7. O jedinstvu svega

 

 

Iza svega što vidimo i iskusimo, stoji jedno močno – grandiozno i nezamislivo stvaralačko kretanje, od kojega sve zavisi. Niko i ništa ne može da se odupre tom kretanju, tako da sve što se dešava, od onog u atomskom jezgru pa sve do onog u nebrojeno galaksija u svemiru, sve je obuhvačeno tim kretanjem.
U svakodnevnom životu to kretanje nazivamo priroda. Zašto priroda? Zato što se po prirodi i u prirodi sve nalazi u svemu, ali isto tako i u svemu tome je sve sadržano. Priroda i zato, jer u njoj vlada stroga zakonomernost uzroka i posledice za koga mnogi mislioci kažu “Božji red”.

Čovek koji je sastavni deo prirode, veoma često umesto da živi sa prirodom, on najčešće živi od prirode ili pak u prirodi i od prirode. Živeti sa prirodom znači živeti u miru i u ljubavi sa celokupnim delom stvaranja, sa svakim i sa svime što postoji.
Sve, jeste delo Božje jer je sve od Boga, i mi, i sve što jeste, jeste u Bogu i Bog jeste u nama te tako sve što jeste, jeste Jedno – Jedinstvo svega - Jednota.
Iz toga sledi da Bog jeste, i da je bez granica. “Kada se čovek svojom slobodnom voljom ogradi, suzi odnosno ograniči na jedan skučen život sa svojim egoističnim Ja, kako onda da se Bog koji jeste bezgraničan, manifestuje u ograničenom? Eto tako nas naš ponos, naše egoistično Ja, udaljuje od Božanskog“ (Daskalos).

Istovremeno ponos – naš egoizam, odvaja nas iz zajednice – iz Jednote koja je Bog – Duh. Sve jeste u Bogu; sve jeste u Duhu; sve jeste u ''Polju'', kažu kvantni fizičari. Polje je ustvari Duh – sveprisutan: sve je u Polju – sve je u Duhu – sve je u Bogu. Izvan Boga nema postojanja! Kvantni fizičari kažu: ''izvan Polja nema postojanja! Čovek, kao i svaka druga živa stvar, skup je energije u polju energija i povezan sa svim drugim stvarima ovog i ''onog'' sveta. To pulsirajuće energetsko polje je centralni pokretač našeg bića i naše svesti, ono je alfa i omega našeg postojanja!

.....i Gospod reče: ''Ja sam alfa i omega, prvi i poslednji, početak i kraj....'' (Apok.22/13)

....''Sve je Bog – sve je Duh....!''(Daskalos)

Polje je sve! ''Polje je jedina stvarnost'', kaže Einstein.
''Polje (Duh) utiče na sve, ono je naš mozak, naše srce , naše pamćenje, ono je plan sveta za sva vremena. Polje (Duh), a ne mikrobi ili geni, je sila od koje zavisi da li smo zdravi ili bolesni, i sa kojim moramo raditi da bi ozdravili. Poljem (Duhom) smo pričvršćeni i vezani za naš svet i nedeljivi smo od njega; naša jedina temeljna istina jeste, naš odnos sa poljem (duhom)'' (Lynne Mc Taggart).

''Ja sam isceljitelj; kako mi je to uopšte moguće, pitaju se mrtvi i za to slepi ljudi? I Ja vam kažem, da ne ozdravljujem čovekovo meso, več tamo gde nečija duša nije previše sraščena sa mesom svog tela, samo dušu oslobodim i koliko je to moguće, probudim u njoj pokopani Duh. Odmah potom Duh okrepi oslobođenu dušu i trenutno odstrani sve nedostatke mesa.'' (Hristos, jl.GEJ.03.12.08).
Znači: Bog je sve – Duh je sve – Polje je sve, a kada kažemo sve, onda zaista samo sve može sve da bude, jer je samo sve sa svime povezano. Znači, ništa ne može da opstane “samo za sebe” - pojedinačno, jer je svako pojedinačno, u svojoj dubokoj suštini povezano sa svime, te je i u njemu iako pojedinačnome, prisutno sve ostalo. Te tako i ja sam sadržan u svemu, i nemogu drugačije opstati . Drugim rečima, ……”iako je more sadržano iz kapljica, more je još uvek nešto mnogo veće od proste sume kapljica…….”
Kako sve to da razumem i sta znači sve to za moj način života?
“To znači da u svakome čoveku treba da vidim sve ljude a samim time u njima treba da vidim i sebe. U sebi treba da osećam isto tako sve druge ljude, svakog takav kakav jeste.
Znači, kada u njima nešto ne prihvatam, tada i sebe u njima odbacujem! Jer ko drugome šteti, šteti i sebi; ko drugoga povredi istovremeno povredjuje i sebe.
Kada u svetu, bilo gde, umre od gladi jedno dete, onda umre i jedan deo nas. Ko drugima pomaže, istovremeno pomaže i sebi. Ko drugome “popuje” to isto čini i sebi i ko ih omalovažava taj i sebe omalovažava. Potrebno je da znamo da smo mi uvek, istovremeno i napadač ali i napadnuti.”(Bert Hellinger)
Zato znajmo da smo Boga uvredili, kada uvredimo najmanjeg, poslednjeg – najbeznačajnijeg ljudskog stvora i ako mu kažemo budalo, to smo u stvarnosti Bogu uputili. Veoma jasno i nedvosmisleno nam On to govori: “Zaista vam kažem: ma šta učinili jednom od ove moje najmanje braće, meni učiniste” (Mat.25/4). Upravo to je koren našeg zajedničkog Sopstva.

“O čoveče koji sudiš, jer po čemu sudiš drugome, ti samoga sebe osuđuješ”. Eto tako je u prirodi sve povezano, i sve je u svemu, i u svemu je sve.
Priroda, to smo mi svi i sve što nas okružuje - apsolutno sve.
Nezamislivo potrebna snaga, koja apsolutno sve privlači, povezuje, drži i održava, pazi i neguje u jedno jedinstvo svega, jeste snaga koja izvire iz beskonačne i nesebične apsolutne ljubavi Apsoluta, koji i jeste sama ljubav, i koga mi nazivamo jednostavno Bog – Otac naš nebeski, Gospod, Hristos, Alaha, Jehovah, (JHWH), Brahma, Veliki Duh ili nekako drugačije!
“Kako gore tako dole” kaže Hermes Trimegistus, hoče reći, svi smo mi jedan delić jedne celine – jer i ono dole nalazi se u onom gore ali i ono gore nalazi se i u onom dole, te svi smo jedno – jedna Jednota, unutar Apsolutnog Bi-stva.
Naravno da to ne znači da smo mi Apsolutno Bi-stvo. Ne! Mi smo samo sadržani u Njemu – nalazimo se u Njemu, i On se nalazi u nama ili kako je On to slikovito rekao: ….”u onaj dan čete doznati da sam Ja u svom Ocu, vi u meni i Ja u vama” (Jov.14/20).
Da smo svi mi sadržani u Hristu i da u njemu zauzimamo isto mesto, to je za naš razum teško shvatljivo, ali upravo to je jedna od najdubljih i največih istina. Mnogo toga ima “što se kaže”, a mi od toga skoro ništa ne razumemo!

“Kaže se na primer, da je naše telo delo Duha Svetoga. Kaže se takodje da je Bog – Apsolutno Bi-stvo trojedino. No niko nemože od nas da traži, da nešto verujemo, bez da to iz ličnog iskustva znamo. Mi to možemo prihvatiti samo kao predmet našeg daljeg traženja - istraživanja i tek posle toga, sledi verovanje kao plod i rezultat tog traženja, ako uopšte sledi.
Biti sjedinjeni sa Božanskim, je naš najviši cilj.
Transmutacijom – preobražavanjem našeg egoizma, odnosno kada se sasvim oslobodimo našeg egoizma, onda se naša ličnost može na sve podesiti (podesiti svoju vibraciju na vibraciju bilo čega). Važno je da znamo, da pri tome naša ličnost privremeno napušta svoje vremensko – ljudsko sopstvo. Ako u tom radu uznapredujemo, bićemo sposobni da svoju prirodu sjedinimo sa Arhanđelima, Bogorodicom ili Hristom. Teoza (od grčkog theos = Bog) što znači biti sadržan u Jedinom Bogu, to je vrhunac rada (istazivača istine) u razvoju svoje svesti, po kome samosvesna duša prepozna svoje jedinstvo sa Apsolutnim Bi-stvom. Kažem ”prepozna”, pošto smo mi uvek jedno sa Apsolutnim Bi-stvom; samo neznanje o tome nam čini, da osećamo razdvojenost izmedju Boga i sebe. No razdvojenost ne postoji. Znači, mi nismo samo na višim nivoima sjedinjeni, več i u svetovima “odvojenosti” odnosno egzistencije” (Daskalos).

Doduše, sada smo svi mi kao ljudi, sišli u egzistenciju, iz Jednote - iz sjedinjenosti i obukli smo se u pojedinačno, ali i dalje smo sa Njime sjedinjeni. Prividno smo napustili Apsolutno Bi-stvo – Očev dom, da bi iskusili Njegovo delo Stvaranja. Prihvatili smo ulogu “izgubljenog sina”, no srećom imamo povratnu kartu za Očev dom, te ćemo se posle ove avanture vratiti Jednoti, da bi u Jedinstvu svega, nastavili služiti principima Jednote - Apsolutnog Bi-stva – Oca našega Nebeskoga.

Pogledajmo na temu Jednote – celine, jedno interesantno predavanje profesora Hans Peter Dürr-a, internacionalno poznatog naučnika na području kvantne fizike, održano 11.03.2005 god. na Goethe-Institut-u u München-u. Predavanje je skraćeno od strane Wolf Schneider-a i može se naći na internetu pod naslovom: “Die Welt als Ganzes”. Naslov predavanja u originalu glasi: “Das moderne holistische naturwissenschaftliche Weltbild und seine Konsequenzen für unser Denken und Handeln” (Moderna holistička slika sveta prirodnih nauka i njene konsekvence za naše razmišljanje i delanje).
“Celina sveta sastavljena je iz delova” – tako glasi stari, racionalističko-mehanistićki pogled na ovaj naš svet. Hans-Peter Dürr predlaže jednu novu sliku sveta tvrdeći, da se celina sveta diferencira na isti način kao što se to deli jedna biološka ćelija, jer pri toj deobi, ćelije još uvek ostaju u svojoj celini međusobno povezane jednom membranom - opnom. To može da se razume i u smislu: ne deliti oduzimanjem, pri čemu količnik bude uvek manji od deljenika; več deliti množenjem, pri čemu količnik bude sve veći, a to je moguće samo zato što je naš svet u svojoj osnovi živ sistem. H. P. Dürr piše:


Svet kao celina


Za nas, naučnike prirodnih nauka a posebno za fizičare, bilo je veoma blisko, da čovekovo viđenje osnove klasičnog sveta tražimo istraživanjem materijalnog sveta i njegovih prirodnih zakona, kako bi taj svet što bolje razumeli i shvatili. Za to, bilo je potrebno da se traži “čista materija” a to je opet značilo tražiti “nedeljivo” – tražiti “A-tom” (od grckog Atomos što znači nedeljivo). Znači, tražio se najsitniji delić – čestica, iz koga su sastavljeni svi oblici. Smatralo se, da je cilj dostignut samim pronalaskom najsitnije ugradbene jedinice hemijskog elementa te je zato i nazvan atom. Tada nam se činilo da su atomi nedeljivi kandidati naše naučne “sistematizacije”.

Onda je došla velika promena. Rutheford (1871-1937) je svojim alfa zračenjem utvrdio da atom ima neku svoju unutrašnju strukturu – jedno malecno atomsko jezgro unutar difuznog omotača od elektrona. Znači, atom je bio sastavljen od još mnogo manjih sastavnih delića; koje su nazvane materijalne čestice.
I onda je došlo do velikog iznenađenja: Po zakonima klasične fizike – taj sistem iz jezgra i njegovog omotača ne može nikako da bude stabilan i spontano bi se sam u sebe urušio. Ovaj sistem bi mogao biti samo onda stabilan ako se u njegovoj osnovi postavi neka sasvim posebna dinamika: Takve čestice uopšte ne bi ni mogle da postoje, može samo simulacijom da se izazove neko nematerijalno statičko treperenje (vibracija). Iz toga sledi: atomi više nisu izgrađeni od materije - materija je nestala, ostao je samo njen oblik .

Svet kao jedinstvo


Paradoksi su bili očigledni, ali nije bilo nikakvog drugog izlaza. U tom delu fizike, fizika mora iz osnova da se promeni. Potrebno je doneti zaključak, da je osnova prirode: povezanost – međusobni odnosi – naklonjenost – tendencija ka povezanošću, materija kao takva sledi tek posle toga. Kada se povezanost poveže sa povezanošću tada, u grubom obliku – nastaje materija i to tako, kao da je prethodno već postojala. Sama “povezanost” zvuči neobično na našem jeziku: Nešto je sastavljeno ali ipak je elementarno?
Skoro da o povezanosti ne možemo ni da razmišljamo bez da pomislimo šta se to i sa čime povezuje?! U našem jeziku postoje vrlo malo imenica sa kojima možemo da izrazimo povezanost: kao što su na primer ljubav, delo, život, osećanje. Za to su pogodniji glagoli kao: ljubiti, delovati, živeti, osećati.
Sada možemo zaključiti: Stvarnost nije stvarnost stvari, stvarnost je čista povezanost ili potencijalitet. Stvarnost je mogućnost da se pod određenim okolnostima manifestuje kao materija ili kao energija ali ne u smislu same manifestacije. Ova fundamentalna povezanost vodi ka tome, da je ceo svet jedno jedinstvo – Jednota. Ne postoji nikakva mogućnost, da svet podelimo na delove, jer sve je sa svime povezano. Time nam je oduzeta osnova da svet razumemo redukcionistički odnosno, da ga rastavimo na sastavne delove.

Stvarnost je otvorena, kreativna i bezgranična


Čitava stvar sada postaje jos luđa: Kada našim naviknutim jezikom govorimo o jednoj čestici, koja se krece iz tačke A u tačku B, to bi u modernom obliku značilo: Postoje procesi, kod kojih se nešto kao elektron pojavi na mestu A, da bi se kasnije pojavio na nekom drugom mestu, recimo kod mesta B, opet kao nešto, sto je slično elektronu. Izgleda kao da je jedan elektron prešao iz mesta A na mesto B. No ova interpretacija je sasvim netačna, zato što između mesta A i mesta B nije primecen nikakav elektron. Tačnije bi bilo reći: da je takozvani elektron nestao kod mesta A i da se u okolini mesta B opet pojavio.
U ovom modernom svetu ne postoje materijalne čestice koje bi bile, vremenski posmatrano, same sebi dosledne. Stvari jednostavno nastaju i nestaju; odnosno, postoje pravi kreativni procesi: Nešto nastaje iz ništa i prelazi opet u ništa. Kada kažem pravi kreativni procesi to onda znači da rec “evolucija” nije više upotrebljiva u svom dosadašnjem smislu. Sada imamo novu sliku sveta, u kojoj se stvaranje ne razvija u vremenu već: u svakom trenutku dešava se nov svet – ali sa “sećanjem” na to, kakav je prethodno bio. To znaći, on ne biva totalno drugačiji, već je sličan svetu kakav je dotada bio.

No, kod takvog novostvorenog sveta prisutne su neke “dosade”, kao na primer neki astal, kome, u neprestano novom stvaranju nije ništa drugo palo na pamet, do da sebe iznova reprodukuje – da napravi od sebe novu kopiju. Ovakve neinteresantne fenomene potom nazivamo materija ili energija. Znači sve što bi bilo, da kažemo, bez fantazije, pojavljuje se kao energija ili materija (koncentrisana energija), i to je onda ono, na šta se mi orijentišemo!
Možemo konstatovati sledeće: Stvarnost, ta kreativna povezanost ili potencijalitet ili kako god je nazovemo, ima više sličnosti sa životom nego sa smrću. U principu je kreativna, nema granica, otvorena je, dinamićna, nedeljiva celina – i mogao bih tu stvarnost da okarakterišem kao duh. To bi značilo: Osnova sveta nije materijalna već je duhovna. Materija je u izvesnom smislu šljaka duha i stvara se tek naknadno nekim procesom zgušćavanja.

Celina se deobom deli


Po staroj slici sveta, da bi svet objasnili, počelo se sa razlaganjem, potom smo tom odvojenom pridodali naizmenično energetsko delovanje i čudom se pitali, kako je moguće da takva divlja mešavina odvojene materije i energetskog dejstva uspeva da stvori sve komplikovanije oblike, pa na kraju čak i čoveka. Po novijoj slici sveta sve to izgleda sasvim drugačije: Bilo je, sada jeste i uvek će biti samo jedna celina – Jednota ili ne-dvojnost, koje počinje da se diferencira bez da napušta svoju zajednicu. Organizira se diferencijacija a ne sjedinjavanje razdvojenog kao po staroj slici sveta. To znači, da imamo pred očima sasvim drugu sliku sveta, koja ne polazi od razdvojenog. I to je veoma interesantno jer: Šta god iz tog celovitog proizađe kao neki deo – ti delovi po smislu nisu neki sastavni delovi.
Ovaj svet je u izvesnom smislu više sličan nekakvoj oplođenoj jajnoj ćeliji, koja počinje da se deli: Ona se u stvari ne deli, već se samo uvodi jedna membrana, tako da je leva polovina izilovana od desne polovine kao nekim žbunjem a ne zidom (jer bašta je ostala ista). Još uvek je sve jedan sistem ali na levoj strani moze se nešto drugo činiti pritom ne ometajući desnu stranu. To znači, kada po modernom viđenju započinjemo nešto sa celinom, podsistemi mogu uvek da sebe pozovu na prvobitno stanje i na taj način da izvedu svoj naum, značaj i smisao ostajući u sveukupnosti.

Eto kao fizičar, još uvek se nalazim kod opisivanja materijalnog sveta u mikrokosmosu, svetu atoma. Jezik sveta u kome živimo, koristio sam do sada vrlo nemarno i više parabolično. No sada bi pokušao jedan hrabar pokus naime, da se izdignem iz sveta u kome živimo. Hteo bih da govorim o čoveku i o novoj slici sveta. Da bi to mogao, umesto da govorim o “čestici” kako se to kaze u klasičnoj fizici, uveo bih novu reč “stvarće” (od reči stvarnost ili, “delujućica”, jer je sićušna artikulacija – nešto što deluje, nešto što se dešava; nešto, što nešto oslobađa – u originalu “Wirks” od Wirklichkeit), kojom bi označio te komične, nematerijalne i ujedno najmanje procese, koji su u takvoj gužvi, kao onaj što vlada u mravinjaku.
Ako gomilu takvih “stvarčica” dobro protresem, tada na moje veliko zadovoljstvo, dolazi do izražaja prosečno ponašanje naše stare fizike i opet se javlja naša stara slika sveta: Tada izgleda kao da opet imam materiju, stroge prirodne zakone i sve ostalo. Sve ovo što rekoh, to je samo jedan veoma grub prikaz. Koliko grub, zavisi od samog broja “stvarćeta” koji se nalaze u tom eksperimentu. Primer, u jednom gramu materije imamo približno bilion puta biliona “stvarćeta” sto znači, da su otstupanja od srednje vrednosti ekstremno mala – bilionita – pod uslovom da su “stvarćići” dobro promešani – protreseni.
Primećeno je, da se to mešanje protresivanjem dešava samo kod mrtve materije, ali da se to ne dešava kod živih organizama znači, da je u osnovi našeg sveta prisutno nešto, od životnosti – življenja, što taj svet turbulentno uzdiže.

Haotično klatno


Kako se ta turbulentnost dešava objasniću na modelu klatna. Kada pokrenem jedno klatno, ono se kreće tačno po strogim zakonima mehanike i zato mogu da predvidim kako će da se ponaša to klatno: kretaće se tamo-amo sve dok se ne umiri u donjoj tački. Na pitanje, da li mogu potpuno da proračunam to kretanje, odgovor bi bio, ne sasvim, zato što klatno na svojoj putanji ima jednu tačku, a to je kada se nalazi u sasvim gore – naglavačke, jer u toj tački ne znam da li će pasti na levu ili na desnu stranu. Kada se klatno nalazi vertikalno, tačno u dlaku u gornjoj tački, tada se nalazi u svojoj tački nestabilnosti. Očigledno je, da klatno tada nije više vezano za prirodnu zakonomernost. Klatno tada ima slobodu da padne ulevo ili udesno, zavisno od najfinijih uticaja, upravljanih upravo od tih komičnih “živih” sila - “stvarćica”, koje su u kvantnoj fizici od velikog značaja. Možda bi bolje bilo da umesto kvantna fizika, kažem holistička fizika, jer je holistika(*) – sveukupnost, veoma bitna karakteristika kvantne fizike.
Možda izgleda, da pri takvoj argumentaciji pravim od komarca slona! No i pored toga, postoji samo jedna jedina tačka, a to je gornja tacka nestabilnosti klatna, u kojoj nastaje ova ambivalentnost. Ako na takvo jednostavno klatno obesimo još jedno klatno, pa na njega još jedno, dobiću “klatno na klatno na klatno”. Ako sada to trostruko-klatno snažno gurnem, tada će takvo klatno nebrojeno puta proći kroz tu nestabilnu tačku, pri čemu je kretanje takvog klatna apsolutno ne-proračunljivo i u svom kretanju imaće prividno haotično kretanje. Po mojoj interpretaciji, to kretanje klatna ipak ne bi bilo haotično, jer taj prividan haos nije upravljan slučajnošću, već od potencijalno očekivanih kvantno-fizikalnih polja.
(*Holistika - celovito - sveukupno - integralno. Holizam je filozofsko ucenje, po kome svi postojeci oblici u univerzumu, fizioloski, bioloski, kulturoloski, duhovni ... itd, imaju tendenciju, da se medjusobno integrisu u jednu celinu.(Jan Christiaan Smuts)

Kako stabilizovati nestabilnost


Sada ću da učinim jedan veliki skok. Tvrdiću, da se ovakva haotična kretanja nalaze u osnovi samog življenja. Tvrdiću, da življenje u svojoj osnovi nije isto što i nekakva mašina koja je zavrtnjevima učvršćena, već da življenje potiće od haotičnog kretanja statičke nestabilnosti. To znači, životnost –življenje kao odraz života nastaje od još senzibilnijeg stanja, jer je zasnovana na nestabilnosti u kojoj se glavne sile naizmenično kompenziraju - dopunjuju.
Kako može nestabilnost da se stabilizuje?
Zar to nije samo po sebi več protivrečno?
Ne! To se dešava na jedan veoma prefinjen način. Za primer, uzmimo opet jednu analogiju: Kada stojim na jednoj nozi, tada sam nestabilan i tada imam “slobodu”, da svakog trenutka padnem u bilo kom pravcu. No ja imam i drugu nogu, sa kojom doduše, isto tako mogu da budem nestabilan. No kada počnem da hodam, tada veoma umešno menjam nestabilnost jedne noge sa nestabilnošću druge noge i eto stabilnosti. Kooperacija dve nestabilnosti može dovesti do kretanja koje je dinamički stabilno. I na takav nacin, življenje je dinamički stabilizovana nestabilnost. Da bi nekako zaokružio tu sliku, ne smem zaboraviti, da kod hodanja jedna noga uvek služi da svojim oslanjanjem spreči pad. Znači hodanje je ustvari jedno večito padanje a posto izmedu dva padanja noga mora uvek da se ispruži, tu se troši i energija. To opet znači, življenje je samo onda moguće, ako se sistemu neprestano dovodi energija. Ne-žive manifestacije nastaju usklađivanjem povezanosti – tendencije ka udruživanju, a žive manifestacije nastaju iz jedne energetske potpore dinamičkoj stabilizaciji statičnih nestabilnosti.

Ono što je živo ujedno jeste i neverovatno


Ovo posmatranje je izuzetno važno, zato što smo se uvek čudili, kako to da se proces života na zemlji odvija u suprotnom smeru od procesa ne-žive prirode. Ne-živa priroda teče u smeru veće entropije (nereda). Jedan diferencirani sistem koji je prepušten samom sebi, teži manjoj diferenciranosti. Paradigma ne-živog glasi: U budućnosti desiće se verovatnost verovatnije no, paradigma živog teče suprotno, te ovde važi: u budućnosti, neverovatnost neće biti neverovatna. U evoluciji živoga počinje se sa jednostavnim sistemima i organizmima i tako eto posle tri i po milijardi godina dobili smo čoveka – jedan neverovatan i kompleksan sistem, najneverovatnije što se uopšte da zamisliti. Ako i izračunamo kolika je ta neverovatnost, reći ćemo: Zaboravi, to je apsolutno neverovatno, nemoguće! No i pored toga, posle tri i po milijarde godina to se ipak desilo.
Život na našoj zemlji mogao je samo zato da se razvije, jer je sunce neprestano zračilo energiju. Sunce je svojim zračenjem svakodnevno na raspolaganju – pogonska snaga kojom se biosistemi sve dalje razvijaju u smeru sve više diferenciranosti. No jako je važno znati da sama energija nije dovoljna. Isto kao i kod hodanja: moram nogu da ispružim i to mora da se desi u pravom trenutku – znači potrebna mi je kooperativna inteligencija – jedna informacija iz pozadine koja će me učiti u kom trenutku i koju nogu moram da ispružim unapred. Za to je potrebno iskustvo i to ne važi samo kod hodanja. Svi živi procesi su samoregulišući procesi, i oni se održavaju u ravnoteži dinamičkom kompenzacijom.
Jedna nepojmljiva kooperacija nestabilnosti čini čitav sistem ka onom što nazivamo biosfera – jedna fantastična kooperacija!

Biosistem zemlje


Biosistem naše zemlje ne smemo sebi da predstavimo kao neku piramidu od granita: sasvim dole su jednostavne vrste a onda sto idemo više prema gore pojavljuju se složenije vrste, da bi sasvim gore kraljevao čovek kao najkompleksniji sistem koji se uopšte može zamisliti. Mi ljudi dobijamo utisak, kao da je naša okolina nešto što je solidno i stabilno. U stvarnosti, naš biosistem više je sličan kući od karata, svaka karta je jedna nestabilnost i one se međusobno podupiraju. Sam biosistem je ipak stabilniji od jedne kuće od karata, zato što je dinamički izbalansiran. U izvesnom smislu karte se u paru uvek pomalo pomeraju tamo-amo, kada dođe do neuravnoteženosti one se međusobno nanovo prilagođavaju i sve tako dok je to moguće, da se spreci urušavanje sistema. Priroda je veoma robusna upravo na osnovama takvog procesa stabilizacije koja je vrlo dobro uhodana. Upravo zato se čitava bio-kuća od karata nije već porušila i pored besmislenog nereda i potkopavanja koje mi ljudi sprovodimo.
No, ja mogu ipak da pretpostavim, koja su to opterećenja još potrebna, da bi se celina te naše kuće od karata raspala odnosno, kada će nasa biosfera sa celokupnom sveukupnošću vrsta i njihovom kooperativnom sposobnošću da bude ozbiljno povredena i time čovećanstvo i sebe da dovede u smrtnu opasnost.

Čovek i priroda


Jednom moramo razumeti: Nauka ne može više da se oslanja na objektivnost. Izolacija i fragmentacija (fragment = deo celine) pokazala se kao pogrešan put. Umesto toga danas znamo o principu jedinstva univerzuma. Iz toga sledi kao prvo, da se jaz između čoveka i prirode nalazi samo u našem načinu izlaganja. Ako mi, ljudi i priroda zajednički sarađujemo, onda to znači da možemo da razumemo prirodu kao svog učitelja – majstora, a ne samo u “dosadnom” obliku ne-živog. Moramo da se orijentišemo na paradigmu živoga.
Nažalost, danas sve se odvija još uvek suprotno: živimo u vremenu eskalacije strukturalnog nasilja sa političkim i ekonomskim komponentama. Geopolitičke, sociokulturne kao i ekonomske strategije moći, neograničena ekspanzija globalnog ekonomskog tržišta i njena nasilna produktivnost prete da razore prostornu i materijom ograničenu celinu naše zemlje. Očigledno je, da je u toku uništavajuće delovanje nezadržive i nepromišljene civilizacije zajedničkog življenja naroda, a i koban je međusoban odnos između društva i prirode pa čak i međusoban odnos pojedinog čoveka.
Pri tome posebno je preteća ubrzana diverzija, odnosno uništavanje čitavih – za život neophodnih kompleksa, što je u istoriji celokupne zemlje jedinstveni slučaj.

Duhovna kriza


Raznorazne krize sa kojima smo danas konfrontirani i preopterećeni, ustvari su odraz jedne duhovne krize odnosa nas ljudi, prema našem živom svetu. To se ogleda u tome, da samo formalno prihvatamo naukom najnovije otkriven i proširen karakter naše stvarnosti a praktično izbegavamo da ga akceptiramo, sa svim njegovim konsekvencama.
Kada bi praktično prihvatili novu sliku sveta, to bi moglo da nas prinudi, da se skromnije ponašamo prema principijelnim znanjima. Kada nam nova fizika kaže, da budućnost nije predvidljiva i da priroda nije mašina, to onda znači, da su pod znak pitanja stavljene sve društvene i ekonomske strukture, koje se još uvek drže i orijentišu prema toj prevaziđenoj slici sveta.
Naše znanje moramo da proširimo i naše dosadašnje ponašanje moramo u osnovi da promenimo. I tu može da nam pomogne upravo revolucionarno proširen uvid u novu fiziku. Ta nova fizika nam kaže, da pojedini čovek a i sve ostalo, u principu nisu međusobno izolovani. On (čovek) biva u zajedničkoj svepovezanosti, iako prividno malen i beznačajan, on postaje bezgranično mnogostruk i značajan. Naše individualno ponašanje utiče i na celokupnu društvenu uređenost, koja stalno menja svoj dinamičko- promenljiv potencijalitet žive stvarnosti. Eto tako je svako pojedinačno svojstvo pojedinca, nosioc sastavnih delova zajedničkog procesa evolucije naše kulture. Mi smo zaustavljeni i pozvani, da jednim iz osnova novim razmišljanjem, dostignemo sveobuhvatno razumevanje naše stvarnosti, u kojoj smo sastavni član života, bez da pritom treba bilo šta da žrtvujemo od naših ljudskih kvaliteta. Učimo, da smo kao i sve ostalo, nedeljivo povezani sa ovom čudovitom zemaljskom geo-bio-sferom, da smo njegovi učesnici i njegovi korisnici.

Empatičan čovek
(Empatičan je neko, koji može sa drugim da saoseća)


Da bi novu misao preveli u novu akciju, potrebna je paralelnost između novog institucionalnog razvoja, novog individualnog razvoja i novog društvenog razvoja. Moramo da napustimo uske mehanističko strateške mustre, redukcije i prosečnost u obrazovanju i da ih zamenimo sa pokretljivošću, otvorenošću i empatijom, kako bi omogučili stvaranje novih stvaralačko-akcijskih prostora. Tek ova dinamićko naizmenična igra između ljudi i ljudi, i njihovog živog okolnog sveta je stvaran prosperitet i on stvara i promoviše, te tako promoviše i celokupno čovekovo biće.
Na takav način postaje vidljiva jedna nova, nama poverljivija slika čoveka, koja proizlazi iz empatičnih ljudi. Ne smemo da dozvolimo, da budemo vođeni konfrontacijama i od strane razorne moći naše civilizacijske svakodnevnice, Naša današnja egzistencija kao ljudi pokazuje nam, da smo i mi uspešan rezultat jednog sličnog razvoja koji traje milijardama godina i naše poverenje nije bez osnova.
Moramo da stvaramo nova znanja i da delamo tako, da se življenje – životnost umnožava i da višestruko procveta. Moramo biti sasvim pouzdani da ta sila deluje u nama, jer sveopšta povezanost koju možemo nazvati ljubav i koja ima svoju klicu u življenju, ona je u nama kao i u svemu ostalom i tamo je postavljna još u samoj praosnovi. (www.gcn.de)


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži