18. O Pismu (starom zavetu)

Evo već više od 2000 godina, kako mi, koji smo sami sebe nazvali hriščanima, kako se sa istom Biblijom u ruci, međusobno nadmudrujemo, svađamo, ratujemo i nemilosrdno uništavamo. I sve to u ime “našeg Boga” i “ja sam bolji i pametniji od tebe”. Pri tome, šta mislimo tek za ljude koji sebe ne nazivaju hriščanima ?
Ako i čitamo Bibliju ili neku drugu ”svetu knjigu”, tada je najčešće prihvatamo sasvim površno, bukvalno, na svetovni – ljudski način, ne ulazeći u unutrašnji, dublji smisao – u suštinu toga kazivanja, pri čemu bi bilo potrebno da sasvim isključimo našu individualnu – intelektualnu uobrazilju.
Poseban problem je kada se “zalepimo” za “stari zavet”, koji nam za naše lične interese ponekad više odgovara nego “novi zavet”, ili kada našu današnju Bibliju prihvatimo kao svetinju, te joj se klanjamo kao nekom božanstvu.
Zašto ne prihvatamo “ništa što nije rečeno u Bibliji”? Da li možda zato što bi to mogle biti nove obaveze? A mi se taman navikli na postojeću Bibliju, koju je čovek u davnoj prošlosti prilagodio svojim potrebama.
No, ipak potrebno je još i da znamo, iako je mnogo toga u Bibliji neprihvaćeno, izbacivano, menjano i “izgubljeno”, još uvek ima dosta toga, što nam je dovoljno za naš put ka svetlosti pod uslovom, da udjemo u suštinu, u srž Hristovog kazivanja.

O kosmičkom zakonu – Božjem redu pa i o Bibliji, pisali su mnogi, naravno svaki od njih dao je svoju interpretaciju onoga što mu je otkriveno Božjom milošću ili drugačije rečeno: opisao je svoj subjektivan doživljaj onako kako je mogao da ga spozna sa svog nivoa svesti.
Potom dolazimo na red mi čitaoci, pa zavisno od našeg nivoa svesti, različito tumačimo – intepretiramo jedan te isti tekst odnosno različito ga razumemo.
Ako sada podrobnije i nepristrasno razmislimo o tome šta to ne prihvaćamo, jer je protivno našem ubeđenju primetićemo, ne samo da ne prihvaćamo da promenimo svoje ubeđenje, več se još više ”ukopamo” u ono što nam je ”jasno” i ”razumljivo” odnosno, fiksiramo se za neku ”našu istinu”.
Potrebno je da znamo da svako ”fiksiranje” za bilo šta (mišljenje, norme, principe, autoritete), u tom ”sektoru” gde smo se zaustavili, zaustavlja se svako kretanje, jer mi ”ne popuštamo” od svog stava odnosno blokirali smo svoj razvoj po tom pitanju – stvorili smo energetsku blokadu.
Znamo da u prirodi, u samoj suštini prirode, ne postoji stanje mirovanja, jer je sve kretanje – sve se kreće – sve je jedno ogromno i neshvatljivo kretanje!
A mi smo se tamo negde zaustavili – ukočili i ne popuštamo kočnicu!
Zaboravili smo, gde god se može registrovati bilo kakvo kretanje, samo tamo život ima šansu!
Kada se protivimo kretanju, tada se protivimo životu, jer njegova najosnovnija karakteristika jeste menjanje, razvijanj, kretanje!
I tako eto, zbog te blokade „tamo negde“, za koju smo se odlučili svojom voljom, „u našem astralnom telu jednom će početi da se pojavljuju promene koje se vremenom manifestuju kao blaže neuroze, i koje postepeno prelaze u ozbiljnija stanja koja nazivamo bolest.“

Možda će nam biti od pomoći ali i radi boljeg razumevanja sveukupnog života, Biblije i drugih ''svetih spisa'', sledeći odlomak – poruka, iz prastarih Qumran-skih zapisa, koji počinje sa:

….i Gospod nam reče:
….”nemojte da tražite zakon u spisima, jer zakon je život, a spisi su mrtvi.
Zaista vam kažem, Mojsije je zakone dobio ne napisane od Boga,
več kroz živu reč.

Zakon je živa reč
živog Boga
dat živim prorocima
za žive ljude.
U svemu živom nalazi se zakon.

Zakon ćete neći u travki, drvetu, potoku, planini, u pticama nebeskim, u ribama mora; ali tražite ga uglavnom u sebi. Zaista vam kažem, sve žive stvari su Bogu bliže, nego što su to spisi koji u sebi nemaju života.
Eto tako načini Bog život i sve žive stvari, da kroz večitu reč čovek može da uči zakone istinitoga Boga.
Bog nije svoje zakone pisao na stranicama knjiga, več u vašim srcima i vašem duhu. Ti zakoni su u vašem dahu, u vašoj krvi, u vašim kostima, u vašem mesu, u vašoj utrobi, u vašim očima i ušima i u svakom najmanjem delu vašeg tela. Oni su prisutni u vazduhu, u vodi, u zemlji, u biljkama, u sunčevim zracima, u dubinama i visinama. Sve to vam govori, kako bi govor i volju živoga Boga bolje razumeli”…

Sledeći odlomak iz pete kjige “Veliko Jevanđelje Jovanovo” govori o Pismu, odnosno o starom zavetu...
Parabola o Libanonu i žetvi:
5. …“i rekoh (Gospod) Roklus’u, 'priđi Meni bliže, sa tobom moram o još po čemu porazgovarati'.

6. Kada Roklus ču Moj zov, pohita ka Meni i reče: “Gospode i Majstore evo več je tu pred Tobom, Tvoj najuslužniji, poslednji i najnekorisniji sluga! Zapovedaj, o Gospode, i ja ču to odmah najtačnije da ispunim. Tvoje pređašnje besede slušao sam vrlo pažljivo, proverio sam ih u ognju ljubavi svog srca i u njima sam sve prepoznao kao prirodno i istinito, sve šta si Ti o Gospode učio i pre svega primerno i jasno izložio. Znanje i spoznaja to se zna, moraju biti na prvom mestu, i odmah potom sledi upravljati se po tome, pošto svo znanje kao i spoznaja nemaju nikakvu vrednost ako se ne upravljamo po njima. O tome sam sada tako sigurno ubeđen, da me svi mudraci sveta ne bi mogli ubediti niti za dlaku o nečem drugom. Zato samo zapovedaj, o Gospode, i ja ću se najbrže prihvatiti posla!“
7. “Da, da“,rekoh Ja, „zaista pred sobom imamo puno posla ali poslenika je još uvek malo! Žetva bi mogla biti velika jer su setve dozrele ali malo je žetelaca i pobirača klasja. Zato je krajnje vreme, da se prihvatimo posla, da bi pšenična zrna bila spravljena u Moje žitnice, pre nego što dodju oluje te potuku i raznesu plemenito zrno života, i onda još dođu gladne ptice te pozobaju ono što je još ostalo.
8. U Libanonu još uvek stoji pokoje drvo cedrovo, pod čijim granama je nekada molio Samuel, Tada su ta drveća još bila mladice, bujne i pune snage, no divlje razbesnele oluje su uzalud pokušavale da ohlade svoju zlovolju među njihovim granama. No starošću i ona postaju krhka, te buket njenog izbledelog života polako truli! Ipak, stari libanonski cedri tu i tamo u ponekim granama još uvek imaju snagu, te svojim zdravim delom prkose mnogim olujama; no više od dve trećine grana je več odpalo, a te što su ostale – jedva jedna trećina – samo su upola zdrave i jedva da daju neko privremeno utočište i to samo majmunima, koji se osećaju tu u Libanonu kao u svojoj kući. Sada moraš da požanješ prezrelu žetvu i kao uviđavan šumar, moraš iznova Libanon zasaditi mladom cedrovinom; ali kako to učiniti, da bi se sve završilo pre velike oluje? – Da li Me razumeš, prijatelju Moj?“
9. Zbunjen Roklus reče: „Gospode, da si govorio na čistom grčkom jeziku to sam sigurno razumeo; ali o pravom smislu Tvojih reči niti sloga! Samo o Gospode, gde na čitavoj zemlji imaš polje, koje je puno zrele pšenice i koja treba da se požanje? Kaži mi za njega i več sutra tamo će žuriti na hiljade žetelaca i pobirača klasja, i dolazeča oluja može potom da duva samo kroz suvu strnjiku!
10. I baš nas briga za cedrovinom osiromašeni Libanon? Čiji je, neka se potrudi pa neka ga iznova pošumi i mnoštvo majmuna će opet imati dovoljno snažnih grana da po njima poskakuju a time će biti i semenom osigurane grančice Samuilove, Davidove i Solomonove! Mislim da bi bilo bolje kada bi se što pre potrudili za kulturu ljudi i ostavili na miru Libanon. Tvoje polje koje imaš u vlasništvu ili možda u najam negde oko Nazareta, odmah preuzimam ja i sutra uveče na čitavom polju neće biti niti jedna biljka, koja bi bila prepuštena dolazečoj oluji! Zato zapovedaj, o Gospode, i ubrzo će se sa lakoćom razgibavati šest hiljada ruku“. (jl.GEJ.05.127.05-10)

Duhovna smisao obe parabole

1. Ja rekoh: “Prijatelju Moj, pogledaj, ptice imaju svoja gnezda i lisice svoje brloge; a Ja, sada kao sin čovekov, nemam na ovoj zemlji niti kamena kojeg bi po svetovnim zakonima mogao nazvati svojim i na koji bih mogao položiti glavu svoju – a kamoli sa pšenicom posejano zemaljsko polje, koje bi sada trebalo žeteoce!
2. „Polje“ o kojem sam govorio, jeste ovaj svet, zrela pšenica na njemu to su ljudi, a žeteoci to su oni koje nazivam: Mojim učenicima. Oni treba da idu po celom svetu i da preobraćaju ljude i upute na pravi put sve, koji hodaju pogrešnim i zbunjujućim putevima i to još sa trostruko vezanim očima, tražeći sigurno i bezbedno utočište a ne mogu ga naći.
3. „Zreli“ su, jer se u njima probudila čežnja po višem cilju. Svi traže blaženošću ovenčani, živi mir – ali na pogrešnim putevima – i tako i pored svog traženja, na kraju ne nalaze ništa drugo do telesnu smrt; jer takvim putevima svaki od nas stiže na onu stranu gde vlada najdublja noć.
4. Dok čovek u sebi ne oseti te potrebe, več živi bezbrižno kao životinja, u šta da pređe njegovo životno područje, pošto živi kao polip na morskom dnu samo zato, jer još nije zreo za više otkrivenje. Međutim, takvih ljudi ima najviše među poganima. Na skoro trećini naseljene zemlje, oni traže i žude za blaženstvom i ako je samo sanjana, i često zagorčana svakovrsnim strastima. Oni su zreli za više poglede, za istinu - za Moje kraljevstvo odnosno, oni su zrela „žetva“, i zato je potrebno mnogo žetelaca - učitelja iz Moje škole, opremljenih potpunom ljubavlju, strpljenjem, krotkošću, mudrošću i snagom.
5. Vidiš, takvih je sada još uvek malo; pored vas nema više nikoga izuzev crnaca, koji su bili ovde i odneli svetlost za svoje pokoljenje, te će njime činiti dobroga u svojoj državi! Zato odsada vi retki ne smete biti prekrštenih ruku, več morate raditi bez prekida i odmora kako bi se neprestano množili žeteoci na velikom životnom polju Moje žetve! – To je ono što sam hteo da ti kažem, kada sam pre govorio o Mojem polju, zrelom žitu i za žetvu premalom broju žetelaca.
6. Stari „Libanon“ sa svojim cedrama predstavlja Pismo od Mojsija pa sve do današnjeg dana (stari zavet). Pismo još uvek postoji, međutim sve njene karakteristike su ostarele i natrule kao prethodno pomenute čudovite cedre, od kojih je bila načinjena unutrašnjost starog jerusalemskog hrama; a iz njegovog drveta bio je načinjen, još davno, i čudoviti zavetni kovčeg.
7. „Cedre“ označavaju reči i zakone u Pismu (starom zavetu). Nekada, kada su cedre u Libanonu još bile mlade i snažne, bile su od velike koristi ljudima i sudija Samuel je zaista molio pod njihovim granama. Međutim ljudska – zemaljska pohlepa za dobitkom je lepi Libanon (Pismo) sasvim isekao i namesto stare i zdrave cedrovine, ubrzo je izraslo divlje grmlje a veoma stare preostale cedre (reči i zakoni) sa svojim mnogim natrulim granama, koristi sada više majmunima za njihovu sigurnost i dobitak, nego ljudima - ali to samo po slučajnosti; jer majmun nemože prepoznati vrednost cedre (reči) i zato je ne može niti ceniti niti smišljeno upotrebiti.
8. I tako se sada dešava sa starim Pismom (starim zavetom), no i sa prorocima. Tu staru knjigu sada časte na oltaru i mole mu se kao nekom božanstvu, tako glupo i slepo da ti se kosa diže na glavi i uopšte ih ne interesuje sadržina a još ređe se po njoj upravljaju. Takav čovek (farisej) je sasvim sličan majmunu koji ćivahno skače po debelim granama cedre (Božjim rečima) i teško onome, koji bi hteo da ga odatle najuri, njega odmah napada i prisili u beg, jer majmun je ipak samo majmun i dragoceno stablo cedre upotrebljava u sasvim drugu namenu, od one koju treba tražiti i naći u stablu cedre.
9. I tako Pismo (stari zavet) ljudima nije ništa više nego što je i majmunima trula cedra (reči) i čitav Libanon (Pismo) je sada zarasao bujnim i svakovrsnim i često otrovnim grmljem. To je slično pogubnim i pre svega slabim čovekovim pravilima, sa kojima su zamenjeni Božji zakoni a isto tako slično i lepo i ukusno ukrašenim grobovima proroka, koji su iznutra puni smrti, truleža i odvratnoga smrada, ali u knjigama zapisane žive reči proroka ne poštuju tamo, gde bi ih trebalo poštovati. Mole se njoj (Pismu) kao nekoj svetinji a onome, ko je nedostojan pa se dotakne te knjige proroka, natrljaju mu ruke solju do krvi; umesto da bi reči proročke uzeli k’srcu i da bi se po njima upravljali, - o, o tome nema nigde traga! Dakle, šta je onda to takozvano Pismo (stari zavet)? Ništa drugo do sa divljim grmljem zarasao Libanon, sada prebivalište majmuna ali ne više ljudi, koji bi se njime možda oduševili u svom traženju Božjeg Duha!
10. Vremenom će se to desiti i sa naukom koju vam sada dajem (novi zavet), tako da će mu se moliti kao nekoj svetoj relikviji, kao nekom idolu, lakomisleno i sa mirnom savešću biće ih baš briga za unutrašnji, dublji značaj i duh ovog Mog učenja, naime, upravljaće se prema ljudskim pravilima te će govoriti: 'Šta nam uopšte više treba'?
11. Posle toga doći će ona velika nevolja, o kojoj je prorokovao prorok Danilo, stojeći na svetom mestu kada je rekao: 'U to vreme biće nevolje među ljudima, kakve nije bilo od postanka sveta'! – Mislim da si sada razumeo Moje dve prethodne parabole !“ ( o Libanonu i o cedrima). (jl.GEJ.05.128)