14. O ponosu i poniznosti

Ponos i poniznost su prividni oblici polariteta jedne te iste stvari - celine, koju mi nemožemo svesno sebi da predstavimo kao jednu celinu.
Možda bi mogli da se upitamo: zašto ponos staviti na ''tapet'', kada je oholost zlo ovoga sveta!?
Zar nije oholost suprotnost poniznosti, zar nije pozitivno kada smo ponosni što smo ... zaista, o tome treba dobro razmisliti!
Malo je ljudi koji znaju, da je ponos mana, najčešće smo duboko ubeđeni da je ponos čak vrlina!
I ako se na ponosu oslanja celokupan materijalni svet, i ako je ona najčešče naša svakodnevna pokretačka snaga, ipak potrebno je da urežemo u svoju svest, da je ponos seme zla ovoga sveta, jer iz njega izrasta oholost i zato se kaže da je oholost koren svakog zla.

“I ponos i poniznost su samo posledice, koje proizlaze iz sume svih naših Elementala (misaonih formi) koje stvaramo čitavog života“, govorio je Daskalos i nastavlja: “I budi siguran, samo ako sejemo dobro seme i ako budu svi ostali uslovu za rast povoljni, samo tada će biti dobra žetva. Pri tome za seme i uslove, čovek se mora dobro pomučiti. No, kroz tu muku budi se jednostavnost i spoznaja o skromnosti iz koje raste istinska poniznost, koja je doduše ponižavajuća za egoizam sadašnje ličnosti, ali inspirirajuća za “Ja“ permanentne ličnosti. Na kraju, sva muka će biti nagradjena dobrom žetvom “.
Mislim, da je svakome manje ili više jasno, da je ponos protivnik svake poniznosti i zato trebamo znati, da naša poniznost u nama priprema više mesta za Božansko, dok ponos sa svojom krunom koja se zove oholost, sprečava približavanje Bogu.
Baš zato i kaže Hristos: ''Carstvo Božje je za one koji su ponizna srca“. Nažalost, mnogo je ljudi ponosnih, oholih i sujetnih koji su izgubljeni u svom egoizmu, i tako slepi za mudrost, putuju iz jedne tame u drugu.
Pogledajmo neka kazivanja o ponosu:

O ponosu

“Ponos je osećanje velikog zadovoljstva samim sobom i dubokog poštovanja prema samom sebi – prema svojoj ličnosti, koja proizlazi iz subjektivnog ubeđenja da smo nešto posebno, ili barem po nečemu iznad drugih.
Povređen ponos ali i oholost doživljava se kao povreda ličnosti, te povređena ličnost redovno vapije za osvetom“.
Tako piše otac psihoanalize C.G. Jung u svom razmatranju: “čovek u potrazi za svojom dušom“ tvrdeći, da je i najneviniji ponos - još uvek ponos. Kada se ponos razvije, manifestuje se na raznorazne načine, kao: oholost, netolerantnost, sujeta, tvrdoglavost, ljubomora, zavist, uobraženost, egoizam, bes, mržnja i slično.

Pierre Bourdieu (1930-2002), u svojoj knjizi “La distinction“ analizira ljudske navike i otkriva, kako se aktivnostima u slobodnom vremenu ali isto tako i težnjom da se dostignu neki ideali lepote, izražava i reprodukuje svest o pripadnosti određenoj - višoj klasi društva. Sa puno primera, Bourdieu pokazuje kako se grupa ljudi tananim razlikama u konzumiranju, uživanju, izražavanju, gestikulacijom, oblačenjem i slično, ograđuju od „niže“ klase.
Trend je da vladamo drugima, svejedno da li simbolično, medijski, tržišno, politički ili na neki drugi način. “In“ je “biti prvi“, “biti i imati“, “biti neko“ i “imati šta da se kaže“, pri čemu uopšte nije važno šta se kaže, ali je važno da smo na sve to ponosni. Kažemo: “ponosan na postignuto“. Kažemo: “Uspeo je da podigne čitav auditorijum na noge“, a uspeo je, jer je uzbudio najniže strasti gledalaca skinuvši se potpuno go.

„Ja sam ponosna na svog sina“, piše jedna majka i nastavlja, „zar to nije vrlina kada smo ponosni na svoju decu?“
Svako od nas treba biti zadovoljan i srećan što su mu deca dobra. Kada smo zbog toga ponosni, onda svoju decu izdvajamo od druge dece, misleći da su naša deca nešto posebno – da su po nečemu iznad druge dece a to je negativno.

“Ponosan biti na nešto, znači, zbog nečega hodati uzdignute glave. Za ljude koji hodaju uzdignute glave često kažemo da su naduveni, praznoglavi, uobraženi... Zadovoljan i srećan čovek je uskladio svoj odnos prema životu, te živi u harmoniji sa čitavom svojom okolinom. On ima razumevanja za sve i svakoga, i poštuje sve i svakoga podjednako, jer zna da pripada u najširem smislu, zajednici koju nazivamo priroda. On zna da on nije iznad te prirode več da je njen sastavni deo. To što se rodio tu a ne tamo negde, samo znači da ovoga puta tu – ovde, treba nešto da nauči ili nekoga da pouči te nema nikakvog razloga da hoda uzdignute glave“ ( isočnjačka mudrost).

Humanisti kažu: “Zaista, nema nikakvog razumnog razloga, da budemo ponosni i da se uzdižemo iznad onih, koji su u neznanju kao što smo i mi bili do pre nekoliko godina“.

“Ponosan biti znači, nedozvoliti sebi da dodjem k’sebi; nedozvoliti sebi da priđem drugima niti dozvoliti drugima da priđu k’meni. Ponosan čovek je hladan, jer su sve vrline u njemu duboko zamrznute. Čak i kada se nasmeje, smešak mu je hladan, smrznut – ciničan. Drugim rečima, naš ponos je samo jedna manifestacija našeg egoizma“(Daskalos).

“Ponosan čovek ponaša se veoma neprirodno kada je njegov ponos povređen, ali isto tako ako od drugih nije pohvaljivan. On postaje žalostan, depresivan, uzbuđen, gubi strpljenje pa se čak i ljuti. Svojom razdraženošću dovodi druge u neprijatnu situaciju. Ponekad uspe da potisne svoja osećanja pa ćuti; ali on nemože da zaboravi šta mu je rečeno, to ga stalno prati ne dajući mu duševnog mira“ (Kirpal Singh).

“Ko je ponosan na svoje bogatstvo: kuću, auto, konje, obuću, odeću, frizuru; Na moć koju ima: da vlada i naređuje, da bude nad drugima, da govori sa visina: ja sam rekao, ovo nemože, daj mi, ja nedam, kriv si, to je moje, ne, beži, dodji, odgovori mi; Na uspehe po znanju koje misli da ima: posao koji radi, zanimanje koje ima, položaj koji zauzima, titulu koju je dobio, nasledio ili kupio i na bilo šta drugo, često čudno, smešno pa čak i glupo: na pretke, na decu svoju, na šume, planine, nacionalnost, na svoje zube, na svoj izgled, na svoju frizuru, što može najviše da ispruži svoj jezik, da popije najviše piva ili da najglasnije podrigne itd, itd, .... takav čovek okrenut je k’sebi – ispunjen je sa sobom i veruje da je barem po nečemu iznad drugih. Time on sebe izdvaja od ostalog sveta i istovremeno stavlja sebi granice – sebe ograničava jer misli, da je on nešto posebno. Čovek koji je sastavni deo prirode umesto da živi sa prirodom, on najčešće živi od prirode ili pak u prirodi i od prirode. Živeti sa prirodom znači, živeti u miru i u ljubavi sa čitavim delom Stvaranja, sa svakim i sa svime što postoji. Sve jeste delo Božje jer je sve od Boga, i mi i sve što jeste, jeste u Bogu i Bog jeste u nama te tako sve što jeste, jeste jedno, Jednota – Bog. ...“spoznati ćete da sam ja u svom Ocu, vi u meni i ja u vama “ (Jov.14/20). Iz toga sledi da Bog jeste sve – da je bez granica. Kada se čovek svojom slobodnom voljom ogradi, suzi, odvoji odnosno, ograniči na jedan skučen život sa svojim egoističnim “Ja“, kako onda da se Bog koji jeste bezgraničan, manifestuje u ograničenom? Eto tako nas ponos udaljuje od Božanskog“ (The Researchers of Truth).

“Nemoj biti ponosan! Kada misliš da nešto imaš, nemoj nikada tome reći moje, ni tvojoj imovini, ni tvojoj telesnoj snazi, ni tvojoj lepoti, ni tvojoj oštroumnosti, ni tvojoj sposobnosti; bez da pomisliš da nisi ti to sebi predodredio i dao, več da ti je Bog sve to pozajmio. Jedino Njemu trebaš biti zahvalan, jer On je još uvek svemu tome gospodar i ako svemu tome ti kažeš moje – misli na to i čuvaj se ponosa“ (Judejstvo, Toroth 12/92).

“Ponos je stalna zamka na putu ka duhovnom rastu, jer je jedan oblik uobraženosti, kod koje se drugi ljudi posmatraju sa visine. Ponos je najčešće prikriven i manifestuje se kroz naše svakodnevne – banalne navike. Ima puno ljudi koji se oblače na neki poseban način, uzimaju neku posebnu hranu ili se na neki drugi način odvajaju i smatraju važnim. Pri svemu tome, oni u sebi neguju pojačano osećanje “čistoće“, što je jako štetno za samu ličnost, a i za ljudsku zajednicu je veoma opasno“ ( Taoizam).

“Čuvajte se ponosa; jer ništa na ovom svetu ne razara dušu više, nego uvek dahteća srđba, oholost i ponos, sa svojim stalnim pratiocem koji se zove žeđ za osvetom“ (Hristos).

“Ponosan čovek će radije da zaluta, nego što će zapitati za pravi put“ (Charles Cherchill).

“Besmisleno je biti ponosan, a pogotovo na nešto, što nam je pripalo bez i najmanjeg truda“ ( A. Einstein).

“Dobro je kada dobrom voljom dobro činimo a ne zbog toga da se zna. Nažalost, često je ponos uzrok da dobra dela uopšte ne činimo“ (Sufi mudrost).

“Kao što voda ne ostaje na visinama, tako dobrota i mudrost nisu medju ponosnima. I jedno i drugo traže niska mesta“ (Lav Tolstoj).

“Svaki bedan zvekan, koji ništa nema na ovom svetu na šta bi mogao biti ponosan, hvata se za poslednje sredstvo, za nacionalnost kojoj upravo pripada te je na nju ponosan“ (A. Schopenhauer).

“Ono što kod sebe nazivamo ponos, kod drugih nazivamo naduvenost“ (arapska izreka).

Poštuj poniznost i njoj u čast budi protiv ponosa, kako bi se i ti naučio da budeš ponizan ( bramanska mudrost ).

“Nemoj biti ponosan, ohol, gramziv i nasilan na zemlji, iz praha si i nesmeš biti plamen“ (persijska izreka).

“Lakše je brdo podići iz svog ležišta, nego ponos iz našeg srca“(G.E.Lessing).

“Nauku ispravno razumeti, leči čoveka od njegovog ponosa; jer mu pokazuje njegovu ograničenost“ (A.Schweizer).

“Glupost i ponos rastu na istom drvetu“ ( stara narodna izreka).

“Ponos je maska vlastitih grešaka“ ( Talmund).

„Gde ima ponosa, tamo ima i sramote“ ( Sol. izr. 11/2).

Joshua Emanuel – Hristos poziva nas i upozorava, da se čuvamo ponosa, jer je najpogodnije tlo za razvoj svih ostalih čovekovih nedostojnih ponašanja. On nam veoma jasno i slikovito govori: “Kao što će jednom planine da se izjednače sa ravnim tlom, tako će i ljudi morati sasvim da napuste svoj ponos i to putem jakih provera, inače na zemlju i među ljude neće doći istinski unutrašnji mir. Jer ponos ljudi rađa rat; prestane li ponos, prestaće i oholost, zloba, vlastoljublje, osvetoljubivost, sebičnost, zavist, škrtost, nemir, progon, mržnja, izdaja, a sa njima i svaka svađa i ratovi“ ( Hristos).

Svet je pun ponosa na svoja bogatstva, na moć koju ima i na znanje koje misli da poseduje; no trebali bi da budemo skromni, jednostavni i da ispraznimo svoje „ja“ od svih veza sa prolaznim, tako da Gospod može sa nama da čini sta On hoće


O poniznosti

Čemu bi koristila poniznost? Tako se pita savremen čovek opčinjen materijalnošću, koji pre svega i u svemu, traži neku materijalnu korist ?!
“Poniznost u ime duhovnosti, u ime našeg duhovnog rasta.'' Majka Tereza je govorila, da je duhovno siromaštvo danas veća rana od materijalnog siromaštva; i da je duhovno siromaštvo, moralno siromaštvo i siromaštvo u pozitivnim principima rak-rana, koja se pojavljuje upravo tamo gde vlada materijalno izobilje.

Poniznost u današnjim vremenima, je nešto čemu se retko pridaje značaj. Savremen život u uslovima tržišne privrede, orijentisan je na “biti prvi“, “biti i imati“. Trend je da nad drugima vladamo. Pored toga, za mnoge ljude poniznost zvuči izuzetno ambivalentno – protivrečno. Poniznost asocira na ponižavajuće, na robovsku potčinjenost, na služenje do samouništenja itd. – no trebamo znati, da je to pogrešna poniznost, to je imitacija poniznosti.
“Pogrešna poniznost uglavnom nastaje iz nesvesnog pomanjkanja ljubavi i strateškog pokušaja da je dobijemo“, kaže poznati psihoterapeut Donald Norfolk. Iz toga sledi da istinska poniznost nema ničeg zajedničkog sa zavisnošću, naprotiv. Samo ko sebe ljubi kao svako drugo biće i ko je nezavisan od tuđeg prosuđivanja (šta će ljudi da kažu), može biti istinski ponizan. Istinita poniznost bazira na unutrašnjoj snazi i znači da sebe niti potcenjujemo niti precenjujemo več da poznajemo svoje granice.
Čovek može da teži tome da bude ponizan, ali pored svih nastojanja da bude ponizan, on postaje sve više ponosan. Biti ponosan u svojoj poniznisti je veoma opasno, jer su to suptilna – prefinjena osećanja, te ih neiskusan ne prepoznaje kao negativna. Neki ljudi ulažu veliki trud da budu ponizni i upravo zbog toga nemogu biti ponizni. Kako možemo biti ponizni kada svo vreme mislimo samo na to, kako da budemo ponizni? Na ovakav način, stalno se bavimo sami sobom; istinska poniznost znači, između ostalog, osloboditi se svake samouverenosti; što opet u sebi sadrži da nismo svesni svoje poniznosti. Ko je istinski ponizan uopšte ne-zna da je ponizan. On se kroz svoj život u jednostavnosti i skromnosti jednostavno uzvisuje u poniznost.
Setimo se jedne stare izreke koja kaže: “Poniznost je veoma čudna stvar – kada pomislimo da je imamo, tog trenutka smo je izgubili“.
“Istinski ponizan prihvata sve, jer sve dolazi iz Božjih ruku. On zna, da na njemu i u njemu nema šta da se pohvali, jer sve dobro koje ima, dolazi od Boga, pa pohvale njemu upućene, pripadaju Bogu. On sebe ne upoređuje sa drugima. On zna, da niko od nas nije savršen, ma kako da je napredovao. Nijedan od nas nije sam po sebi savršen, on to zna, zato ne smatra nikoga boljim od drugoga, i veruje u Božansko u svakom pojedincu“ (Kirpal Singh).

Ustvari poniznost, to je samo jedna reč, sa kojom često neznamo šta da započnemo, jedna obična reč ali koja “u sebi sadrži sve vrline ovoga sveta“. Moramo još i znati - shvatiti, da se istinska poniznost ne da naučiti, ona se mora živeti. Znači, istinski ponizan je onaj koji živi sve vrline, a ne onaj koji samo veruje, moli i ''pobožno'' živi, jer kao što je teorija bez prakse beskorisna , tako je i svaka religija bez dela ljubavi mrtva.
''Alhemijom jednostavnosti i skromnosti rađa se poniznost, koja pretvara najniže u najviše'', što je veoma lepo opisao kineski mudrac Lao Tse rekavši: “Kako to more postaje kralj svih reka i tokova? Tako što leži niže od njih“.

“Svet treba da zna, da je istinska poniznost, svetlost snažnih srdaca, jer istinito snažan je samo onaj koji se ne plaši ni ćutanja ni intriga, ni udaraca koji mu se nanose, i ne oseća mržnju prema onome koji mu nanosi te udarce, jer zna da pri tome upravo taj što udara, taj pati.
Istinita poniznost znači jednostavnost. Iz te jednostavnosti skromno srce tka svetleću – plemenitu odoru, te tako obučena nema straha da se obrati ni ljudima ni vladarima. Istinita poniznost ne znači sagnuti se pred nekim, več sagnuti se za nekoga. Podvlačim, istinska poniznost ne znači osećati se dole – ispod nečijeg nivoa, več u drugom videti biće koje i pored svega, moramo ravnopravno ljubiti – biće koje je isto deo nas i koje samo na neki drugi način sebe traži, nego što to mi činimo“ (Daskalos).

“Ponizan biti ne znači da treba sakrivati svoje talente, i da se smatramo lošijim i manjim nego što jesmo, več da imamo jasnu pretstavu o svojim greškama a ne da se pravimo važni svojim prednostima. Ponizan zna da mu je sve što ima podario Bog, i da pored svih Njegovih darova on i dalje ostaje bezgranično beznačajan“ ( Lacordaire).

“Zaista kažem vam“, Govori Hristos, “ko predamnom želi da bude istinito ponizan, taj mora da bude ponizan prema svom bližnjemu. Jer ako nemate potpunu poniznost u srcu duše svoje prema svojim sestrama i svojoj braći, onda niste u stvarnoj poniznosti ni prema meni. Želiš li mi dokazati svoju poniznost, onda mi pokaži kako služiš svome bližnjemu strpljivo, sa veseljem i nesebičnom ljubavlju“ (jl.Fl.01.012,17).

Joshua Emanuel – Hristos – Gospod naš, obučavao je svoje učenike kako da u sebi prepoznaju svoje nedostatke ali i kako da se bogate vrlinama. Pogledajmo nekoliko odlomaka iz “Veliko Jevandelje Jovanovo”, u kojima govori o ponosu-oholosti i vrlinama:

01. (Gospod): ...“Sada da kažem još nešto o iznad svega važnoj osobini sa kojom tek možete da dostignete potpuno ponovno rođenje – preporod duha u svojoj duši, a to je najistinitija pobeda života i njegov najviši i konači cilj. Ta osobina je najviša neposredna suprotnost ponosu i holosti, i zove se poniznost.
02. U svakoj duši uvek je prisutno osećanje važnosti i častoljublja, koja se pri najmanjoj prilici i povodu veoma lako rasplamti u sverazarajući bes, te ga nije moguće ublažiti ili sasvim ugasiti sve dok ne proždere žrtvu , koja ga je uvredila. Ta ružna i zla strast dušu tako uništi i materijalizuje, da postane još više nepogodna za bilo kakvu unutrašnju, duhovnu potpunost – baš kao što je usijani pesak najveće afričke pustinje nepogodan za gašenje žedi!
03. Kod strasti bednog ponosa i oholosti, naposletku i sama duša postane usijan pustinjski pesak, na kome ne može da izraste niti najskromnija mahovina, a kamoli neka druga sočna i više blagoslovljena biljka. Isto tako je i sa ponosnom i oholom dušom! Njen divlji oganj do temelja oprlji, spali i uništi sve plemenito, dobro i istinito u životu, i proći će hiljadu puta hiljadu godina, dok se afrička pustinja ne obnovi u prijatne i blagoslovljene livade. Čak i more bi moralo više puta da je prekrije svojim talasima.
04. Pogledaj ponosnog i oholog kralja, kojega je uvredio njegov komšija, sa nekakvom beznačajnom stvarćicom! Njegova duša se sve više rasplamsava u najbesniji požar; iz njegovih očiju plamte visoki plameni jezici i nepovratna parola glasi: ‘Najstrašnija osveta podlacu koji vređa’! Posledica toga je davno poznato ratovanje, u kome se često moraju i sto hiljada ljudi dati, da se najbednije razkasape za svog ponosnog i naduvenog kralja. Potom razsrđen kralj, to najdivlje klanje i ubijanje posmatra iz svog šatora, sa velikim zadovoljstvom, te sa čistim zlatom i dragim kamenjem ponosno nagrađuje svakog najbesnijeg vojnika, koji je suprotnoj strani zadao najveću i najosetljiviju štetu.
05. Kada je takav kralj, onome koji se usudio da ga uvredi oduzeo već i poslednju košulju, to mu je još uvek premalo! Hoće lično da ga vidi pred sobom kako ga muče, i protiv svega toga ne pomaže nikakva molba ili preklinjanje. Kada je drznik najzad pred očima oholog kralja umro u najgorim bolovima i trpljenju, kralj je povrh toga dao da se njegovo telo raskomada i baci kao hrana pticama grabljivicama. U srce takvog kralja, koje je tvrdo kao dijamant, nikada se neće useliti kajanje, već samo bes, usijan kao afrička pustinja koja preti i neprestano donosi svakome najstašniju smrt, svakome ko se bilo kada drzne da ne iskaže najviše počasti čak i mestu, na kome je oholi kralj bilo kada stupio svojom nogom.
06. Prirodno da takav kralj ima još i dušu; no kakva je ona? Kažem ti da je gora od najusijanijeg dela velike afričke pešćane pustinje! Misliš, da će se takva duša bilo kada preobraziti u voćnjak Božjih nebesa? Zaista ti kažem: Hiljadu puta pre će afrička pustinja da rodi divne datulje, smokve i grožđe, nego što će takva duša da izrodi i najmanju kapljicu nebeske ljubavi!
07. Zato se pre svega ćuvajte ponosa i oholosti; ništa na svetu ne uništi dušu više nego što to čini od besa dahteća oholost i ponos! Neprestano prateća želja za osvetom, baš je ista, kao što je i u usijanoj afričkoj pešćanoj pustinji neprestano živa neugasiva želja za kišom; ista nevolja još brže zahvati sve životinje koje stupe na to tlo, tako isto i službenici oholog gazde, na kraju i sami postaju silno oholi pa i željni osvete. Ko je službenik oholosti, mora na kraju i sam postati ponosan i ohol; jer kako bi inaće mogao da služi ponosnom i oholom gazdi?!(jl.GEJ.04.082)

1. (Gospod): “Kako to može čovek da se saćuva od najgore strasti, kada je njena klica prisutna u svakoj duši, te se često već kod dece rascveta? To je moguće dostići jedino sa poniznošću!
2. Baš zbog toga, na ovoj zemlji preovlađuje siromaštvo ljudi nad bogatstvom, da bi time neprestano držali ponos i oholost na najkraćoj uzdi. Pokušaj da staviš kraljevsku krunu na glavu najsiromašnijem prosjaku, pa ćeš ubrzo biti uveren da je njegova pređašnja poniznost i strpljenje munjevito isparila. Zbog toga je vrlo dobro, da je malo kraljeva a vrlo mnogo poniznih prosjaka.
3. Božja zamisao i volja jeste, da svaka duša nasledi osećaj veličine, koja se primeti več u sramežljivosti dece.
4. Osećaj sramote kod dece, to je poćetni, svestan osećaj duše, sa kojim se bez reći iskazuje nezadovoljstvo. Pošto se duša vidi obućena u nezgrapno i nespretno meso, kojega se ne može otarasiti bez bolova; koliko nežnije i osećajnije je telo neke duše, toliko će biti jaći osećaj sramote. Ako dobar vaspitač zna usmeravati taj neuništivi osećaj u pravu poniznost, iz tog osećaja stvoriće detetu duha čuvara i usmeriće ga na put, po kome će dete veoma lako i rano da dosegne duhovnu dovršenost; međutim neko pogrešno usmeravanje može to nasledno osećanje da zavede u ponos i oholost.
5. Veoma pogrešno je preusmeriti osećanje sramote u tako-rečeno “...pa eto dete se malo pravi važnim”, pošto tada dete počne da uobražava da je bolji od druge dece. Veoma lako bude uvređen i pogođen, te radi toga počne da plače; sa tim plačem javlja veoma jasno i glasno, da je neko uvredio njegovo osećanje velićine.
6. Ako slučajno, slabi i kratkovidi roditelji se pomire sa time, pa možda “reda radi” pozovu na odgovornost dete koje je uvredilo njihovo mezimće, ili ga čak još i kazne, sve to znaći da su u detetu posadili klicu želje za osvetom; i ako roditelji uvek na taj naćin smiruju svoje dete, često će iz njega odgojiti pravog đavola za sebe pa i za mnoge druge ljude. Tamo gde su roditelji mudri i dete rano počnu podučavati da spoznaje veću vrednost drugih ljudi i druge dece, i tako preusmeravaju osećaj sramežljivosti u pravu poniznost, odgajaće svoju decu u anđele, i oni će kasnije kao istinski primer svetliti drugima, kao najlepše zvezde u noći zemaljskog života, te će ih osvežavati svojom krotkošću i strpljenjem.
7. Tamo gde deca retko dobiju takvo vaspitanje koje bi probudilo duh u njihovoj duši, mora kasnije kao odrasli čovek sa čistom spoznajom da pre svega gleda na to, da se sa svim svojim snagama trudi za istinitu i pravu poniznost. Sve dok ne iskoreni i zadnji ostatak ponosa i oholosti, ne može ni ovde a ni onostrano da pređe u svu potpunost sasvim duhovnog, nebeskog življenja.
8. Ko hoće da se sam preispita, da li je u poniznosti sasvim potpun, neka upita svoje srce, da li ga može nešto uvrediti i da li može bez problema da oprosti iz sveg srca onima koji mu čine zlo, da li ipak ponekad ustrepti za nekom krasotom ovoga sveta, da li mu je prijatno da se oseti najmanjim među najmanjima i da bi mogao veoma lako da služi svakome i u svemu! Ko sve to može bez žalosti i tuge, već na ovome svetu, on je stanovnik najviših Božjih nebesa i to će večno ostati; sa takvom pravom poniznošću neće samo duša da se posve sjedini sa duhom, već isto tako i veći deo tela.
9. Zato takav čovek nikada neće osetiti i okusiti telesnu smrt, jer je celokupan eterički deo tela, zapravo kao prirodno živ, već na ovoj strani sa svojom dušom i njenim duhom postao besmrtan (prelazak u drugu dimenziju neće osetiti).
10. Fizička smrt će da odvoji od duše neosetljivu i bezživotnu senku, što duši ne prouzrokuje nikakav strah i više nikakve bolove, pošto se sve čulno – živo, već odavno sjedinilo sa dušom; te zato tako potpunog čoveka ne može pogoditi odbačen odpad već sasvim bezosećajnog i zato mrtvog spoljašnjeg tela - senke; isto kao što ga u njegovom prirodnom životu ne pogađa kada ošiša kosu ili poseće nokte, ili ako mu odpadnu kožne ljuspice, koje se odljušte od dela neosetljive telesne, površinske kože. Zato telo koje nikada nije bilo osetljivo, čak i pri celokupnom izlasku duše iz tela, ne može ništa da oseti, jer je sve što je na njemu bilo osetljivo i živo, već je prešlo i sasvim se združilo sa dušom, te je s’njom postalo jedno biće, koje se više nikada neće od nje razdvojiti.
11. Eto sada si upoznao šta je prava poniznost i šta sa njom dosežemo i zato ćeš se unapred potruditi za tu vrlinu! Ko se najsavesnije upravlja po tome što sam upravo rekao sam će se uveriti, da te, veoma lako razumljive besede i ako rečene bez praznog govorničkog sjaja, ne dolaze od čoveka već od Boga. Ko se po njima upravlja i živi, hoda po pravom putu ka istinitoj najunutrašnjoj, duhovno životnoj potpunosti. – Sada Mi ti reci, da li ti je sve to postalo jasno i razumljivo!” (jl.GEJ.04.083)

Jednom drugom prilikom Gospod govori o preteranoj i pravoj poniznosti:

1. “Marko nam dade znak, da svi sednemo na pripremljene klupe a Kornelije pozva Zorela, da sedne na njegovu desnu stranu.
2. Zorel braneći se reče: “Visoki gospodine i zapovedniće! Pogledaj, moje mesto je tamo blizu one kućice od drveta kod poslednjeg stola sklepanog od dasaka, za kojim sede vaši poslednji i najmanji službenici i sluge, a ne ovde na tvojoj desnoj strani gde se nalazi prvi astal i to još stolnjakom pokriven! To bi bila baš lepa vežba iz poniznosti, koju mi je Gospod svega života, iznad svega preporučio i položio na srce”.
3. Rekoh Ja: “Prijatelju Zorel, za to je dovoljna tvoja volja! Zato učini Korneliju tu uslugu! Istinska poniznost ne iskazuje se spolja, već u srcu i u skladu sa potpunom istinom. Pođi u Jeruzalem i pogledaj tamo farizeje i sve pismoznance, kako sa poniznim obrazima i poniznom odećom hodaju unaokolo; pri tome srca njihova puna su najsmrdljivijeg ponosa i duboko do dna pakla mrze svakoga ko ne pleše tako kako oni zvižde, a znamo da i kralj, kome je čovek važniji od vlastite krune i žezla, može biti isto tako ponizan kao poslednji prosjak na ulici! Ako tako razmisliš, onda ćeš već izdržati na Kornejijevoj desnoj strani tu za našim stolom”.
4. Na to, reče Zorel: “Ako je tako, onda je u redu”. – Te ode i sede tamo, kako je to Kornelije poželeo.
5. Kornelije mu odgovori: “Eto tako dragi prijatelju, baš sam iz sveg srca zadovoljan! Ipak, u buduće ćemo živeti i raditi zajedno, u imenu Onoga koji nas je prosvetlio! A u odnosu na pravu poniznost, mislim ovako: U srcu moramo biti puni istinite poniznosti i ljubavi prema bližnjemu, ali prema spolja, nesmemo se time hvalisati; ako se spolja, suviše duboko-slugarski klanjam drugim ljudima, tada ih činim ponosnima i oduzimam sebi mogućnost da im služim u svemu što bi im bilo od koristi.
6. Nešto poštovanja, kojega već kao čovek očekujem od svoje sabraće, nesmem nikada da izgubim, jer bez toga ne mogu nikoga u dobru da podržavam! Zato budimo oboje u svom srcu ponizni što više; a pri tome, ništa nećemo da izgubimo od svog spoljašnjeg ugleda.
7. Imaćemo veoma često priliku da vidimo kako siromašni ljudi moraju za svoje preživljavanje da rade beznaćajne i veoma prljave poslove. Da li i nas dvoje, da bi krunisali svoju poniznost, treba da idemo i čistimo kaljuge i septičke jame?! Mislim da to nije najpotrebnije; dovoljno je već da ljude koji se bave takvim poslovima, zbog toga u svom srcu ne smatramo manje vrednim od sebe, koji smo od Gospoda dobili sasvim drugu službu.
8. Prvo, nas dvoje moramo da poštujemo našu službu i sebe, ali ne zbog nas, već zbog ljudi za koje obavljamo našu dužnost. Čak i ako je to baš i potrebno, ne smemo sami čistiti kaljuge i septičke jame, već moramo taj posao prepustiti onima, kojima je Gospod i priroda to odredila. Nas dvoje ne bi to ni izdržali, jer još od mladosti toga nismo naviknuti. A i Gospod od nas to ne zahteva; Ali, kao Otac svih ljudi, On zahteva, da u svom srcu ne ponižavamo ni jednog čoveka, čak ni najvećeg grešnika, već da upotrebimo sva sredstva kako bi spasili njegovu dušu! Eto na takav način, verujem da ćinimo dobro i pred Bogom i pred ljudima”.
9. Rekoh Ja: “Da, tako je u redu! Istinska poniznost i istinska ljubav prema bližnjem zaista prebiva u vašim srcima – a ne na spoljašnosti kao kod farizeja!
10. Ko se bez potrebe meša među pomijama i đibrom, mora prihvatiti činjenicu da će ga jednom svinje pojesti.
11. Isto tako prava poniznost ne zahteva da bisere Moje nauke stavljate pred svinje. Naime, to mogu biti i ljudi koji su gori od svinja i kojima Moja nauka ne odgovara; te ove ljude sa pravom radije upotrebite za čišćenje kaljuga i septičkih jama, pre no što im objavite Moju nauku i Moje ime!
12. Pri tome nemojte da procenjujete čoveka po njegovom oblačenju i po njegovom dostojanstvu, već jedino po ponašanju, po njegovom srcu i po njegovoj duši! Ako je duša dragocena, krotka i strpljiva, tada mu objavite evanđelje i recite: `Mir sa tobom u imenu Gospodinovom i sa svim ljudima na zemlji, koji su dobre volje!` Ako je tako unapred blagoslovljeni čovek istinito dobre volje i dobroga srca, blagoslovljeni potpuni mir ostaće u njemu i objavljeno evanđelje će u njemu ubrzo izroditi najlepše nebeske plodove. I tako, kada na ljudski način razmislim, izgleda da bi sada moralo biti svima sasvim jasno šta je i kakva je prava poniznost!” (jl.GEJ.04.086)