32. Buđenje

 

 

Ako pogledamo malo pažljivije dešavanje oko nas, primetićemo, da je današnje društvo uglavnom usmereno samo na spoljno – na materijalno postojanje. Tako usmeren čovek sve što traži, skoro uvek traži oko sebe – van sebe: svoju sreču, ljubav, slobodu, pa čak i krivca za svoje neuspehe. Takav čovek duboko veruje da je to sasvim ispravno – da zna, međutim, on svoje neznanje pomoču verovanja održava kao znanje, jer kada bi znao, tražio bi sve to unutar sebe.
Sve je u nama, i sreća i nesreća, i dobro i zlo, lepo i ružno, istina i laž, ljubav i mržnja … Sa našom slobodnom voljom, mi se odlučujemo ili za ljubav, ili za mržnju; za istinu ili za laž …
No sasvim sigurno je, da nikada nećemo da se odlučimo za ružno, več uvek samo za lepo! Međutim, da li je to “lepo“ istovremeno i korisno, dobro, ispravno, zdravo, pravedno? Da li nas to “lepo“ čini možda zavisnim, pa nam to “lepo“ vremenom počinje da ugrožava našu zajednicu, našu porodicu, naš život? Da li smo baš uvek spremni da se odlučimo za zaista pozitivan aspekt? Zapamtite, niko ne može da vam nametne loša osećanja, ako vi to sebi ne dozvolite. Zapamtite još i ovo: Samo ja sam taj, koji određuje kako ču da se osećam i kako ću da se ponašam, a To znači, da sam samo ja taj, koji kod sebe može nešto i da promeni.
Znamo, i svedoci smo, da se na celom svetu kako lokalno tako isto i globalno neprestano dešavaju neke promene. Celokupno čovečanstvo, zajedno sa našom planetom zemljom, nalazi se takođe u stalnom stanju nekog kretanja, neprekidnog menjanja - razvoja. Međutim, dobija se snažan utisak, da su promene koje se dešavaju u našem vremenu, izrazito naglašene, snažnije, korenitije, nemilosrdnije, katastrofalnije ...
To nije vidljivo samo spolja, kroz nebrojene raznorazne prirodne katastrofe. To je očigledno izraženo i u međusobnom odnosu močnih ljudi, prema nemočnim; bogatim, prema siromašnim. U sve večem i bržem raslojavanju ljudi na one “kojima se može“ i koji su “uspeli“, i na one koji to nisu. Na bogate koji su sve bogatiji i na siromašne, koji postaju sve siromašniji. Na one koji od besa više ne znaju šta da čine, i na one koji bolesni, gladni i bedni, žive ispod nivoa čovekovog dostojanstva. Sve brže raste siromaštvo i u industrijski razvijenim zemljama …
Isto tako, sve više ljudi doživljava da im svakodnevan život postaje sve više ugrožen … intuitivno osećaju, da naviknute mustre razmišljanja, i ograničeni pogledi na život sve slabije funkcionišu …

Da li se celokupan sistem življenja na našoj planeti razboleo? Ili je svetom počeo da provejava neki nov nemilosrdan duh, koji je počeo ubrzanije i drastičnije sve da menja, kako spolja, tako i iznutra, i to sa tendencijom, da svakog pojedinca probudi, kako bi bio svesniji svog postojanja?
Izgleda, da se svi mi zaista nalazimo u fazi ogromnog toka promena koja ima za cilj, da probudi i uzdigne, nivo naše svesti, ili da potpuno uništi celokupno postojanje?
Da li to možda znači, da je potrebno shvatiti, da je došlo vreme ili bolje rečeno da nam se pruža šansa za buđenje naše - Božje esence, i da bi trebali na ovoj zemlji početi da živimo našu istinitu prirodu – našu istinitu svrhu. Da sebe opet prepoznamo kao Božja bića, i da se opsetimo ko smo u stvarnosti.

Sve prave duhovne tradicije nas uče, da čovek ovakav kakav jeste, prirodan, nije savršen niti je autentičan i da čovek nije ono što se nama čini da on jeste i upravo zbog toga čovek mora da iskusi patnju.

Čovek je isuviše uslovljen raznim spoljašnjim i unutrašnjim uticajima i zato živi kao u snu.

Zbog toga sve češće čujemo da se kaže, da je čoveku potrebno buđenje.

 

Neki mislioci tvrde, da biološko rođenje čovečijeg tela nije njegovo pravo rođenje, i da je to rođenje samo uslovljena organska reprodukcija.

Pravo čovekovo rođenje tek treba da se dogodi i to iz njegove svesne namere – on treba da hoće da se probudi.

Tada, kada se probudi, to ''drugo rođenje'', to probuđenje, to vaskrsenje, to je čovekovo pravo rođenje i autentično postojanje.

 

Upravo o tome nam govore sva duhovna učenja – sva mistika i sva ezoterija.

Potrebno je da znamo, da se kod ovakvog buđenja budi čovek, koji je nešto mnogo, mnogo više od svog fizičkog tela sa svojim malim i kratkotrajnim životom.

Čovek jeste sama egzistencija, njen svesni subjekat, njen krunski svedok – njen razlog postojanja.

No, potrebno je i to da znamo, da nije Onoga ko taj svesni subjekat osveščuje, egzistencija bi bila totalno ništavna, jer kroz čoveka budi se sama egzistencija. Zato je upravo ta cela egzistencija ulog u tom buđenju.

 

Možda ču da se ponavljam u naglašavanju, da je Bog apsolutan, odnosno On jeste Apsolut što znači da je završen, potpuno neuslovljen, sveobuhvatan, nezavisan, neograničen… da je u Njemu sve sadržano, sve omogućeno i da u Njemu sve jeste. Ništa, ama baš ništa ne može biti izvan Njega, jer za Boga ne postoji ništa što bi bilo izvan Njega.

Zato, i mi ljudi nikada nismo i nikada ne možemo biti izvan Boga, jer svi smo Njegov svesni subjekt.

Znači suštinski, Apsolut i svesni subjekt su jedno i to je konačna Stvarnost što opet znači, da je ovo fizičko razdoblje samo jedan privid – jedna iluzija – Maya, koja nam je milošću Božjom data kao šansa za brži razvoj – za bržu sposobnost buđenja – buđenja iz iluzije – iz naše kratkotrajne, prolazne i mnogo hvaljene materijalne stvarnosti…

 

Naše prolazno, kratkotrajno i privremeno Sopstvo buđenjem čemo transmutirati u neprolazno Sopstvo i to stanje neprolaznosti to je naša prava Stvarnost a sve drugo pa i čitav ovaj naš fizičko materijalni svet sa svojom prolaznom stvarnošću je jedna prolazna iluzija – jedan san – Maya.

Sada, u ovom životu, mi smo kao ''putnici u prolazu'', da bi se tamo jednom ta prividna odvojenost od Boga jednostavno rasplinula.

 

Kada malo bolje, dublje i nepristrasno promislimo, otkrićemo, da sve što smo stvarali na ovoj zemlji, sve su to iluzije naše ograničene svesti. Jer kada ta ograničena svest počinje da se širi, da se uzdiže i budi, tada počinju da se tope te iluzije i Božja realnost postaje očigledna - vidljiva.
Kada nas obuzmu ovakve misli, tada postajemo sve više spremni na unutrašnje promene, jer da bi čovek nešto promenio u svojoj okolini ili u svojoj bitnosti, mora prethodno da se za to odluči – da se “u sebi“ za to odluči. Kada začnemo sa tim unutrašnjim opažanjem svoje bitnosti, to je ujedno i početak buđenja naše bitnosti.

Ovo potpuno novo opažanje istovremeno počinje nas, ali i celu našu zemlju da leči. Ovo lečenje ne nastaje zato što nešto činimo, več zato, što smo počeli da se budimo - da se duhovno otvaramo. Esenca tog našeg novog Bi-stva sastoji se iz svetlosti, ljubavi i novoprobuđene svesti, koja donosi zdravljenje – isceljenje… da li bi to mogla biti suština ovih promena? Da li je možda to naša poslednja šansa…?
U svakom slučaju mislim, da je svako od nas pozvan, da o svemu dobro promisli i da potraži za sebe neko svoje rešenje – neki svoj put izlaska iz nastale situacije…

Pogledajmo, kako bi iz našeg traženja, moglo eventualno da sledi buđenje ?
Kada smo duboko u sebi, sobom nezadovoljni, dešava se da počinjemo da tražimo, šta bi to moglo biti uzrok našem nezadovoljstvu. Tražimo, godinama tražimo a da pritome ne znamo ni šta to tražimo, ni gde da ga tražimo, pa čak ne znamo ni to – da uopšte tražimo…
Jedino što mislimo da je tačno to je, da nam duša oseća potrebu, da se uzdigne iznad svoje svakodnevnice… da se vine u visine i prodre u dubine… da spozna još nespoznana stanja duše i da otkrije još nepoznate puteve duha… kada nas obuhvate ovakve misli, to stanje naše svesti slobodno možemo nazvati početak duhovnog buđenja.

Kako je svako traženje uvek usmereno određenom cilju, tada: “nađen cilj je najčešće samo jedna stepenica koja se mora dokazati sledećim traženjem“... (Moor,1974,502) i tako u nedogled; moglo bi se zaključiti, da je svako traženje jedan beskonačan put u našem fizičko-telesnom postojanju i zato, sve je zavisno od cilja koga čovek sebi postavi u svom životu i sasvim je prirodno, da od tog cilja tada proizlazi i put.
“Ako je cilj da rastemo u duhovnosti, to onda znači svesno, postepeno napuštanje življenja života našeg prolaznog Sopstva za račun istinitog – neprolaznog Sopstva (da svoje prolazno Sopstvo sve više bogatimo duhovnim vrednotama – elementima neprolaznog Sopstva).
Tada, ličnost sa spoznajom ustrojstva sveta čulnih podataka, polako i postepeno prelazi iz nivoa logički orijentisane svesti, i ulazi u jedan novi, viši nivo sa novim iskustvima i iskazima.
Važno je pri tome znati, da se ta nova iskustva ne suprotstavljaju svetu čulnog opažanja, kao ni pravilima i pojmovima kojim operiše naš razum. Naprotiv, on ih obuhvata i povezuje vremensko-prostorni svet, sa drugim dimenzijama naše celokupne stvarnosti, i tako postepeno 'umire' prolazna ličnost (prolazno Sopstvo) a rađa se - transmutira se – uskrsava – vaskrsava - doživljava se istinit preporod, prosvetljenost - stalna ličnost, naše večito Sopstvo.“ (Konrad Dietzfelbinger).
To je put u duhovnost, to je put povratka izgubljenog sina pod uslovom, da se sa svojom slobodnom voljom odluči za povratak – za buđenje iz uspavanosti.
Međutim, može se desiti, da neko od nas, u ovom životu spava veoma čvrsto - bez i najmanje volje da se probudi, tada neka spava i dalje, i znajte da je i to u redu… Jedino ti najbolje znaš i osečaš šta si to za svoj život predvideo, jer konačno, u ovom životu neće se baš svi probuditi… mnogi se neće uopšte probuditi – došli su (data im je šansa) i eto otišli su, baš kao da se nije ništa desilo… a više je nego sigurno, da će se svako od nas jednom probuditi – jednom, u nekoj od sledećih inkarnacija.
Antoni De Melo pokušava da nam dočara gorčinu istine kada piše: “Ako vam bude škodilo buđenje, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga“…
Pogledajmo jednu poraznu činjenicu: Psiholozi tvrde, da ogromna večina ljudi ceo svoj život provede angažujući svoj duhovni kapacitet samo 5 do najviše 10 procenata odnosno, da samo 5 do 10 procenata ljudi, žive sa svojom budnom svešću. To znači, da "Ja" živim najveći deo svog života, 90 do 95 procenata, nesvesan svoje ličnosti odnosno, da dremajući živim.
Područje nesvesnog u psihologiji (C.G.Jung) je onaj deo psihe (duše), koji nije direktno pristupačan našoj budnoj svesti i koga često nazivamo podsvest.
Potrebno je da budemo svesni činjenice, da svaka misao, svaka reč i svaka akcija uvek pokrene nešto u nama i često, to nije mnogo, ali sve zajedno gomila se u sumu, koja utiče na naš razvoj, pre svega na naše odluke. Setimo se, da nizbrdo sve teče samo od sebe. Često i ništa ne činiti dovoljno je, da se koješta pokrene i najčešće to baš i nije nešto pozitivno.
Svakodnevno i neprestano donosimo neke odluke. Pritom, potrebno je znati, da nas pogrešne odluke guraju unatrag, a samo ispravne unapred. Neke od njih su svesne ali večinom su nesvesne.
Sigurno je, da bi bilo dobro za nas, da se izvučemo iz tog našeg polumračnog, duhovnog podruma u kome boravimo i da počnemo da budimo taj ogroman, još uvek uspavan deo našeg postojanja. Očigledno, da je duhovna uspavanost jedan veliki čovekov problem.

Drugi naš problem, da ga tako nazovem, jeste, naš tempo kojim zurimo i jurimo kroz život. Žurimo od jednog termina do drugog, od jednog "moram" do sledečeg, bez pauze i odmora... jer pobogu, nemam vremena... i pri takvom tempu sasvim je logično da sve više gubimo iz vida prvo sebe - svoju celovitost, a potom i druge ljude.
Nažalost, svojom slobodnom voljom odlučili smo se za takav način života. Ubeđeni smo, da je smisao zivota sadržan u konzumiranju - u grabljenju svega... počev u gomilanju znanja, novca, moći… pa sve do nabavke koještarija koje nikome netrebaju i na koje smo več sutra zaboravili; Fromm-ov princip "imati ili biti", razumemo kao "imati znači biti". I tada, ovakvu nesvesnu jurnjavu kroz život, jednostavno nazivamo "savremeni trend".
I šta sada. Šta da uradi ovakav čovek, više uspavan nego budan, uvek umoran i hronično neispavan, koji uvek nešto želi, i koji provede skoro ceo svoj život u nesvesnom reagovanju, automatskom konzumiranju - grabljenju savremenih trendova i izgubljenih ciljeva, duboko uveren da samo sa takvim "savremenim" načinom života, treba živeti ovaj život.

U tom rvanju za svoj opstanak, mnogi posustaju, i mnogi se zaglave u depresiji, izgubljenosti, beznađu ili čak u očajanju... mnogi počinju da beže od života u neku zavisnost: novac, duvan, alkohol, drogu, u dugom pasivnom gledanju televizije, u igranju kojekakvih kompjuterskih igara, ili jednostavno u dugom spavanju, pritom zanemarivši i sebe i svoju porodicu, jer jedino što je za njih važno, to je da se utroši vreme...
Kada bi o svemu tome sasvim nepristrasno porazmislili, možda bi i uvideli da je ovo “naše” vreme izuzetno dragocen pojam ali i da život nije nikakva trka, život je učionica!
Pored toga, potrebno je da svaki od nas zna, da..."svaka preopterećenost u našem životu, svaka stresna situacija, dovodi do raspada harmonične saradnje leve (racionalne), i desne (intuitivne) polovine našeg mozga. Kada se to desi, tada dalju komandu preuzima leva - racionalna polovina. Na takav način intuitivan proces biva potiskivan i njegov uticaj sve više blokiran. Kada živimo samo racionalnom logikom, tada mi sami sebe duhovno siromašimo."(C.G.Jung)

Tokom mog dugogodišnjeg traženja - unutrašnjeg traženja, postepeno sam počeo da doživljavam jedan novi svet - unutrašnji svet, do tada meni sasvim nepoznat. Dugo je trebalo dok sam se odlučio da zavirim u taj svet i sto više sam po njemu čačkao - istraživao, sve više i više sam otkrivao, da je taj svet ustvari jedan univerzum - meni totalno nepoznat, ogroman, tajanstven, još tajanstveniji nego što je ovaj spoljašnji - materijalni univerzum koji nas okružuje.
Vremenom sam otkrio, da je to svet duha - svet misli, ideja, slika, intuicija, osecanja, i motivacija i da se nalazi ispod praga moje budne svesti. Prvo sam pomislio, da je možda to neki deo od onih 90 procenata nesvesnog u mojoj ličnosti. Tada sam postepeno i otkrio, da je taj svet ključ za razumevanje mog duha i mog istinitog Sopstva. Ujedno sam otkrio, da mi on pruža nemerljivu mudrost koja je toliko potrebna mom prolaznom Sopstvu. Sve više mi je dopiralo do svesti, da bez tog unutrašnjeg sveta ne bi bio u stanju da shvatim svoju pravu bitnost i da bi bez njega živeo samo površinom svoga života. Drugim rečima, slep za to unutrašnje bogatstvo, živeo bih, da bi jednom otišao sa ovog sveta a da nisam ni pokušao da živim svu puninu svog postojanja.
Hteo bih da naglasim, da buđenje iz duhovne uspavanosti treba da nam bude najviši cilj u našoj duhovnoj praksi. To znači, da spoznamo naše istinito Sopstvo i da njegove životne principe što više integrišemo u naše prolazno Sopstvo - u naš svakodnevni život.
"Več vekovima mudri ljudi svih tradicija, na svom duhovnom putu duhovnošću oplemenjuju našu stvarnosti i tako počinju da nam pokazuju, kako se 'otvaraju srca' - počinje tiho buđenje. Počinje da se topi strah i bes; tvrdičluk i ljubomora nestaju; zadovoljstvo (sreća) i radost je u porastu; ljubav počinje da cveta; mir i međusobno razumevanje počinju da se ukorenjuju; briga za druge ljude se budi; mudrost sazreva i mi sve više počinjemo da se bogatimo duhovnim i telesnim zdravljem... Eto, to su samo neka bogatstva, koja su svojstvena duhovno probuđenoj ličnosti…" Tako piše Roger Walsh, antropolog i profesor psihijatrije na uni. Kalifornije.

Praktično, potrebno je, da nam jednom prodre do svesti, da sve dok živimo "uspavano", sve dok sa malo svesti doživljavamo našu svakodnevnicu, naše uspehe i neuspehe u životu, dotle živimo u "podrumu" naše "kuće života". Taj podrumski život svodi se na nemilosrdno doživljavanje polarnosti - suprotnosti u našem životu, kao što su dobar i zao, uspeh i neuspeh, lepo i ružno, imati i nemati, zdravo i bolesno... itd. Život u ravni "podruma" skoro uvek je samo borba protiv najrazličitijih problema naše zemaljske egzistencije. Pritom mnogi ljudi osečaju, da su odvojeni od društva - napušteni... i tada počinje vlastito stvaranje strahova; strahova od nepoznatog i beg u podsvesno življenje. U starim tradicijama "ravan podruma" nazivao se "prostor neznanja" odnosno stanje, koje bih nazvao "stanje uspavanosti".
Kada se odlučimo na "budjenje" iz te uspavanosti, tada praktično krečemo u provetravanje i sredjivanje svog "podruma" odnosno, tada pokušavamo da sredimo nekako svoj život. Najčešće krenemo na neki od mnogobrojnih kurseva ili "radionica" kao što su: "analiza ličnosti", "autogeni trenig", "koncentrirano samoopuštanje", "Order Bert Helingera", itd.
Ono što nam je praktično potrebno u takvim trenutcima, to je da podignemo nivo naše svesti na neki nivo, koji se nalazi iznad našeg "podruma". Nije dovoljno provetravati podrum, potrebno je da shvatimo, da treba da napustimo taj podrum i da izađemo na svetlost dana...
Kada načinimo svesno taj, da ga nazovem, kvantni skok, tada pojačavamo i ubrzavamo snagu svojih misli ali isto tako pojačavamo i snagu svoje manifestacije.

Da li bi, i kako bi to mogao svaki od nas, sam sebi da pripomogne i da se izvuče iz te letargije, ili, šta nas to sprečava, da krenemo na put buđenja?
Psihlozi tvrde, da put iz iluzione šeme u kojoj smo sebe godinama uljuškavali, jeste put strahova. Kada bi se suprotstavljali našim strahovima, bolje bi ih upoznali i lakše ih se oslobodili. Istovremeno bi uzdizali vibracije našeg prolaznog Sopstva, širili bi se naši horizonti a i svest bi počela polako da se uzdiže.
Kada se kaže "postani svesan samoga sebe", to znači, da posmatram sve što je u meni ali i sve što je izvan mene, i to sve do ekstremne tačke; to je posmatranje, kao da nisam ja u pitanju, kao da se to dešava nekom drugom; znači, ništa ne doživljavam kao lično, več kao da sve to nema nikakve veze samnom, zato što to činim sasvim nepristrasno. Eto, takvo posmatranje naziva se samoposmatranje ili introspekcija, i ona uključuje u sebi i celokupnu analizu vlastitih misli, dela i postupaka. Kada smo naučili da svaki dan (uveče, pred spavanje) nad sobom obavimo introspekciju, tek tada dobijamo ozbiljnu šansu da krenemo na put duhovnog buđenja, ali i da doživimo, koliko je introspekcija nešto izuzetno – čudesno, jer tek tada čemo doživeti kako se naše iluzije sve više gube i tek tada počinjemo da upoznajemo stvari koje jednostavno rečeno, ne možemo opisati … Tada se u nama sve menja i počinje da se rađa svesnost – spoznaja, mnogi mislioci to stanje nazivaju sreća, jer tada uzdižemo našu svest na viši nivo.
Međutim, potrebno je i razumeti, da je doživljaj buđenja svesti jedan lični – subjektivni doživljaj, da je to rast u duhovnosti ali i da je taj proces nemoguće objektivno istraživati.
Posmatrajući pojam svesti iz ugla prirodnih nauka odnosno, objektivno posmatrajući, još uvek se nalazimo na jednom nedovoljo poznatom terenu. Prof. T. Mentzinger sa univerziteta u Mainz-u tvrdi da: "... problem svesti zajedno sa pitanjem nastanka našeg univerzuma, danas je još uvek van granica čovekove spoznaje."
Međutim ono što sigurno znamo, to je da svest jeste jedan duhovni princip, i kada govorimo o nivoima svesti, tada je reč o nivou naše duhovnosti. Zato, kada ovde govorim o "buđenju", tada mislim na duhovno buđenje.
Pod duhovnim buđenjem podrazumeva se spoznaja naše "stvarne-istinite prirode", koja je u nama, i istovremeno u čitavom kosmosu. To je spoznaja, da je u stvarnosti svako od nas - ljudi ovog sveta, mnogo, mnogo više, nego samo jedno prolazno materijalno telo. To je spoznaja, da smo sastavni deo večitog Božjeg polja svesti, koje svojom nemerljivom inteligencijom i stvaralačkom snagom omogučava postojanje sveta iskustva u kome boravimo svi mi - ljudi ovog sveta.
Odlučiti se za duhovno buđenje znači, da svesno želim da probudim svoje potisnuto sečanje na moju prabitnost, čiji koreni se nalaze u duhovnom svetu. To ujedno znači, da želim da obogatim moje "Ja" - moje prolazno Sopstvo, znanjem i iskustvom mog neprolaznog Sopstva. Nažalost, najčešće i nismo svesni da postoji to naše neprolazno Sopstvo, koje svi mi bez izuzetka od samog rođenja nosimo u našoj bitnosti.
I tako, svako ljudsko biće rođenjem počinje da gradi svoju novu ličnost, koju poznajemo kao Petar ili Snežana. Tu ličnost počinju roditelji da izgrađuju, pa onda okolina, društvo, država, crkva ... da bi odrastanjem postepeno svaki od nas preuzeo taj posao i polako i sve više i više izgrađivao i iskustvom i navikama bogatio taj bastion - svoj život - svoje "Ja", ili kako bi to mislioci rekli, svoje prolazno Sopstvo. Prolazno zato, jer sve što egzistira - sve što je materijalno, ima svoj početak i svoj kraj.
Potrebno je da znamo, da kada priznajemo i prihvatamo samo materijalni deo našeg postojanja, tada sakatimo našu sveukupnu stvarnost.
Ali, potrebno je još i da znamo, da duhovno buđenje ne može da nastane samo zato, što to neko želi. Duhovno buđenje je dug proces koji započinje onda, kada su u nama ispunjeni-sazreli svi potrebni preduslovi odnosno, kada se otvorimo za duhovnost i kada počinjemo da uzdižemo svoje biće na viši nivo frekvencije.
Sigurno je, da ovo pisanje ne može nikoga duhovno da probudi. Može eventualno, da nekome pruži samo neke impulse ili neka opšta uputstva o putu duhovnog buđenja, jer ako sam ja duhovno uspavan, tada i ne znam da takav put uopšte postoji. Iz ličnog iskustva mogu da kažem, kada je čovek duhovno uspavan, kako da se probudi, ako su svi oko njega duhovno uspavani? Zamislite, da su svi ljudi oko vas uspavani! U takvoj situaciji nema nikoga ko bi mogao da vas probudi. Sa druge strane, da bi neko mogao da pokuša da vas duhovno probudi, mora on sam več da ima duhovno probuđenu svest, no i pored toga, i u svakom slučaju, uvek mora neko ili nešto da bude uzrok vašem buđenju i to pod uslovom da vi zaista želite da se probudite.
Dešava se, da taj uzrok bude tako tih i spontan, da ga naša svest uopšte ne registruje. No sigurno je, da se ponekad i desi, da taj uzrok bude snažno doživljen, snažno kao neki šok. No u svakom slučaju znajte, da je to uvek Milost Božja.
Obično, čovek se teško odluči na duhovno buđenje ali kada se odluči, čak i tada je to uvek poklon iz nebesa.
Zašto je to tako? Zato, što su zadovoljstva ovog sveta isuviše slatka, da bi se čovek tek tako i iz čista mira odlučio, da se probudi iz svoje samonametnute iluzije. Zato nije dovoljno ako jedan "probuđen" uđe u vaš život čak ni onda, ako on želi da vas duhovno probudi. Niko ne može da vas duhovno probudi ako vi to ne želite, jer taj put - duh buđenja, morate sami da pronađete i sami da ga hodate i niko to ne može da uradi za vas. Potrebno je još i da znate, da je duh buđenja duhovni pojam, koji je nazamisliv bez Boga - Oca Nebeskog, Gospodara duhovnog i materijalnog postojanja. Zato, nezamisliv je bilo kakav porast svesti bez istinitog prihvatanja Hristove poruke a to je: "Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svom dušom svojom, i svom misli svojom, i ljubi bližnjeg svog kao samog sebe."(Mt.22/37-39)
Pored toga, od velike važnosti je da znamo i da shvatimo, da je biti vernik jedan pojam, a biti samo pripadnik neke verske zajednice sasvim drugi pojam. Pripadnici neke religije najčešće samo veruju i najčešće ne praktikuju čistom - nesebičnom ljubavlju sve svoje verovanje. Zašto? Samo zato, jer im je svest - svesnost, još uvek na niskom nivou razvoja. Drugim rečima:..."jer ne znaju šta čine !"(Lk.23/34)
Da, upravo to, ne znamo šta činimo! Kako drugačije da razumemo činjenicu, da je egoizam danas osnovna pokretačka snaga savremenog čoveka … to je tako priznali mi ili ne. Razmislite, i ja i vi i ogromna večina ljudi ovoga sveta spadamo u tu masu, u tu gomilu ljudi. Izuzetci su tako retki, da je skoro besmisleno pominjati ih. Neću da kažem da su svi ljudi loši, ne, ljudi su jednostavno uspavani, potrebno je da se probude! Potrebno je da odbace svoje iluzije i to je problem! Problem zato, što su te iluzije postale navike, a čovek će svojim mislima pre da premesti brdo sa jedne strane reke na drugu stranu, nego što će pristati da se odrekne svojih iluzija – svojih navika koje ga ne oplemenjuju.
"Tražite i naći ćete", uči nas Hristos, misleći na duhovnost – na carstvo nebesko, a šta vi mislite šta to ljudi traže? Traže uglavnom svoj lični interes, isto kao što ga i ja i vi tražimo, a tražimo ga prvo za sebe, pa tek onda eventualno i za druge ali prvo za sebe.

Antoni De Mello, govornik britka jezika, studirao filosofiju, teologiju, psihologiju, bio je poznati psihoterapeut i jezuitski sveštenik, koga se katolička crkva odrekla, u jednom predavanju između ostalog, kaže:
"Pokušajte da zamislite mogućnost, da nikada više ne budete razočarani, nikada prevareni, nikada povređeni, napušteni, odbačeni… Tu mogućnost možete imati, potrebno je samo da se otarasite – da se oslobodite svojih lažnih ideja, svojih iluzija, svog varanja samoga sebe.
Ako ne budete više varali samoga sebe, verujte mi, nećete više varati ni druge ljude; tada ćete voleti ljude. U suprotrnom, živećete svo vreme u zabludi o drugim ljudima, živećete sa vašim iluzijama ali isto tako i u neprekidnom sukobu sa stvarnošću.
Kako da otkrijem ko sam ja ili, još bolje pitanje je: šta je to"ja"?
Da li ćete možda reći, da ste sve drugo razumeli i shvatili, samo ne ko je i šta je "ja"? Da li ćete možda reći, da ste razumeli astronomiju, crne rupe i kvazare, da ste upućeni u informatiku, pa ipak ne znate ko ste ili šta ste? Ili, možda mislite, da ste shvatili ko je Isus, a istovremeno ne znate ko ste vi? Kako onda možete shvatiti Isusa, kada još ne znate ko ste vi!? Pobogu, pa vi još uvek spavate! Probudite se!
Sve dok nije shvaćena potreba za buđenjem, živećemo u žalosno-glupim situacijama, gde su religiozni ljudi sukobljeni u sramnim – idiotskim ratovima, gde međusobno ratuju hrišćani, muslimani, jevreji, katolici, pravoslavci… I zašto ratuju? Zato jer ne znaju ko su, jer kada bi znali, ratova ne bi bilo.
Možda je za večinu ljudi previše potresno da shvate, da su skoro svi ljudi egoisti (osim veoma retkih osoba koje su budne - probuđene), zato, što slede samo svoj lični interes, na sasvim sirov ili rafiniran način".

Najpogubnije je, kada religiozni ljudi svoje verovanje praktikuju na pogrešan način - ili na fundamentalistički način. Tek buđenjem - duhovnim buđenjem počinje širenje svesti i tek tada počinjemo da vidimo a ne samo da gledamo; tek tada počinjemo da čujemo a ne samo da slušamo; tek tada počinjemo da činimo a ne samo da pričamo i govorimo; i tek tada počinjemo da živimo osnovni princip Hristovog učenja: "Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima …"(Mt.7/12)
Uslovi za duhovno buđenje su u osnovi sasvim jednostavni ali istovremeno za materijalno usmerenog - savremenog čoveka, izuzetno teški. Teški pre svega zato, što su atributi za duhovno buđenje sasvim suprotni od stremljenja kojem teži naša - čovekova egoistička priroda.
Potrebno je još i da znamo, da je istinita poniznost, osnovni činilac ličnosti koja teži ka duhovnom buđenju. Da bi mogli da se razvijamo u smeru prave, istinite poniznosti (više o istinitoj poniznosti vidi u poglavlju "o ponosu i poniznosti"), potrebno je da živimo na skroman, jednostavan način odnosno, potrebno je da živimo životom koji je pun samoodricanja i pun nesebične ljubavi prema Bogu, prema svom bližnjemu i prema celokupnom materijalnom postojanju.
Pogledajmo kako nam to Hristos objašnjava:
15. "Da bi čovek mogao, sebe da uzdigne na viši nivo svesti, i zaista spoznao znanja tog nivoa, mora prethodno sebe da spozna (to znači, svaki tragač koji traži i istražuje sebe - svoju unutrašnju prirodu, mora sebe i da "nađe" - mora sebe da spozna). Jer niko ne može, iz svoje materije (materijalnog tela), da sagleda duhovni deo u drugoj materiji, pre nego što sagleda - spozna, svoju ličnu duhovnost. Kada je čovek sebe spoznao, i u izvesnom smislu sebe pronašao, tek tada če mu biti omogučeno i pokazano, da više ne sme da deluje samo njegova materija (ne samo telesno delovati), več mora da se navikne da deluje i duhom.
Na početku, biće mu pokazani mali problemi, gde duh može da deluje bez pomoči materije. Postepeno duh će se sve više širiti - razvijati, sve dok ne dostigne svoju potpunost. Tada će njegova Apsolutnost, u jednom jedinom trenutku biti sposobna da spozna mnogo više, nego što to može njegova materijalna spoznaja u uobičajnim materijalnim uslovima jednog veoma dugog vremenskog perioda." (jl.GEJ.ns.031.15-16)

Pogledajmo kako teče budjenje jednog novoga života u majčinom telu, jer to je istovremeno početak njegovog učenja. Dr. med. Ludwig Janus, psihoanalitičar sa instituta za psihoannalizu Frankfurt-a piše:
"Svako dete još pre svog rođenja živi u potpunom majčinom miljeu – kako telesnom tako i duhovnom. U njoj, još nerođeno dete, počinje istovremeno da razvija sve svoje osnovne organe za telesni i duhovni uticaj. Zato, "buđenje" - početno razvijanje detetovog mozga u velikoj meri zavisi od miljea, u kome majka živi: Ako je još nerođeno dete vrlo uplašeno, tada će pre ali i više da razvije sinapse za strah, nemir i stres a manje za zadovoljstvo i sreću. Sasvim suprotno se dešava, kada je majka za vreme trudnoće u fizički i psihički povoljnim uslovima, jer tada se dete oseća željenim. Isto tako, još u majčinom telu, u detetu se snažno utiskuju dubinske emocije. Celokupan osnovni i srednji region u kojima se generiraju osećanja, utiskuje se pre rođenja, isto kao što se u majčinom telu razvija i detetovo telo..."
Znači, ako se majka nalazi na višem duhovnom nivou i novorođenće će imati slične sklonosti. Sve to nam govori o važnosti i značaju duhovnosti u našem životu.
Po rođenju, roditelji najčešće svojim vaspitavanjem detetu utiskuju u potsvest navike, kasnije i u svest principe, koji bude i jačaju uglavnom egoističnu naklonost. Najčešćsce roditelji smatraju, da je za decu najvažnije, da što pre i sto više stiču znanja potrebna za svakodnevni opstanak, jer pobogu ... znanje je sila, znanje je moč!
Potrebno je da shvatimo, da je veoma važno da se deca vaspitavaju u harmoniji odnosa duhovnog i materijalnog ... prevashodno duhovnog. Praktično, kada dete krene u školu, trebalo bi da poznaje, ne samo brojeve i azbuku, več i sve vrline, koje uvek treba da imaju prednost nad znanjem. Na takav način roditelji nastavljaju proces duhovnog buđenja koji je počeo več u majčinoj utrobi. Samo na takav način vaspitanjem stvaramo stabilnu ličnost i samo na takav način lakše je suprotstaviti se egoističnim tendencijama i izazovima, kojima smo izloženi u svakodnevnom životu. Pogledajmo šta nam u tom smislu govori Hristos:

Rekoh: ''Ovo što vam sada govorim nije evanđelje; ali to je što je, jedna istina, koja će vremenom doneti i dobroga, te će čovek ozdraviti od velikog praznoverja u odnosu na znanje. Sada još nije došlo vreme, da o tome više sazna; sada je pre svega reč o tome, da se iz postojeće ljudske larve načini istinit i potpun čovek.
To se postiže samo onda, kada čovek prvo sam sebe spozna a posle toga i Boga, i da Ga ljubi iznad svega i svom svojom snagom. Ako je čovek jednom sposoban da prima Duha Svetoga – Boga, tada će biti prijemljiv i sposoban da shvati sve druge, do sada još ne-otkrivene istine!
Ako mu sa naukom odmah napunimo glavu, ništa neće razumeti i samo će o svemu razbijati glavu te bi mogao još samo da ima duhovne (psihićke) probleme!
Zato je najvažnije: Pre bilo kakvog kljukanja naukom, ljudi moraju postati istiniti ljudi u suprotnom, bilo koja i bilo kakva nauka im može više štetiti nego doprineti da budu dobri ljudi. Svaka nauka zapošljava samo razum, čije sedište se nalazi u mozgu; pritom srce kao osnova Života ostaje nedodirnuto – neotesano, sirovo i divlje, kao kod zveri, te uz pomoć nauke čovek može da čini više zla nego bez nauke; kod bezbožnog srca, nauka je osvetljenje za zlo svake vrste!
Zato, prijatelji i braćo, slepom čoveku prvo treba dati u srce pravu svetlost života, kako bi takva svetlost prvo prosvetlila dušu i razum i potom će sva nauka ljudska da bude pravi blagoslov!
Za svaku pohvalu je kada se mnogo toga zna, zato što time možemo mnogim ljudima da pomognemo i da im damo dobre savete; ali mnogo bolje je istinito ljubiti! Jer ljubav probuđuje i oživljuje; a nauka samo zadovoljava i kad nas zadovolji, mi umorni legnemo u krevet da se odmorimo!
Zato, gola nauka može nekome da pomogne samo na kratko a iznad svega šteti buđenju duha; ali ako nauka postepeno proizlazi iz svetlosti duha, onda je takva nauka puna životne topline koja oživljava. To je kao kod sunca, koje nam daje ne samo svetlost, što čine i neki drugi izvori svetlosti, več nas još i oživljava, jer njena svetlost nam daje životnu toplinu, koja u sebi sadrži mnoge skrivene činioce pa i takve, koje još više potpomažu Životu!
Verujte Mi, bezbrojna čuda koja kruže u nemerljivom prostoru oko vas, nevidljiva i neshvatljiva, sadržana su i sakrivena u duhu svakog čoveka; zato pre svega trudite se da potpuno probudite svoj duh, videćete tada što ni jedno ljudsko oko nije videlo i ni jedno čulo nije osetilo i sve to u vama samima i to sa najvećom jasnoćom i najčistijim osećanjima.
Oni koji u Meni prepoznaju Boga, Sina čovećijeg, oni će još u ovom životu primiti i osetiti blaženost čiju veličanstvenost i osećajnost još nije osetilo ni jedno ljudsko čulo!'' (jl.GEJ.03.175).

Jednom drugom prilikom Hristos je to ovako objasnio svojim učenicima:
"Kao što šira treba vrenja ("svoje vreme"), da bi se promenila u dobro vino, slično vrenje potrebno je svakom čoveku u svojoj ćudi, ako hoće da pređe u punu i istinitu duhovnost.
Pogledaj. Ako čovek ima sve što mu treba, tada se oseća dobro; ne brine, ništa ne radi, samo uživa i veoma malo ga interesuje da li postoji Bog, da li postoji život posle telesne smrti, da li je čovek nešto više od životinje ili je možda životinja nešto više od čoveka. Baš ga briga za planine i doline, nije ga briga ni za leto ni za zimu; pošto leti nađe neku senku ali i kupalište da se ohladi a za zimu ima toplu odeću ali i peć da se ogreje.
Isto tako sve jedno mu je, da li je leto rodno ili nije; pošto je sebe obezbedio svim potrebnim stvarima za sledećih desetak godina, a ima i dosta novaca da može kupiti ako mu nešto zatreba.
Vidiš, takav čovek tada živi tako lagodno, kao ugojen priplodni bik u štali, i ne razmišlja ništa više od priplodnog bika, ali isto tako i nije ništa drugo, do životinjski uživalac u čovećijem obliku.
Ako bi prišao tom čoveku te mu počeo propovedati evanđelje o carstvu Božjem, učinio bi ti isto što bi priplodni bik učinio dosadnoj muvi, koja mu u štali narušava njegovo udobno preživanje; te zamahne repom po gostu koji ga ometa, pa muva mora brzo da pobegne da je ne bi povredio ili čak ubio.
I gle, takav bezbrižan proždrljivac daće znak svojim slugama da te najure, a sluge koji takođe nisu ništa drugo do rep takvog bezbrižnog uživaoca, koji su zato i tu da teraju muve, zaista će te najuriti; očigledno je da ćeš što pre pobeći na sigurnu udaljenost. Razmisli sada, kakav efekat je imalo tvoje najavljivanje evanđelja jednom proždrvljivcu.
Takvim bikovima Ja znam da učinim propovedanje sasvim drugačije; dopustim da ih zadesi jedna zemaljska nesreća za drugom; sa time utonu u svakovrsne brige, strah i teskobe pa začnu razmišljati, tražiti i postavljati sebi pitanja te se pitaju, kako je moguće da budu pritisnuti sa svih strana, kada nikada i nikome nisu načinili nikakvu nepravdu, i živeli su uvek kao uredni i pošteni ljudi!
A sve to im se događa samo zbog nužno potrebnog vrenja.
Na nivou pravoga vrenja, kod takvih ljudi javlja se žudnja za prijateljima, koji bi mogli da ih opet smire; i tada pođi ka njima te im najavi evanđelje, tada će te poslušati i nikada više neće podići svoj ponosni i besno mahajući rep... (jl.GEJ.01.219.2-10)

Put pravog, unutrašnjeg vrenja u čoveku, taj put promene i razvoja svesti, uvek je pun unutrašnje svetlosti (potrebno je da shvatimo, da je unutrašnja svetlost u nama, nosioc informacija), pri čemu se naša svest širi uz istovremeno buđenje našeg "unutrašnjeg znanja", i tada postaju vidljivi sasvim novi kvaliteti, o kojima smo več govorili. Samo, unutrašnje - duhovno buđenje, dešava se uz pomoć unutrašnje svetlosti - informacije, duhovne energije eteričke energije kao i aktiviranjem energetskih centara u našem telu. Sve to proširuje našu moć opažanja i povečava stabilnost unutrašnje svetlosti (informacija) u ćelijama našeg tela. Na taj način, naše telo dobija mogućnost da prima višestruku duhovnu energiju – snagu, odnosno, eteričku energiju a time prvo jača naš imuni sistem, i ujedno postajemo sposobniji, da svoj život svesnije gradimo; da ga razvijamo smerom duhovnog buđenja, u samospoznaju, pa u prosvetljenje.
U toku procesa duhovnog buđenja, naša duša se postepeno uzdiže na jedan viši nivo, i tada i svest počinje da se identificira sa dušom. Na takav način naš život, naše misli, osećanja i naše aktivnosti postaju sve više produhovljeni. U takvoj situaciji naš duhovni život, sada sa mnogo više impulsa postaje jasniji i pregledniji; sve više nam je moguće da prepoznajemo sakrivene stranice naše podsvesti a time nam je omogučeno da pravovremeno reagujemo na situacije koje bi mogle da štete našoj duši ...
Ako razmišljamo u smeru ravoja naše ličnosti, onda je logično i razumno da prihvatimo, da se sa porastom duhovnih sposobnosti našeg mozga, razvija i sveukupna ravan naše svesti i to sve do najvišeg Sopstva (C.G.Jung). Tako razmišljajući proizlazi, da je moj "Ja" ustvari hibrid, jer je u stvarnosti kao jedinica – jedna celina, sadržan, istovremeno iz materijalnog i duhovnog aspekta. Samo, mi sami smo svojim načinom života, svoj duhovni aspekt zatrpali isključivo materijalnim dobrotama odnosno, udavili smo ga materijom.
Naučno rečeno, takozvani Ego, sebe doživljava odnosno, moj mozak sebe doživljava kao ograničen subjekat u prostoru i vremenu i u "sada i ovde". Međutim, svojom identifikacijom, "Ja" sebe uzdižem na neki veštački način daleko iznad "ovde i sada". Pogledajmo, najčešćsce i na prvom mestu, "Ja" sebe identifikujem sa svojim telom, onda mojim razumom i osećanjima; potom sa mojim partnerom i porodicom, domovinom, državom i kulturom, mojim pozivom, imovinom i mojim socijalnim položajem, sa mojom prošlošću ali i sa pretstavom moje budućnosti itd ... Koliko sam se sa svime tim identifikovao, to ču primetiti, ako uopšte primetim, tek kada dođe opasnost da nešto od toga izgubim.
I eto tako, to osećanje, da sebe identifikujem sa stotinak stvari a da sam ipak jedna celina, to Ego-osećanje se kod duhovno probuđenog sasvim izgubilo. Zato je duhovno buđenje jedna radikalna promena ili drugim rečima to je transformacija psihe - transmutacija ličnosti, pošto se svaka identifikacija gubi i ujedno nestaju svi oblici egzistencijalnih strahova.
Možemo slobodno reci, da duhovno probuđen znači ostvariti potpunu samospoznaju, znači shvatiti činjenicu "ko sam", i to još znači, potpuno sagledati svoj Ego, a da se pritom više ne identifikujem sa njime. Ujedno to znači, "da posedujem višu svest, veću slobodu i jedinstvo u svom životu i da polako ali sigurno izdižem svoju svest izvan vremena, i ako se još uvek nalazim u prostoru "... (Daskalos)
U svakom sučaju, hteo bih još da naglasim, da bi mogli, da u nama razvijemo pravo i istinito buđenje duha, moramo razumeti i shvatiti, da sve što nam razum govori, to mora da dotakne srce duše naše. Ako ne naučimo da srcem oplemenimo naše misli i naša dela, tada postoji opasnost da razvijemo jednu sterilnu intelektualnu uobraženost, koja je velika smetnja za bilo-kakvo duhovno buđenje.
Daskalos, koji se rodio sa izuzetno visokom i sveobuhvatnom svešču, i koji se “kretao” sasvim slobodno i sa punom svešču van vremena i prostora, po ovostranim kao i po onostranim svetovima, ovako nam savetuje:
"Da bi dostigli prosvetljenost, potrebno je da se pređe veoma dug put samoodricanja, koji je po svim merilima naše materijalne svakodnevnice izuzetno težak, strm, uzan i trnovit, ali koji se uz Božju pomoč može savladati. Kada se i to savlada, tada smo našu svest podigli na najviši nivo, na nivo 'Samo-Nadsvesti', koja je ustvari naša totalna Svesnost unutar egzistencije (sadašnjost - prošlost), ali i totalna Svesnost u carstvu Bi-stva. Ovaj nivo Nadsvesti prerasta našu ograničenu pretstavu o vremenu i prostoru i ne može se rečima opisati. No i pored toga, ona (nadsvest) je uvek prisutna unutrašnja karakteristika našeg Duh-Sopstva i najvišeg stanja svesti svakog duhovnog bića, i zatoi je potrebno da je probudimo". (Za više, o svesti, pogledaj poglavlje "O nivoima ispoljavanja svesti duše").

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži