11. O zakonu polarnosti

 


Na samom početku Jovanovog evanđelja, svedoci smo ''borbe'' između svetlosti i tame – večite unutrašnje borbe u čoveku, koja se neprestano razvija, raste i bori sa suprotnostima – polarnim zakonom, koji je jedan od temeljnih principa našeg trodimenzionog sveta. Jovan piše:
''Na početku... u pratemelju – temeljnom prauzroku... bila je Reč... prasvetlost – velika sveta zamisao – živa ideja... i svetlost svetli u tami ali tama je ne prepoznade... i zato ta prasvetlost i svetli u toj noči; jer noč koja je takođe nastala iz prasvetla, nema više dobrog vida te ne prepoznaje prasvetlost koja joj dolazi da bi je opet preoblikovala u pravu prasvetlost...'' (Jov.1.1-5 , jl.GEJ.01.01-15).

Jedan od najstarijih zapisa o kosmičkim zakonima odnosno. principima ili kako se još naziva Božji red, interpretiran inspiracijom od Boga, zapisao je mudrac starog Egipta koga su slavili kao boga mudrosti – Thot (egip. Djehuti, Tehuti, Thout ...). Tom mudracu, egipatski Grci su dali ime Hermes Trismegistos – trostruki Hermes, da bi označili da je tri puta veći od Hermesa, jednog od dvanajst grčkih bogova. U svojoj ''Tabula Smaragdina'' zapisao je sve te zakone, koje još uvek imamo zahvaljujući zapisima nazvanim Kybalion, koji je pisan od njegovih učenika, pošto se smaragdnoj tabli izgubio svaki trag. U Kybalion-u posebno su izdvojena sedam zakona, za koja se tvrdi da su temeljni principi koji važe za svakog čoveka ali i za ceo kosmos.

Ovo razmatranje obuhvata samo četvrti, 'zakon polarnosti', koji se često naziva i zakon dualnosti ili dvojnosti, i on glasi:
• ''sve je dvostruko, sve ima dva pola i sve je sadržano od jednog para suprotnosti;
• jedno, i njegova suprotnot su jedna celina;
• suprotnosti u prirodi su identične, samo razlićite u stepenu;
• ekstremi se dodiruju;
• sve istine su samo poluistine;
• sve suprotnosti mogu se dovesti u međusobno sazvučje'' (Kybalion)

Zakonu polarnosti, od večine ljudi se nedovoljno poklanja pažnja. Mi živimo u ovom svetu sasvim opčinjeni materijom, u kome se sve po nekim merilima vrednuje. Svaki čovek sebi stvara neko merilo vrednosti, po kome svojoj okolini dodeljuje raznorazne prideve kao što su: dobar , zdrav, ispravan, dragocen, ljubav, mir, život itd.
Sa pojmovima suprotnog pola: zao, bolesan, pogrešan, bezvredan, mržnja, rat, smrt itd., označavamo one stvari i dešavanja koja su po našem mišljenju i merilu nepoželjna i najbolje bi bilo kada ih uopšte ne bi bilo!
Trebamo znati da sa takvim stavom podrivamo osnovni koren naše stvarnosti. Jer u onom trenutku, u kome nema više zla, nema više ni dobroga itd ...
Svaka celina ili stanje na skali vrednovanja ima dva krajnja aspekta ili, svaki krajnji aspekt na skali vrednovanja od dva moguća, deo je jedne celine.

Svaki aspekt jedne celine postoji samo zahvaljujući onom drugome aspektu, te su tako jedan od drugoga zavisni. Međusobna zavisnost dva aspekta jedne celine najočiglednija je upravo kod disanja, jer kada zaustavimo bilo koji aspekt, mi zaustavljamo život. Znači, kada bi bilo koji aspekt neke celine nestao, nestao bi i njegov “partner”.
Iz toga sledi: Ako uklonimo bolest, uklonićemo i zdravlje, uklonimo li smrt uklonćemo i život odnosno, kao što postoji materijalno-fizički svet, tako isto postoji i duhovni svet, jer tako teče zakonomernost naše celokupne stvarnosti.
Duhovni svet je tu, hteli mi to ili ne. Tu je, iako je nepopularan, teško razumljiv, iako ga ignorišemo ili čak neprihvaćamo, tu je jer zakonomernost celine odvija se i pored toga što mi ne prihvaćamo postojanje te zakonomernosti.

Polarnost je osnova našeg postojanja. Postoji dan i noć, muškarac i žena, leto i zima, plus i minus, gore i dole, dobro i zlo, tamo i ovamo, ovostrano i onostrano itd. Naš pojavni svet ne pruža nam ni jednu stvar, za koju ne bi bilo suprotnog pola. Čak ni naše razmišljanje nije u stanju da sebi nešto pretstavi bez suprotnog pola. Mi živimo sa protivrečnostima i mislimo protivrečno. Međusobni napon ta dva suprotna pola je čak potreban preduslov, da bi u naše polje svesti moglo nešto da prodre.

Potrebno je i da naglasimo da ima nešto što toj polarnosti nije podložno, a to je Bog. No Bog je duh i nije sa ovog pojavnog sveta. Bog je jedan - Jedini, i upravo zbog toga mi ne možemo sebi Boga da pretstavimo. Pokušamo li ipak, da sebi pretstavimo Boga, logika našeg razmišljanja nas automatski primorava na naviknutu polarnost i od Boga jednoga i Jedinoga, mi ''stvaramo'': dobroga Boga i Boga zla, Boga i Đavola, Boga i čoveka itd. To su pokušaji da shvatimo neshvatljivo jer “Boga niko nije video“. Upravo opet vidimo zakon polarnosti: Jer ako ima stvari koje sebi možemo da pretstavimo, onda sasvim prirodno mora biti i stvari koje sebi nemožemo pretstaviti.
“Svako ko je razumeo zakon polariteta zna, da se svaki cilj može postiči samo preko suprotnog pola i nikako i nikada direktno, kako večina ljudi to bezuspešno pokušava. Uostalom, kada se želi baciti kamen što dalje unapred, nikada prethodno ne pružimo ruku što dalje unapred, več uvek što dalje unatrag – u suprotnom smeru.
Kao što je disanje jedna celina, sastavljena iz aspekta udahnuti i aspekta izdahnuti, tako isto su dan i noć dva aspekta jedne celine – jednog potpunog dvadesetičetiri-časovnog dana. Pri tome, dan i noć su ipak po svom kvalitetu različiti, čak možemo reći suprotni. Ali, zašto bi trebalo da dan bude bolji od noći ili obratno? Dan ima svojih kvaliteta ali i noć ima svojih.”

Pogledajmo primer svetlosti i tame. Kada čovek oduvek živi samo u svetlosti, on nikada nije upoznao tamu, iako tama kao takva postojii, on uopšte nezna šta je to tama – mrak. Čak i ako mu to ispričamo, on ne može da ga shvati sve dok ga ne upozna. No ko živi u tami - mraku, on slabo ili ništa ne vidi i traži svetlost. Čak i najmanja svetlost za njega je spas i oseća se sigurnije, pa odmah i toplije. Zato se on trudi i bori za veću vatru – više svetlosti. On zna da za njega svetlost znači život. Znači, i pored toga što nam je jedan aspekt nepoznat, on postoji jer je deo jedne celine – i nalazi se na istoj skali vrednovanja sa svojim ''partnerom''..

Isto tako, mi znamo šta su to vrline, jer ih upoređujemo sa manama. Na primer: da bi mogli vrednovati pozitivnost poverenja, moramo dobro da upoznamo sve negativnosti sumnje. Šta sve može da uradi jedan ”crvić sumnje” koga ugnezdi jedan bračni partner u svoje srce, u odnosu na svog bračnog druga? Može da izgradi pakao! Manji, srednji ali i veoma užasan pakao. Nuzgred, ne postoji drugi pakao do onaj koga mi sami sebi izgradimo – stvorimo ovde na zemlji, gradeći negativne Elementale!

Pogledajmo ''omkara'' interpretaciju o principu polarnosti:
''Princip polarnosti nam govori, da sve ima svoju suprotnost. Gde ima dobroga ima i lošeg; gde ima svetlosti, tamo uvek ima i tame.
On nam govori, da se sve pojavno ispoljava u dva aspekta, dva pola – dualno, ali sa različitim stepenom između dva ekstrema. Jedan pogodan primer za ilustraciju toga može poslužiti skala na termometru.
Termometar nam na skali pokazuje različite stepene između plusa sa jedne strane i minusa sa druge dok se u sredini nalazi nulta tačka. Isto tako na skali polariteta sa jedne strane imamo teze, na drugoj strani antiteze a u nultoj tački nalazi se sinteza. Pored toga, potrebno je da znamo da temperatura nije ni hladna a nije ni topla, ona jednostavno rečeno jeste.
Primera radi, možemo reći, da će jedan Eskim da označi temperaturu na kojoj se mi smrzavamo, da je letnja. Iz toga sledi da je u svakom vrednovanju – proceni, sadržano naše lično iskustvo i lično ubeđenje.
Odnos ponašanja na skali važi za sve stvari našega sveta podjednako. Tako su na skali u tački nula, dobro i zlo apsolutno identični i neutralni. Pomerajući se prema tački plus, doživljavamo prijatna osećanja, ali što se više pomeramo prema tački minus, mi naša osećanja vrednujemo kao neprijatna, loša ili čak zla.
Uvek kada izađemo iz naše ''sredine'' – iz ravnoteže – (iz optimale*), nalazimo se van tačke sinteze, odnosno nalazimo se u disharmoniji, Zato plus ili minus, uvek je pitanje naše lične procene (naše lično stanje ravnoteže – harmonije, nije u u sredini skale, več u harmoničnoj sredini i najbolje je, kada se nalazi sasvim na strani plus. U ovom slućaju, pod ''sredinom'' smatra se biti u ravnoteži, a ne biti u geometrijskoj sredini).
(* Pod optimalno (lat. optimum), podrazumevamo ono, što se može najbolje ostvariti, suprotno tome – drugi aspekt te celine jeste idealno, kojim označavamo ono što se može najbolje zamisliti).


Što se više približavamo minus polu, to osećanja sve jače ocenjujemo kao negativna. Uzmimo na primer mržnju. Mržnja i ljubav su po intenzitetu dva potpuno identična osećanja. Razlikuju se samo po osnovi pridodatih misli iz kojih proizlaze odgovarajuće posledice. Pri tome ne smemo zaboraviti, da ljubav uvek deluje konstruktivno i graditeljski a da je mržnja uvek destruktivna i rušilačka, no energija osećanja im je uvek jednaka.
Primer: U čemu je razlika između biti zaljubljen i osećanja straha?
Po unetoj energiji osećanja kao i u telesnoj reakciji, nema nikakvih merljivih razlika. Srce uzburkano kuca, usta postaju suva, postajemo nervozni, u predelu stomaka pojavljuje se neko trepereće osećanje itd, itd ....
Na osnovu onoga što znamo iz iskustva ili uobrazilje to je da u prvom slučaju imaš randevu – da si zaljubljen. U drugom slućaju, primećuješ da se neki stranac muva oko tvoje kuće a na osnovu tvog iskustva, fantazije i uobrazilje znaš da bi to mogao da bude provalnik ili čak razbojnik – ubica, te iz toga sledi odmah strah. Ali možda on traži samo svoju izgubljenu mačku ili psa! U ova dva sučaja sa sasvim različitim situacijama, pojavljuju se sasvim identićna osećanja, jer strah, radost i ljubav su po svojoj reakciji na našem telu apsolutno identični. Samo naša motivacija (prijatelj / prijateljica ili nepoznati stranac) i naša iskustva, uobrazilja i fantazija, odlučuju se na interpretaciju – biti zaljubljen ili biti pod strahom.

Svi znamo da se optimalan telesni život ne odvija na nula stepeni pomenute skale, a još manje ne na apsolutnoj nuli. On se nalazi, zavisno od pojedinaca, negde manje negde više obično između 18 i 22°C.
Optimalan život duše odvija se takođe na plus strani naše skale, i njegova optimala zavisna je od nivoa razvoja svesti duše svakog pojedinca. To znači, što je pojedinac više obogatio svoju dušu duhom Božjim, njegova svest se sve više pomera – udaljava od nule na pomenutoj skali, da bi svoj maksimum postigla onda, kada duša podigne svoju svest na nivo ''Samo-Nadsvesti''.
Samo-Nadsvest je nivo svesti duše, u kojoj je čovek usaglasio svoju volju sa Božjom voljom – kada je svoju volju sa punom svešću i sasvim slobodnom voljom izjednačio sa voljom Božjom odnosno, kada on nema više ''svoju'' volju, več je volja Božja potpuno i njegova volja.

Mi živimo u polarnosti i za sve i na sve se odlučujemo sami – svojom slobodnom voljom. Problem nastaje samo onda, kada se suviše često nađemo daleko na minus strani skale polariteta. Na strani destruktivnih i razarajućih misli. I sasvim svejedno je gde se mi to nalazili, u trenutku kada nam dopre do svesti činjenica o principu polarnosti, uvek možemo sebe da obuzdamo i da podignemo svoju vibraciju time, što ćemo se pokrenuti u smeru plus na skali polariteta, baveći se plemenitim, konstruktivnim i graditeljskim mislima.
Ali, treba nam biti jasno, da se uvek možemo pomerati samo u okviru dva pripadajuća pola. Na primer: Nikada ne možeš da pretvoriš tamu u toplotu, kao ni mržnju u pozitivno usmerenu hrabrost. Moramo uvek da se krećemo samo u okviru jedne situacije i da vladamo tom situacijom. To znaći, u situaciji kada osećamo mržnju, moramo biti svesni ljubavi, koja se isto tako nalazi na toj skali, i truditi se da tu mržnju transmutiramo u ljubav.
Sigurno da je o tome lakše govoriti nego to činiti. Kako to čovek može da se uzdigne iz situacije, u kojoj je sav obuzet svojim vlastitim emocijama? Ako prema nekom čoveku osećamo odvratnost iz dubine naše duše, mržnju, ili smo na njega ljuti, kako to može tek tako jednostavno da pređemo na drugu stranu i da ga odjednom ljubimo? Ovo je ćak i za izgovoriti demagogija! Zaista kažem vam, da se to može naučiti ako zaista želimo, a kada naučimo, tada smo već i savršeni.

Ipak, za početak moramo da se potrudimo da nam do svesti dopre činjenica, da ako postoji udahnuti, tada postoji i izdahnuti odnosno, ako postoji mržnja, tada postoji i ljubav i da si ti u stvarnosti ljut na njega, samo zato što ti ne pruža dovoljno ili nikakvu pažnju, naklonost ili blizinu.
Ako želiš, i odlučiš svojom slobodnom voljom i zdravom pameću, onda možeš započeti da razgraduješ tu mržnju i taj bes. To se čini tako, što ćeš pod prvo, sasvim nepristrasno da priznaš da se u stvarnosti osećaš povređen i drugo, kad god ti iskrsnu takve misli koje te ubeđuju, da sada treba da se uvrediš, da tu iskru ponosa odbaciš!
Ako hoćeš duhovno da napreduješ, tada kaži sebi da je taj čovek tebi važan, jer on je jedan od tvojih izazova u životu – ispit koji treba da poloziš. Usmeri prema njemu intenzivno osećanje – energiju, da je i u njemu prisutna iskra Božja, baš kao što je to i u tebi. Insistiraj na ovim mislima ćak i onda kada tako ne osećaš.
Kaži sebi i ponavljaj neprestano: ''u univerzumu ima samo ljubavi!'' Sve što nam se i učini da je nešto drugo, to je na kraju krajeva ipak samo traženje ljubavi. Taj čovek, ta situacija, sve ..... sve je ogledalo Stvoritelja. Nemoj nikako da prihvataš misli o mržnji, besu i osveti, odbijaj od sebe sve to i koncentriši se na reć ljubav tako, kao da je to neka mantra.
U početku je veoma teško da se razvijamo u tom smeru. Ako budeš istrajan na tom putu, jednog dana ćeš u toj situaciji da postigneš ravnotežu – neutralnost – sintezu, moći ćeš u toj situaciji i da se suoćiš sa tim čovekom sasvim neutralno (možda i on ima iste probleme kao i ti), i u ljubavi da ga otpustiš, te si sa time na putu ka majstorstvu nad polaritetom, naćinio jedan ogroman korak unapred.
Na takav naćin, malo-pomalo pomeramo se prema plus strani naše skale. Postepeno ćes poćeti da podižeš svoju vibraciju pomerajući se tako ka plusu, istovremeno usvajaš nove stavove – životne principe i na takav naćin pocinješ da stvaraš i svetliju karmu. U pomenutom primeru, za početak, nije neophodno iskusiti ljubav prema tom čoveku, što nam u krajnjem slućaju ne bi škodilo, ali ti sada već znaš da je jedna misao puna ljubavi, teška kao stotinu negativnih misli.
Na takav način, pomoću polarnog zakona poćinješ da razvijaš princip vibracije, i vremenom ćeš na tom podrućju da ostvariš istinito majstorstvo.
Zapamti, ne možeš oćekivati na duhovnoj ravni nešto produktivno, ako nisi ovde na sadašnjem nivou, ostvario nešto produktivno. Za tebe biće sasvim sve jedno, da li ''hvataš'' vibracije drugih ljudi, da li drugi mentalno utiću na tebe ili slićno, jer prevashodno ti se ućiš da prepoznaš svoje vlastite vibracije, i da ih uzdižeš na taj naćin, što se pomeraš prema pozitivnoj strani polarne skale. Kao i u drugim ljudskim delatnostima, i ovde važi pravilo, sistematskom vežbom učenik postaje majstor.
Tek kada na tom podrućju postaneš majstor, moći ćeš svojom pozitivnom voljom da utićeš na vibracije drugih ljudi odnosno da ih duhovno uzdižeš.
No moraš znati i nikada nesmeš zaboraviti: svaki prosvetljen znalac, koji svoje znanje i umeće primeni i upotrebi protiv drugoga, pašće tako duboko kao što se i uzdigao. To znaći u ekstremnoj situaciji, na nov početak u mineralnom carstvu. Možda će neko reći: ''Pa, i nije tako strašno ako mi zakoni kosmosa – Božji red, uvek iznova daju novu šansu.'' Zapamti, to je daleko gore nego što to čovek može da zamisli, pošto taj novi početak ne nosi sobom zaborav. Sećanje na staro – dosadašnje stanje ostaje. Nesvest u kojoj se nalazimo, i činjenica da smo nesposobni da znanje koga se sećamo koristimo za vlastito spasenje i lićno dobro, postaje naš pakao.

Veoma dugo egzistiraju planine, stenje i kamenje, dok svojim razvojem stignu u biljno carstvo. Pritom kao stene u kojima su zarobljene te bitnosti, ćesto deluju po svojoj spoljšnosti tmurno i takav kamen, koji bi ti doneo sa godišnjeg odmora kao suvenir, može doneti svom vlasniku nesreću. Zato, svakom kamenu koji dobiješ i doneseš kući, proveri njegovu vibraciju (to se možeš ćiniti i viskom), pre nego što ga staviš negde u tvojoj okolini.

Možda ti sve ovo zvući kao priča ili bajka, no to je ipak gorka stvarnost, koja se često dešava. Mesecima ljudi pate od dubokih depresija (školska medicina depresije uglavnom pogrešno ili uopšte ne terapira), koje se ponekad završavaju i sa samoubistvom, ako se ne zatraži prava pomoć, ako se uopšte zatraži.
Ako imaš takav kamen, tada ga treba odneti strućnoj osobi, koja će uspostaviti kontakt sa tim bićem u kamenu, razgovarati sa njim i ubediti ga da se vrati u svetlost – u svoje prastanje. Najćešće se to ćini tako, što se vizualizira jedan svetlosni stub, i duhovnim očima može tada da se vidi, kako se to biće uzdiže ka visini, prihvaćen od strane anđeoskih bića.
Ćiniti ovo znaći, da se sve to dešava milošću i planom Božjim, a onaj koji to ćini, on je samo alatka u Božjim rukama i ćini volju Božju, ućestvujući u spasavanju jednog bića od mučnog življenja i omogućava mu da nastavi svoj put.'' (omkara)

Pogledajmo kako je Hristos objasnio svojim učenicima princip polarnosti, koji je zapisan u drugoj knjizi ''Veliko Jevanđelje Jovanovo''. Cirenij-e u razgovoru sa Gospodom govori:
01. ''Gospode, pa Ti veoma jasno vidiš u mom srcu ili u mojoj glavi, da li sam sve razumeo, ili samo polovično! Sada mislim, a tako i osećam, da mi je sve jasno kao beli dan. Ali iza toga još uvek se skrivaju najveće dubine, o kojima možda ni najpotpuniji anđeoski duh čak i ne sanja. No sa time, što sada znam, ja sam potpuno zadovoljan, i sa time ću imati da se borim do kraja svog života; jer sve to, i onako beskonačno premašuje i najviši horizont čovekovog znanja i spoznanja!
02. Jedno biće koje sigurno postoji, ono mi je zagonetka, a to je Satana i sva njegova družina đavola. Samo o tome Gospode molim te za kratko objašnjenje, i moja će duša biti zasićena do telesne smrti! To mi je još uvek sasvim nejasno. Šta je i ko je Satana, i ko su i šta njegovi pomagači koje nazivamo 'đavoli'?''
03. Rekoh Ja: ''Za tvoju sposobnost shvatanja još je rano da bi o tome sve i sasvim razumeo.Da bi tebi ali i svima vama i o tome dao malo više svetlosti, evo kratkog objašnjenja, koje će vam pomoći da i o tome imate bolje razumevanje, zato poslušajte!
04. Pogledajte, sve, sve što jeste, što egzistira i na bilo koji način postoji, ne može drugačije biti i bilo kako postojati, več samo kroz borbu.
05. Svako postojanje, a i Božje nije izuzeto, sadrži u sebi sve same suprotnosti, potvrdne i odrečne , koje se uvek jedno drugom, na neki način, suprotstavljaju, kao hladnoća i toplota, tama i svetlost, tvrdo i meko, gorko i slatko, teško i lako, široko i usko, zlo i dobro, pogrešno i ispravno, laž i istina .....
06. Ni jedna sila ne može delovati, ako joj se ne suprotstavi neka druga sila.
07. Zamislite div-čoveka, koji je hiljadu puta moćniji od Golijata, čija moć bi mogla da se suprotstavi čitavoj vojnoj armadi! Čemu bi služila njegova moć, ako bi ga stavili da lebdi u slobodnom prostoru poput oblaka? Vidite, čak najmanji vetrić, koji ovde jedva da pomeri neki listić na drvetu, pomerio bi u smeru duvanja snažnog div-čoveka i pored njegove neizmerne snage!
08. Da bi taj div-čovek mogao da upotrebi svoju moć i snagu, mora da ima tvrdo tlo pod nogama. Tlo se suprotstavlja našem div- čoveku; koji, da bi mogao da upotrebi svoju snagu mora da može još i da se slobodno kreće; potom mora da ima pod nogama mirujuće – nepokretno tlo, kako bi imao siguran otpor. Ako je tlo stena, kretanje vetra neće ga pomeriti, izuzev ako je otpor manji ili jednak njegovoj snazi. Ako je tlo mekano te ne može da se suprotstavi snazi div-čoveka, onda će ga tlo ugroziti.
09. Za bolje razumevanje, zamislite da je div-čovek tako snažan, da može podići hiljadu ljudi, na čvrstom tlu! Stavimo ga na močvarno tlo, počeće da propada u zemlju i sva njegova snaga biće uzaludna.
10. Zato ni jedna sila sama za sebe ne može ništa učiniti, ako se ne upre drugoj sili sa nekakvom borbom. U slučaju sa našim div-čovekom reč je o 'borbi' između otpornosti tla, prema njegovoj težini i njegovom kretanju, koju otpor tla očigledno 'pobeđuje' – savladava; i upravo ta mirujuća pobeda tla postaje konačan otpor pokretljivoj snazi ali i merilo njene moći.''
01. (Gospod nastavlja:) ''Iz ovog očiglednog primera jasno smo spoznali, zašto bi bio nemoguć jedan opstanak bez suprotnog opstanka (jedan aspekt polarnosti bez suprotnog aspekta). Isto tako bi i moć našeg div-čoveka u slobodnom vazdušnom prostoru bila ne-efikasna – nemoguća – besmislena; zato mora svaka bitnost imati nekakvu svoju suprotstavljajuću bitnost, da bi mogla biti efikasna – da bi postojala.
02. Zato moraju da vladaju pravi odnosi u svemu što postoji, inače to ne bi postojalo.
03. Isto tako mora i najpotpunije Božje bivanje u samom sebi sadržati najviše izraženih suprotnosti, bez kojih ne bi bilo bića. Te suprotnosti su sadržane iz neprestane međusobne borbe, ali uvek tako, da stalna pobeda jedne sile, uvek služi kao oslonac, u izvesnom smislu, pobeđenoj sili, kao što smo to videli u stalnoj pobedi čvrstog tla nad pokretnom snagom našeg div-čoveka.
04. Kada je Bog hteo da iz Sebe načini Sebi slična i slobodna bića, tada je morao i da ih opremi sa borbenim suprotnostima koje je i sam vekovima imao i mora imati u najboljoj i najčistijoj uravnoteženoj srazmeri, u suprotnom nikada ne bi postao radan.
05. Tako su i bića bila oblikovana sasvim po Njegovom obliku, i zato im je bila potrebna vlastita sposobnost da mogu sami sebe da očvrsnu kroz borbu suprotnosti, i upravo tu sposobnost Bog je iz Sebe položio u njih.
06. Svakom biću dati su u vlasništvo te sposobnosti: mirovanje i kretanje, lenjost i radinost, tama i svetlost, ljubav i mržnja, nasilništvo i krotkost i hiljadama sličnoga; pri tome razlika je bila samo u međusobnoj srazmeri (međusobnom odnosu jednog aspekta prema drugom).
07. U Bogu su sve te suprotnosti od uvek bile najbolje uređene. Ali kod stvorenih bića, moraju se tek kroz slobodnu međusobnu borbu pravilno urediti, i to iz sebe – samostalnom aktivnošću.
08. No, tada je došlo do različitih pobeda. U jednom delu preovladalo je čvrsto mirovanje, i time je kretanje postalo podređeno, zato se biće neprestano i maksimalno trudi, da taj tvrd kamen omekša i da ga načini sebi sličnim; u drugom slučaju, u svim njegovim delovima previše prevladava kretanje, i zato se u njemu mirovanje neprekidno bori protiv kretanja, i sve se to dešava, da bi se došlo do odgovarajućih međusobnih odnosa.
09. Kod mnogih bića te suprotnosti su dostigle pravu meru u odnosu na Božji red, i njihova bitnost je time postala potpuna, jer se neprestano i najbolje međusobno potpomažu po svojim istovrstnim i suprotnim inteligentnim sposobnostima.
10. Prema tome, ako neka sila u slobodno konsolidirajućem biću tvrdoglavo hoće da se trudi, da sve druge suprotne sile prisili na neaktivno čutanje u svojoj sferi, a većinom ih i prisili, tada takva sila na izvesan način samu sebe ubije, pošto uklanja sa puta sve mogućnosti kojima bi mogla da iskaže svoju moć. Sila (akcije) bez odgovarajuće suprotne reakcije, kao što sam već rekao, nije nikakva sila, i to smo veoma jasno videli iz primera našeg div-čoveka.
11. Takva sila, koja je samu sebe u svemu zarobila, tada mora da se trudi da bi u sebi zarobila još više sila, kako bi se spasila svog bolnog zarobljeništva. I upravo to je to što nazivamo 'Satana' i 'đavoli'!
12. Satana je jedna velika ličnost, i odgovara krutom mirovanju i lenjosti; jer ta prvo-stvorena prva velika ličnost, htela je da združi u svoje biće sve druge sile, zato je u sebi postala neradna i mrtva. Međutim, u njoj pobeđene druge sile i pored svega ne miruju potpuno, već su neprestano radne i sa time se prikazuju kao samostalne. Sa takvom aktivnošću oživljuju osnovno biće sa nekim prividnim životom, koji je očigledno lažan – nestvaran u odnosu na istinit slobodan život.
13.Takve pobeđene sile, koje nisu htele da prihvate pobedu pozitivnih sila su to, što za razliku od Satana nazivamo 'đavo' ili 'zao duh'...'' (jl.GEJ.02.228-229).





Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži