1. O današnjici

Putem traženja krenuo sam u vreme kada sam još bio mlad otac i razvijao se u relativno uspešnog stručnjaka. Moju suprugu, našu porodicu i mene život nikada nije mazio ali bio nam je naklonjen. Da, bio nam je naklonjen, to tek sada mogu da tvrdim, sada - u zrelim godinama kako se to obično kaže i kada trezveno o tome razmišljam.
Na put traženja, “gurnuo” me je jedan, tada za mene nerazumljiv događaj:
Bila je jesen i u adaptiranoj šupi gde smo do tada stanovali bilo je za decu već hladno, a i za sve nas podosta neudobno. Odlučili smo, da se uselimo u novopodignutu kuću i ako malterisani zidovi još nisu bili sasvim suvi. To smo odlučili jedne kišne večeri i nije bilo ni vremena, a ni mesta da sve krevete namestimo u jednu sobu u kojoj smo namestili i peć, već smo samo po patosu položili jogi - dušeke, jedan pored drugoga.
Kada smo decu pripremali za spavanje nastao je problem, jer najstariji sin koji je tada imao oko šest godina, nije hteo da spava bez svog kreveta. Posle mnogo suza i peripetija, namestili smo mu krevetac i sve se time sredilo.
Dugo je bilo potrebno, dok smo ga ubedili da nam kaže zašto nije hteo da spava bez svog krevetca, i onda nam je ispričao: …”pa kada počnem da se dižem iz kreveta, ja se brzo okrenem na stomak, i uhvatim rukama za krevet, ruke mi se tada izduže sve dok ne udarim leđima o plafon i tako ostanem sve dok se ne odvučem opet dole u krevet. Ako nemam krevet, kako da se opet vratim, odleteću!“…

I eto tako, još uvek tragam i tražim, a mogu da tvrdim, da u stvarnosti, situacije pa i knjige i ostala pisanja, kao po nekom pravilu mene nalaze, a ne ja njih.

Otkrivajući tako svet, otkrivao sam i još uvek otkrivam lepu, ali i onu drugu, najblaže rečeno sramotnu stranu naše civilizovane kulture, no uvek sam to prihvatao kao lekcije i trudio se da pritom budem objektivan i nepristran.

U vreme početka mog “traženja”, kada sam uglavnom čitao stručnu literaturu, “pala” mi je u ruke danas skoro već zaboravljena knjiga: “Domine, quo vadis”, koja je istovremeno i legendarno pitanje apostola Petra Hristu, čije viđenje je doživeo u vreme svog bega iz Rima. To pitanje: “Gospode, gde to ideš”, kao odraz rezignacije i duboke zabrinutosti, u smislu: ”čemu li to sve vodi i kako li će se sve to završiti”, danas nije ništa manje aktuelno od vremena koje je Sienkiewicz opisao u svom romanu (inspirišući se apokrifnim spisima apostola Petra), koji mu je tada doneo svetsku slavu.

U tim vremenima starog sveta, Rimljani su masi svojih nezadovoljnih građana nudili “hleba i igara”, druge narode su porobljavali. Potom sledi više od 2000 godina, koje su za široke slojeve naroda ovog sveta uglavnom bile mračne.
Posle čitanja tog romana, sve češće sam tražio odgovore na najrazličitija pitanja.
Jedno od prvih bilo je: da li se suština čovekovog života promenila, računajući od vremena kada je Joshua Emanuel - Hristos hodao po ovoj zemlji?

Znamo iz arheoloških iskopina ali i iz pisanih dokumenata, da je čovek još oduvek u svojoj pohlepi otimao, pljačkao, porobljavao i tlačio prvo svoje bližnje, pa onda svoj narod. Kada bi se osilio i osetio dovoljno jakim i sposobnim, tada bi okupljao istomišljenike i odlazio u pljačkaške pohode porobljavajući tuđe narode.
Još od početka civilizacije i najstarijih država, jedan od najvažnijih ciljeva vlastodržaca bila je težnja za objedinjavanjem čitavog sveta u “moje carstvo”. To zadovoljavanje prohteva egoizma, ta opsesija, to “imati” ali bez rada već uzimanjem – otimanjem – pljačkom, živelo je u svim epohama podjednako, a održalo se do našeg vremena i još uvek veoma bujno cveta i to u svom najpodlijem obliku.
Setimo se samo Hanoh-ove vladavine, setimo se Starog Zaveta, Mahabharate, Vikinga, mongolske invazije, persijske vladavine, osvajanja Aleksandra Velikog, rimske imperije, španskih osvajanja, kolonijalnih ratova, turske najezde, britanske imperije, francuskih osvajanja, hitlerovih okupacija, japanskih osvajanja, ruskog komunizma, američkog imperijalizma… a o našoj sramoti koja je počela krajem devetdesetih godina prošlog veka, bolje da ćutim.
Obično kažemo: “mnogo toga se promenilo” i pri tome mislimo na vrtoglavi razvoj tehnike. Međutim, činjenice govore da se ništa nije promenilo, što bi značajnije uticalo na sreću, zadovoljstvo i zdravlje ogromne većine današnjih ljudi. Doduše, danas čovek može brže da stigne iz tačke A u tačku B! Zbog čega mu to treba? Da bi bio sretniji? Da bi bio zdraviji? Da bi imao više slobodnog vremena? Sigurno je, da taj luksuz danas uživa samo oko 1% ljudi naše planete i to po ceni nesagledivog zagađenja čovekove okoline i na uštrb ostalog većinskog dela stanovništva ove zemlje. Pogledajmo do kakvog stanja je taj 1% ljudi doveo čovekovu okolinu, od koje zavisi život svih organskih bića na ovoj planeti:


Stanje prirodnih resursa

• Za izradu jednog kompjutera (PC), potrebno je ''obraditi'' 14 tona materijala – sirovina uz korišćenje 33.000 litara vode (uglavnom za proizvodnju Chip-a) i većina već posle 3 – 5 godina bude bačeno na odpad.
• Od ukupnih voda na našoj planeti, 97% je morske vode i samo 3% je slatke vode. Usled zagađenja reka, danas ima samo 0,3% pitke vode.
• Korišćenjem zagađenih voda, svake godine umre 10 puta više ljudi nego u ratovima.
• Na našoj planeti svakog sata izumre jedan oblik života.
• U svetu se svaki dan potroši toliko nafte, za koju je bilo potrebno 1000 godina da se ona proizvede.
• Južnoameričke prašume - fabrike kiseonika naše planete, uništavaju se ogromnom brzinom. U zadnjih 10 godina uništeno je više od 900.000 km² šuma, što odgovara površini koju zajedno zauzimaju: Nemačka, Francuska i Švajcarska (http://www.feliz.de/html/fakten.html).
• Usled zagađenosti vazduha, svake godine umire u svetu 2,7 miliona ljudi. (http://www.g26.ch/migratio_facts_03.html).
• Jedan od štetnih gasova (CO2), čije povećanje koncentracije u atmosferi našeg planeta dovodi do stvaranja efekta staklene bašte, ispušta se u vazduh svaki dan, dan za danom po 80 miliona tona (www.upi-institut.de).
• Naučnici su dokazali da je planeta Venera izgubila svoju atmosferu uticajem efekta staklene bašte. Ako se čovečanstvo (jedan mali deo od tih 1%) ne bude razumnije ponašao, najveća verovatnoća je, da će se to desiti i našem planetu (Schulze Makuch, astrobiolog sa “University of Texas”)
(www.heise.de/tp/deutsch/special/raum/13331/1.html).
• Industrijske zemlje proizvode previše štetnih gasova, koji toliko uništavaju ozonski omotač (u proseku samo 3mm debeo), da priroda više nije u stanju da obnovi u celosti taj prirodni filter, koji štiti od sunčevog ultravioletnog zračenja svaki oblik života na zemlji. Snažna ozonska rupa nad severnim polom sve se više širi, dok se nad severnoj polulopti naše planete sve više javljaju ozonske mini-rupe (Paul Newman fizicar “NASA”, www.lothar-beckmann.de/wetermagazin/newsarhiv.htm)
• Juna 2001, ruski parlament je promenom zakona o zaštiti čovekove okoline, praktično odobrio uvoz inostranog nuklearnog otpada. Time je otvoren put, da Rusija postane najveće trajno skladište nuklearnog odpada (Ulrike Kronfeld-Goharani, Schles.-Holst. Institut, http://dpg.rz.uni-de/archive/2002/aka_4.html).
• Jula 2003 TV-stanica “3sat” prikazuje dokumentarni film Hugh Whitworth-a, snimljenog u Beringovom moru. Citat: “U zalivu Saida, oko 60 km severno od grada Murmansk potopljeno je 37 nuklearnih reaktora i 40 nuklearnih podmornica iz tako zvane prve generacije. Na ostrvu Kola, kao i u Beringovom moru, Rusi imaju u svetu najveći otpad radioaktivnog materijala. Tamo su izloženi koroziji 120 atomskih podmornica i više desetina nuklearnih reaktora” (www.3sat.de/specials/48396). Danas (17.05.2013), na “You Tube” taj video ne može više da se nađe.


Posle nepunih 2000 godina

U odnosu na Rimljane, Beč je počeo da nudi nov opijum: “žene, vino, pesma”, ali u osnovi za široku masu naroda sve su to bila isto tako teška i mračna vremena. Tvrdnja istoričara, da pojavom romantizma počinju svetlija vremena, važi samo za bogate pojedince. Uostalom, u 19 veku još uvek su se prodavala deca na pijacama kao konji ili kokoške, sve jedno da li u Bavarskoj, Engleskoj, Francuskoj ili Maroku i Tunisu.
Početkom 20 veka nad svetom počinju da se nadvijaju tamni oblaci prvog svetskoga rata. U “civilizovanom” delu sveta, ideali polako nestaju. U Americi pojavljuje se pokret mladih (Beat Generation) koji odbacuju sve vladajuće vrednote. Posle drugog svetskog rata životno geslo mladih je: ”živi brzo, ljubi strasno, umri mlad”. Ne videti “smisao svog života“, počinje da budi nihilizam, koji i ne samo kod mladih, širom “civilizovanog” sveta uzima sve više maha. Obezvređuju se ideali, odbacuju se pozitivne norme i pozitivni ciljevi.
Bitnost religije najčešće je svedena na stečene nejasne navike; na običaje: “kupiti, deliti ili dobijati poklone, zabavljati se, najesti se, napiti se”; kao i na tradicije koje više ne razumemo. Čak i kada smo deklarisani hrišćani, ne ponašamo se kao hrišćani.
Jedna anketa od pre desetak godina, sprovedena u Americi od strane “Christianity Today” pokazuje, da 84% anketiranih još uvek veruje u važnost deset Božjih zapovesti, ali njih više od polovine, nisu mogli da nabroje više od 5 zapovesti.
Naše “verovanje” sve više usmeravamo nauci. Među mladima je uživanje alkohola i droga postalo “in”, a rad sveden na žalostnu potrebu siromašnih. Sve više preovlađuje slogan: “želimo samo zabave i da nam u životu bude lepo”. Više nije “in” govoriti o vrlinama ili o filozofiji duhovnog zdravlja. Živimo u vremenu antijunaka i oni su uzor našoj omladini. Biti anarhistički nastrojen student, ”udaren” popstar, ili jednostavno ponašati se “odšrafljeno” to je danas “in” - moderno. Oduševljenje prema takvim uzorima, manje je u odnosu na njihove vrline, ali zato je veće u odnosu na njihove mane. Postaje simpatično kada se “naš junak” na svom koncertu što više razgoliti i uz erotski ples pada u delirium. Kada se opija alkoholom, smatra se da mu je to “protest protiv društva”.
Rezultat svega toga jeste da mladi ljudi počinju da imitiraju svoje miljenike, odnosno svoje antijunake. Možda je ludost oduvek pratila mladost u svim vremenima? Možda! Zar nije i David u poodmaklim godinama svoga života molio: “…i oprosti mi Gospode, grehe moje mladosti…”


Pogledajmo neke činjenice našeg sveta!

• Na svetu danas živi oko 7 milijardi ljudi,
• 2/3 ljudi živi ispod nivoa dostojnog čoveka,
• 2,8 mrd. ljudi ima prihod manje od 2 US dolara na dan,
• 1,2 mrd. ljudi ima prihod manje od 1 US dolar na dan (Nord-Süd aktuell 3/2000, World Bank, World Development Report 2000/2001).
• Svaka peta žena u svetu je žrtva nasilja,
• od svih sex-delikta u svetu, 60% dešavaju se nad devojčicama ispod 16 godina (www.dadalos.org/focus/focus_d.htm).
• Od gladi svake 4 sekunde umre jedno ljudsko biće,
• 80% ljudi sveta, nema dostojan stambeni prostor,
• 70% ljudi sveta, su analfabeti (www.feliz.de/html/fakten.htm).
• Svake godine u svetu usled neishranjenosti, umre 12 miliona dece. To je svaki dan, dan za danom po 32.000 dece (UNICEF, www.infostele-drittewelt.org/kinder.htm).
• Svakih 14 sekundi se inficira jedan mlad čovek, ispod 25 god. starosti, sa AIDS-om,
• Svake godine 14 miliona devojaka dožive neželjenu trudnoću (UN-Bevölkerungsfonds-UNFRA, www.taz.de/pt/2003).
• U svim zemljama sveta sve je više nasilja prema ženama; u mnogim zemljama nedostaju zakonske sankcije ili pak sredstva da se ona sprovode; do 50% svih žena u svetu, bila je barem jednom u svom životu silovana; svake godine nad 2 miliona devojaka i žena obavlja se sakaćenje polnih organa (www.uno.de/wiso/bevoelkerung/6milliarden.htm).
• U industrijski razvijenim zemljama sveta živi više od 100 miliona ljudi ispod granice siromaštva; 5 miliona nemaju krov nad glavom; 37 mil. nemaju zaposlenje,
• od 23 miliona ljudi koji su inficirani sa HIV-om ili pate od AIDS-a, 93% žive u zemljama u razvoju,
• u 68 zemalja sveta, još uvek se nalaze postavljene 110 miliona još neeksplodiranih nagaznih mina,
• troškovi za saniranje siromaštva u svetu nalaze se u okviru od samo 1% globalnog prihoda,
• za obezbeđenje osnovne socijalne zaštite u celom svetu, kao i za transfer potrebnih sredstava za ublaživanje siromaštva, procenjuju se na 80 mrd. US dolara godišnje, što je uzgred rečeno, manje od neto prihoda sedam najbogatijih ljudi sveta (Corporight 1999 by the United Nations Development Programme, www.undp.org/teams/deutsch).
• Razlika prosečnog prihoda između 20% bogatog i 20% siromašnog dela svetskog stanovništva, iznosio je 30:1 u 1960 godini, da bi u 1997 godini porastao na 74:1, (Fachreferat Entwicklungsfragen DPSG, www.dpsg.de).
• U OUN je dogovoreno, da industrijski razvijene zemlje, izdvajaju sumu u visini od 0,7 % svog bruto nacionalnog dohodka za saniranje siromaštva u svetu. Evo koliko je ko izdvajao u 1997 godini: (UNO, OECD, ODA, www.epd.de)
0,97 % - Danska
0,86 % - Norveška
0,81 % - Nizozemska
0,79 % - Švedska
0,45 % - Francuska
0,34 % - Švajcarska
0,34 % - Kanada
0,28 % - Nemačka
0,26 % - Engleska
0,22 % - Japan
0,11 % - Italija
0,09 % - USA

Tužno je i veoma teško je razumeti tu pohlepu, da što je neko bogatiji, sve manje mari za siromašne. Čak i kad daje, daje simbolično uz obaveznu medijsku pompu i uglavnom iz političkih razloga, no pogledajmo dalje.
• Godišnji troškovi za naoružanje u svetu procenjuju se da iznose 700 biliona US dolara,
• Godišnji troškovi za pitku vodu, sanitarne uređaje, zdravstvo i osnovno obrazovanje u svetu iznose samo 20 biliona US dolara.
(www.globalwomenstrike.net/german/german.htm)
• Troškovi rata USA u Iraku, prema pisanju Peter Wütherich-a, pod naslovom “Kosten für Irak krieg: 400 Milionen Doller pro Tag“, su užasno veliki. Između ostalog tamo piše: ...“petogodišnje ratovanje USA ’Za demokratski eksperiment u Iraku’ do sada je progutao 3 biliona US dolara (2 biliona evra), procenjuju stručnjaci US – kongresa. Oni tvrde, da rat košta dnevno više od 400 miliona US – dolara, to znači da se svake sekunde potroši 5 hiljada US – dolara. (DER TAGESSPIEGEL International, od 12.03.2008)
• „Pošto se od ukupnog porasta stanovništva, 97 % nalazi u zemljama u razvoju, sve više raste tendencija seljenja naroda iz siromašnog juga, ka bogatom severu. Drastično opadanje nataliteta kod bogatih dovešće do toga, da će 2050 godine, svaki peti čovek biti stariji od 60 godina. Tada se očekuje, u “civilizovanom” delu sveta, da će biti više starijih ljudi nego dece ispod 14 godina starosti. Dalji razvoj blagostanja bogatih, biće uzrok da zemlje u razvoju neće moći da nadoknade svoju zaostalost, pošto će preterano da poraste opterećenje čovekove okoline, na prvom mestu u zemljama u razvoju i to usled sve beskrupuloznije pljačke prirodnih resursa. Ako svemu tome dodamo rizike nesagledivih problema koji mogu nastati opštom ludošću naoružanja, globalizacijom, genskom i biotehnologijom, snabdevanje energijom i pitkom vodom, dominacijom kompjuterske tehnike i sve većem povezivanju medijske mreže…” (Die Rheinpfalz – Nr.304/1999, Michael Garthe).
Očigledno je da se na globalnom nivou razvijamo u negativnom smeru.

A društvo?

Društvo biva sve više korumpirano. Kapital se umnožava po pravilu: “Ko ume taj može, ko ne ume taj propada”, a “umeti”, često znači ići preko leševa. Tako je uspeh “uspešnih”, uvek na račun neuspešnih, odnosno “čovek je čoveku, kao vuk vuku”. Raslojavanje na bogate i siromašne na svim nivoima sve je očiglednije. Malo bogatiji, žele biti još bogatiji, pa počinju iskorišćavati prvo “okolnosti”, pa svoju okolinu, pa prirodu, pa sugrađane. Njihovo geslo je “narod je ovca, a ovce treba šišati”. Tog pravila drže se i oni koji su mnogo bogati, te pljačkaju ne samo prirodna bogatstva siromašnih naroda, već i njihove stručne kadrove te tako bogati postaju još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Kada siromašni počinju da se bune i bore za svoj opstanak, tada se organiziraju osvajački ratovi, te ih se i psihički i fizički istrebljiva i uništava. Ti borci, borci za svoju porodicu, svoju imovinu, svoj život, u drugom svetskom ratu nazivani su banditima, a danas te fanatične borce za svoje, za opstanak, nazivamo teroristima. Nemamo uvo za siromašne, te su i oni postali nemilosrdni. U društvu su se ustalila neka nova pravila:
• Nasilje je primarno, ne razum;
• Sila Boga ne moli, oko za oko...;
• Na vlasti je uvek zakon jačega;
• Najveći improvizatori postaju heroji, vođe, diktatori;
• Monopol na nasilje i na mišljenje vodi samo u diktaturu;
• Demokratija već danas jeste utopija;
• Pri svemu tome, nauka sa tehničkim progresom, ima najznačajniju ulogu – “ona pomaže neandertalcu da napravi dosada najbolju batinu.”
Razvoj društva sve više kreće ka stvaranju potrošačkog mentaliteta i sve više i više se nameće ali i prihvata životni princip “imati i biti”. Nažalost, potrošačko društvo je proizvod naše civilizacije.

Civilizacija je, po Duden-u: “Svi i sveukupni materijalni i socijalni životni uslovi ostvareni napretkom nauke i tehnike”, i nameće se zaključak, da je u civilizovanom društvu svaki vid duhovnosti jeres. Savremeno društvo veruje u nauku, a duhovnost je sve više samo jedna daleka, nasleđena tradicija koju više ne razumemo i zato je prilagođena savremenom životnom principu: “zabavljamo se i lepo nam je”. Sve više postajemo vernici nauke, spremni da branimo svaki “naučni stav”, punim žarom religioznog fanatizma.

Kultura je (po Duden-u), pod 1: “sveukupnost duhovnog i umetničkog izražavanja života u nekoj zajednici jednog naroda”. Ali sve više doživljavamo transformaciju duhovnog ali i umetničkog. Prihvataju se trendovi “brzo živeti”, “industrijski živeti”, “od života što više uzimati”, “sve, sve danas, jer sutra je već kasno”.
Doživljavanje umetničkog aspekta u kulturi savremenog sveta sadržano je u što burnijem izražavanju naše čulnosti, eksplozijom emocija, što više uzburkati naše strasti, prepuštati se adrenelinu, alkoholu, drogi i porušiti sve norme koje nas sputavaju, jer jedino što je važno to je “da se zabavljamo i da nam pri tome bude lepo”.
Transformacija duhovnog aspekta u savremenoj kulturi, sve više se svodi na “gubljenje značaja”. Duhovnost je isključivo subjektivan doživljaj, aspekt sa kojim nauka ne zna šta da započne. Nauka se bavi samo objektivnim istraživanjem, te za nju duhovni aspekt u kulturi je “kulturno nasleđe od predhodnih generacija”. U savremenim uslovima, u civilizaciji, duhovni aspekt je za nju najobičnije… ”čira čara, sa kojim su još oduvek vlastodržci zaglupljivali svoje narode”.
“Nikako ljudi da shvate, da kada se kultura usmeri i svede samo na stvaranje materijalnog bogatstva, da je to onda siromašna kultura. Živimo u vremenu, kada je tendencija celog sveta usmerena na vladajuće principe “zapadnog sveta”, a to je: “kako zaraditi što više novca”! To je tako u obrazovanju, kulturi, zdravstvu, nauci, politici, umetnosti, sportu, pa čak i razvoj porodice je sasvim u to usmeren!
U takvoj situaciji, odgurnuti su na “sporedni kolosek”, od strane vladajućih struktura, na prvom mestu obrazovanje i zdravlje širokih slojeva naroda. To isto u znatnoj meri važi i za literaturu, etiku, moral, religiju, umetnost, filozofiju ali i sport širokih slojeva naroda i sa pravom, taj raspad tradicionalnog, duhovno – kulturnog života zapadnog sveta, sve češće se naziva: zapadna dekadencija.”
Zato prof. dr. Meinhard Miegel, upravnik nemačke zadužbine ''Denkwertzukunft'', govori o ''kulturnom siromaštvu i raspadu zapadnog društva...
…i tako, sve više se napuštaju tradicionalne vrednosti, da bi se čitava oblast duhovne kulture najstrožije funkcionalizovala i instrumentalizovala, i tako svela na masovnu i potrošački usmerenu kulturu novog poredka – potrošačkog društva”.
Uvek spremni da gunđamo na društvo, kao na nešto što je “Bogom dano”; zaboravljamo da smo svi mi, takvi kakvi smo, činioci tog društva i samim time svi smo odgovorni za stanje tog društva i pred Bogom i pred ljudima.


A političari ?

Nažalost, još uvek je aktuelna Platon-ova izreka o političarima: “Oni koji su toliko pametni da se ne angažuju u politici, zato bivaju kažnjeni i to tako, da će biti vođeni i upravljani upravo od onih ljudi, koji su mnogo gluplji nego što su to oni sami.”

Svi političari bez izuzetka, bore se bezobzirno za što veću političku moć, radi što većeg ličnog dobitka. „Uvek, kao po pravilu, izjašnjavaju se u prilog siromašnih, ali kada postanu deo organizacije državnih institucija, tada najčešće operiraju na račun siromašnih. Oni su izuzetno motivisani sebičnim ciljevima, svojom pravdom, svojom istinom i nikada nisu ni sposobni a ni spremni da vide korist iz javnog zdravlja ili investicija u obrazovanje“.
Vladajuće strukture su sve obimnije i sve složenije. Danas, pored savezne vlade, imamo barem desetak pokrajinskih vlada, pa sreske vlade, pa gradske vlade, pa opštinske vlade i svaka od njih ima svoju stranačko-partijsku administraciju, često sa više od desetak partija. Onda imamo oko 15 do 20 ministarstava, pa oko 100 ambasada širom sveta i najmanje još toliko konzularnih predstavništva itd ... i svi oni sa svojim upravno–administrativnim aparatom, sa najčešće najvišim prihodima žive na račun „svoga naroda“ i pri tome zakulisne intrige, odmazde i prazna obećanja, su oduvek bile sastavni deo u ponašanju svih stranačko-političkih i vladajućih struktura.
Pogledajmo jedan primer iz dekreta persijskog kralja Ahasver-a, od pre 2500 godina, koji je vladao nad 127 pokrajina od Indije do Etiopije: ...“Često, i mnogi od onih koji su na vlasti, kad upravu državnih poslova povere svojim prijateljima, pod njihovim uticajem postanu saučesnici nevine krvi i zapletu se u nepopravljive nevolje, smicalice, dvoličnosti i pokvarenosti......ovoga puta krivac je Hamana sin Hamdatina, makedonca, koji je stranac krvi persijanaca, on zločinac, hteo je da vlast persijanaca prenese u ruke makedonaca. Zasluženu kaznu je dobio, i odmah je obešen zajedno sa celom porodicom pred vratima Suze, a imovina je konfiskovana u korist kraljice. Zato ćemo se ubuduće truditi, da svim ljudima damo mirno i spokojno kraljevstvo. Uvesti ćemo promene......“(Stari zavet/Est. 8/12).
Veoma poznat kliše: Imamo mudrost vrhovnika, krivca za nastale probleme, odmazdu i obećanje vrhovnika, da će od sutra sve biti bolje.
Ne mislim da su političari isključivo krivi, što je stanje u svetu takvo, kakvo jeste. Možda je A. Einstein to najbolje izrazio rećima: „Svet nije u opasnosti od ljudi koji su zli, već od (ogromnog broja) onih koji zlo dopuštaju“.

Često optužujemo političare ali i medije, da su samo oni krivi za sve što se dešava u svetu. Pre bih rekao, da su političari ali i mediji ogledalo društva, te ako ogledalo pokazuje nakaradnu sliku, sigurno da za to nije ogledalo krivo več veštačka slika uspeha, sjaja i lažne sreće … koji nam se agresivno nameću no ipak ih večina a posebno mladi, sasvim nekritički uzimaju za svoj ideal.

Ako se upitamo: dokle će to tako i koji su razlozi za sve to? Joshua Emanuel, Bogočovek - Hristos, nam odgovara kroz pero Božjeg sluge Jakoba Lorbera: .....“razlozi su uglavnom ponos (gordost), tromost (lenjost) i samoljublje iz kojeg proizlazi vlastoljublje. Sve dok prava, čista ljubav i njoj shodna poniznost ne budu uređivale i vodile narode, dotle će na zemlji uglavnom biti mračno. Da će uvek postojati pojedinci koji će biti u svetlosti, sasvim je sigurno i izvesno, ali njih će uvek biti malo. Jer sve dok na svetu ima velikih, iznad svake mere ponosnih i slave željnih vladara, dotle će u svim slojevima čovećanstva bujati seme ponosa i vlastoljublja, pohlepa za vlast, sebićnost, zavist, škrtost, progon, izdaja, svađa, rat – tama..“ (jl.GEJ.06.76.8)


A savremeni čovek ?

Najčešće čovek tokom svog života, i ne razmišljajući mnogo o tome, prihvata manje ili više način života, koji preovlađuje u vremenu u kome živi. U uslovima vrtoglavog razvoja tehničko tehnološke civilizacije u kome je enormno porasla ponuda materijalnih dobara a samim tim i egoističan princip “imati, da bi mogao biti neko”, i u kome se medijski svet nalazi u nemilosrdnoj borbi za pridobijanje pažnje i naklonosti čoveka-potrošača, teško je živeti, a da čovek ne bude ponesen u toj trci kroz život, odnosno trendovima svakidašnjice svoga vremena.
I tako u toj jurnjavi, sa svim hirevima sadašnjeg vremena, čovek polako gubi sve više svoj istinski identitet - svoje istinsko Sopstvo, i postaje manje ili više deo mase naroda kojim se najlakše manipuliše - postaje manje ili više savremeni čovek 21 veka.
Da zavirimo malo, u našu iluziju o ”realno”, savremenom životu:
Život večine nas sastoji se iz približno 80% podsvesnog življenja. Prosečna ličnost (žena ili muškarac) budi se izjutra, oblaći se, i provede dan, zavisno od svojih navika, u borbi sa spornim predmetima svoje egzistencije. Uveće večera i možda razgovara sa svojom porodicom ili pak sedne pred televizor predajući se opštoj pasivnosti. (Pre kratkog vremena sprovedena studija u USA pokazuje, da tipičan, zaposleni otac porodice, provede godišnje, prosećno svaki dan 7,5 minuta u aktivnom i neposrednom razgovoru sa svojom ženom i 3,5 minuta sa svakim od dva deteta.) Krajem dana ide se na spavanje, gde provede kratko vreme u nekom od stadiuma snova, posle čega prelazi u spavanje bez snova, da bi potom prešao u neko vreme ”ne egzistencije”. Sledećeg dana ustaje i sastavlja svoju ličnost na isti način kao prethodnog dana. (...kuća poso, poso kuća...) Takav kružni tok nastavlja se iz dana u dan. Kada svakodnevno sprovodimo tu ”mustru” prelaska iz budnog stanja u stanje spavanja i obratno, da li to treba da znaći živeti svu puninu Života? Ili je to Život živih mrtvaca?
I eto tako, čovek iako modernog vremena, i dalje prolazi kroz svoj život uglavnom teran sebićnim-egoistićnim nagonima: vrednovanja, posedovanja i moći, isto kao i pre 2000 ili 10000 godina. Pomoću njih on ostvaruje svoj životni cilj: uspeh, sreću i sigurnost. Ako pritom ponekad i pomisli da je uspešan, nikako da se ostvare njegove želje da bi bio i srećan a o sigurnosti svega toga nema ni govora.
Stvarajući prvenstveno i samo, svoje materijalno okruženje, svoj konfor i boreći se za svakodnevni materijalni opstanak, on je svaki interes za bilo kakvim normama, etikom, moralom ili duhovnošću odgurnuo na “mrtav kolosek”.
Kao savremenik vladajućeg tehničkog napretka smatra, da su sve to zastarele gluposti i da je “dobar čovek” dobar, kada je za sebe i svoju porodicu dobar. Naravno prvo za sebe, pa onda i za porodicu. Sve ostalo su slabosti, koje smetaju njegovom shvatanju “biti dobar čovek”. On nije protivnik tih normi Bože sačuvaj ! On jednostavno nema ni volje ni vremena „za sve to“. Učili su ga da je Život borba i da u toj jurnjavi „ako ne gaziš, bičeš zgažen“.
Pored gomile nasleđenih navika, puteva i opsesija koje nosi sobom još iz svoje mladosti i stvarajući nove, koje mu omogućuje tehničko-tehnološka civilizacija, savremeni čovek je svoj život prilagodio svim tim novim mogućnostima, zadovoljstvima i strastima toliko, da su one postale, koliko je to moguće njegova potreba, odnosno ritual kome se rado predaje. Želi i trudi se da bude bogat kako bi bio uticajniji i imao što veću moć - vlast. Štedi u svakom pogledu sem kada je on u pitanju, njegova spoljašnjost i njegov lični život. Traži tačnost i perfekciju ali sam nije ni tačan ni perfektan. Vrline koje on ne poseduje, njih zahteva od drugih. Svoje nedostatke prepoznaje kod drugih i zbog toga ih optužuje i kinji. Tako je vremenom stvorio naviku da svoje lične probleme prenosi na svoju okolinu. Najčešće odlazi na posao zadovoljniji nego kada se sa posla vraća kući. Iako je na poslu od jutra do skoro mraka, tamo nije šef-gazda, ali tamo može iz dana u dan, kroz sve nove izazove sebe da dokazuje. Zato kada je na poslu oseća se u svom elementu-kod kuće.
Na poslu ima predpostavljene i kolege, kući ima porodicu, komšije i poznanike. Prijatelje nema, nema ih čak ni u porodici, čini se da njemu prijatelji netrebaju, jer prijateljstvo treba negovati.

Slobodnog vremena nema dovoljno, te ne može da prihvati sve nove izazove-navike, i ako ih ima poprilićno. “Kada i osnuje porodicu, on i dalje živi te - svoje navike. Njegova porodica- njegovi, poštuju njegove navike – normalne navike, a to znači poštovanje njegovog reda i poredka. Da drugi čovek može imati drugačije navike – nenormalne, to on prihvata, ali ne kod svojih, ne u svojoj porodici, ne u svojoj kući. Pedantan je i voli red, red do perfekcije, ali iza sebe u svojoj kući, po pravilu ostavlja uvek nered. Znajući svesno i podsvesno da je po poredku on prvi u svojoj kući, on to sebi može da dozvoli.
U tom smislu kod njega je često prisutan tako-zvani “sindrom punog tanjira” (prim.; posle obeda ostaviti u tanjiru hranu ili u časi piće), i ako podsvesno ponašanje, ipak karakteristično za čoveka koji mora uvek iznova sebi da pokaže, da on to sebi može da dozvoli (C.G.Jung). Svaka promena koja bi omela tok njegovih navika ; recimo, kada primeti da u njegovoj kući ne vlada njegov red ; da nešto stoji tamo gde ne bi trebalo; sudovi u sudoperi ili mrvica na podu , izbacuje ga iz ravnoteže, te se oseća ugroženim u svojoj beskonačnoj borbi za dominaciju“...(C.G.Jung) i tada počne da dramatizuje.
”Pošto živi u tehničko tehnološkom - nadmočnom svetu, istovremeno živi u sasvim desakralizovanom svetu iz koga su proterane sve ili skoro sve duhovne vrednote”. Tako da savremeni čovek ne poznaje snagu tiho izgovorene reči, ili autoritet ličnog primera, te kad brani svoje pozicije spušta se na egoističan nivo, i počne da viće, da se dere, da psuje, vređa i ponižava, da baca stvari po kući, pa i da udari ... ustvari, on sa tim ponašanjem samo jača svoj autoritet. “Bez jake volje da se promeni i da umesto da svet menja prema sebi, sebe prilagođava tom svetu, on živi svoj uski-suženi život, usmeren na prvom mestu sebi, te i ako bude bogat, biće usamljen, i duhovno jadan i siromašan“ (C.G.Jung).

Nije samo onaj čovek jadan i siromašan, koji nema krova nad glavom, koji nema šta da jede, šta da obuće i koji nema nikakvog zaposlenja!
• jadan je i onaj, koji iz jednog termina juri u drugi, te nema slobodnog vremena ni za sebe, ni za svoju porodicu;
• jadan je i onaj, koji nikada nije zadovoljan onim što ima, već uvek želi više i sve više, pa ne može da uživa u postignutom – ostvarenom, jer uvek misli i teži onome što nema;
• jadan i u plemenitosti siromašan je i onaj, koji je uvek zabrinut za sebe, svoju sigurnost, svoju nezavisnot, za svoja prava, za svoju dominaciju i svoj prestiž;
• jadan je i onaj, koji ne vidi smisao svog života, koji nezna zašto živi, te živi samo da bi gomilao bogatstva, i da bi ”koliko toliko” mogao da uživa – “da mu bude lepo”;
• jadan i duhovno siromašan je i onaj, koji nikome i ništa ne može da oprosti, da zaboravi, i koji u svom srcu i u svom sećanju neguje i čuva od zaborava, sva razočarenja, povrede i nepravde;
• jadan i u plemenitosti siromašan je i onaj čovek, kome smetaju vlastita deca, bračni drug i roditelji, te se trudi da ih uopšte ne primećuje, te živi svoj život usamljeno i sam, iako je u krugu svoje porodice, iako je okružen ljudima - prijateljima;
• jadan i u plemenitosti siromašan je onaj, koji će rađe da izgubi novac na kocki, nego što će da ga utroši za svoju porodicu;
• jadan i u plemenitosti siromašan je, kada ode sam na letovanje ili zimovanje, samo zato jer drugi partner zbog dece ”ima obaveze”;
• jadan i u duhovnosti siromašan je, kad su mu duhovni horizonti kratki-skučeni, te ne može da koristi ogromno duhovno blago nagomilano tokom vekova ;
• jadan i u plemenitosti siromašan je i kada su mu misli okrenute uvek sebi, te ne poznaje radost davanja sebe, šireći sebe-svoje horizonte, uz istovremeno upijanje svega oko nas, ceo svet, sve dok ne osetimo zadovoljstvo i sreću tog istovremenog davanja i primanja, …..”jer samo onaj koji daje, prima sto (nebrojeno) puta više”;
• jadan i u plemenitosti siromašan je kada ne ume da se iskreno raduje tuđoj sreći ;
• jadan i u duhovnosti siromašan je, svaki čovek koji ne može da se raduje novom danu, izlazečem suncu, zelenim šumama, cvetnim livadama, žuborenju potoka, cvrkutanju ptica, dečijem veselju, šapatu ljubljene osobe ........
• ali najadniji u duhovnosti i u plemenitosti najsiromašniji je onaj čovek, kome netrebaju prijatelji čak ni u vlastitoj porodici, i koji je najzadovoljnji onda, kada oko sebe nema nikakvog živog stvora, koji bi nešto radio što njemu smeta.

Njegova (savremenog čoveka) definicija morala je sklona da bude površna; prilagođena trenutnim i sebičnim interesima. Suviše neguje oblik svojih osećanja zapostavljajući suštinu. Negativne manifestacije njegovog duhovnog stanja često se pojavljuju u njegovim osećanjima i ponašanju, pa on pokušava da ih ukloni na različite načine. Zato njemu ne smeta greh sam po sebi - kao takav, već njegove manifestacije, koje kvare njegova prijatna osećanja i prirodno tada kvare i njegov odnos sa okolinom. A kada mu je žao što su mu postupci bili pogrešni, tada je najčešće pokrenut na to, osećanjem krivice ili samoljubljem.
Kada misli da voli i ljubi on tada sebično voli – on tada poseduje: moj muž, moja žena, moja deca, moj auto, moje cipele... njegovo je i zato ga voli . Partnera voli dok je takav kakav on misli da bi trebao da bude, u protivnom dolazi do razprava, svađa i ispoljavanja nadmoćnosti: ja kažem, ne; ti čuti, može, daj, ne dam, zabranjujem, dođi, idi, slušaj, nemoj... Sve su to reći sa kojima, mi ljudi, ispoljavamo svoju moć ili nadmoć.
Koncentrisan je uglavnom na sebe, i pošto su sva zadovoljstva ovog sveta čoveka radi, on se trudi da u njima ne oskudeva. Naravno o onim problematičnim nerado govori i ako im sve češće podleže .

“Kako i u savremenom društvu još uvek nema praktične ravnopravnosti, već vlada 'vladavina muškaraca' , što muškarac najčešće smatra sasvim normalnim, on se u svojoj kući ponaša kao šef-gazda, kao paša, čak i ako je i ona zaposlena, i ako je on u kući praktično samo u prolazu. Kod svoje kuće dolazi da večera i da se odmori, kako bi mogao sutra opet na posao. Za sebe kaže: 'ja radim' a za svoju ženu kaze: 'ona ne radi, ona je kod kuće'. Kako nije za ravnopravnost a najčešće je on 'hranioc porodice', smatra, da njemu pripada vodeća uloga ... Muškarac se dočepao moći, ne samo u političkim, več i u ekonomskim, društvenim, kulturnim pa i religioznim domenima. Još više, on je suptilno mistifikovao ženu, ubedivši je u neospornu superiornost muških vrednosti”.(C.G.Jung)
I tako eto, i u savremenom svetu 21 veka, žena-čovek, je čovek drugog reda, čija tendencija jeste, da i u ovom vremenu bude od strane muškarca-čoveka prvog reda, sve više samo predmet telesnog zadovoljstva ali istovremeno i predmet bezobzirnog iskorišćavanja.
Pri svemu tome, savremena – moderna žena, svojom slobodnom voljom, svojim slobodnim ponašanjem, izgledom i trendom, veoma uspešno učestvuje dajući, veoma aktivno, doprinos svom porobljavanju.

U manje više takvim uslovima, .....“ona, sa naglašeno suptilnijim životom, postala je takođe nemilosrdna. Nemilosrdna, u odbrani svog i opstanka svoje dece. Samo što su njene metode, ne uvek, ali često suptilnije prirode. Iako je na početku njihovog zajedničkog puta bila u njega zaljubljena, ona sada misli da ga mrzi. No to ona neće njemu nikada reći otvoreno, ali s’vremena na vreme daće mu to na veoma suptilan način do znanja .
A zašto? Zbog čega? Upitaće on naivno i iskreno zbunjen, jer on (u ovom slućaju), je do savršenstva razvio potpuno zaboravljanje na svoj prljavi veš, dok je ona (u ovom slućaju), taj isti prljavi veš, uporno i tvrdoglavo negovala protiv zaborava te danas još uvek pamti sve i to ne samo godinu i mesec kada je bila povređena, več i dan i čas” ...
I tako, i ako sada već oboje starci sa odraslom decom i unucima, i ako su ”religiozni”, i ako bi već trebali jedan drugome sve da oproste, i ako kada mole “očenaš” govore: ….”i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim”…, otuđili su se toliko, da će najverovatnije ”sve to” - sav taj pakao, bez želje da išta poprave, sobom nositi sve do kraja. Eto tako odprilike izgleda savremena zajednica savremenog čoveka.

Očigledno da je uticaj tehničko – tehnološke civilizacije na prosećnog, savremenog čoveka sveukupno poguban:
• Na prvom mestu koči svaki duhovni razvoj. Pošto za tu oblast kod njega nema interesa, nema kretanja, duhovnost je zakržljava, te čovek postaje polako duhom mrtav. Isto kao i u fizičkom svetu. Kada nema kretanja, počinje zakržljavanje i polako se život gasi, jer osnovna karakteristika života jeste kretanje. Majka Tereza je govorila, da je duhovno siromaštvo danas veća rana od materijalnog siromaštva. “Duhovno siromaštvo, moralno i siromaštvo u pozitivnim principima je rak-rana, koja se pojavljuje upravo tamo gde se pojavljuje materijalno izobilje.”
• Drugo, u tom civilizovanom svetu, materijalne mogućnosti bude kod prosećnog čoveka nezajažljiv egoizam, pa Ego koji bi trebao biti čovekov zaštitnik , postaje njegov tamničar.
Tako je svet danas u celosti izgrađen na principu ”sve više”; preduzeća moraju proizvoditi sve više; sportista mora uvek biti sve bolji; automobili moraju biti sve brži i sve bolji od prethodnih.....”Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem” je moderan slogan, trend, odnosno savremena afirmacija koja čini čuda, tvrde terapeuti u zemlji neograničenih mogućnosti. Potrebno je da se izgovori pet-šest puta uzastopno, pet-šest puta na dan. Neverovatno! Treba samo da se poželi . “I tako želje počinju da guraju čoveka na put egoizma, na put suludih želja, jer svaka ostvarena želja, rađa novu želju i tako u nedogled. Umesto da čovek prvo misli pa potom da poželi, kako bi mogao praviti selekciju svojih želja i prihvatiti samo one želje koje ga oplemenjuju, čovek prvo poželi pa onda samo misli kako to da ostvari”.(Daskalos)
Eto, na takav način čovek postaje rob svojih želja jer želi sve više i sve više......veći položaj, veću vlast, veću platu, veći auto, više automobila, više garaža, veću kuću, više soba, veće sobe, veću baštu, veći televizor, veći šporet, veći.......
• Treće, sveukupno nezadovoljstvo sa postignutim, kao i sav odnos savremenog čoveka prema sebi, svojoj najbližoj ali i daljoj okolini ima katastrofalne posledice na prvom mestu za njega – njegovu dušu, ali i za njegovu svakodnevnu socijalnu okolinu.

Nameće se sledeći zaključak: ”Naša naučno – tehnička civilizacija sa scijentizacijom duha, nameće vladanje logike posedovanja, gde veštačke potrebe postaju dominantne ljudske potrebe. Prave vrednosti pred materijalizacijom življenja sve više nestaju i čovek jednostavno postaje samozavaravano zadovoljan, kada bez svoga samoizbora prihvata sve što mu se nudi i tako ujedno postaje i rob okolnosti u kojima egzistira”.(Ratko R. Božović)

Trevor James Constable, u svom “Kosmički puls života” (Underground), u odnosu na savremenost i modu, pita sebe ali isto tako i sve nas: …“zašto i čemu proklinjanje duše i duha; čemu prezir, sumnja i otpor svemu što je duhovno; čemu obožavanje materijalnih dobara; čemu izopačenost kulturnog života, gde je sve usmereno samo na profit; čemu neprekidne i podle stranačke borbe; nacionalizam; mrtvi naučni pojmovi; mrtvo obrazovanje; obožavanje brojeva; opsednutost merenju …”
Možda je Constable-ovo viđenje savremenosti isuviše jednostrano i generalizovano ali da je tako ili skoro tako, to može biti naša skoro svakodnevna konstatacija!

Dr. Bogdan Žorž psiholog i psihoterapeut, ovako izražava svoja razmišljanja: “Nauka pa i iskustvo nas uče, da količina informacija povećava informisanost ali samo do izvesne granice. Ako je količina informacija i dalje u porastu, informisanost počinje da se smanjuje i počinje da se povećava zbunjenost. Upravo tu zbunjenost danas doživljavamo na svim nivoima čovekove delatnosti.
Gde to srlja naša civilizacija, koja raspolaže sa tako silnim znanjima i ogromnom količinom informacija a nema ni volje ni vremena da to nepregledno polje pregleda, još manje da ga “sažvače” a baš nikako da ga sagleda, kako bi mogla i da ga vrednuje ….Srljamo bezglavo, srljamo i govorimo da srljamo ’napred’ – čak ni to ne znamo, da li zaista idemo u smeru za koga bi sa pravom rekli da vodi unapred!? Bojim se, da samo srljamo, bez jasnog cilja, bez kompasa.... – i da samo zamišljamo da idemo unapred.“

U međuvremenu ekološka situacija u celom svetu je vrlo zabrinjavajuća i iz dana u dan dramatično se pogoršava.

Nije žalosno što je moderan - savremen čovek takav, žalosno je što mu je trend da bude još gori. Žalosno je, što je njegova slobodna volja izabrala put bez duhovnosti i što je, izuzev malog broja pojedinaca,... ostao da živi i dalje u tami, i ako ga Svetlo Sveta neprestano osvetljava, ali on Ga ne prepoznade...(Jov.1)

Posle svih pobrojanih konstatacija, zaista sam zbunjen i moram da se upitam: Da li sam notorni pesimista i da li je stvarno trend savremenosti tako mračan?