24. O molitvi

 

 

Da li stvarno Bog od nas traži da Ga molimo? Da li Njemu trebaju naše molitve? Da li imaju nekakvog smisla hodočašća? A molitva “Krunice“, da li ona ima smisla? Šta uopšte znači “biti pobožan“? Zar neke molitve ne izgledaju kao pokušaj trgovanja sa Bogom?
Tražeći istinu o molitvi, tražeći odgovor na večito ljudsko pitanje: “da li“, “zašto“, “kako“ i “zbog čega“, prvo sam počeo da tražim, šta to drugi ljudi govore o molitvi; šta o molitvi kažu pretstavnici crkvenih ustanova, religijskih zajednica i naravno pojedinci. Konačno, uvek pojedinac je taj, koji se nalazi iza napisane reči, i ako mi kažemo, “religija nas uči“. I tako, sve religije sveta uče nas da je molitva razgovor sa Bogom – da je to put ka Bogu, i uče nas, da se treba što više moliti a uče nas i kako treba moliti.
A mi, skoro svi redom navalili na Boga, smatrajući molitvu kao molbu upućenu Bogu, da nam On što pre blagoslovi naše planove, naše ciljeve i naše odluke, i to izgleda odprilike ovako: “Gospode, blagoslovi molim Te, ovo što sam danas odlučio!“
Nama ne pada ni na kraj pameti, da bi molitva trebala da bude ustvari naša spremnost, da prihvatamo Njegove planove i ciljeve, i da ih zajedno i ostvarimo! I tako, naš egoizam koji smo prihvatili kao našu najglavniju pokretačku snagu u životu, postao je ustvari naš tamničar
Ako baš tako žarko želimo da sa Bogom uspostavimo neki kontakt, tada moramo da Mu načinimo i dostojno mesto u nama, ali gde to da dođe u nama Bog, kada je naš ego još uvek zauzeo celokupno naše srce?
 
Pogledajmo,  kako nas ljudi uče da molimo, i uopšte, šta to sve govore o molitvi:
Na www.saborna-crkva.com, pod naslovom “saborna srkva u Beogradu“, Patrijarh Pavle nas uči: “… bolje je da se molitve čitaju iz molitvenika, a da se ne govore napamet … valja se tiho moliti, s dubokim i nežnim uzdasima, oborene glave zemlji, smireno, a s vremena na vreme baciti pogled na svete ikone, kao oni, koji se stvarno osećaju grešni pred Bogom …“
Na istom sajtu pod naslovom “molitva“, piše: “Možemo se moliti unutrašnjom molitvom, ali s vremena na vreme potrebna je, osim nje, i spoljašnja molitva.“ U nastavku teksta tvrdi se: “Javna molitva, naročito molitva u crkvi, pretežnija je od zasebne molitve.“

U Svetosavlju, www.svetosavlje.org, u svom prilogu “o molitvi“, prepodobni Jovan Kasijan objašnjava: “Razlikujemo  četiri oblika molitve: 'moljenje', to je kada prekljinjemo ili umoljavamo za oproštaj; 'molitva', se uznosi kada nešto prosimo ili obećavamo Bogu govoreći “učiniću to i to, samo se smiluj, Gospode“; 'prozba', se vrši kada, nalazeći se u toploti duha, uznosimo za druge, za one koje volimo ili za mir celog sveta; 'blagodarenje',se obavlja kada um Bogu prinosi zahvalnost (i slavoljublje), sećajući se prošlih blagih dela Njegovih. Pri kraju podužeg teksta, pisac zaključuje: “Gospod je obečao da će da da sve, zašta se budemo molili“… Na istim stranicama Arhimandrit Jerotije Vlahos, između ostalog tvrdi: “Ako hriščanin oseti da je u molitvenom trudu postigao izvesan napredak, onda je uputno da skraćuje dužinu molitve. Čak može da pređe u izgovaranje samo jedne reči 'Isuse', koja se neprestano i uzastopno sriče – Isuse, Isuse, Isuse, Isuse…

Pogledajmo na www.molitvenici.net/izdvojeno.php, šta nam župnik župe svetog Andrije u donjim Andrijevcima poručuje: “Najuzvišenija je molitva ako pobožno pratimo svetu misu i sudjelijemo u njoj ili u drugim svetim obredima, zajedno sa sveštenikom i ostalim vernicima“. Na tom sajtu istovremeno nude se dvadeset i jedan različitih molitvenika sa molitvama za različite situacije, deset različitih zvučnih molitvi pa čak i “duhovne tekstove“ mogu da se kupe .
Na www.hr.josemariaescriva.info/clanak/molitva-1, Opus Dei, jedna organizacija katoličke crkve, pod naslovom “za mališane“, ovako završava preporučenu molitvu: “Sveti Josemaria, molim te zamoli Boga za ovu uslugu (sada zatraži što želiš) Amen“.

Monah shiiguman Sava iz Pskovo-Pečerskog manastira, poručuje nam na www.manastir-lepavina.htnet.hr/silamolitve.html: “Arhimandrit Venjamin, nadzornik Duhovne Akademije, bio je mudar i rekao mi 'Tvoje pravilo je Gospodi pomiluj! na udah i izdah. Gospodi! – na udah i tada u mislima napravi vertikalnu liniju krsta, pomiluj! – na izdah i opet u mislima napravi horizontalnu liniju krsta. Na taj način češ udisati svetlost i ljubav, a izdisati nečistoću iz srca.“

“Moć molitve“ – multimedijalni članak životne škole tvrdi: “Ovde otkrivamo zašto molitve nisu uslišane te kako moliti da bi nam bilo uslišano. Molitva je, između ostalog, vještina koja, kada se pravilno nauči, donosi sve što nam je potrebno za sreću i uspeh …“(www.zivotna-skola.hr/vještine/molitva.html).

Pogledajmo “Svakodnevnu molitvu“, koju je, pored večeg broja molitvi za razno-razne prilike, nepoznati pisac stavio na www.orthodox.bloger.index.hr//post/molitve/3783607.aspx
“Hriste Bože, kome se u svako vreme i svakoga časa klanjaju i koga slave i na nebu i na zemlji, dugotrpeljivi, mnogomilostivi, mnogosažaljivi, koji pravednike ljubiš, a grešnike miluješ i sve zoveš spasenju obećanjem budućih dobara. Ti, Gospode, primi i maše u ovaj čas molitve i upravi život naš zapovestima Tvojim, duše naše osveti, tela očisti, rasuđivanja ispravi, misli razbistri i izbavi nas od svake žalosti, zla i bola; ogradi nas svetim Tvojim anđelima, da njihovim mnoštvom čuvani i vođeni stignemo do jedinstva vere i poznanja i nepristupne Tvoje slave, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin. “

Na stranicama “Katoliks jimdo page“ i pod naslovom “molitve“, pater Rufus Periera, zamenik glavnog egzorciste u Vatikanu, preporučuje nam, da svoje finansijske probleme rešimo sledećom “molitvom za finansije:“
“Gospodine Isuse, dolazim Ti sa svojim brigama i financijskim poteškoćama. Prinosim ti svoje financijske probleme, male i velike. U ime Isusa neka svako sotonsko djelovanje bude prekinuto. Daj mi milost da dobra upotrebljavam na veću Slavu Božju. Uči me da upotrebljavam materijalna dobra po volji Božjoj. Pomozi mi da mogu dati Bogu i Cezaru. Uči me da rukujem s materijalnim dobrima koja su mi na raspolaganu s osjećajem pune odgovornosti. Blagoslovi me da mogu biti vjeran(a) u velikim i malim stvarima. Daj mi da shvatim da sam samo ja upravitelj od Tebe povjerenih mi dobara. Pouči me da upotrijebim povjerena mi dobra kako ti želiš. Oprosti moje grijehe na materijalnom području. Oprosti sve moje grijehe rasipnosti, ne vraćanje dugova, visoke kamate, pravljenje visokog profita, crno tržište, nagomilavanje zalihe, ponositost materijalnim dobrima, uništavanje tuđih dobara, i neispravno mjerenje, porezno izbjegavanje i ne davanje milostinje. Izli svoju predragocjenu Krv na moje materijalna dobra i oslobodi me od svih problema. Hvala Ti Isuse. Aleluja!“

“Kćeri vavilonska, krvnico, blago onome koji ti plati za delo koje si nama učinila! Blago onome koji uzme i razbije decu tvoju o kamen!“ Neverovatno, ali znajte da je ova rečenica molitva, koja potiče iz “molitvena knjiga“ izraelaca, i nalazi se u našem “Svetom Pismu“ kao poslednja rečenica psalma 137,8-9. Da, to je rečenica iz naše Biblije.

Šta je osnovna sadržina u takvim molitvama? Svima je zajedničko da “Ja“ molim za mene Boga, ili nekog sveca, da se on za mene zauzme kod Boga, kako bi mi Bog dao zdravlje, i sreću, uspeha, da mi da ovo i ono, da mi pomogne ovde i onde, da me pogleda i počuje, da uradi i da me posveti, da mi oprosti i blagoslovi, i uvek da bude samnom, i nikada da me ne napusti … i sve to naravno prvo meni, pa onda i mojima …
Zar ovako moliti nije odraz našeg lajavog samoljublja – našeg egoizma? Zaista, potrebno je da mnogo ramišljamo o našoj molitvi, potrebno je da o njoj mnogo meditiramo! Potrebno je da se probudimo!
Prosto rečeno, smešno je kako sa našim lajavim vlastoljubljem smišljamo “bogougodne rečenice“, i kako ih u svom samoljublju slažemo u molitvu ubeđeni, da je ta naša komedija Bogu potrebna. Da nije smešno bilo bi žalosno.

Bio sam prijatno iznenađen, kada sam otkrio prilog koji je napisala “Teologinja“, na stranicama www.bitno.net/forum/index.php?tropic=672.0. Pogledajmo njenu inspiraciju:
“Kad su nam rekli: molite za potrebe (zdravlje, školu, uspjeh...), za vaše ukućane, narod, svijet - krivo su nas naučili i od kršćanstva učinili poligon sebičnosti koji je Crkvu odveo u sve krize tijekom povijesti. Ne treba ni govoriti da je Bog u takvoj koncepciji postao najveća moguća budala za svakog iole mislećeg čovjeka. Takvog Boga, koji na sv. Antu ili 'Veliku Gospu' postaje kao sveti džuboks, treba javno i bez grižnje savjesti odbaciti svaki kršćanin (katolik), bez obzira kako ga učio njegov pastir. Zašto? Zato što glavni učitelj kaže drukčije!
A Isus, već po običaju, kaže jednu vrlo mudru i dalekosežnu rečenicu o molitvi: ''Nemojte dakle zabrinuto govoriti: 'Što ćemo jesti?' ili 'Što ćemo piti?' ili 'U što čemo se obući?' Ta sve to pogani ištu. Zna Otac vaš nebeski da vam je sve to potrebno. Tražite stoga najpre kraljevstvo i pravednost Njegovu, a sve će vam se ostalo dodati (Mt.5/31-33).
Moglo bi se to i ovako reći: molite Boga za to, da vam dadne snage da postanete sličniji Isusu Kristu (bolji, suosjećajniji, pravedniji i solidarniji ljudi), a onda će se stvari poslagati onako kako valja. Tamo gdje kraljuje takva logika (Božja logika) tamo je Kraljevstvo Božje, i tamo se ostale stvari same nadodaju, potrebe bivaju ispunjene, ukućani i ljudi veselije žive.
Ovom svijetu (i Hrvatskoj) ne fali religioznih ljudi koji mole (naprotiv - previše ih je i samo brbljaju), nego molitve koja mijenja stavove, navike, mišljenja i koja humanizira pojedinca i društvo. “

Zaista, svašta se govori o molitvi, i sasvim, sigurno da je teško snaći se u toj šumi od smešnih preporuka, glupih pravila i bezsmislenih moranja?  
Jedna stara ali pogrešna izreka kaže, “nevolja nas uči moliti“. Međutim, mislim, da je veoma retko nevolja nekoga naučila pravilno moliti. Najčešće se radi o nesporazumu, pri čemu se molitva shvaća samo kao neki očajni, gotovo magični čovekov pokušaj, da od  Boga izmoljaka, da mu nekako iskamči i da Ga privoli, ne bi li mu ipak ispunio njegovu želju. Tako gledano, pretvaramo molitvu Očenaša od "neka bude volja tvoja", u "neka bude volja moja".
Pokušajmo zdravim razumom da opravdamo, zašto bi Bogu bilo potrebno naše snihodljivo i laskavo moljakanje? Zaista pitam se, da li bi nama bilo prijatno, da se naša deca nama, svojim roditeljima, obraćaju  sa ovako snihodljivim i nerazumnim rečenicama?
Moramo znati da takvo moljenje nema nikakvog smisla, da zdravljenje – isceljenje, ili bilo šta drugo, ipak moramo prepustiti Bogu, jer mnogi mislioci kažu, da se sve mora zaslužiti.

''Kako ti živiš sa Bogom i za Boga, to mora da ostane tajna. Samo tada će tvoje duhovno napredovanje da bude brže i sigurnije, i samo tada će tvoj egoizam da bude potisnut u pozadinu i samo tada neće ti smetati đavo (tvoji negativni Elementali – tvoje mislene forme). No ako ipak počneš govoriti o svom duhovnom napretku, đavo (tvoji negativni Elementali) već su tu, ometaju tvoje duhovne vežbe i vraćaju te u nazad.
Kao što suze radosnice izviru iz dubokih, plemenitih emocija, te imaju drugi hemijski sastav od suza koje se rađaju usled telesnog bola, tako i istinita molitva, koja dolazi iz srca naše Duše, izgovorena glasno, tiho ili u mislima, ima drugu vibraciju od bilo kojeg drugog oblika izražavanja. Takva molitva izvire iz našeg najdubljeg bića, tražeći uho Gospodinovo“  (Daskalos).
U Očenašu, Hristos nas uči, da molimo “Oče naš“, a mi, naše molitve uvek počinjemo sa  “Bože moj“; On kaže “daj nam“, a mi molimo “daj mi“; On kaže “oprosti nam“ a mi molimo “oprosti mi“… Potrebno bi bilo, da dobro i temeljito razmišljamo o našem “Očenašu“, koji smo bezbroj puta uglavnom samo izbrbljali.
Hristos nas uči i poručuje nam, da je Bog duh – Duh Sveti, i da zato i mi uvek kada želimo da se obratimo Bogu molitvom, moramo da uđemo u našu Duh–Duša prirodu, u našu istinitu crkvu, u našu dušu čije je srce istiniti hram Božji i da samo tamo i samo u toj crkvi,  treba da se molimo.
Upravo zato nas Hristos i uči kako da se molimo: “Kada molite, ne budite kao licemeri koji se vole upadljivo moliti u sinagogama (crkvama) i na raskrsnicama ulica (u javnosti), da ih vide ljudi. Zaista, kažem vam, več su primili svoju platu. A ti kada moliš, udji u svoju sobu, zatvori vrata te se pomoli Ocu svom u tajnosti, pa će ti platiti Otac tvoj, koji vidi u tajnosti. Kad se molite, ne izgovarajte prazne reči kao neznabožci, jer oni misle da će za mnoge reći svoje biti uslišeni. Vi dakle ne budite kao oni, jer zna Otac vaš šta vam treba pre molitve vaše”(Mat.6/5-8).

Mislim, da smo još u davnim vremenima, od strane crkvenih otaca, pogrešno upučeni u bitnost molitve, i da je upravo zbog toga molitva uglavnom svedena na besmisleno i banalno brbljanje.

Molitva bi trebala da bude nemušt govor naše duše. Kako bi trebali to da razumemo? Kada smo sami – sami sa sobom, i ako se tada odlučimo za mir i tišinu oko sebe, tek tada možemo da se opustimo, i sve “spoljašnje“ - sve što se nalazi oko nas, da otpustimo u miru i sa ljubavlju … Tada, i samo tada može da se desi, da uđemo u našu Duh – Duša prirodu i samo tada može da se desi “prava molitva“, za koju Hristos Kaže: “moliti se u duhu i u istini“.
Međutim, molitva u najširem smislu, to je živeti život u neprekidnoj zahvalnosti Ocu našem nebeskom, iz zahvalnosti, koja izrasta iz neprekidnog čuđenja i divljenja, za sve što čovek može, samo ako hoće … a može da doživi i živi svu puninu čuda, koje mi nazivamo život. Može ne samo da gleda, več i da vidi; ne samo da sluša več i da čuje, može da oseti i opipa, može da osmisli i uradi, i može da stvara i da bude produžena ruka našeg Stvoritelja.
Stvarati dobroga za dobrobit ljudi i to je molitva i šta god činili dobroga za svog bližnjega jeste molitva … tako posmatrajući, čitav naš život može da bude jedna neprekidna molitva i baš na to je mislio apostol Pavle, kada je pisao solunjanima “molite se Bogu bez prestanka“(Sol.5/18).

Pogledajmo šta nam Otac naš nebeski nedvosmisleno poručuje o molitvi, preko svog sluge Jakob Lorber-a :
''Ako neko želi da mu Bog pomogne, Bog, kao jedini i istiniti Stvoritelj i Otac svih ljudi i anđela, neka sa svojom molbom – molitvom ne ide u neki hram ili sinagogu (crkvu) i neka ne ide niti kod nekog sveštenika, već neka se zatvori u nekom sobićku, i neka iznese svoju molbu Bogu, kao ocu prepunom ljubavi. Otac, koji jedino vidi i čuje iako smo sakriveni, uslišiće molbu onom koji je molio u srcu i duhu i po pravdi Božjoj, u to budite potpuno uvereni. Ali javno pred ljudima, kao na pozornici iznešenoj molitvi, pri ćemu najčešće srce uopšte nije dotaknuto, Otac u nebesima nikada neće da izgovori svoje svemoguće Amen.'' (jl.GEJ.09.209.06)

''Kada Oca molite za nešto, nemojte da molite za dobra ovoga sveta, za koja tako silno streme slepi i glupi pagani ali isto tako Jevreji i Fariseji koji su se odmetnuli od Boga, već molite pre svega za neprolazna blaga, za dušu i duh i ona (materijalna dobra) vam neće biti uskraćena. Što se tiće dobara potrebnih za održavanje života na ovoj zemlji, svakome će to još biti dodato, svakome ko svoje stremljenje, iskanje i molbu usmeri samo po Božjoj pravdi i prema Božjem kraljevstvu.'' (jl.GEJ.09.209.09)

Pogledajmo šta Gospod govori jednom velikom svešteniku o tome, kako i gde častiti odnosno slaviti Boga. Sve se dešava u vreme prvog dana posete Siharu gradu u Samariji, na dan kada je Gospod održao poznatu propoved na gori (Jov.4.1-6):
1. Veliki sveštenik reče:  .....''dozvoli mi još i ovo pitanje: Da li da od sada slavimo i ovu goru i Tvoju kuću, i da tamo posvećujemo Tvoj sabat ili da prvo ovde sagradimo kuću u kojoj bi se okupljali u Tvom imenu? Ako bi ovo poslednje bila Tvoja volja, da li bi hteo sutra izjutra da nam izabereš Tebi najdraži kraj, a mi bi posle toga učinili sve da bi i u tome izišli u susret Tvojoj želji!“
2. Rekoh Ja: “Prijatelju, ono što trebate da činite vi i svi ljudi, oznanio sam danas na gori.
3. Da bi sve to poštovali, nije vam potrebna niti stara kuća na gori i još manje nova kuća u mestu, već jedino vaše verno srce i vaša tvrda – dobra volja.
4. Kada sam juče došao ovamo i kada sam se odmarao pored Jakobovog izvora sreo sam Irhaelu, te kada Me je pobliže upoznala, isto tako Me je upitala gde treba častiti Boga da li na Garizimu ili u Jerusalemskom hramu. Ona neka ti kaže šta sam joj na to odgovorio!
5. Tada se veliki sveštenik obrati Irhaeli koja mu reče: “Ovako je tada Gospod govorio meni :
6. 'Doći će čas a taj je več tu, kada pravi poštovatelji neće moliti Boga niti na Garizimu niti u Jerusalemskom hramu! Jer Bog je Duh i oni koji Ga mole, moraju Ga moliti u duhu i u istini !’ To je rekao Gospodin; a ti si veliki sveštenik pa češ več znati šta treba učiniti!
7. Ovako ja mislim: Ako nam je Gospod več iskazao preveliku milost te je prenoćio u ovoj kući koja nije moja več jeste i mora ostati Njegova, neka ta kuća za uvek ostane obeležena i uvek ćemo se u njoj okupljati u Njegovom imenu i Njemu u čast posvećivati sabat!“
8. Reče veliki sveštenik: “Da, da, sigurno je da imaš pravo ako bi svi verovali; no treba pomislioti na one slabašne! Oni bi se nad tim još više spoticali.“
9. Rekoh Ja: “Irhaela ima pravo! Ko se spotakne, neka se spotakne i neka se popne na svoju goru! Kada tamo ne bude ništa našao, počeće več sam da razmišlja.
10. Nemojte Mi graditi ubuduće molilnice več gradite svratišta i prenoćišta za siromašne, koji vam ne mogu ni sa čim ni platiti ni povratiti!
11. U ljubavi prema ubogim sestrama i braći bićete Moji pravi poštovatelji i u takvim molilnicama biću uvek među vama a da toga odmah i ne opazite; no u hramovima koji se grade samo zato da bi me častili rečima – tako kao što je bilo i dosad, odsada ću prebivati tako malo kao što je čovekov razum u njegovom malom prstu.
12. Ako več hočete u uzvišenom hramu probuditi svoja srca za Mene iskazujući Mi pravu poniznost, tada idite napolje u prostrani hram svega što sam stvorio, i sunce, mesec i zvezde i more, gore, drveća i ptice u vazduhu, i ribe u vodi i nebrojeno cveće na poljanama, sve to će vam oznaniti moju slavu.
13. Kažite, zar ne sadrži jedno drvo više divote od sveg sjaja Jerusalemskog hrama?! Drvo je sasvim čisto Božje delo, ima svoj život i rodi obilje jestivih plodova. A šta je hram i šta to rađa hram? Kažem vam: ništa drugo do oholost, srdžbu, zavist, najgoru ljubomoru i vlastoljublje; jer hram nije Božje delo več samo sujetno delo čovekovo!
14. Zaista, zaista vam kažem: Ko Me slavi i časti tako da u Mom imenu čini dobro sestrama i braći, taj će primiti svoju večnu platu u nebesima; ko Me i dalje slavi i časti svakovrsnim ceremonijama u samo za to pripremljenom hramu, taj će dobiti i časnu platu iz tog hrama! A ko posle smrti svoga mesa dođe Meni rečima: `Gospode, gospode, budi milostiv slugi svome!` njemu ću reći: `Ne poznajem te; zato odlazi od mene i traži platu od onog kome si služio!` Zato, odsada i vi nemojte imati nikakva posla sa bilo kakvim hramom!
15. No u ovoj kući možete da se uvek okupljate na sećanje na mene, sabatom ili nekim drugim danom; jer svaki dan je dan Gospodinov, ne samo sabat, a sabatom ubuduće možete da radite dobroga kao i bilo kog drugog dana (jl.GEJ.01.49).      

Drugom prilikom, Hristos nam govori da je ljubav bez dela ljubavi prazna ljubav, i ako baš želimo da se molimo, uči nas kako treba to da činimo, da bi naša molitva bila istinita. Evo kako nam o tome govori:
1. “Kada smo svi opet bili na obali (posle hodanja po površini mora), rekao je kapetan: ''Gospode, sada imam dovoljno istinitih dokaza, da si ti ili sam najviši Bog, ili Sin Njegov;  jer to činiti ne može niti jedan smrtnik!''
2. Nato su svi pali pred mene na kolena i hteli da započnu da mi se mole.
3. Ja sam naredio da ustanu te im rekao: ''Čujte, Ja i Bog svega toga netrebamo; jedina prava molitva je iskrena ljubav prema Bogu, Ocu na nebesima, i prema ljudima -  vašim bližnjima. Svaka druga molitva ne vredi ništa – ni Bogu ni Meni.
4. Bog nije nikada učio ljude, da Mu daju počast usnama i bezosećajnim darovima. Međutim, kada je Samuel pred ljudima glasno molio, a tako je molilo i više proroka, i pošto je David pevao Bogu svoje psalme i Salomon Pesmu nad Pesmama, počeli su ljudi vremenom da usnama prazno mole i da Me bezosećajno darivaju.
5. Međutim, takve molitve i darovi su Bogu odvratni! Ko nemože moliti u svom srcu, bolje neka ne moli, da se ne bi pred Bogom prikazao nedolično! Bog nije dao čoveku za moljenje noge, ruke, oči, uši i usne, da bi izgovarao prazne reči, več jedino srce!
6. I pored toga, svaki čovek može da moli i sa nogama, rukama, očima,ušima i usnama; sa nogama: kada posečuje siromahe donoseći im pomoć i utehu; sa rukama: kada pomaže i podupire one koji pate; sa očima: kada se smiluje jadnima; sa ušima: kada rado i aktivno sluša Božju reč i ne zatvara uši pred molbama sirotinje; i na kraju sa usnama: kada rado teši siromašne, napuštene udovice i siročad, i kada se zauzima za nepravedno optužene i zatvorene, kako bi bili pušteni na slobodu.
7. Takođe čovek moli sa usnama, kada neupučene podučava i vodi ka pravom verovanju, istinitoj spoznaji Boga, kao i drugim vrlinama. Iznad svega, to je Bogu najmilija molitva.
8. Sada kada to znate, ponašajte se tako – i nikada vam neće nedostajati Božjeg blagoslova! Zato što to onda znaći: Boga moliti u duhu i svom istinom.
9. Zaista zapisano je, da čovek treba neprestano da se moli, ako neče da zapadne u iskušenje; no kako bedno i glupo bi bilo , kada bi Bog od ljudi tražio neprestanu molitvu usnama! Tada bi ljudi morali, da bi bili Bogu dragi, danju i noću neprestano klečati na kolenima i sa usnama, slično pticama u vazduhu, cvrkutati prazne, besmislene i bezdušne molitve! Kada bi onda obavljali svoj potreban rad – posao? Međutim kada ste za dobro vašeg bližnjega neprestano aktivni sa nogama, rukama, očima, ušima i usnama i kada u svom srcu stalno ljubite Boga istinito i neprestano, tada ujedno i molite neprestano. Sa ovakvim ponašanjem  Bog će vas uvek blagosloviti a jednom na onome svetu, daće vam najsrećniji večni život! Da li ste sve to dobro razumeli?” (jl.GEJ.02.111).

Opet drugom prilikom, Hristos nam detaljnije objašnjava, kako još možemo ali i kako moramo da se zahvaljujemo Bogu:
...“šta bi to mogao čovek ovoga sveta, Meni da daruje, što ne bi bilo Moje, i što nisam Ja dao ovome svetu?!
Pogledaj, kada bi Ja zahtevao neku molitvu ili darove, sa Moje strane to bi bio veoma šupalj zahtev i sasvim u suprotnosti sa Mnom i Mojim večnim redom!
Vidiš, sa ljubavlju možemo sve da učinimo! Ko Mene ljubi iznad svega, ujedno Mi prinosi najveći dar i najveću zahvalu, koja Mi je najdraža; jer sa time Mi daruje ceo svet.
No pored ljubavi prema Meni, postoji još jedna ljubav, naime ljubav  prema bližnjem. Siromašni duhom i oni kojima je najhitnije potrebno zemaljskih (materijalnih) dobara su vaši istiniti bližnji; i kada neko u Moje ime njima nešto učini, tada je to učinio Meni.
Ko prihvata siromaha u Moje ime, prihvata Mene, i biće mu vračeno poslednjeg dana; ko prihvata mudraca zbog mudrosti, dobiće platu mudraca; ko ponudi žednome samo čašu sveže vode, u Mome kraljevstvu biće mu uzvračeno vinom.
Ko čini sirotinji dobro, neka to čini potajno, ljubazno i neka toga ne pokazuje svetu; naime, Otac nebeski to vidi, i darovi ljubaznog darodavca, biće Mu uvek prijatni i povratiće mu po stotinu puta više.
Ko pak hoće svojim dobroćinstvom da blista pred svetom, taj je več i primio svoju platu od sveta, te ne može u budućnosti očekivati više nikakvu platu.
Vidiš to je jedini način darovanja i zahvale, koji je Meni mio, i pored toga nema drugoga; sve žrtve paljenice i drugi darovi su za Božje nosnice gadan smrad, kao i sve molitve usnama onih, čija su srca daleko od istinske ljubavi prema Bogu i prema bližnjem oskudnom bratu, eto zato su takve molitve pred Bogom gadost!
Kome može koristiti besmislene ceremonije i dranje u hramovima i crkvama, ako ne pomognete hiljadama siromašnih i gladnih koji se nalaze van toga hrama?!
Pođite i najpre okrepite bedne, nahranite gladne, napojte žedne, obucite gole, utešite žalosne, oslobodite zatvorene i siromašnima duhom najavljujte evanđelje. Ako sve to činite, onda ste učinili bolje i beskonačno više, nego da ste danju i noću na sav glas vikali u hramovima, a vaša srca bi pri svemu tome, prema vašim jadnim sestrama i braći i dalje ostala hladna i bezosećajna.
Pogledaj vazduh, zemlju, more; pogledaj mesec, sunce, zvezde; pogledaj cveće po polju i drveću i pogledaj ptice u vazduhu, ribe u vodi i sve životinje na kopnu; pogledaj visoke gore, oblake i vetrove; pogledaj, sve to glasno najavljuje Božju slavu, i ipak Bog na sve to nije ponosan i uobražen, tako kao čovek. On gleda jedino na čovekovo srce, koje Ga prepoznaje i koje Ga ljubi kao jedinoga, istinitog, dobroga i svetoga Oca. Kako da Mu bude milo slepo srce ili prazna ceremonija u kojoj učestvuju usne a iza toga se ne nalazi ništa drugo do lajavo samoljublje, častoljublje, vlastoljublje, svakovrsna nečistoća, laž i prevara?!
Zato sada znaš, da Bog netreba nikakve počasti od ljudi; naime, čitava beskonačnost je puna slave Njegove.
Kakvu čast bi mogao Bogu da iskaže bezumni, slepi čovek, koji sam nema druge časti do one, koju je po milosti, da je čovek, prethodno dobio od Boga?! Da li je Bogu neka čast kada Mu ljudi daruju vola, a sačuvaju svoja neotesana srca, te su posle tog darovanja još deset puta gori, nego što su bili pre toga?!
Oh, od ljudi ne prihvatam nikakvu čast; to što Me Otac u nebesima časti je više nego dovoljno! Ako ljudi ispunjavaju moje zapovesti i još Me iznad svega ljube, sa time odaju čast Meni i Mojem Ocu a ja i Otac smo jedno.
Ako je sve tako, a tako i jeste po najpotpunijoj večnoj istini, onda Me ne mogu obesčastiti oni, koji ispunjavaju Božju volju, kao što su to najavljivali Mojsije i proroci i kao što Ja sam, to glasno najavljujem svima vama.
Da li sada razumeš, kako se treba zahvaljivati Bogu za primljene dobrote i kako Ga treba slaviti“ (jl.GEJ.3.112.).
 
Jednom prilikom Arhanđeo Rafael objašnjava jednoj grupi Grka, koji su hteli da ga darivaju zlatnim novcem, šta je pravo čašćenje Boga:
...“Božja najmilija i najmudrija volja jeste, da ljudi ovoga sveta veruju samo u jednoga, jedino istinitoga, večitoga i svemogućega Boga, da ga iznad svega ljube svom svojom životnom snagom i svaki od nas da ljubi svoje bližnje, što bi značilo; ono što razumno poželiš da ti tvoj bližnji učini, to isto učini i ti njemu!
Ako to uvažavate, u to verujete i po tome se vladate, tada se u stvari molite časno i pristojno istinitome Bogu i time Mu pružate pravo zadovoljstvo. Ako ljudi ovoga sveta to čine, onda će ih istiniti Bog prihvatiti kao svoju besmrtnu decu, te će moć i sila smrti da obiđe vašu Dušu.
Molitva sa usnama i kojekakve žrtve bilo koje vrste, izmislili su zlobni i vlastoljubivi sveštenici i kraljevi. Oni traže od ljudi visoku čast i velike žrtve, te im neprestano viču kako su veliki grešnici, te zbog toga moraju da donose Bogu velike žrtve, da ih Bog ne bi mučio nekom teškom patnjom. To zli sveštenici ne čine zbog Boga ili Bogova, več zbog sebe, da bi dobili što više darova kako bi bili bogati i močni i kako bi bedne i slepe ljude što više pretvorili u svoje sluge.
Istiniti Bog želi samo da se svi ljudi međusobno vole i ljube kao braća, da na zemlji žive ne kao roblje več da se slobodno kreću i da milošću jednoga i jedino istinitoga Boga, sve više i više u svim stvarima, budu uvek sve mudrija i mudrija. Pošto vam je sada mojim ustima rečeno sasvim otvoreno, verno i istinito šta to istiniti Bog želi od ljudi, vratite vaše zlatnike u vaše kese; jer to blato zemaljsko ne treba pravim – istinitim ljudima a još manje istinitome Bogu“(jl.GEJ.07.059.04-07).

Jednom drugom prilikom Hristos je rekao:
13. “Ako se moliš Bogu, i sve dok se moliš, ne čuješ žalostan glas svoje jadne sestre ili brata, koji je u vreme tvoje molitve došao da te zamoli za pomoć, tada neka je prokleto tvoje prazno blebetanje, pošto je Moja čast i slava u delima ljubavi – ne u praznom blebetanju tvojih usta!
14. Ne budite takvi, kako je to nekada kazivao Izaija: ‘Pogledaj, ovaj narod Me časti i slavi usnama; no srca njihova su daleko od Mene!’, već kada Mi se molite, činite to u duhu i u celoj istini! Pošto je Bog duh, uvek Ga molite samo u duhu i u celoj istini.
15. Istinita, Meni jedino draga molitva u duhu, nije nikakvo pomeranje jezika, usta i usnica, već jedino radno ispunjavanje ljubavi. Kome koristi ako ukrasiš sa mnogo zlata grob nekog proroka, dok pri tome ne čuješ glas trpećeg brata ili sestre?! Misliš da će Mi to biti drago? Budalo! Pogledaću te ljutitim pogledom, pošto si zbog mrtvoga prečuo glas živoga!” (jl.GEJ.04.01.13-15)

Budite pametni i imajte razumno srce, činite dobro svakome ko treba vašu pomoć! Da, činite dobroga čak i neprijatelju i blagosljivajte one koji vas proklinju! Na takav način bićete slični Meni, jer Ja dajem Svojem suncu, da svetli nad dobrima i nad zlim; Moja svemoguća ruka zasipa dobrotama svaki dan i Moje najveće neprijatelje; samo nad prevelikim grešnicima razvitlam svoju šibu. Da, zaista vam kažem: Svi ste deca Mojega srca i braća Moje duše. Zato, kada molite, nemojte da molite usnama, tako kao što to čine pogani i farizeji – rečima, koje oblikuje vaš materijalni jezik. Več molite kao što vam rekoh, u duhu i istini, sa živim delima i delima ljubavi prema bližnjim. Samo tada je svaka reč u Mojem imenu istinita molitva i nju ću uvek uslišiti; znači, uzdah usnama neću nikome uslišiti. Da li ste razumeli, šta sam vam rekao?“ (jl.GEJ.03.209.3-4)                                                  

Znači, svako dobro delo koje je učinjeno sa plemenitim namerama, tiho - bez pompe i iz dubine srca duše svoje, prema svom bližnjemu koji je u stiski i potrebi bilo ko da je: bogat ili siromašan, mlad ili star, muškarac ili žena, vernik ili ateista, prijatelj ili tvoj največi neprijatelj …  je Bogu najdraža i najmilija molitva!

Ako tražeći istinu o molitvi uporedimo učenje koje šire sve institucijalizovane hrišćanske crkve širom sveta , sa jedne strane i učenje koje nam je ostavio Hristos sa druge strane, videčemo jedan ogroman jaz između ta dva učenja. Videčemo, da uglavnom svi crkveni oci svih “hriščanskih“ veroispovesti, zajedno sa svojim sveštenstvom, još uvek nisu shvatili - razumeli učenje Hristovo.
 
Jedan veoma interesantan, i meni posebno drag prikaz kako treba moliti, pojavio se na hrvatskom ''portalu 2012'', u srpskoj verziji kao blog V. Mihajlović, ali isto tako i na nekim forumima i sve pod jednim istim naslovom: ''Živeti život kao neprekidan izraz zahvalnosti''. U svakoj verziji tekst je potpisan sa Hindu pozdravom ''namaste'', što pretpostavlja, da i sam tekst izvorno potiče sa indijskog podkontinenta. Pogledajmo:
 
''Živeti život kao neprekidan izraz zahvalnosti...
Postoji jedan specifičan oblik molitve, koji je u današnje vreme gotovo i zaboravljen, ako je ikada i postojao kao takav, a koji ima zapanjujuću sposobnost da podigne i usidri vašu svest na jednom višem nivou, i koji će dati vašem životu dublji osećaj smisla i svrhe. Ova „molitva” će vam pružiti sve ono što vam je istinski potrebno u materijalnom i u nematerijalnom smislu, i doneti vam istinsko blagostanje, bez obzira na okolnosti oko vas. Ona se ne sastoji od ponavljanja naučenih reči, koje izgovarate po navici, kako biste ostvarili nekakvu korist. To je molitva koja ne podrazumeva nužno verbalni oblik govora, nego pre svega određuje i oblikuje stepen zahvalnosti koji osećate u životu. Pod tim ne mislim na onu površinsku zahvalnost, koja zavisi od toga da li vam se stvari trenutno odvijaju onako kako biste vi to hteli ili ne. Tu se radi o jednom dubljem osećaju zahvalnosti i temeljnom poverenju prema životu. Ono se temelji na spoznaji da je život kao takav, sam po sebi, neprocenjiv dar, i da ste vi sami proizašli iz tog života kao jedan njegov izraz, i da ste neprekidno povezani s njim. To znači da kao svoje najveće bogatstvo prepoznajete dragocenost toga što imate priliku da na ovaj jedinstven način doživljavate, otkrivate i spoznajete sebe, što ste upravo ovde, upravo sada, i da vam je to samo po sebi dovoljno da budete istinski srećni.
Zahvalnost je temeljni preduslov bilo kakve duhovnosti i svesnog življenja. To je jedan detinjast odnos poverenja između vas i života, u kome znate da ste njegovo voljeno dete, da će se život uvek pobrinuti za vas i da nikada nećete biti napušteni. To je spoznaja koja automatski prebacuje fokus vaše svesti sa onoga što nemate na ono što imate.

Čarolija zahvalnosti leži u tome da, kada ste od srca i iskreno zahvalni na nečemu, i svesno izrazite tu zahvalnost, vi odašiljete jednu od najčistijih i najsnažnijih energija u svemiru, koja neodoljivo privlači još više toga, na čemu ste zahvalni, u vaš život. Uzmite, na primer, slučaj u kome vam je neka osoba pripremila ukusan ručak, ili vam poklonila nekakav suvenir koji je napravila. Ako se toj osobi iskreno zahvalite, i pokažete joj koliko cenite njen trud i pažnju, taj vaš gest će u njoj proizvesti želju da vam sledeći put pripremi još ukusniji ručak i pokloni još lepši suvenir, ne zbog osećaja dužnosti, nego iz čiste radosti što ste prepoznali njen čin ljubaznosti i dobre volje. Isto je i sa životom. Samim prepoznavanjem bogatstva i dobrobiti kojima vas život obasipa, vi otvarate kanale za dotok još veće količine tih energija u svoju stvarnost. Svesno izražavanje zahvalnosti od vas čini magnet za istinsko blagostanje i dobrobit na svim nivoima vašeg bića, i oko vas stvara polje pozitivne energije koje automatski preobražava sve negativne misaone obrasce i energije s kojima dolazite u dodir.

Dakle, kako provoditi takvu jednu molitvu koje nema ni u jednom jedinom molitveniku, i o kojoj ne postoji pisani trag? Vrlo jednostavno - živeti je.

Možete započeti tako što ćete, svakog jutra, pre nego što ustanete iz kreveta, ili neposredno nakon što ste se razbudili, provesti nekoliko trenutaka u iskrenom izražavanju zahvalnosti na životu. Možete, na primer, sklopiti ruke u „namaste” položaj i reći nešto u stilu: „Hvala ti, živote. Hvala ti na ovom divnom danu. Hvala ti što sam upravo ovde i upravo sada.” Možda će vam se u početku ovakva praksa učiniti stranom, čudnom ili u najmanju ruku vrlo neobičnom, ali već nakon nekoliko dana osetićete duboku promenu u svom doživljaju i percepciji života. Razlog zbog koga je izgovaranje ovakvih rečenica od neprocenjive važnosti leži u tome što vam ono služi kao sidro koje vas izvlači iz mehaničke i automatske svesti ega, koja je podložna diktatu navike, i dovodi vas u svest sadašnjeg trenutka, otvarajući vas prema lepoti i radosti koja je svuda oko vas.

Tokom dana, dopustite da sve vaše radnje započnu iz tog novog, svežeg osećaja zahvalnosti.

Pokušajte da dostignete stanje u kome sve što radite - radite sa zadovoljstvom i iskrenim zanimanjem. Recimo, kad se pred vama pojavi nekakva obaveza ili posao koji morate obaviti, a koji vam je do sada predstavljao problem ili gnjavažu, učinite nešto revolucionarno - ne opirite mu se, ne prosuđujte ga i ne stvarajte priče oko njega. Umesto toga, jednostavno ga prihvatite i uđite u njega u potpunosti. Kada to učinite, otkrićete, na vaše veliko zaprepašćenje, da se u srži toga nalazi jedan duboki mir i „prostranost”, koja će vam pomoći da ga uspešno i kvalitetno izvršite, sa punim osećajem zadovoljstva. Tada ćete shvatiti da je sva težina i „muka”, koju ste pripisivali tom poslu, proizilazila isključivo iz vašeg opiranja i vaše želje da budete negde drugde i radite nešto drugo - odnosno iz nezahvalnosti. Zato, jednostavno, uđite u to, sa potpunom predanošću, ovde i sada, i videćete da nikakva obaveza ili potencijalni problem neće moći da naruši vašu unutrašnju radost i mir. Sve što radite, radite iz svesti da u životu, zapravo, nije bitno gde ste i šta radite, nego ko ste dok to radite. Ovo je vrlo snažna spoznaja. Jeste li zahvalni i radosni, nasmejani i ljubazni, ili nezahvalni i turobni, hladni i osorni? Čega ima više u vašem danu, i šta od toga određuje vaš život, šta određuje vas kao pojedinca? Kako vaše lice izgleda usled jednog, a kako usled drugog stanja? Šta vam donosi više radosti, mira i ispunjenja? Na taj će način vaše svetlo uvek sijati. Drugi će oko vas primetiti tu vašu radost i u čudu se pitati otkud crpite toliku energiju i vitalnost. Vi ćete znati odgovor - iz nepresušnog izvora radosti i ljubavi koja se nalazi u srcu svakog trenutka.

Pre svakog obroka, sedite tiho i zahvalite životu što vam je darovao ovu hranu, bez obzira što vaš ego možda to sve uzima zdravo za gotovo i nikada nije zadovoljan onim što ima ili smatra da bi trebalo da ima još više. Blagoslovite svoju hranu. Možete reći otprilike: „Hvala ti živote. Hvala ti na ovoj hrani, hvala ti na tome što sam upravo ovde, upravo sada. Neka ova hrana ima blagotvoran uticaj na moj organizam, na moju probavu, neka moje telo iskoristi najbolje od ove hrane za svoj optimalan razvoj i najveću dobrobit. Neka svi koji sa mnom jedu - jedu u miru, radosti i ljubavi. Hvala ti.”

Ovo nas dovodi do još jednog izuzetno moćnog oruđa za podizanje nivoa svesti: blagoslova. Blagoslov nije ograničen na religije. One su ga samo prisvojile kao deo svog folklora. Blagoslov je, u suštini, energija ljubavi koja proizilazi iz svesti jednote i međusobne povezanosti svih živih bića, kao iskreni izraz namere da ljubav i radost koju vi osećate u sebi pređe i na one oko vas, kako bi svi zajedno uživali blagodati i dobrobiti, jer shvatate da je najveća dobrobit jednoga istovremeno i najveća dobrobit svih. Stoga, kada blagosliljate, vi u suštini odašiljete energiju veoma visoke svesti u područja u kojima osećate da postoji manjak te svesti. Blagosliljajući, vi odašiljete energiju i atmosferu mira, ljubaznosti i isceljenja, koja se iz središta vašeg bića poput koncentričnih krugova širi u beskonačnost, i obuhvata sve na svom putu. Stoga, koristite blagoslov što je češće moguće u svom životu, kao veoma moćno oruđe stvaranja, jer je njegov izvor neiscrpan, a od vas ne zahteva ništa osim malo dobre volje.

Ako tokom dana osetite da vaša svest tone pod uticajem spoljnih faktora, koji vam odvlače pažnju, samo budite svesni toga, i nemojte se previše opterećivati u smislu da morate forsirati ili veštački održavati tu višu svest. Naposletku, to ne radite ni zbog koga drugoga osim vas samih. Neka se taj „pad” dogodi prirodno, sam od sebe, jer ionako osećaj i doživljaj više svesti ne možete odglumiti ili isprovocirati na silu. Samo posmatrajte svoja duševna stanja i kada shvatite da se nalazite na niskom-ego-nivou svesti, prihvatite to kao prolazno stanje, stanje u kome se nalazite, ali budite svesni da to nije vaše prirodno stanje. To će vam odmah ukazati na činjenicu da ste se zaboravili, da ste izgubili osećaj zahvalnosti, i da niste prisutni ovde i sada.

Sam vaš čin posmatranja i osvešćivanja je najbolji i najuspešniji lek protiv tog „pada u zaborav”. U održavanju višeg stanja svesti vam takođe može pomoći to što ćete se okružiti inspirativnom, duhovnom muzikom, ili bilo kojom vrstom muzike koja u vama budi pozitivna osećanja, čitanjem duhovnih tekstova, gledanjem inspirativnih filmova, vežbanjem...

Neka svaka vaša radnja bude svesni čin zahvalnosti na životu. Od svega što radite učinite ritual kome pristupate sa potpunom posvećenošću, pažnjom i prisutnošću. Pokušajte da svaki trenutak doživite kao jedinstven i neponovljiv, kakav on uistinu i jeste. Sve što je potrebno je da ga vi postanete svesni kao takvog i poklonite mu najbolji deo sebe. Uskoro ćete uvideti skrivenu lepotu u svemu tome, koja neprestano teče ispod površine automatskog življenja, i koja će u vama probuditi osećaj svetosti i iskrenog divljenja, koji će zauzvrat produbiti vaš osećaj zahvalnosti, i na taj način ćete zatvoriti krug zahvalnosti.

Živeći život na taj način, otkrićete dubok i trajan izvor radosti, gde svaki čin predstavlja konstantni čin svesne komunikacije vas sa životom, sa izvorom, sa vašim višim ja. Stupićete u dodir sa svojom istinskom prirodom. U tome je tajna i smisao trajne molitve.
Namaste*''

 *“Namaste“, kao što sam več rekao, jeste hinduski pozdrav (mudra), koji se koristi u više zemalja indijskog podkontinenta. Na staro-indijskom sanskritu, namaste znači “klanjam se tebi“ odnosno, “nam“ znači klanjati se, “as“ znači ja, “te“ znači tebi. Takvo tumačenje je rasprostranjeno u zapadnoj Evropi. U hinduizmu, namaste u slobodnom prevodu znači: “Božansko u meni pozdravlja božansko koje vidi u tebi.“ Taj pozdrav je znak najvišeg respekta prema onome koga pozdravljamo i ujedno pokazuje, da se božansko uvek, posvuda i u svakome oslikava. U hinduizmu je dovoljna i sama gesta bez izgovaranja reči ”namaste”, i izvodi se tako, čto se dlanovi sklope (kao i kod nas pri molitvi) u predelu srca, uz blag naklon glave.

Pogledajmo sada izuzetnu interpretaciju Božje inspiracije, jednog poznatog duhovnog učitelja – guru-a Indije, Sri Sri Ravi Shankar-a koji ovako piše o molitvi:

''Kada postigneš nešto ličnim trudom, znaći da si uradio nešto za šta si sposoban. Ali, kakva pa je to velićina, u ćemu je sadržana, kada postigneš nešto za šta si sposoban? Zato čovek uvek stremi nećemu velićanstvenijem i većem od sebe i najčešće to ne može dosegnuti svojim naporom i sve je stvar ubeđenja. Ako uvek misliš da si vrlo uticajan, vrlo važan, da postižeš velike stvari, tada se molitva u tebi neće nikada desiti.

Molitva... ko moli? Razmisli o tome. Ko uopšte može da moli? Samo oni koji se osećaju nemoćnim oni mogu da mole. Kada misliš da ćeš nešto učiniti – dosegnuti, tada ne osećaš  potrebu za molitvom. Kada sam nešto ne možeš, kada osetiš svoju nesposobnost i jalovost vlastitih napora, kada saznaš da si neznatan, da je tvoje postojanje na ovom svetu sasvim beznačajno, tek tada može da se desi molitva.

Vekovima već, ogromno ljudi dolazi i odlazi sa ove planete, bez da bi iza sebe ostavili bilo kakav trag. U hiljadama i hiljadama galaksija, medu milionima miliona zvezda celokupne vaseljene ti si beznačajan – nevažan. Zar je moguće da neko bude tako slep i da to ne vidi, da ne vidi tu istinu? Moraš da se pogledaš i da se vidiš kao sastavni deo celokupne vaseljene. Pametan čovek to vidi, oseća i shvata, da je niko i ništa.

Svi mi, manje ili više, osećamo tu stvarnost. U nekim trenutcima osetiš se značajnim, jer si postigao nešto, pa za to kažeš: ''Ja sam to i to uradio ...'', a poneki put sav tvoj trud ostaje uzaludan, i nikako da postigneš ono što želiš. Tada imaš dve mogućnosti: da o tome razmišljaš, da se uznemiruješ, da budeš utučen i nesrećan ili da tu situaciju iskoristiš za molitvu.
Mudar i razuman čovek ostavlja sebi vreme i priliku za molitvu – za meditaciju, jer tada može da se udubi u svoje srce, u svoju savest – u svoje postojanje. Kada se opterećujes onda si uvek nesrećan, zabrinut, depresivan i žalostan. No ako svaki trenutak svoje nemoći promeniš u trenutak molitve, tvrdim da se nikada u životu nećeš naći u neprijatnim trenutcima. Ako si dovoljno pametan da prepoznaš svoju beznaćajnost, svaki trenutak molitve u takvom trenutku osvetliće ti čitav tvoj život i bezuslovna radost i poverenje u život probudiće se u tebi ustvari, Bog će da zasija u tvom životu i u tvom umu.

Možda i misliš da ti sam krojiš svoj život. Šta je to sto ti radiš? Misliš da si zacrtao svoj život? Šta je to što si ti zacrtao? To je slično kao u prići o pužu. Puž pozva drugog puža u šetnju. Drugi puž odgovori: ''Oh, kako da se pomaknem sa toga mesta kada podupiram čitavu kuću. Ako se pomaknem raspašće mi se kuća.'' Mi nismo ništa bolji. Puž je očigledno priglup. Zar nismo to i mi? Uvek mislimo da držimo sve konce u svojim rukama.
Šta si postigao u svom životu? Gde si to na lesvici uspeha? Možda si lekar, inženjer ili profesor ili bilo šta drugo, pitanje je šta si ti lično učinio da si postao to što jesi? Zamisli se i dobro razmisli sasvim nepristrasno nad događajima u tvome životu. Da li si postao to što jesi usled nekih okolnosti; ''što je svaka stvar pala na pravo mesto'' i ''da su se sve okolnosti tako preklopile i tako naćinile od tebe ono što sada jesi''?
Sada pogledaj ''svoj'' uspeh detaljnije. Da li si svaki put postigao ono što si želeo, iako si se izuzetno trudio? Mnogo puta si sve od sebe davao da bi uspeo, pa ipak nisi uspeo zar ne? A koliko puta si se uspešno izvukao iz neke situacije a da se pritom nisi uopšte trudio?

Nažalost, čovek je takav kakav je i uvek misli da je on ''naj'',  njegov egoizam je beskrajno ogroman, no sigurno je da mora postojati neka granica i za njegov ego. Sa druge strane, čovek ide u svom ponašanju tako daleko da ćini svašta, kako bi zadovoljio Boga, i veoma se trudi da Bogu ugada. Hoće da umilostivi Boga darivanjem povrća, cveća, tamjana, sveća, novca i slićno, ne shvatajući da Bog netreba ništa od nas i da zasigurno takva ponašanja nisu molitva.

Molitva ne znaći od Boga zahtevati – tražiti - moljakati: ''Bože ozdravi me, Bože ozdravi moju nogu, ozdravi moje oči ili ozdravi moj želudac.'' Kršiš sve Božje i prirodne zakone i potom se obraćaš Bogu da bi te ozdravio. Govoriš i naređuješ Mu kao da je Bog tvoj sužanj. Ćak Mu govoriš: ''Ako mi uradiš to i to ja ću da verujem u tebe.'' Prosto je neverovatno kako ucenjuješ najviše biće – najvišu inteligenciju, pomoću igre tvog ograničenog uma. Razmisli, dobro razmisli o tome.

Biti ateist nije ništa posebno. To je najlakše, zaista uopšte nije teško negirati Boga. Glup čovek veoma lako postaje ateista. Za dokaz postojanja najviše inteligencije potrebna je inteligencija. Samo pametan čovek može da veruje u Boga – ne samo da veruje, već da veruje u Boga. To je veoma dublje, jer dolazi iz dubine srca tvoje duše, tada znaš i tek potom veruješ. Da li osećaš razliku?

Sa čitanjem knjiga i slušnjem šta drugi ljudi tu i tamo govore, možeš da veruješ ali vera se rađa u tebi. Vera se desi i to je događaj, to je dozrevanje tvoje spoznaje, tvoje mudrosti, jer kada spoznaja dozri, tada ona postane vera.

Eto, tako sa molitvom postajemo u veri potpuni, jer verovanjem ''znamo'' da Bog zna šta će da ti daje i da veoma dobro zna šta ti je potrebno. Bog je potpuno svestan tvog postojanja i kada ti postaješ svestan te činjenice, to je molitva. Nemoj da se obraćaš Bogu kao da si prosjak, nemoj ništa da prosjaćiš od Njega i nemoj da Ga koristiš kao neku novčanicu, jer Boga ne možemo da unovćimo. Ljudi odlaze u hramove, crkve, mošeje i sinagoge da bi izmolili zdravlje ili neke druge ovosvetske stvari. Tamo obavljaju kojekakve obrede i ceremonije ne bi li umilostivili Boga, da bi im podario uspeh u poslu ili da nađu mir. Znaći, mir ima prednost pred Bogom odnosno, tvoj mir je tebi važniji od Boga te ispada da si ti važniji od Boga! Eto, to je tvoj ego u koji si sebe umrsio pa sada počinje da te davi a Boga si sasvim odgurnuo.

Molitva ne zahteva, molitva ne traži nešto i molitva nije moljakanje za nešto, ne i ne! Molitva jeste zahvalnost; molitva jeste stanje potpunosti spoznanja ljubavi sa kojom nas Bog obliva. Molitva to su talasi ljubavi koju nam šalje većnost. Sada se nalaziš u snu ali u tom talasanju, u tom vihoru ljubavi ne možeš da spavaš. Ako si razuman , ne možeš da spavaš, jer Bog te tako neizmerno ljubi i to svaki dan i svaku noć. Bog te časti i daruje te, daje ti vodu, hranu, On je tvoj pratilac i daje ti ljubav na razne načine. Spoznaj tu činjenicu, jer molitva to je spoznavanje ljubavi – okeana ljubavi, koja u svemu što je stvoreno postoji za tebe.

Moltva to je iskustvo prisutnosti Boga. Neko je zapitao: ''Da li je prvo Bog ili je prvo molitva, ja bih da prvo upoznam Boga, pa ću potom da molim, jer dok neznam kome da se molim, kako mogu uopšte da se molim''? Ne i ne, nije tako. Prvo treba da se moliš, jer pogrešno je reći da je Bog prvi ili da je On od samog početka. Bog jeste, a to znaći da je oduvek bio i da će uvek biti. Bog je sama večnost – Jednota i kao takav, Bog  je u svemu i sve je u Bogu. To je kao kada se krećete po kružnici, gde nema ni kraja ni poćetka, pa zato ne možemo niti da kažemo da je Bog na poćetku ili pak prvi. Bog jednostavno jeste. Zato, gde god da se moliš, tamo je Bog. Nije potrebno da ideš u crkvu, hram ili mošeju.

Ateisti kažu: ''Prvo me upoznaj sa Bogom, a potom ću mu se moliti.'' To je kao kada bi rekli: ''Prvo želim da naućim da plivam a potom ću da uđem u vodu.'' Uvek je na prvom mestu molitva, a molitva to je naša zahvalnost za sve što imamo i za sve što dobijamo. Molitva to je naša zahvalnost za oći kojima gledamo, za uši kojima slušamo, za vazduh koji udišemo, za sunce koje nas greje, za sve i za ceo svet. Osećati zahvalnost za sve što imaš i za sve što ti ne treba, eto to je molitva.

Neko će možda upitati: ''Zašto da se molim''? Ako znamo šta je sve molitva, tada to pitanje zvući jako trivijalno. To je kao kada te neko upita: ''Zašto uopšte živiš?'' Zašto ti je potreban mir?'' ''Zašto želiš biti ljubljen?'' Molitva to je trenutak kada se tvoj život rascveta. Molitva to je razvoj naše duhovnosti. Molitva to je osobina zrelog čoveka. Čak i neke životinje mogu biti zahvalne. Sve što je stvoreno je zahvalno. Ako ne osećaš zahvalnost, i ako nisi svestan prisutnosti beskonaćnog, tada je nešto u tvom biću naopačke i tada ne živiš svoju pravu prirodu.

Priroda je u tvom životu stvorila različite bolesti, da preko njih upoznaš vrednost molitve. Kada uspemo da nađemo izgovor kako bi izbegli molitvu – u čemu smo vrlo spretni – tada gubimo svaku mogućnost za molitvu i tada se učaurimo u našoj ovozemaljskoj čauri.

Kada se molimo, uopšte nije važno kome se obraćamo u molitvi, jer Bog je samo jedan a koje ime smo mu mi dali; Bog, Rama, Krišna, Isus, Jahve ili Alah, to je sasvim nevažno. Molitva je zavisna od onog koji moli, molitva je zavisna samo od tebe. Dovoljno je da jesi, da si sam sa sobom, duboko u miru i tišini srca duše svoje i tada, samo tada može da se desi molitva.

Istinita pobožnost je vrlo duboko i lično osećanje. Molitvu ne možeš od nekoga preuzeti. Molitvu ne možeš oponašati, jer ona se jednostavno desi, samostalno i neusiljeno. Molitva, to nije neki javni ceremonijal i nije izgovaranje nekih reći, pevati ili jednolićno ponavljati neke stihove, neke tuđe molitve, klanjati se ili ljuljati se. Sve to nije molitva. Molitva, to je nešto izvorno, to je tvoj lićni odnos sa Bogom, i ako nije tvoj – izvoran, tada to nije tvoja molitva.

Molitva, to je vrlo ličan i dubok duhovni doživljaj. To nije ritualno ponavljanje nećega, pa bilo to i samo ime Božje. Nikome ne koristi, pa makar i hiljadama puta izgovorio: ''Rama, Rama, Rama ili Isus, Isus, Isus. Ne, to nije molitva.

Tvoja molitva je uvek samo tvoja molitva, tvoje procvetavanje. Niti jedan pupoljak ne može da procveta na mesto tebe. Svaki drugi cvet koji procveta, cveta za sebe, tako da i ti sam moraš da obaviš svoju molitvu, sa radošću i zahvalnošću i to je onda molitva.

Molitva, to sigurno nisu reći, i ne zato što je pitanje da li Bog razume latinski, hebrejski, hindu ili sanskrit, to sigurno ne, već zato što reći ne mogu da dosegnu taj izvor gde se molitva dešava. Molitva začinje da se rađa u dubini naših osećanja i zato nemoj da se opterećuješ rećima ili rečenicama, jer ona je u dubini našeg bića, spoznaja fizičke prisutnosti i iskustvo duhovne prisutnosti.

Moliti možeš kada god hoćeš, gde god hoćeš, svakog trenutka pa i u trajanju trenutka, no moraš shvatiti da molitva nije stvar navike, jer ona – molitva, mora da se probudi u tebi. Ali moramo i to znati, da za molitvu moramo biti duhovno zreli, inaće je svaki trud uzaludan i nema buđenja u kojem bi mogli da doživimo molitvu.

Molitva je nešto veoma ozbiljno, no ipak kod molitve ne treba biti žalostan, jer molitva je uvek radost a ako si nekada iskusio zanos molitve, to se nikada ne zaboravlja. Zato blago onima, koji svaku svoju plemenitu aktivnost prema Bogu i prema ljudima, doživljavaju kao čašćenje Boga – kao molitvu.'' (Sri Sri Ravi Shankar)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži