj smisao života. Setimo se ne samo onih velikih velikana, kao što su bili Gandi, Majka Tereza, Ratko Nemanjić (Sveti Sava) i slični. Setimo se onih malih velikana, onih iz naše okoline, iz naše svakidašnjice, onih, koji nam često već svojim osmehom i to u prolazu, obogate dan. Onih, na koje smo ponekad čak i pomalo ljubomorni, ljubomorni jer su svoj život uspešno osmislili.
Angažovanost - unutrašnja angažovanost znači, činiti nešto predano i sa ljubavlju. To je karakteristična osobina ljudi koji su postali majstori u umetnosti koja se zove “živeti svu puninu svoga Života”.
Angažovati sebe i biti siguran da se nalazim na pravom – ispravnom putu, to možemo sasvim jednostavno da kontrolišemo. Za svaku našu aktivnost upitajmo sebe i odgovorimo sami sebi sasvim nepristrasno: “Da li je to što mislim, želim, čemu sam naklonjen ili jednostavno, da li je to što činim koristno za moje telo?
Da li je koristno za moju dušu?
Da li je koristno za mog bližnjeg?
Ili je možda koristno za čovekovu okolinu?

“Kada su naši pretci svrstali besposličarstvo u jedan od sedam smrtnih grehova, onda samo zato, jer su verovali da lenjost vodi ljude ka poroku, pokvarenosti i klevetništvu. Koliko ima istine u toj tvrdnji ne znam, ali dokaza ima dovoljno, da je lenjost jedan od glavnih faktora koji čine ljude pogodnim za razboljevanje. Postoji jaka veza izmedju lenjosti i večine takozvanih ‘bolesti civilizacije’ kao što su: hroničan zamor, strah, depresije, reumatični bolovi, gojaznost, koronarne srčane bolesti i prevremena starost… Veza je tako očigledna, da se te patnje često označavaju kao bolesti uslovljene neaktivnošću - kako duhovnom, tako i telesnom, odnosno to su bolesti uzrokovane nedostatkom kretanja”. (D. Norfolk: “Denken Sie sich Gesund”, Heyne Verlag)

Nemotivisanost, neangažovanost, besposličarenje, lenjost, raspoloženja u smislu “baš mi se neće”; “šta mogu takav mi je bioritam”; dugo spavanje, koje je ponekad još i jedan vid begstva od stvarnosti - od života; prekomerno gledanje televizije; igranje ”igrica” na kompjuteru ili Handy-u - “igrica”, pri kojima se često i godinama igra samo jedna jedina igrica. Zar u tom praznom - veštački iskonstruisanom svetu treba da bude smisao mog života?
Zar stvarno ne vidim da je sve to opijum, opsednutost, kočenje života, pa sve do njegovog zaustavljanja?
Tako eto, sve su to samo uzroci a posledice su, da sve više ljudi doživljava osečanja kao što su: dosada, depresija, beskorisnost, bezciljnost, praznina, nesmisao i slično.
“Čovek koji je izgubio pravac u životu, luta od jedne prilike do druge, od slučaja do slučaja, zavisno od toga šta ga zadesi u životu. On nema plana, ni cilja, niti osećanja odgovornosti ni prema sebi, ni prema bilo kome, a u odnosu prema drugome, njegova česta uzrečica je: “to je njegov problem”. On luta po ovom svetu od nemila do nedraga, pa i ako postigne i najbogatija znanja iz svih oblasti, ako je izgubio smisao, put i cilj života, on je promašio život i najčešći pratioc mu je depresija. Takvi ljudi trebaju da povrate veru u sebe, u život, veru u ljude, veru u Boga“ (Kirpal Singh).
Samorazarajuća razpoloženja bila su predmet istraživanja poznatog psihoanalitičara C.G. Jung-a, koja je izneo u svom radu “moderni čovek u traženju svoje duše”. Tamo piše: “Odprilike jedna trećina mojih pacijenata ne pate od jednoznačno definisane neuroze, već od nedostatka smisla i praznine svoga života”.
Setimo se Solomona, koji je više od pola svoga života utrošio tražeći sreću u nagomilavanju bogatstva, u moći i seksu sa svojim ni manje ni više nego hiljadu žena. Šta god je činio, ništa mu nije donosilo trajno zadovoljstvo, jer je znao da na kraju ipak, i uvek, dolazi smrt. Posle dugog traženja, njegov pesimistički zaključak je bio: “sve je samo sujeta; sve je samo taština; sve je samo praznina”. Tek u poznim godinama otkrio je kako bi mogao svoj život da ispuni nekim smislom: Ako svoje vreme života protraći, onda je svaki minuli čas korak bliže grobu te život postaje užasan, besmislen i bezvredan; ali ako svaki trenutak ispuni smislom i ciljem, odmah i život dobija svoj smisao, svoj cilj, svoju ispunjenost.
Znači, trebamo se odlučiti da svom životu damo neki smisao – neki cilj. Trebamo se aktivirati za angažovanost, ne za pasivnost - životarenje. Trebamo u tom smeru, smeru aktivnog i pozitivnog života nešto da činimo, inače sve ostaje po starom. Ako hoćemo, mi to možemo!
Svaki od nas zna iz ličnog iskustva ali i iz mnogo primera, koliko može biti jaka snaga naše volje - našeg verovanja, odnosno snaga naše duhovne angažovanosti i da ako hoćemo, možemo čak i neverovatne podvige da ostvarimo.
Znači trebamo prvo da hoćemo, da se angažujemo duhovno – konstruktivno-stvaralački (umom svojim); potrebno je da verujemo, da to što hoćemo i možemo, i tek tada, kada verujemo i ne posumnjamo, tek tada možemo to što hoćemo. Trebamo i ovo znati: ”verovati u nešto, a taj princip ne živeti, znači: ja u to ne verujem”.
Sasvim prirodno je, da nije dovoljno samo da nešto hoćemo. Potrebno je da sve naše akcije, one sasvim bezznačajne, one značajne kao i one koje su najznačajnije za naš život, uvek sprovodimo u duhu svih sedam duhova Božjih: u duhu ljubavi, u duhu mudrosti, u duhu volje, u duhu reda, u duhu ozbiljnosti, u duhu strpljenja i konačno u najvažnijem duhu, duhu koji u sebi sadrži sve pomenute duhove, a to je duh milosrđa.

Snaga verovanja čini, da su i čuda moguća, ako u njih verujemo.
Podsetimo se, verovati u osnovi znači: “smatrati za mogućim”. Bez smatranja za mogućim, bez verovati da je moguće “da je to tako”, ne možemo nikada dosegnuti iskustvo. Znači, bez verovanja, bez smatranja za mogućim, nema znanja; bez znanja nema obrazovanja; a bez obrazovanja nismo više u stanju da stvaramo; kao deca Božja, nismo u stanju da budemo u delu stvaranja, produžena ruka našeg Stvoritelja, Oca našega – Apsoluta.
Joshua Emanuel – Isus Hristos, nedvosmisleno nas hrabri i podučava: “Zaista kažem vam, ako imate veru koliko gorušičino zrno pa kažete ovom brdu: pređi odavde onamo, prečiće; i ništa vam neće biti nemoguće”(Mat.17/20).
Znači, potrebno je da budemo čista srca i da verujemo, te “čuda” više neće biti čuda, več posledica određenog uzroka – zakona. “Čuda su ustvari fenomeni i ništa više. Kad bi znali kako priroda funkcioniše ne bi ih nazivali čudima (Daskalos).
Eto, naš život je u našim rukama. Mnogo toga možemo samo ako se svojom slobodnom voljom za to odlučimo.
I nemoj nikada da zaboraviš: danas je prvi dan od ostatka tvog života!