22. Put, Istina i Život...

 

 

“Pre nego što će da se rastane sa svojim učenicima, Hristos im ostavlja jednu duhovnu poruku. To je nešto kao neki duhovni adrenalin koji treba da ih drži da ne skrenu sa pravoga puta, jer Njega ovim očima neće više videti. Za njihove pojmove govor mu je poprilično nejasan; priča im o nekakvim stanovima koje ide da pripremi, pa onda da odlazi ali da če da se vrati ... pri tome izgleda da smatra da oni znaju gde to On odlazi jer kaže: ...'tamo gde Ja idem več znate put.'(Jov. 14/4)
Izgleda da od učenika niko nije shvatio šta im to Gospod govori. Kakvi su, odnosno kakvi smo – prihvatili bi sve to zdravo za gotovo; baš onako kako smo navikli da prihvatamo neke pobožne propovedi o čijem sadržaju pojma nemamo. Ali, srećom tu je Toma koji sa svojim brutalnim poštenjem prekida Njegov govor: 'Gospode ne znamo gde ideš, kako onda možemo poznavati put ?' (Jov.14/5)
Toma traži jasnoću, malte-ne zemljopisnu kartu, on traži opis toga puta. Toma nije podanik koji u sve veruje što mu se kaže i samo klima glavom. Setimo se, da ko klima glavom brzo se uspava. Ljudi sa poštenim namerama ne boje se da budu netaktični te čak i onda pitaju kada to izgleda neprimerno. Setimo se i Marije, koja nije tek tako klimnula glavom na vest koju je dobila od anđela – ona kao jaka žena pita, traži objašnjenje: 'A kako će to biti kada ja ne znam za muža ?'(Lu.1/34)
Jasna pitanja daju jasne odgovore, te je tako i Toma od Hrista isprovocirao snažnu i duboku istinu, koja je kruna Njegovog učenja, koja važi za svo postojanje i za svu večnost jer Hristos mu odgovori: 'Ja sam Put, Istina i Život'... (Jov.14/6)
On ne kaže: 'Ja sam jedan od puteva, jedna od istina i jedan od stilova života.' On tako ne kaže, jer On je JEDINI ! Nije On jedan od niza duhovnih velikana koji objavljuju tajnu Boga več je On sam taj Bog !“(p. L. R.)
On je Onaj koga sve religije još uvek traže no na pogrešnom mestu i na pogrešan način.

U  ovom skraćenom pisanju, p. L. Rađa je prikazao svoju interpretaciju inspiracije dobijene o Hristovom kazivanju: “Ja sam Put, Istina i Život ...“
Kako treba da razumemo ovu poruku ?
Drugim rečima: “Ja sam Put kojim treba da idete; onako kako sam vas Ja učio, tako treba da živite ovaj život - hodajući putevima jednostavnosti, skromnosti i milosrđa a to znači u ljubavi prema Bogu i prema svom bližnjem. Ko tako živi svoj život, več ovde na zemlji načiće Istinu koja jeste Život večni.“
Hoće reći, da u svakoj Njegovoj akciji (Put) možemo prepoznati Boga - Božji zakon i u svakoj Njegovoj reči (Istina) i u Njegovom celokupnom ponašanju (Život) sadržana je sva Njegova nauka.
No, oduvek je u svetu bilo izazova koje su čoveka odvlačili u svetovna zadovoljstva a pogotovo u današnje vreme u kome su svi putevi dozvoljeni, u kome vladaju mnoge istine i u kome smo na uskom prostoru suočeni sa mnogo života (ljudi).
Teško je, sigurno da je teško u našoj savremenosti ići putem koji nam Gospod nudi, uzan je i trnovit i traži od nas mnogo žrtvi i samoodricanja.
I zbog toga nažalost, najčešće se odlučujemo, da se naš život svodi na: ...prihvatanje širokih lepo popločanih puteva; na kojima nema nikakvih smetnji i zabrana; na kojima je sve dozvoljeno; na kojima nam ne trebaju nikakve istine i na kojima buja slast modernog života ... i tada je očigledno da robujemo našem čulnom svetu.

Ako savesno idemo kroz život, kad tad razvoj svakog od nas jednom stigne na neki nivo gde nam se nudi mogućnost, da svoj put kroz ovaj život počnemo da bogatimo i duhovnim vrednotama.
U razmišljanju o tome, tada nam nadolaze raznorazna pitanja:
Zašto bi krenuo tim putem?
Gde vodi taj put?
Kakav je cilj toga puta?
Kako da nađem taj put?
Kako da znam da je to pravi put?
Ako verujemo u Hristove reči onda smo spoznali, da nam jedino On pruža pravi Put i da je to živa Istina koja nas vodi u Život večni, tada nam zaista ne treba ništa više, več samo da živimo ono što nas uči On – Put - Istina – Život - Bog.
Znači, moramo da krenemo i da se uporno krećemo tim putem, jer u protivnom čemu bi nam služila spoznaja?

O Istini

Davno u prošlosti, kada je Pilat saslušavao Isusa Hrista, Hristos mu između ostalog i ovo reče: “Ja sam se zato rodio i zato došao na ovaj svet da svedočim za Istinu. Svako ko je prijatelj Istine sluša Moj glas.“
Tada Ga upita Pilat: “Šta je to istina?“
Pilatovo pitanje nam pokazuje da još tada , kao još uvek i sada, mi ljudi teško spoznajemo pravu Istinu.
Ja mogu da govorim o bilo čemu tvrdeći da je to istina – živa istina ali to je uvek samo moje viđenje, to je uvek samo moja istina. Svaka zajednica, društvo, organizacija i svaka religija, svi oni imaju svoju isključivu istinu.
Ako trenutno pada kiša i ja kažem: “pada kiša“, to nije Istina – to je činjenica. Doduše, ja sam opisao jedno trenutno, istinito dešavanje ali kiša ili padanje kiše ipak nije Istina.
Zaista, šta je onda Istina?
Ako to nekoga upitate, najčešće se upitani zbuni i reaguje kao i moj sagovornik: “Ako je istina, istina i ništa drugo, šta tu ima da se pita? Istina je istina!“
Ja sam za istinu, ti si za istinu, oni su takođe za istinu, svi smo za istinu a ipak se ne slažemo. Ne slažemo se, svađamo se i gložemo se i to ide čak do istrebljivanja. I tako eto vidimo da postoji moja istina, tvoja istina.... koliko ljudi toliko istina, ali ima ih još više, jer postoje još i druge istine: sudske, pravne, javne, čaršijske ..., Kada u ovom razmatranju govorimo o Istini tada mislimo na Apsolutnu Istinu koja je stalna, nepromenljiva i večita.

“Traganje za istinom je ono ljudsko nastojanje koje čoveka najviše oplemenljuje“ kaže Goethe.
U toj šumi od “istina“ kako da prepoznamo koja istina je prava – istinita?
“Molite i dati će vam se! Tražite i naći ćete! Kucajte i otvoriće vam se“, rekao je Gospod u svojoj čuvenoj propovedi na gori. “Jer svaki koji moli prima; ko traži nalazi i ko kuca, otvara mu se.“ (Mat.7/7-8)
To znači, ... “da sami moramo da tražimo ali i da nađemo Istinu. Mi sami moramo da je spoznamo, svaki pojedinac koji živi u ovom svetu egzistencije, u ovom fizičko-materijalnom svetu, jer naša unutrašnja priroda, naše istinito Duh-Duša Sopstvo poznaje Istinu – ona je ta Istina. Ali u ovom materijalnom telu dremamo u našoj kolevki od ilovače (na zemlji) i sanjamo stvarnost. Moramo da se probudimo u realnost i da razumemo šta je život kao fenomen, koji je kao fenomen života posvuda oko nas – milijarde i milijarde fenomena i fenomena života, i kakav je odnos tog fenomena života prema Apsolutnom beskonačnom Bi-stvu – tom neprestanom životu!?
Da se vratim opet na uputstva koja nam je dao Joshua – Hristos: 'Spoznaćete Istinu i Istina će vas osloboditi, oslobodiće vas od vaših iluzija.'  Da li samo od iluzija? Ne, i od strahova i od zbunjenosti u kojoj se nalazimo dok smo u ovoj fazi života. Nije to samo obaveza naše braće i sestara istraživača istine (reč je o Daskalos-ovim istraživačima istine) prema ljubljenoj porodici celog sveta, več je to obaveza svakog čoveka, da spozna Istinu o tome šta je Život kao fenomen života.
Bogočovek, Joshua Imanuel – Hristos, dao nam je učenje hriščanstva koje nam objašnjava relativnu istinu u odnosu na Apsolutno beskonačno Bi-stvo onoliko, koliko je moguće da ga svojom ljudskom inteligencijom razumemo. Dao nam je i jedan ključ života koji vodi ka velikim istinama rekavši: 'Ja sam Put, Istina i Život.'
U te tri reči sadržano je čitavo Njegovo učenje. Naše traženje i istraživanje Istine znači da hoćemo da znamo šta je Život - Život kao Apsolutno beskonačno Sopstvo – neprestan Život – neprestano beskonačno Bi-stvo – Bog....“ (Daskalos, izvod iz Stoa lekcije od 02.09.1992)

... “Istina ne može da se nauči jer ona nije neko učenje, teorija, doktrina, filozofija ili nešto tome nalik, ona mora da se spozna. Istina je postojanje, bivstvovanje, življenje, ona je ogromna, strahovito ogromna, beskonačna... Ne možete Istinu sabiti u reči, to je nemoguće, jer su reči veoma skučene. Možemo godinama da govorimo i pišemo o Istini a da smo još uvek na samom početku ...“ (Chandra Mohan Jain)

Da čovek u svom razvoju ne bi postao marioneta, ili neka organska mašina, mora svoju spoznaju o Istini da pridobije ličnim traženjem, istraživanjem, akcijom, postepeno i sve više i više.
Hristos nam kaže: “Istina će uvek prikriveno da se daje čoveku ove zemlje; jer otvoreno, čovek bi je teško podneo, kao što otvorenim očima teško podneseš podnevnu sunčevu svetlost. Ljudi mora da nauče da misle, onda da traže i sami da je nađu. I ako čovek nije sam našao unutrašnju svetlost života, ni hiljadu učitelja mu ne mogu pomoći.“(jl.GEJ.06.204.3)
“Ako bi dozvolio da svi ljudi, dok su još u materijalnom telu odjednom – trenutno dožive pun duhovni dan, postali bi tromi, lenji i ne bi se više bavili nikakvim traženjem i istraživanjem. Držali bi se Mojih zapovedi i živeli ih ali sasvim mehanički; mnogo je bolje da čovek malo po malo, kroz lično istraživanje i akcije probudi u sebi duhovni dan i da se raduje što može da pouči svoju braću i pobudi ih u traženju svog duhovnog svanuća.« (jl.GEJ.08.22.2)
Istinu je teško spoznati dokle god hodamo po ovom svetu u duhovnoj tami, te nam je zato i došao Hristos, kao svetlost ovog sveta. Zbog toga nam i govori: “Ja sam Svetlo sveta i ko Mene sledi neće hodati po tami, jer će imati Svetlo Života.“(Jov.8/12) Međutim, Jovan isto tako piše: “I Svetlost svetli u tami ali tama je ne prepoznade. “ (Jov.1/5)
Na samom početku prve knjige “Veliko Jevanđelje Jovanovo“, Hristos to mnogo jasnije kaže: “Došao sam, kao večno prabiće svih bića i kao prasvetlost svih svetlosti i života, u svet tame k’onima, koji su bili iz Mene; ali Me nisu prepoznali u tami svog otupelog osećanja veličina. (jl.GEJ.01.05.22)


Znači, Isus Hristos je kao Svetlost stvarna Istina, jer kada je sa Ocem u sebi govorio, rekao je: “Tvoja reč je Istina“ (Jov.17/17), što opet znači, da je Reč Očeva – Reč večite ljubavi – živa Istina. Drugim rečima Isus, Gospod naš kaže: ... “i šta sam od Oca čuo to sada govorim svetu“ (Jov.8/26); a to opet znači, da su reči koje nam govori Isus Hristos čista Istina.
 
Možda će neko pomisliti: “Pa to je sasvim jedostavno, potrebno je samo da prihvatim sve reči Božje i eto – več imam Istinu.“
Možda će nekome ko veruje u reč Božju, to i da izgleda veoma jednostavno. Ali svedoci smo da postoje mnoge različite crkve, mnoge različite verske zajednice i mnoge različite sekte i sve one kažu da imaju reči jednoga Boga, i sve potiču sa istog izvora a svaka misli i veruje da je njena interpretacija Božje reči istinita i da samo ona i jedino ona poseduje Istinu.
Pokušajte sami da istražujete i videćete kako su pojedinci ubeđeni da znaju šta je sve Božja reč i šta nije Božja reč. Šta li rade tek oni, koji ne mogu da veruju ni u Boga niti u ijednu reč Božju!?

Jednom je Hristos rekao: “Niko ne može doći k'Meni, ako ga ne privuče Otac koji Me posla“ ... (Jov.6/44)
U “Novom otkrovenju Isusa Hrista“ On je to ovako objasnio:
“Koga Otac ili večita ljubav u Meni ne privuče, taj neće doći k'Meni ili sa drugim za vas razumljivijim rečima rečeno: koga istinita ljubav prema Istini i prema Svetlosti ne privuče i ko u svojoj (duhovnoj) tromosti i pospanosti sasvim udobno ustraje i ko se u ovom svetu maksimalno baci u zarljaj njegovim zadovoljstvima i zabavama, da li će ikada stići ka Istini i Svetlosti?
Kažem vam, taj ima tako malo šanse, kao što lenji student nikada neće biti velik astronom, jer svoje studije provodi mahom u krčmama i kafanama, na igrankama i po ložama mnogih bludnica; jer da bi bio “nešto“, morao bi da počne od mladih dana, da radi sa velikom vrednoćom i sa mnogo samoodricanja. Sa velikom ljubavlju prema ovoj uzvišenoj i veoma složenoj nauci, vremenom će moći da proračuna stvari o kojima laik zaljubljen u zadovoljstva ovoga sveta nije ni sanjao.
Eto i to znači: Koga Otac (ljubav) ne privuče, taj ne dolazi sinu; jer sin je Svetlost, koja izlazi iz plamena i ognja ljubavi odnosno iz Oca.
Idite kod većine takozvanih hrišćanskih crkvi i naročito posmatrajte njihovo sveštenstvo i upitajte ih: koja ljubav vas je privukla, da propovedate vašu istinu? I videćete po njihovom licu i po njihovim stomacima: najbolje moguću opskrbljenost koju ovovremenost može da pruži kao i nadepikurejsko bogate trpeze sa svim mogućim poslasticama; i što je sveštenstvo po svom rangu više, tako su i njihove vrline više epikurejskije a time i njihova sebičnost i vlastoljublje.“
Znači, ko želi da spozna Istinu njemu ne sme da stoje pred očima ovosvetski interesi ni na koji način, več samo ljubav prema Istini. Ko nema ljubavi prema Istini, on ne može ni da spozna svetlost Istine.
Zato je Hristos rekao jednom istraživaču Istine: “Ko ozbiljno traži Istinu, njemu ču rado dati pravo svetlo. Ali ko nije ni hladan ni topal več je mlak, taj nije vredan Mog životnog svetla i neće ga tako dugo dobiti, dok mu ne bude sasvim ozbiljno stalo do toga.“(jl.GEJ.08.129..15)
 
Jednom drugom prilikom Hristos nam govori ovako:
“Duhovnom delu čoveka mora da se pruži mogućnost slobodnog traženja, istraživanja i izbora istine i laži, dobra i zla, u suprotnom nikada neće biti doveden u stanje razmišljanja. Kada ne bih dozvolio, da zabluda dođe među ljude, več samo Istina sa svojim određenim i konačno potrebnim posledicama, ljudi bi bili slični običnom rasipniku, bekriji, razvratniku, koji na kraju krajeva više o ničemu ne brine, več sasvim tupo misli samo na svoj stomak i svoja zadovoljstva!
Treba da nam bude jasno, da među ljudima sve mora da bude neprestani poziv na akciju; iz tog glavnog životnog razloga pogrešno je da se sprečavaju zablude. Jer na kraju, uvek su loše posledice koje slede posle zablude, upravo najbolja sretstva kojima se uklanja ta ista zabluda i time ujedno širi istina.
Vrlo često ljudi moraju kroz jad i bedu, koje nastaju iz laži i raznoraznih prevara, da osete duboko u sebi potrebu koja vrišti da bude prepoznata – potrebu za istinom, i da počnu ozbiljno da je traže. Tek tada će ljudi naći Istinu i tek tada će postati korisne sve teškoće koje su bile potrebne, da bi se ljudi pobudili na traženje Istine; kada bi čovek lako našao Istinu, kao što se lako očima vidi sunce na nebeskom svodu, ubrzo bi ona za njega bila bezvredna i opet bi počeo da trči za lažima, kao što putnik danju traži što više senke u hladu; i što gušću nađe sve mu je draža.“(jl.GEJ.03.168.3+5+8+10)
“Da je potrebno da se Istina teško nalazi, ima i svog mudrog razloga, jer sve što se čoveku lako daje, u njegovim očima nema neku veliku vrednost kao ono, što mora mukom da pridobije. Kada ljudi ne bi morali sami da traže i nađu istinu, postali bi tromi, lenji i nikada ne bi mogli da se duhovno probude.“(jl.GEJ.09.19.8)
Možda će neko da pomisli: Zašto je neophodno da mučno tražimo i istražujemo Istinu, zar nije dovoljno da jednostavno verujemo u reč Božju?
Hristos nam odgovara: “Potrebno je da i takozvane pobožne duše ne odbace traženje Istine! Jer svaki čovek treba da proveri ono što preuzme od ljudi i da zadrži samo ono što je dobro i zauvek istinito. Ono što je lako prepoznatljivo od Mene i ljudima otkriveno, toga ne treba mnogo proveravati, već samo u to verovati i prema tome se ponašati i ubrzo videćete posledice toga“ (jl.GEJ.09.32.2)

Znači, ono što čovek brzo prepozna kao Istinu ne treba proveravati, kao na primer: “ljubi Boga iznad svega, a svog bližnjega kao samoga sebe.“ naša životna iskustva nam ubrzo otkrivaju, da u ovakve istine treba ne samo verovati, po njima treba se ponašati – njih treba živeti.
Međutim, neko otkrivanje iz onostranstva koje nam nudi neki medijum, moramo dobro proveriti da li je istinito – da li je zaista došlo od Boga!
Hristos nas potseća i uči:
“Verovanje je životu duše bliže nego što je to i najpametniji razum. Ali ako je verovanje prisilno onda postaje okov za dušu; a kada je duša okovana onda nema nikakvog govora o slobodnom razvoju duha u njoj.“ (jl.GEJ.01.155.8)

Zato čuvajmo se i najmanjeg prisiljavanja u verovanju. U to spada svako ubeđivanje, da bi nekoga pridobili da veruje u ono u šta mi verujemo. Čovek mora samo slobodno da veruje u ono što je spoznao i samo na takav način može duh u duši, da se slobodno rastvori i razvije.

“Ako se prvo razum dovede u stanje pravilnog uvida«, kaže Hristos, »tada duša ostaje slobodna i uvek uzima iz svetlog razuma samo onoliko, koliko može dobro da podnese i da svari.
I tako se onda iz pravilno obrazovanog razuma razvije istinito, potpuno i živo verovanje, te kroz njega duh u duši dobija pravu hranu i postaje sve jači i snažniji, - što svaki čovek ubrzo može da primeti, jer u njemu ljubav prema Meni i prema bližnjem sve je jača i snažnija.
Ali gde je razum kod čoveka najčešće sasvim nerazvijen i kod koga je tada samo i jedino poslušna volja i poslušno srce, takvom čoveku moramo pažljivo da pristupimo, da ne bi sa nekom golom zabludom zaglavio na neku stranputicu što se često dešava kod mnogobožaca ali prisutno je i u ovim vremenu čak u mnogo slučajeva.“ (jl.GEJ.01.155.9-11)

Verovanje je više nego razum i više nego marljivo traženje i istraživanje Istine. Verovanje je traženje u duhu. Ali samo verovanje, bez ispravnog razuma – razumevanja, nosi u sebi opasnost pogrešnog ili bezumnog verovanja i znači pratiti lažnu svetlost. Takva svetlost zaslepljuje čoveka i on postaje slep za pravu svetlost.
Zato nam Hristos govori:
“Dajte ljudima samo pravu i istinitu svetlost; gde se to ne čini, ljudi će ubrzo zakržljati i prihvatiti svakojaka lažna učenja i potom će biti teško da se vrate na put prave istine.“ (jl.GEJ.08.27.6)

Na kakve sve stranputice može da stigne verovanje, pokazuju nam mnoge hrišćanske crkve, verske zajednice, sekte i druge religije što postoje na ovoj zemlji. Teško je ubediti čoveka, koji se zaglavio u jednoj pogrešnoj malenkosti svog verovanja, da se nalazi na pogrešnom putu. Zato nas Hristos veoma jasno upozorava:
“Bez ispravnog rasvetljavanja razuma i karaktera, verovanje je slepo i nemo prihvatanje onoga, što je čovek primio od nekog autoriteta. Takvo verovanje je kao i nikakvo verovanje; ono ne oživljava karakter ka slobodnom i srcu osrečujućim akcijama te je zato mrtvo, jer su takve akcije učinjene bez slobode i bez radosti za dušu, te zato nemaju nikakvu vrednost jer je ne oživljavaju; več je podjarmljuju, zato što nije nastala iz slobodnog ubeđenja, več iz straha od preteće kazne, te je zato puna ljutnje, besa i srđbe.“ (jl.GEJ.08.27.9-10)

Svaki autoritet treba proveriti i ničiji autoritet ne sme da ima uticaj na to, da slepo verujemo u nešto, u nešto što nismo spoznali ili nismo razumeli. U knjizi »Haushaltung Gottes« (Božje domaćinstvo), Hristos nam veoma jasno govori:
“Nemoj da dozvoliš da te Ja na nešto nagovorim, več uvek prihvati samo ono što ti je postalo potpuno jasno; nemoj ni jedan slog da prihvatiš, u koji moraš samo da veruješ, bez da si ga u duhu potpuno shvatio! Nema goreg stanja za slobodnog čoveka nego što je slepo verovanje; jer iz takvog verovanja rađa se istinita smrt duha. Vidiš, iz tog razloga mnogo je bolje lično prosuditi i ako je to poprilično jadno, ali ipak još uvek je bolje nego kada je prihvaćeno samo na osnovi verovanja, za čiju istinitost naš slobodan duh nema drugu garanciju do samo autoritet tog propovednika i mlako zadovoljstvo njegove lične uobraženosti.“ (jl.HG.02.151.7-8;11)
“Uvek Mi je draži jedan slobodan mislilac nego hiljadu lakovernih duša, kojima je sve jedno da li mu pokazao alfu ili omegu. Jer ko ne misli, taj ne može ništa ni da uči ni da shvati i na kraju krajeva njemu je isto i zlato i olovo. Ali mislilac ne kupuje mačku u đaku.“ (jl.GEJ.06.188..7)
Setimo se samo, koliko li je puta, u prošlim vekovima, čovek proklinjan večitim prokletstvom  ako ne veruje u ono što ga crkva uči. Tako je nastalo mnogo prisilnih vernika koji još i danas propovedaju pogrešno hrišćanstvo. Zato Hristos više puta ponavlja:
“Sve proveravajte i prihvatite samo ono što je dobro i istinito! Ja bih mogao da od vas zatražim, da i Meni sve verujete bez ikakvog objašnjenja, jer znaci koje sam vam davao obezbedili su Mi zato potreban autoritet; ali takvo isiljeno verovanje još uvek nije unutrašnje svetlo duše, ne oživljuje dušu i ne pobuđuje je ka radosnim delima.“ (jl.GEJ.08.27)
Jednom drugom prilikom Hristos je rekao svojim učenicima:
'“Ja sam Gospodar i Majstor večnosti, i vi Me potpuno poznajete kao takvog. Mogao bih da vam kažem ovo ili ono, krivo ili pravo, belo ili crno, i vi bi Mi verovali jer ste po svojoj živoj unutrašnjsti ubeđeni u to ko sam Ja. U tom slučaju verovanje Mom autoritetu bilo bi sigurno sasvim na svom mestu!? Ali ko od vas može da kaže, da sam to od nekoga tražio ili sada tražim!? Da, Ja tražim verovanje ali ne slepo i ne mrtvo, več sasvim živo verovanje! Učim vas istinama o kojima svetu nikada ni na pomisao nije došlo; i pri tome nikada nisam pitao: 'Da li u to veruješ?', več uvek 'da li si to razumeo?' I kada kažeš: 'Gospode ovo ili ono još mi nije jasno!', tada sam svima stvar objasnio sa svim Meni datim sretstvima i to tako dugo sve dok nisi to sasvim razumeo.“ (jl.GEJ.05.88.2)

U našoj revnosti ne smemo drugima da namećemo naše verovanje – naše versko ubeđenje, uvek moramo to da prepustimo samo lično njihovoj spoznaji. Diskusije o verovanju ili religiozne diskusije često usijaju atmosferu. U uzbuđenom duelu svaka strana iznosi svoje mišljenje i argumente a da pritom jedna drugu uopte i ne sluša. Ovakvo dokazivanje – svađa, u kojoj se svaka strana trudi da dokaže, da je Istina samo na njihovoj strani, potsećaju na: “Stani bre brate, pa ja hoću samo da ti izvadim trn tvoje pogrešne spoznaje, koji se nalazi u oku tvom''... a pritom ne primećuje balvan u svome oku.
Ponekad u tom besnom duelu, reči se izmenjuju  kao udarci i najčešće se takvo ratovanje završi sa podlim uvredama. Kada razgovaramo o bilo čemu a posebno o Istini, svaki razgovor treba uvek da se odvija u duhu međusobnog poštovanja, razumevanja i ljubavi prema bližnjem – prema svom sagovorniku. Razgovor koji u sebi ne sadrži ove elemente ne vodi ničem dobrom i zato ga treba izbegeveti.

Potsetimo se šta je rekao naš Otac nebeski Set-u:
“Sete, zar ne znaš da je istinita ljubav nema, i da samo Istina treba da vodi reč i to samo ako bude prozvana od pobožnog pitanja?! Ako imaš ljubavi, onda čuti sa ustima i govori samo sa srcem; i ako imaš mudrosti, onda prvo dozvoli da te neko upita i ako se to desi, onda koristi malo reči i govori iz srca a ne iz razuma?! Ali neuporedivo bolje je čutati i uši zatvoriti....jer pri tom neprestanom 'oštrenju jezika' bude buka kao kod vodopada.“ (jl.HG.01.98.2-4)
 
“Moje učenje postaviću tako,“ govorio je Hristos, “da niko ne može samo čitanjem i slušanjem Moje reči, da spozna osnovu žive istine, več samo kroz svoja dela – akcije shodno Mom učenju; tek ta akcija postepeno če svakome postati svetlost!“ (jl.GEJ.01.113.13)

Znači, tek kada učenje o ljubavi sprovedemo u delo, tek tada ćemo Istinu u nama sve dublje i dublje da spoznajemo i zato nam Hristos kaže:
“Kažem vam, Istinu daće vam vaš duh, koji je u stvari Moj duh u vama i koji se otkrio u vašoj duši i onda ćete imati živu Istinu u sebi. Ali time još davno niste u potpunoj Istini i to zato, što sam vam to Ja objasnio, jer objašnjeno nije vaše vlasništvo , več vlasništvo onoga ko ga je objasnio  iz svoje bogate riznice; ali kada vaš duh u vašoj duši to otkrije, tada je otkrivenje vaše i tek tada ste u potpunoj Istini.“ (jl.GEJ.05.236.9)

Kada se u nama duh probudi i time osvetli dušu svojom Svetlošću, tada nalazimo odgovora u našem srcu, na neko postavljeno pitanje. Tek tada naučeno postaje jasno osećanje u našem srcu i tada smo ušli u Istinu.
Konačno, šta je sada Istina?
U razgovoru sa nekim novim učenicima Hristos se obraća jednom mladiću:
“Poslušaj dragi Moj Jozue! Rekao si: 'Ja sam samo za Istinu' ..... zato Mi kaži: šta je Istina za koju si ti?
Da li je Istina ono što vidiš?
Vidiš, sve je neki privid i to traje od danas do sutra i može se desiti da ono što je danas puna istina, več sutra ne bude više istina! Kaži Mi, kako dugo će ovaj oblačić da zadrži svoj trenutni istinit oblik? Pogledaj, u svakom sledećem trenutku njegov trenutni oblik biće laž!
Ako stavim pred tebe tri kruške, reči češ da je istina da su pred tobom tri kruške. Ali kažem ti, da svaka od njih ima više semenki u sebi, koje mogu biti posledica za nastanak mnogo kruškovih stabala, koje opet jednom mogu da izrode još više plodova kruške! Prema tome, da li su pred tobom zaista samo tri kruške koje u sebi nose več konačne i nepromenljive veličine ili su to samo prividne veličine, iza kojih se, slično trojansom konju, kriju borci – neke druge prikrivene veličine?
Gde počinje Istina i gde joj je kraj?
Da li je čovek takav kakav je Istina?
Pogledaj jedno dete i potom starca!
Pogledaj grad izgrađen čovekovom rukom!
Da li je on potpuna Istina?
Pogledaj, danas stoji na svom mestu ali več sutra može biti porušen!
Vidiš, jedino za onog koji je sam skroz na skroz Istina, za njega sve je Istina; za onoga koji u sebi nije to (Istina),  nužno je i sve ostalo samo to, što je i on sam. Istina koja je istinita samo u određenom vremenskom trajanju, več samim time ne može biti puna Istina, jer nema postojanosti; potpuna Istina mora biti nepromenljiva za večita vremena u punoj meri i u svakom prenutku. – Pa šta je onda prava potpuna Istina?“ (jl.GEJ.02.198.4-8)

Jozue je bio zbunjen i nije znao šta da odgovori, te se Hristos obrati devojci Jarah rečima:
“Moja draga Jarah, pokušaj da li češ ti u svom srcu da nađeš pravi odgovor na Moje pitanje.“
I smeškajući se Jarah reče: ....“šta bi drugo moglo da bude puna i večita Istina nego sam Bog, koji je u duhu uvek jedan te isti, večito u Sebi i za Sebe nepromenljiv, jer u Njemu kao beskonačnoj savršenosti – potpunosti, nije moguće zamisliti nikakvu promenljivost. Bog je jedina i večita praosnova sveg biti. Sve što postoji nije ništa drugo več samo Njegove fiksirane ideje; njihova bit je isto i Božja bit i njihov život je Božji život.
Zato je u Bogu sve najpotpunija večita Istina, jer van Boga nigde ništa ne može biti,- a u nama ljudima samo onoliko, koliko smo jedno sa njegovim Sveti Duhom, po čistoj ljubavi prema Njemu. Čista ljubav prema Bogu povezuje nas sa Bogom i čini, da čemo biti jedno sa Njime. Kada budemo to, tada će sve biti čista svetlost gde god se kretali. I ta prasvetlost u najvišoj čistoći duha jeste prava, večita i nepromenljiva Istina. Eto to mi se čini, da je jedini pravilan odgovor na Gospodovo pitanje dragom Jozue-u.“(jl.GEJ.02.199.3-5)

...čovek se brine i sekira se za mnoge stvari; ali samo jedna stvar mu nedostaje a to je Istina. Kada bi čovek sem Istine sve imao, ipak u suštini bio bi najsiromašnije biće na svetu. Zato, neka pre svega traži Istinu koja je istinito carstvo nebesko na zemlji a kada ga nađe, time je sve našao ... (jl.GEJ.07.116.08-09)

...ako Istine ima, ona će se otkriti u životu a ne u smrti; jer smrti Istina ne koristi. Pravi i istinit čovek je istinit hram Istine i taj hram nalazi se u srcu duše njegove. Zato, kada čovek traži Istinu treba je tražiti u sebi ne van sebe; jer Istina to je Život a Život to je ljubav. Ko ima istinitu ljubav prema Bogu i prema bližnjem taj ima i Život i takav Život je Istina i ona stanuje u čoveku.” (jl.GEJ.07.117.01-02) 

Jednom drugom prilikom Hristos kaže: “Sama Istina je Život a to sam Ja lično u vama. Neistina – laž to je smrt, pokvarenost i večiti sud. – Ja sam od večnosti Istina, Svetlost, Put i sam Život! Te tako ko Mene ima u srcu, on ima sve; jer van Mene večito ne postoji nigde jedna Istina niti jedan Život.“(jl.GEJ.03.225.18-19)

O Životu

Nauka još uvek nema pouzdane – nedvosmislene odgovore na mnoga fundamentalna pitanja iz oblasti našega postojanja:
Kako je nastalo naše postojanje i zašto je nastalo?
To postojanje čiji smo očigledni svedoci, nalazi se u prostoru. Šta je to prostor?
I celo to naše postojanje kreće se i razvija u vremenu, koje smo mi podelili na prošlost, sadašnjost i budućnost. Najblaže rečeno, čudno je da su naši daleki pretci za svoje vreme govorili da je sadašnjost, a i mi eto još uvek tvrdimo, da se nalazimo u sadašnjosti i da paradoks bude još veći, smatramo da je to istina baš kao što su to i oni tvrdili! Kako to da je vreme tako rastegljiv pojam, da za svaki novi dan kažemo sadašnjost a još juče smo za njega tvrdili da je budućnost?
Čudno je, da i pored toga za sve to uporno tvrdimo, da je to realnost!?
Zaista, šta je to vreme?
Da sve bude još zamršenije, u tom prostoru i vremenu nalaze se milijarde i milijarde fenomena i fenomena života i sasvim je normalno da se svaki čovek ponekad upita, Šta je to Život?
Mi laici, spremni smo da tvrdimo da je život čudo ali to kažemo i za sve ostalo što nam je čudno i nerazumljivo. Šta bi bilo čudo i kako da ga definišemo?  

Smatra se da je čudo samo onda čudo, kada se objektivno desi nešto, što se do tada smatralo nemogućim odnosno, kada je  to dešavanje nemoguće objasniti nama poznatim zakonima materijalnog sveta.
Da li neko dešavanje u sebi sadrži elemente čuda, u osnovi je prepušteno presudi samog posmatrača. Najčešće religiozni ljudi i vernici spremniji su da poveruju u neko čudo, dok ljudi koji ne veruju u Boga, po pravilu ne veruju ni u čuda.
“Razlog da postoji previše lažnih čuda, možda je sadržan baš u tome, da postoje i istinita čuda”, tvrdi B. Pascal poznati matematičar i fizičar; konačno, u našem polarnom svetu ne može postojati samo jedan aspekt jedne celine!
Poznati kiparski duhovni učitelj i filozof hrišćanstva Daskalos, govorio je: ….“ko poznaje sve zakone prirode, on zna da čuda ne postoje, postoje fenomeni Božje svemogućnosti, ali ako čuda ima, onda samo život sam po sebi jeste čudo”.
Da je život posledica Duh – Duše prirode, to smo videli u poglavlju ”o duši” odnosno, život minerala, biljaka, životinja pa i čovekov život ne može postojati, čak ne možemo ga ni zamisliti bez postojanja Duh – Duša prirode. Iz tog razloga, ponoviću jedan pasus iz pomenutog poglavlja.

Pokušajmo razumom - analitičkim razmišljanjem, barem malo da razjasnimo šta je život odnosno, da na ovosvetski način dopunimo našu slutnju i naša razmišljanja o nekim činjenicama, za koje nemamo nikakvih naučnih pa ni ovosvetskih pouzdanih odgovora.
“Ako posmatramo čoveka podrobnije, ako ga posmatramo kao jedan mikrokosmos, prvo uočavamo njegovo materijalno – fizičko telo. Ovo živo telo razlikuje se od prostog zbira određenih hemijskih elemenata od kojih je sastavljeno time, što su svi ti hemijski elementi podložni jednoj zajedničkoj ideji, služeći jednom sveukupnom konceptu, koga mi nazivamo živo biče - živ čovek, živa životinja ili živa biljka.
I sve je to u redu, sve to nama se čini da je sasvim normalno i razumljivo, ali u suštini to nije tačno – to nije istinito.
Normalnije i razumljivije jeste stanje, koje se javlja pri raspadanju jednog leša. U tom slučaju, svaki pojedinačni hemijski element u telu nekog leša “ide svojim putem“, putem svoje zakonomernosti, i niti jedan od njih više ne podleže nikakvom zajedničkom konceptu – zajedničkom cilju, što je još bio slučaj dok je taj čovek bio živ.
Iz pomenutog se može zaključiti, da je  u još živom čoveku bila aktivna neka instanca, neka  „nadležna služba“, koja je imala autoritet da materijalnu različitost svih tih hemijskih elemenata međusobno koordinira.
Dalje možemo zaključiti, da ta instanca mora biti tipična samo za živog čoveka, i da nikako ne može biti materijalna, jer kod mrtvog ništa nije nestalo što bi bilo materijalno. Sve što je materijalno, svi hemijski elementi još uvek su tu na okupu!
Znači, ta naša tražena instanca iliti nadležna služba, nikako ne može biti materijalne prirode, jer kada ima sposobnost da koordinira materiju, ona sama ne može biti materijalna, ona mora biti “iznad materije“.
Znači još jednom zaključujemo, u živom čoveku postoji jedna instanca, jedan princip, koji ima sposobnost da organizuje “međusobnu igru“ sa materijom jednog tela, sa ciljem da stvori živi organizam.“ (Thorwald Dethlefsen, “Schicksal als Chance“)

Potrebno je još da se potsetimo, da svi mi iz ličnog iskustva znamo da je živ čovek manje ili više svestan svoje ličnosti, da sebe doživljava u kontinuitetu – kao jednu celinu i to od rođenja pa sve do svoje smrti. To je tako i ako se čak i više puta promene sve ćelije njegovog materijalno–fizičkog tela za vreme tog života (ćelije našeg fizičkog tela se permanentno razgrađuju i opet se nove izgrađuju. Svakih sedam godina sve čelije našeg fizičkog tela se obnove).
Pored svega toga čovek i dalje oseća sebe kao jednu celinu, jednu lićnost. To je još jedan dokaz da naše materijalno-fizičko telo, ni u kom slučaju ne može biti nosilac kontinuiteta “moje telo, to sam Ja“.
Nameće se sledeći zaključak: Pored „Ja“ – koje je nase prolazno Sopstvo, kojim čovek označava svoju sadašnju, telesnu ličnost, koja kao i sve drugo što je materijalno, ima svoj početak ali i svoj kraj; čovek poseduje i jedno stalno – neprolazno - duhovno “Ja“ – istinito Sopstvo, koga najčešće uopšte nije svestan.
Sa ovom konstatacijom ulazimo u duhovnu sferu našeg postojanja, koju nažalost zvanična nauka ne priznaje. Potsetimo se, sve fizičke akcije koje čovek pokrene imaju svoj početak u ideji, koju potom čovek svojim mislima razrađuje, izgrađuje i razvija ali potrebno je znati, da su ideja i misao duhovne akcije, nezavisno od toga da li mi to priznali ili ne, prihvatili ili ne!
Zato, svako dalje analitičko traženje ili analitičko prosuđivanje neće nas dovesti daleko pri istraživanju pojma život – šta je život a pogotovo ne, kada je reč o pojmu duše ili duha.

Po našim merilima, Hristos je činio mnoga čuda. Pogledajmo šta je On sam rekao o tome:
“Ja sam isceljitelj; kako mi je to uopšte moguće, pitaju se mrtvi i za to slepi ljudi? I Ja vam kažem, da ne ozdravljujem čovekovo meso, več tamo gde nečija duša nije previše sraščena sa mesom svog tela, samo dušu oslobodim i koliko je to moguće probudim u njoj pokopani duh. Odmah potom duh okrepi oslobođenu dušu i trenutno odstrani sve nedostatke mesa.
Eto to (ljudi) potom nazivaju čudesno ozdravljenje, i ako je to na ovome svetu sasvim prirodno ozdrvljenje! Ono što neko ima, to može i da daje; čega nema, toga ne može ni da daje! (jl.GEJ.03.08)

U više prilika Hristos je veoma slikovito objašnjavao kako i na koji način se razvija život na ovoj zemlji. Govori nam o sveprisutnom duhu kao osnovnom pokretaču i organizatoru međusobnih odnosa hemijskih elemenata u stvaranju fenomena koga mi nazivamo život, ujedno nam pokazuje, da čuda ne postoje za onog  ko poznaje sve prirodne zakone i da svaka fizička posledica u svojoj praosnovi uvek ima duhovni uzrok. 

Pogledajmo kako nam sam Gospod opisuje jedan uvid u čudo - u suštinu života:
“Čovek, nezreo i materijom zaslepljen u svom kretanju kroz život na ovom svetu, sličan je pšeničnoj biljki, kada počne da se razvija iz svoje klice.
Kada se pod uticajem sunca vlat pšenice izdigne sa površine zemlje, tada se još ništa ne primećuje od bilo kakvog ploda; ali pod sve snažnijim uticajem sunca uskoro se i primeti klas, koji biva sve puniji bujniji i potpuniji, cveta, postepeno se oblikuju zrna u klasu, uvijaju se u svoju ljušturicu, sazrevaju, da bi se pri svojoj punoj zrelosti potpuno odvojili od svog klasa, od stabljike pa i od svoje ljušturice i postale potpuno slobodne - samostalne.
Kada su zrna potpuno sazrela, tada odumire klas pa i cela slamka. Zašto? Zato što se spoljni život pšenice sasvim povukao u unutrašnji biljni život – u plodu zrna, u kome je sada sve sadržano – koren buduće biljke, njeno stablo i klas sa svim zrnima znači, ne samo jedno zrno, već sva zrna jednog klasa (u jednom jedinom zrnu uskladišteni su svi  podatci potrebni za razvoj bezbrojnih budućih zrna pšenice ovog sveta).
Da li ste možda već doživeli, da pratite kako to u hladnoj zimi, pod slabim svetlom sunca, meseca  i svih nebeskih zvezda, jedno pšenično zrno izraste iz zemlje i razvije se preko korena, stabljike i klasja sve do svoje pune zrelosti?
Kada je to moguće da se desi pšenici i to još zimi, onda može da se desi i da čovek, i ako pod uticajem mnogobrojnih i različitih svetlašca mnogohvaljene mudrosti ovoga sveta, sebe uzdigne na unutrašnju zrelost života! Da bi to moglo da se desi i kod njega, on mora svojim delom – akcijom neprestano žive vere, da u sebi probudi proleće, kako bi moglo da nastane letnje doba života, u kome bi mogli potpuno da sazru svi plodovi odnosno, da jača i sazri sve snažnija ljubav prema Bogu, a time i ljubav prema bližnjem.“ (jl.GEJ.09.100.01-03)

Arhanđeo Rafael govori Agrikoli, jednom rimskom patriciju, o fenomenu života:
02. ….”u Rimu imaš veliki vrt i u njemu na hiljade biljaka, cveća, voća i povrća. Imaš grožđa, smokve, jabuke, kruške, šljive, trešnje, pomoranđe, limun pa i dinje i lubenice. Da bi tako veliki vrt bio uređen, bilo je potrebno posejati i posaditi u zemlju mnogo svakovrsnog semenja.
03. Kada seme poseješ u zemlju ubrzo počne obilno i zdravo da klija. Sve je to dobro i lepo i čoveku je zadovoljstvo pogledati takav vrt; no da te upitam, da li si za svako seme od mnogobrojnih koja su stavljena u zemlju dao i odgovarajuću zemlju – za svako seme pravu zemlju? Znam, reći češ mi: ’Svaki vrt nedaleko od ušća Tibra u veliko Sredozemno more ima dobru i rodnu zemlju i svaka biljka u njoj odlično uspeva.’
04. Dobro, kažem Ja tebi, zemlja je dobra. Kada leti ne pada kiša, što se u okolini Rima često dešava – tada tvoji radnici moraju da zalivaju biljke. Da li svaku biljku zalivaju drugom vodom? Opet češ Mi reći: ’Ne opet ne; sve u vrtu zalivamo istom vodom iz vodovoda!’ Dobro, dobro, kažem Ja na to! Znači, potpuno ista slatka voda, jer morska voda nije pogodna za život biljaka u suvoj zemlji.
05. Da ponovim i naglasim, ceo tvoj vrt ima samo jednu vrstu zemlje, zalivate ga jednom istom vodom, vazduh je takođe posvuda isti a i sunčeva svetlost i toplota nad tvojim vrtom posvuda je uvek jednaka i posvuda jednako promenljiva.
06. Pošto su svi uslovi za rast različitih biljaka, grmlja i drveća sasvim jednaki – morale bi na tim biljkama, grmljem i drvećem, da budu i posledice sasvim jednake – odnosno, moralo bi sve što raste, da bude istog oblika, istog ukusa i mirisa ali ipak među njima ja ogromna razlika!
07. Ako zagrizeš košticu od limuna osetićeš da je gorka. Odakle biljke uzimaju svoju prijatnu ili nama neprijatnu sadržinu? To pitanje važi za sve što se nalazi u prirodi. Sve je po svojoj vrsti jedan  od drugoga sasvim nerazumljivo različito. Kako da to opravdamo – kako to može da je tako, kada je potpuno ista hrana a i svi ostali uslovi su potpuno isti? Grožđe je savim drugačije od smokve a kakva je tek razlika između stabla vinove loze i stabla smokve! Kada poseješ u zemlju seme obične tikvice i seme dinje, plod tikvice je bez ukusa i mirisa ali dinja često bude slađa i od meda i ako su obe imale istu zemlju, istu vodu, isti vazduh i istu svetlost i toplotu dobijenu od sunca.
08. Ako o svemu tome malo bolje razmisliš, najverovatnije češ se upitati: ’Kako to, da jednake sile uzrokuju različite posledice?’ Več sam ti govorio o tome, da su sve nebrojene duševne supstance najpre prisutne u etru, potom u vazduhu i u vodi; ali ni najoštrije čovečije oko i najosetljivije osećanje za ukus i miris ne mogu to da otkriju ni u jednom od pomenutih elemenata – ni ukus ni miris od bilo koje biljke – ni slatkoću, ni kiselost, ni gorkost – još manje bilo šta o njihovom obliku i boji. Kako je moguće, da svako različito seme, iz jedne te iste zemlje, iste vode, istog vazduha i iste sunčeve svetlosti i toplote, privuče sebi i u sebe utelesi samo one prasupstance, koje je kao nepromenljivo seme to činilo od uvek – pre više od hiljadu puta hiljadu godina?
09. Vidiš, kako se u organskoj materiji javlja čisto duhovno i kako pokazuje probuđenom i oštroumnom posmatraču, da je upravo samo čisto duhovno ono „nešto“ a da je  to što nam pokazuju čovekova spoljna čula kao „nešto“, da je to u stvarnosti ništa, jer samo ono što je sakriveno u zrnu semena samo to je ono „nešto“, zato što je čisto duhovno, koje je sakriveno u klici zaštičenoj malecnom opnom unutar semenog zrna. I upravo to što je u klici zaštičeno opnom, to je Božja misao ispunjena Božjom ljubavlju, svetlošću i snagom volje ili, to je Božja ideja u svojoj potpunoj odvojenosti od bezbrojnih, u sebi i za sebe ograđenih i posebno zatvorenih misli i ideja.“ (jl.GEJ.07.073)
01. (Rafael nastavlja): “Znači, taj za sebe odvojen duh u opnom zaštićenoj klici, koji ima svoju jasnu inteligenciju i koji je svesan svoje moći , jer je on sam ta moć, veoma lako će spoznati kada će seme, kao materijalno bivalište koje je sam izgradio, biti spremno da čisti duh može započeti da deluje u njemu.
02. Kada je seme položeno u vlažnu zemlju i kada se spoljašnja supstancijalno - materijalna obloga omekša, tada njeni duševno-supstancijalni delovi počnu korespondirati sa spoljnom okolinom – sličnim okolnim delovima u vlažnoj zemlji i tada čisti duh započinje da koristi svoju inteligenciju i moć svoje volje. On veoma tačno prepozna njemu odgovarajuće čestice u zemlji, vodi, vazduhu, u svetlosti i toploti sunčevoj – privuče ih k’sebi i začne po svom redu iz njih stvarati ono  što odgovara njegovom biću, te tako ubrzo vidiš kako iz zemlje izrasta jedna biljka sa svim svojim uvek jednakim i nepromenljivim karakteristikama. Zelenilo biljke ili u izvesnom smislu spoljašnje meso biljke – a to je sve ono od korena pa do najvišeg vrha biljke, stvoreno je od duha samo zato, da čist duh u novom semenu stvori mogućnost za razmnožavanje, te da tako čisti duh u novom semenu stvaralački neograničeno množi svoje ja, i ako več i samo jednom delujući, čist duh sa sebi privučenim duševnim delovima prelazi u stvaranje viših i potpunijih oblika i bića.
03.   Sve ovo što sam ti govorio o biljkama, to važi, u manjoj meri i za minerale a u većoj meri za sav životinjski svet i konačno i prvenstveno i za čoveka. Na samom prapočetku to je važilo i za stvaranje svih nebeskih tela, svih oblom opnom zaštićenih univerzuma pa i za celokupnog velikog svemirskog čoveka, koga vam je sam Gospod dovoljno opisao pa i pokazao.
04. Iz svega ovoga možeš spoznati, da je sva Istina, Stvarnost i Realnost “kod kuće“ samo u čisto duhovnom, i da je sve materijalno ništa drugo do istrajna volja duha; koji na blag način sve više i više razlaže materiju, da bi je konačno, pre ili kasnije, preveo u sebi slično supstancijalno – duševno telo ali sve zavisno od toga koliko je supstanca duše svojevoljno spremna, da se podredi unutrašnjem živom redu duha.
05. Od sada veoma pažljivo posmatraj sveukupnu prirodu i u njoj češ naći sve ovo o čemu sam ti govorio! Za ovo kratko vreme našeg druženja, ne možeš očekivati da ti za svaki mineral, sve biljke i sve životinje objasnim, koliko imaju u sebi sasvim duhovnog a koliko samo supstancijalno – duševnog. Dovoljno je da sam ti jasno pokazao, kako teče međusoban odnos između sveg čisto duhovnog, duševno supstancijalnog i na kraju sa svim materijalnim. Propis koji sam ti sada objasnio važi za čitavu večnost i celokupnu beskonačnost; ako razumeš alfu onda češ razumeti i omegu a ono što se nalazi između ta dva, u dlaku je jednako, - ne uzimajući u obzir razlike u obliku.“ (jl.GEJ.074.01-05)
07. “Ali, da bi iz čisto duhovnog moglo da nastane i opstane sve što jeste, to čisto duhovno mora da bude pre svega najistinitije “nešto“, kako bi iz njega moglo da nastane – posledično – svako drugo “nešto“. Znači, duh koji miruje u malecnoj opni klice jednog semena jeste jedino istinit “nešto“ a sve ostalo od semena (a i od celokupne biljke) samo za sebe je suštinsko ništa, samo služi kao hrana, da bi istinito “nešto“ moglo da odraste, jer ono što suštinski jeste, jeste samo po duhu koji u njemu prebiva. Taj duh deluje snagom svoje volje po svojoj inteligenciji i na taj način onda nastaje jedna biljka, grm, drvo, životinja, odnosno čitav jedan svet.
08.   A šta je duh sam po sebi, o tome sam ti več više puta govorio. No za sada to još uvek ne možeš sasvim razumeti, zato što te tvoj duh još nije celog prožeo ali u svojoj duši možeš sebi da ga prikažeš, da je “pranešto“ duha živ, jasan i samosvesan oganj i svetlost i samim tim najviša ljubav i najviša mudrost sama. Više o tome ti ni sam Gospod ne može kazati! (jl.GEJ.07.075.07-08)
 
Kako se čitav taj proces odvija kod čoveka, o tome Hristos govori tom istom Rimljaninu - Agrikoli:
03. “Prijatelju Moj, sve se dešava po najboljem redu. Naime, sve dok sam sebi ne postaneš na neki način tuđ, još nisi blizu Božjem carstvu; kada počneš da se osećaš sam sebi nekako tuđ (kao da više ne pripadaš ovom svetu), to je znak da se tvoj duh u tebi počeo buditi i da je u tvojoj duši načinio korak u napred. Pošto u svom životu to osećaš po prvi put, to je znak da je tvoj duh počeo sve više da se budi, te je to uvek dobar znak i sve češće i sve jače češ to da iskusiš.
04. Budi radostan i veseo kada to doživiš; jer upravo to je glavni znak da je tvoj duh počeo da se snažno združuje sa tvojom dušom. Sve dok se osećaš svakidašnje i domaće, tako dugo češ i pripadati ovome svetu i u sebi nemaš mogućnosti, da bi se lako i istinito približio Božjem carstvu; no kada se probudi u čoveku čist duh, tada u njemu sve započinje sasvim drugačije – tada započinje sasvim novi život, život o kome nije ni slutio. I u tome je najviši dokaz, da po odpadu mesa od svoje duše započinje sasvim novi život (novo razdoblje u sveukupnom životu), o kome čovek nije ni slutio a ni poznavao dok je bio još u svom telesnom životu.
05. Sa odpadom mesa od čovekove duše ne želim da označim potpunu i istinitu telesnu smrt več da je to jedno novo stanje (nov – preporođen život), u kojem je čovek skoro sasvim proterao iz sebe svoje ovosvetske čulne prohteve i počeo živeti sasvim u duhu.
06. Tada začinje duh močno da se združuje sa dušom i ona se sve više povezuje sa jedino istinitim svetom duhovnog života koji, do tada nepoznat i neslučen, leži duboko u srcu čovekove duše, isto kao i čista iskra duha u opnom zaštičenoj klici semenog zrna.
07. Dok semeno zrno u zemlji ne umre odnosno, sve dok se ne raspadne i ne razloži tako, da njegovi do tada tvrdi delovi začnu postajati slični duhu, tako dugo ostaje i duh neaktivan i skriven. Kada počne meso semenog zrna u zemlji da se razmekšava i razlaže i u svojim sve više eteričnim česticama da postaje sve više slična duhu koji prebiva u klici, tada započinje duh sebi da uređuje sebi slične čestice i sve više ih prožima. Tada nastaje – ako dobro pratiš bilo koju rastuću klicu ili biljku – sasvim novo stanje bitnosti. I ono što vidiš u najmanjoj dimenziji kod jedne ili druge biljke, to se događa u većoj meri u čoveku, kada svojom slobodnom voljom  u sebi uništi – razloži sve svoje duševne i telesne prohteve i strasti u odnosu ne spoljni svet, te počne u svemu postojati sve više sličan najčistijem unutrašnjem duhu.
08. No tada se čovek, koji je veoma dugo naviknut na ovaj svet, ne oseća više kao da je “u svojoj kući“; kada započinje, u svom novom unutrašnjem i jedino istinitom svetu, da se oseća “kao kod kuće“, tada će mu postajati sve više tuđ spoljni svet. Zato nemoj da se brineš, ako te je Moj Rafael malo jače prodrmao, jer to ti je vrlo koristilo.” (jl.GEJ.07.077.03-08)                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                

Nadam se, da smo malo osvetlili neke nedovoljno rasvetljene pojmove i da je svaki od nas barem malo obogatio svoju spoznaju o bitnosti Hristove rečenice: “Ja sam put, istina i život“.


Jedan fragment života

Život, to je sigurno neiscrpna tema kako u prošlosti, u sadašnjosti ali isto tako i u budućnosti. Zato, verujem da neće biti suvišno ako prikažem jedan mali fragment iz našeg svakidašnjeg života. Lično mislim, da je ova tema jako značajna ali verujem da za veliku večinu ova tema: “zadire u moj lični život, za koji se samo ja pitam, ja ... i niko drugi!“
No, i pored toga, ne postoji niti jedan ozbiljan razlog da o tome ne bi razgovarali.

Prikazaću jedan fiktivan dnevnik – pismo, za koga se ne zna pravi autor. Pojavio se u Nemačkom časopisu “STERN“ godine 1980, i u njemu se kaže da je u opticaju več nekih 15 – 20 godina.
Ono što se zna, to je da potiče od jednog ginekologa kome su dolazile žene sa molbom za prekid trudnoće. Pažljivo bi saslušao svaku ženu i pri tome pokazivao veliko razumevanje za njihove probleme, no uvek ih je zamolio da još jednom dobro promisle i tada bi im dao ovaj samonapisani dnevnik - pismo.
Još uvek se u narodu prepričavaju događaji u vezi sa ovim lekarem i ujedno se širi ovo pisanje, pri čemu je primećeno da su u opticaju više varijanti, tako da se danas tačno ne zna koji je od njih original, no i pored toga sama poruka nije ništa izgubila od svog značaja.

Dnevnik jednog nerođenog deteta

01. maj.   Danas je počeo moj život i moji roditelji o tome još ništa ne znaju ali ja več znam da ću biti devojčica.
15. maj.   Stvaraju se moje prve žile i več počinje moje telo da se oblikuje.
19. maj.   Več imam usta.
21. maj.   Moje srce počelo je da kuca i više niko ne može da posumnja da ja živim.
23. maj.   Ja ne razumem, zašto je moja mama tako zabrinuta?
28. maj.   Moje rukice i nogice počele su da rastu.
08. juni.   Ja mogu da se ispružim i na mojim rukicama počinju da izrastaju prstići.  
15. juni.   Danas je moja mama saznala da živim ispod njenog srca i zato sam neizmerno sretna.
20. juni.   Sada je več sasvim sigurno da sam devojčica.
24. juni.   Več imam sve organe. Moja mama je sigurno presretna ali majko, moraš još malo sačekati.
06. juli.    Kosa i obrve su več počele da rastu. Verujem da ču biti lepa i pametna devojčica.
08. juli.   Oči su mi več sasvim dobro razvijene, i ako su očni kapci još zatvoreni als ubrzo ću sve videti. Videću i tebe – moju milu mamicu koja me sigurno več nestrpljivo očekuje. Mama ... pitam se kako li izgledaš i ako znam da si najlepša.
17. juli.   Moje srce več savršeno kuca i ja se osećam veoma zaštićena i veoma sam sretna. Mama ... da li čuješ kucanje mog srca? Mnogo te voli tvoja ćerkica.
20. juli.    Danas me je moja mama ubila ...

Draga moja mama. Sada sam... nisam sigurna... ali mislim da sam u nebu i nalazim se u Njegovom naručju i... mnogo mi je lepo... i čudno, jer evo mnogo stvari obavljam istovremeno - smišljam... i pišem tebi pismo. Volela bih, da sam mogla biti tvoja mala devojčica i zaista ne razumem šta se to desilo. Bila sam tako uzbuđena kada sam utvrdila da sam počela da postojim. Bila sam na nekom tamnom mestu ali bilo mi je prijatno. Primetila sam da več imam prstiće čak i na nogicama. Bila sam več poprilično razvijena ali još nedovoljno da bih napustila svoju okolinu. Najviše vremena  provodila sam u spavanju ali, u spavanju ili budna, uvek sam se osećala duboko povezana sa tobom ...Ponekad sam čula da plačeš, tada sam i ja bila tužna i žalosna, pa sam i ja plakala. Ponekad si veoma glasno govorila pa čak i vikala a posle toga si plakala. Čula sam kako je i tata vikao, pa sam tada bila jako žalosna, da me je čak i srce bolelo. Pitala sam se zašto si morala tako dugo da plačeš. Jednom si ceo dan plakala, tako je bilo sve tužno da sam cela bila u nekom grču i srce je počelo neravnomerno da mi kuca. Nisam mogla sebi ni da predpostavim šta te je toliko činilo žalosnom.
Upravo tog dana desilo se nešto veoma strašno. Jedno čudovište je došlo u moje prijatno mesto u kom boravim i toliko me je bilo strah da sam počela da vičem ali na usnama se nije pojavio nikakav glas. To nešto – to čudovište nisam videla ali sam ga osetila svim svojim bićem a znam da si i ti bila sva u nekakvom grču. Kako mi je to nešto prilazilo, tako sam osečala sve veći strah i ja sam neprestano vikala: mama ... mamice ... pomogni mi ... molim te pomogni mi ! Sve što sam osećala bilo je samo neopisiv strah. Vikala sam i vikala sve dok više nisam mogla i onda mi je to čudovišta otrgnulo jednu rukicu što je užasno bolelo i nikako da taj bol prestane! Strašno sam vikala za pomoć kada mi je posle toga čudovište otrgnulo jednu nogu ... I pored užasnih bolova znala sam, da sam na samrti, znala sam da nikada neću videti tvoje lice i da nikada neću  ćuti tvoj mili glas  kako mi šapuće, da me puno voliš ... htela sam mnogo puta da ti obrišem suze sa lica ... sada to više neću moći ...a htela sam samo da ti budem tvoja ćerkica ...
Sve to što ti pišem, sve to je sigurno velikom brzinom prolazilo kroz moju glavu i onda, osetila sam kada mi je srce puklo ...
Šta li je tek tebi uradilo to čudovište ? Pre nego što sam otišla htela sam da ti kažem, da te puno volim ali nisam umela da izgovorim reči koje bi ti razumela, jer ubrzo posle toga nisam više imala daha da bilo šta izgovorim. Bila sam mrtva!
Onda, sam osetila kako se dižem prema gore, visoko, nošena od jednog velikog anđela i onda smo stigli u ovo predivno mesto. Još uvek sam plakala ali telesni bolovi su nestali. Onda me je On lično uzeo u naručje - bila sam presretna i sve moje muke sam zaboravila ...  pitala sam Ga, šta je bilo to što me je ubilo. Rekao mi je: “Abortus“ i onda je još rekao: “Mnogo mi je žao što ti se to desilo, jer znam kako je to.“
Ne znam šta je to “abortus“ ali sigurno se tako zove ono čudovište.
Pišem ti, da bi ti rekla da te mnogo, mnogo volim i da sam zaista htela da budem tvoja mala devojčica. Svom snagom sam htela da živim ali nisam mogla – čudovište je bilo jače ! Htela bih samo da znaš da sam sve pokušala da ostanem kod tebe i da nisam htela da umrem !
Čuvaj se majko tog abortusa – tog čudovišta i puno te volim, jer ja jesam i ostajem i pored svega, ipak tvoja devojčica.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži