29. O istinitoj mudrosti i delima ljubavi

 

 

Savremeni mislioci tvrde, da su znanje i mudrost međusobno prilično srodni jer se nemogu niti naučiti niti kupiti. Ustvari, znanje kao i mudrost, ....”mogu biti uvek samo rezultat vlastitog doživljaja, odnosno posledica potpuno lične – individualne spoznaje; što je metafizičke prirode, nadempirijski, odnosno doživljaj koji je iznad svakog iskustva."
Ipak, i ako su “prilično srodni” iz nekog ugla posmatranja, nikada ne možemo sumom svog znanja, da dosegnemo mudrost, pošto je mudrost kao vrlina, veoma zavisna od svih ostalih vrlina.
Postoje tvrdnje koje kažu da svako naše “ovosvetsko”znanje, spada u okvir našeg ličnog bogatstva, te nam je kao i svako drugo bogatstvo, jedna od najvećih smetnji da dosegnemo istinitu mudrost.
”Možda je moguće pokušti da aršinima razuma opišemo istinitu mudrost, ali znati, razumeti i na kraju shvatiti, da li je to stvarno moguće?” Da li je uopšte moguće, suštinu mudrosti obuhvatiti  ređajući jedno slovo za drugim?”
Jedno je sigurno, a to znamo iz iskusva: ....znanje bez mudrosti može da bude razorno, pogubno i veoma uništavajuće, čak i po čitavo čovećanstvo.

Pogledajmo jednu interesantnu priču o mudrosti, koja potiče iz daleke prošlosti i za koju se kaže da joj se ne zna poreklo:
“Jednog dana, na jednoj učaurenoj larvi leptira pojavila se mala rupica – znak, da se rađa leptir.  Već satima je jedan radoznali čovek, posmatrao čitav taj proces rađanja – grčevitu borbu još nerođenog leptira za život, ne bi li svoje telo provukao kroz tu malenu rupicu.
U jednom trenutku sve se umirilo i izgledalo je kao da se budući leptir umorio ili možda čak zaglavio i da vlastitom snagom dalje više ne može.
Eto tako je zaključio naš dobronamerni čovek koji je posmatrao to rvanje za život, te odluči da pomogne leptiru. Uzeo je male makazice, pažljivo rasekao čauru i tako pomogao leptiru da bez muke izađe iz svog omotača. Čovek je bio iznenađen kada je video da je iz čaure ispalo sićušno i osakaćeno telo leptira sa sasvim zakržljalim krilima. Bio je uporan te je i dalje uporno posmatrao očekujući da se svakog trenutka krila otvore , ispruže i povećaju kako bi leptir lakše poleteo.
Od svega toga nije se ništa desilo!
Umesto toga, leptir takav kakav je bio mučio se još dva dana i onda je uginuo.
Ono što naš dobronamerni čovek nije znao to je, da je učaurenoj gusenici potrebno da se svojom snagom izbori za život u uslovima uskog prostora čaure – to je zakonomernost prirode, jer budući leptir mora svojom snagom da ispumpa životne sokove iz svoga tela u tokove krila.
Očigledno, da je leptir isuviše rano napustio svoju čauru.“
Često i mi ljudi ”guramo” sebe, pa onda i naše bližnje ili našu decu prevremeno u nešto čemu još nismo ni mi a ni oni dorasli.
Sve mora da ima svoje vreme.
I čovek mora da se bori u svom životu, kako bi savladao prepreke koje sreće u svom životu i tako jača, stiče iskustva i bogati se znanjem ali on postaje i mudriji.
Kada bi se u našem životu sve dešavalo bez prepreka, kako bi onda ojačali?
Kada bi bili sasvim neaktivni kako bi sticali mudrost?

Interesantni su sledeći stihovi, koji se pripisuju Lao Tzu, i ako ih on sam pripisuje “Žutom Caru“ – Huang Di-u, stvarnom osnivaču Taoizma:

“Kada sam molio za mudrost...
život mi je dao probleme koje je trebalo rešiti i tako sam postajao mudriji.
Kada sam molio za ljubav...
život mi je dao ljude u bedi i oskudici da bi im pomogao.
Kada sam molio za snagu ...                      
život mi je dao teškoće koje su me jačale.
Kada sam molio za hrabrost...
život mi je dao prepreke koje je trebalo prebroditi.
Kada sam molio za zadovoljstvo...
život mi je dao šanse.
Ništa nisam dobio od onoga što sam želeo...
Ali dobio sam sve što mi je bilo potrebno.“

Sve mudrosti ovoga sveta su samo ljudske interpretacije o inspiracijama dobijenim iz duhovnog sveta. Koliko su one ispravno shvaćene i da li su pravilno interpretirane, zavisi od lične sposobnosti ispravnog rasuđivanja svake individue  odnosno, od nivoa svesti svakog mislioca posebno. Možda je to najbolje izrazio Gospod rečenicom:  ....”sve dok god želiš da se šepuriš i najmanjom iskrom svoje mudrosti, ne možeš ući u Moju mudrost (jl.GEJ.03.66.07).
Istinita mudrost je teško dokučiva, teško baš kao što je i sama Istina teško dokučiva. Mi možemo da se približavamo Istini ali da “uđemo” u Istinu, možemo tek kada sa istinitim Sopstvom uđemo u duhovni svet.
Doduše, mi možemo da se pozivamo na stare Kineze, na vedska kazivanja, stare Egipčane, Salomona, antičku Grčku i na sve poznate i nepoznate mudrace, možemo da filosofiramo, da mudrujemo i da se nadmudrujemo, no ovom prilikom pogledajmo šta nam Hristos – Gospod naš govori o mudrosti:

Sledeći tekst je odlomak iz četvrte knjige “Veliko Jevandelje Jovanovo”, pisano od Lorber-a, u kojem nam Hristos govori o istinitoj mudrosti i živom čaščenju Boga. U to vreme Hristos je bio u poseti Cezareji Filipovoj (Mat.16 pogl.).

1. “Kada sam ustao a sa Mnom i svi ostali koji su više od tri časa slatko spavali, odmah sam pozvao trojicu k’Sebi pitajući ih, zašto se i oni nisu predali okrepljujućem snu za protekla tri časa.
2. Reče Matael: ‘Gospode! Ti divni! Ti najmudriji! Ko bi to mogao spavati, kada nam je Tvoja reč najmočnije okrepljenje! Svo troje smo tako okrepljeni, kao da smo celu noć najbolje spavali! Ova tri časa proveli smo u Tvom imenu – najbolje što smo mogli – te smo sa Tvojim premilostivim odobrenjem saznali stvari, o kojima još ni jedan smrtnik nije ni sanjao. Zato Ti se najsrdačnije i najtoplije zahvaljujemo; Ti si Gospode Sveprisutan i jedino Ti si sve u svemu; zato jedino Tebi sva naša ljubav i najveće poštovanje!”
3. Rekoh Ja: “Dobro, dobro, znam o čemu ste razgovarali i šta ste saznali za to vreme! Međutim sada, kada ste to saznali, zasada to zadržite za sebe ali i kasnije nemojte to da primenite bez potrebe; deca ove zemlje to ne razumeju, jer nisu od tamo odakle ste vi. No saznaćete još mnogo više, kada nad vama bude došao Sveti Duh, koga ću izliti na vas sa nebesa. Tek On će vas uvesti u svu istinu! To će biti duh ljubavi, Otac sam, koji će vas privući i učiti, da bi svi mogli da dođete tamo gde sam Ja.
4. Istinu vam govorim: Niko neće doći Meni, ako ga Otac ne privuče k’Meni! Sve vas, Otac mora poučiti, odnosno večna ljubav u Bogu, ako hoćete da dođete k’Meni! Svi morate biti tako potpuni, kao što je potpun Otac nebeski! Međutim, mnogo znanja pa čak i najbogatije iskustvo neće vas odvesti tamo, već jedino živa ljubav prema Bogu i isto tako prema bližnjemu; u tome je sadržana velika tajna ponovnog rođenja vašeg duha iz Boga i u Bogu.
5. Pre toga će svako morati Samnom da prođe kroz uska vrata najpotpunijeg samo-odricanja, sve dok ne postane kao što sam Ja. Svako mora prestati da bude nešto za sebe, kako bi lakše mogao postati sve u Meni.
6. Boga ljubiti iznad svega znaći: sasvim se sjediniti sa Bogom i postati deo Njega; a ljubiti bližnjega znaći isto tako: sa bližnjim se sasvim sjediniti, u suprotnom nemožemo ga nikada sasvim ljubiti; a polovična ljubav ne koristi niti onom koji ljubi, niti onom koji je ljubljen.
7. Kada poželiš da imaš potpuni pogled na sve strane, moraš se popeti na najviši planinski vrh jer sa nižeg vrha biće ti dobar deo vidika prikriven. I u ljubavi, da bi se mogli razotkriti njeni plodovi u vama, uvek se mora sve događati do krajnjih mogućnosti.
8. Vaše srce je njiva a dela ljubavi su živo seme; siromašni bližnji su đubrivo na vašoj njivi. Ko između vas položi mnogo semena u dobro pođubrenu njivu, obilno će da žanje. Sa što više sirotinje pođubrite vašu njivu (srce duše vaše), toliko će biti krepkija; i što više semena stavite u tu njivu, toliko bogatija biće žetva. Ko bogato seje , bogato će i žnjeti; ko oskudno seje, oskudno će i žnjeti.
9. Najviše mudrosti je u tome, da postanete mudri preko najživlje ljubavi. Znanje bez ljubavi nije od nikakve koristi! Zato ne brinite se za obilno znanje, već zato da mnogo ljubite, na taj način ljubav će vam dati ono, što vam nikakvo znanje nikada ne može dati! Dobro je i u redu je, što ste tri ćasa upotrebili za vredno i raznovrsno bogaćenje svoga znanja i iskustva; međutim sve to vašoj duši ništa ne koristi. Da ste tako marljivo žrtvovali svoje vreme u ljubavi prema bližnjem, već samo jedan dan takvog služenja veoma bi koristilo vašoj duši!
10. Šta bi vam koristilo ako se i rastopite od silnog divljenja prema Meni, Mojoj vlasti, velićini i neshvatljivoj uzvišenosti, ako pred vašom kućom plaču vaše sestre i braća gladna, žedna i smrznuta? Kako bedno i bez koristi je svako glasno klicanje i dreka u čast i slavu Božju, a za vreme te ceremonije uopšte ne čujete i ne vidite bedu bližnjega svoga! Čemu koriste bogatstva i najsjajniji darovi u hramu (crkvi), kada pred njihovim vratima sirotinja umire od gladi?
11. Zato usmerite vaša istraživanja pre svega na bedu i siromaštvo vaših sestara i braće; njima pomažite i tešite ih! Tu ćete, pomognuvši samo jednom nesrećniku, naći više nego što bi dobili time da ste proputovali sve zvezde i pritome Mene slavili čak i jezikom serafina.
12. Zaista, kažem vam, svi anđeli, sva nebesa i svi svetovi sa svom svojom mudrošću i za svu svoju večnost ne mogu dati toga, što možete dosegnuti time što ste bratu ili sestri svojoj, koji su bili u bedi i siromaštvu, istinski pomogli svom svojom snagom i svim svojim sredstvima! Ništa Mi ne znaći više i ništa bliže kao što je to, istinito delo ljubavi!
13. Ako se moliš Bogu, i sve dok se moliš, ne čuješ žalostan glas svoje jadne sestre ili brata, koji je u vreme tvoje molitve došao da te zamoli za pomoć, tada neka je prokleto tvoje prazno blebetanje, pošto je Moja čast i slava u delima ljubavi – ne u praznom blebetanju tvojih usta!
14. Ne budite takvi, kako je to nekada kazivao Izaija: ‘Pogledaj, ovaj narod Me časti i slavi usnama; no srca njihova su daleko od Mene!’, već kada Mi se molite, činite to u duhu i u celoj istini! Pošto je Bog duh, uvek Ga molite samo u duhu i u celoj istini.
15. Istinita, Meni jedino draga molitva u duhu, nije nikakvo pomeranje jezika, usta i usnica, već jedino radno ispunjavanje ljubavi. Kome koristi ako ukrasiš sa mnogo zlata grob nekog proroka, dok pri tome ne čuješ glas trpećeg brata ili sestre?! Misliš da će Mi to biti drago? Budalo! Pogledaću te ljutitim pogledom, pošto si zbog mrtvoga prečuo glas živoga!” (jl.GEJ.04.01)

Jedna Hristova parabola u pisanju “Himmelsgaben”, pokazuje nam skrivenu ljubav i mudrost Božju, i govori ovako:
“Bio jednom jedan čovek, koji je na osnovi žalosnih situacija u svetu, počeo da sumnja u Boga, da Bog ne brine više o ljudima i da sasvim mirno posmatra kako močnici i bogataši iskorišćavaju siromašne.
Tada Bog posla svoga anđela tom žalosnom čoveku i anđeo mu reče: ‘Potrebno je da upoznaš neshvatljive puteve Božje, i zato pođi zamnom!’ I tako, anđeo odvede tog čoveka u jednu palatu, kod nekog bogatog gospodara, kome je poklonio poveću sumu novca i mnogo dragog kamenja. Upravo u vreme njihove posete, kod tog bogataša pojavio se jedan prosjak, kome anđeo odmah oduze život. Potom anđeo odvede tog čoveka na kraj nekog sela, kod jedne mnogobrojne siromašne porodice, koja je živela u veoma trošnoj i već skoro polusrušenoj kući. Ovu kuću anđeo odmah zapali, no srećom siromašni stanovnici su blagovremeno spasili svoje živote.
 Kada je čovek sve to video obrati se anđelu ovim rečima: ‘Ti nisi izaslanik Božji, ti si izaslanik samog đavola, pošto činiš nepravde nad nepravdama!’
Tada mu anđeo odgovori: ‘Počuj, pa češ onda drugačije da presudiš! – Vidiš, onaj bogataš, koga sam darivao, bio je ponosan, ohol i velika tvrdica. Kada sam mu znatno povećao bogatstvo, počeo je da se hvalise i nedolično da živi i ubrzo je proćerdao čitavo svoje bogatstvo, tako da je postao ulični prosjak, koji je počeo da se kroz skroman i jednostavan život uči poniznosti.
Prosjak kome sam oduzeo život, bio je na dobrom putu, ali je upravo tog dana nasledio veliko imanje, koje bi ga odvelo na put oholosti, živeo bi nedolićno i na kraju sasvim bi otpao od Boga.
Porodica, kojoj sam zapalio kuću, bila je na pravom Božjem putu, no seljani nisu ni primećivali u kakvom jadnom siromaštvi žive. Nesrećni požar ih je probudio i čak i iz više okolnih sela, seljaci su se smilovali i udružili, te su ubrzo prilozima sagradili novu kuću a domaćin je dobio odgovarajuće zaposlenje.” (jl.him.2.158.01-05)

Očigledno je, da nužda i beda mogu služiti višem cilju; jer niko neće za večito propasti.
Sigurno je, da je naše shvatanje “dobroga” usmereno prema materijalnom svetu, i da Gospod drugačije vrednuje šta je za nas dobro, ali moramo da pokušamo da shvatimo suštinu, kada nas pita:
“...da li se sa pravom može nastupati protiv Mene i pitati Me: ’Gospode, zašto ne pomažeš siromašnima i bednima da ne propadnu?’ Vidiš, Ja nikoga ne puštam da propadne, čak ni samog Satanu, pa ni najgorim đavolima. Ali takvi kakvi su, kako bi to oni u svojoj slepoći hteli, ne mogu da ih ostavim, jer su protiv moga reda, od koga zavisi održivost svih stvari. Moram da vodim računa o zakonomernosti reda, jer svi će na kraju ipak da stignu na cilj, koji im je od strane Moga reda još od večnosti postavljen.” (jl.rbl. 2.153,06)

“Ako o nekome ne govorite dobroga, te još i prstom pokažete na njega i kažete: ‘On je propalica i zloća, zaslužio je kaznu i treba ga zatvoriti’, tada vi ne osuđujete toga koji je počinio zlo, već osuđujete Mene, Moju navodnu nebrigu i lenjost u vršenju moje dužnosti, vi ustvari pitate svoje srce: ‘Kako može Gospod da dozvoli ovakvu gadost a da to još i posmatra?
Zašto ne kažnjava ovakve propalice koje čine sva ta zla?’
Zaista, ako dozvolite da u vašem srcu ovlada ovakav sudijski duh, tada ste vi neko koji je viši od Mene, i tada čak i ako Me zovete, ne mogu da vam odgovorim; pa čak i ako snažno povičete ne mogu vam reći: ‘Ovde sam, Ja, vaš Otac!’ Jer nije u redu da deca o svom Ocu misle da je On nepravedan.” (jl.kenz.145.06-07
Nemojmo da zaboravimo Hristove reči: “Kao što vi ne možete da vidite nesrećnog i žalostnog, bez želje da mu pomognete, tako je i kod Mene – samo u daleko većem obimu – želja i sa njom svemoguća čvrsta volja, da svakom čoveku pomognem sada i večito. Izgubljeno da nađem, bolesno da izlečim, i sve što je zatvoreno da oslobodim, to je Moj smisao, Moja namera, i Moja volja; ali pritom ipak svakom čoveku treba da ostane njegova slobodna volja nedotaknuta...”(jl.GEJ.02.113.14-15)

Možda će neko postaviti pitanje a šta to znači istinita, nesebična – čista ljubav? Šta uopšte to znači ‚ljubiti bližnjega kao samoga sebe’ i kako to treba da razumemo? Možda nam je to najbolje objasnio Arhanđeo Rafael:
...“kada čovek svojom slobodnom voljom odluči, da obrazuje i oblikuje svoju ličnost po poznatom Božjem redu, mora da zna da je njegov bližnji svako, sve jedno da li bio mlad ili star, žensko ili muško, bogat ili siromah, plemić ili prosjak, prijatelj ili neprijatelj. Pored toga moramo zapamtiti i zapisati duboko u srce svoje duše, da se ne može čak ni zamisliti istinita, nesebična - čista ljubav, bez istinite poniznosti, krotkosti i strpljenja.
Kako da čovek zna da u sebi ima svega toga?
Kada čovek vidi siromašnu sestru ili siromašnog brata ili ako oni dođu njemu po neku pomoć, neka sebe preispita da li ga srce upućuje ka radosnom – veselom i beskrajno nesebičnom davanju?
Ako čovek to u sebi oseti sasvim istinito i živo, tada je on već sazreo i dovršen i to čak i onda, kada u stvarnosti nema šta da daje.
Ljubav prema Bogu i dobrovoljno se potčiniti Njegovoj poznatoj volji su u stvari nebeski elementi u srcu duše čoveka, to je prostor i bivalište Duha Božjeg a ljubav prema bližnjem to su ulazna vrata za to sveto bivalište. Ta vrata moraju uvek biti sasvim otvorena kako bi potpunost Božja mogla da se naseli u tom prostoru a poniznost, krotkost i strpljenje, to su široko otvoreni prozori kroz koja najmoćnija svetlost iz nebesa osvetljava to sveto bivalište Boga u srcu duše čovekove, zagrevajući ga sa svom potpunošću života iz nebesa.”

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži