06. O nauci



Sigurno je da nisam nikakav naučnik koji bi da mudruje o nauci. Samo tragam za redom, smislom i istinom u toj čovekovoj delatnosti ne bi li ujedno barem malo demistifikovao poloćaj, značaj i ulogu nauke, koju široka javnost jedne krajnosti optužuje da je “satanska”, dok je druga krajnost stavlja na pijedestal božanstva.
Ujedno pokušavam da međusobno konfrontiram razne naučne stavove, teorije, teoreme, dogme i doktrine koje stručnu javnost guraju sa jedne strane sve dublje u ponor ''naučne religije'' stvarajući tako bastion koji naziva ''moderna nauka''; i sa druge strane drugih teorija, teorema itd..., koje zbunjene naučnike ortodoksne nauke, neočekivanom stvarnošću, pokušavaju da probude gurajući ih na kolosek renesanse.

Stare, visoke kulture, nisu poznavale nauku u današnjem smislu, te nije bilo nikakvog istraživanja, sa željom da se dostigne neka ''čista spoznaja'', tako mislimo mi.
Uspesi starih Kineza, Indijaca, Babilonaca, i Egipčana, itd., koji su najverovatnije nasleđeni od prepotopske kulture Hanoh-a (o kojoj znamo uglavnom iz spisa Jakob Lorbera): u matematici, premeravanju zemljišta, metalurgiji, medicini i astronomiji rasli su iz praktičnih zadataka ali i iz religioznih potreba.
Pojavom veda u indijskoj kulturi, nailazimo na početke različitih naučnih disciplina.
Jedna od njih je Äyurveda (sanskrit), danas još uvek tradicionalno učena medicinska nauka u kulturnom okolju Indije i znači, po ''zapadnom'' tumaćenju, ''nauka o životu'' ili ''znanje o životnom dobu''. Sastavlljena je iz dva pojma: Äyus, koji označava ''život'' u najširem smislu reči i Veda, koji znači ''znanje'' ili čak ''nauka''. Inače, reč Veda u indijskoj kulturi ima više značaja i u užem smislu označava skup starih spisa.
Po istraživanjima David Frawley-a, Äyurveda u bukvalnom prevodu znači ''životna mudrost'' ili ''nauka o životu'', u širem smislu to je kombinacija iskustvenih vrednosti i filosofije, a procenjuje se na 5000 godina starosti (što bi se poklapalo sa periodom vladavine Hanoh-a iz prepotopske periode, vidi spise Srimad Bhagavata Purana i Jakob Lorber-a),

U svakom slučaju može se reći, da je čovek oduvek bio primarno zainteresovan za svoju vidljivu okolinu, koju je mogao da registruje svojim čulima. Taj čulni, najčešće nazvan materijalni svet, je i za čoveka današnjice preokupacija.
U ovakvoj situaciji sasvim je normalno, da je na samom početku razvoja naučne misli, nauka svoj rad počela time da istražuje vidljiv, fizički, čulni, odnosno materijalni svet. Shodno tome, svoje metode istraživanja je i uskladila uslovima materije.
Iako je dokumentovano da su se prve forme organizovanog (naučnog) učenja u Evropi pojavile još u antičkoj Grčkoj, na Platonovoj akademiji, od strane naučnika prihvaćeno je, da se tek početkom novoga veka, koji se računa od vremena otkrića Amerike (1492), počela naglašeno razvijati analitičko – metodološko traženje novih spoznaja o svetu u kome živimo.
U tim ranim godinama buđenja starog sveta iz srednjevekovne tame, u formiranju naučne svesti toga vremena, veliki uticaj imale su misli mladog francuskog filosofa Renè Descartes-a (1596 – 1650), osnivača modernog racionalizma.
Descartes odbacuje sve autoritete, svako verovanje i sluša samo glas razuma kao i logički utvrđenim činjenicama. On kaže: “Ništa nije istinito što nije stvarno – čulno registrovano, sa sigurnošću evidentno, ako nije pojavno i ako nije tako jasno i činjenično da se u to ne može posumnjati”.
Naučnoj javnosti preporučuje: “Mi smemo da istražujemo samo ono što je potvrdljivo jasnom i evidentnom intuicijom ili pomoću sigurne dedukcije (doći do zaključka), kao i tehničkim pomagalima. Sposobnost shvatiti istinu moguće je samo razumu, koji mora biti potpomognut čulima, pamćenjem i snagom uobrazilje”(1).
Naučna javnost toga vremena prihvatila je racionalizam širokogrudo, ujedno kao šansu da se oslobodi crkvene prevlasti.
Isaac Newton, (1643 – 1727, bio je veliki poštovalac Descartes-ovog učenja) proglašava da je ceo svemir “gigantska mašina“ u kojoj su ljudsko telo i mozak igrali neku ulogu ali sasvin podređenu. Newton piše: “.....sve se sastoji u odvijanju nepreglednih mehanističkih prosesa“(2).
Da rezimiram: ''Descartes nam je servirao svoj pojam o potpunoj odvojenosti tela i duha a Newton nam je servirao svoj pojam svemira kao mrtvog, mehanički izgrađenog mehanizma. Ogromna većina ljudi nije dovoljno upoznata sa radom ova dva naučnika, ali njihove teorije su smeštene duboko u našem nesvesnom području. To je ono što je izgradilo u nama osnovni pojam o svetu – ono o čemu mislimo da se samo po sebi podrazumeva i ne pada nam na pamet da to proveravamo ili da u to posumnjamo''...(3)
Ako tome dodamo da je Darwin prema njegovoj teoriji evolucije zaključio da: ....''čovečiji život je slučajan, usamljen i besmislen'' da .....''u prirodi ne postoji nikakva sklonost prema nekom cilju, več samo ponavljajuća borba za opstanak'' ... i ....'' preživeće samo najbolje rase i individue''....(4), tada je po toj teoriji čovek na ovoj zemlji zaista neki genetski terorist!
Pri tome interesantno je da smo mi – javnost, širokogrudo prihvatili taj fatalni ''pad'' u materiju odnosno, tu potpunu odvojenost duha od tela.

Sigurno je, da nas ovi vrli naučnici nisu svesno ''gurnuli'' u materiju, to je bilo njihovo mišljenje, njihovo čvrsto verovanje i ubeđenje potkrepljeno ''njihovim argumentima''.
''Sve se razvija, sve teče''; sve je jedno ogromno – grandiozno i nerazumljivo kretanje – razvoj – evolucija, zato ne treba da se zapitamo da li su njihove tvrdnje istinite! Njihove tvrdnje su samo njihova interpretacija inspiracije o istini – to je put, bolje rečeno, stranputica približavanja istini.

Eto tako je racionalizam izrodio mehanističku nauku, koja je suvereno vladala vekovima, koja je i danas još uvek vladajuća paradigma – odnosno hipoteza o našoj stvarnosti ali isto tako kao misao, prenaglašeno vlada čak i u našem svakodnevnom životu.
Danas, možemo da kažemo da su sve te, i još mnoge druge naučne spoznaje, ''jućerašnja istina'' ili ''nauka od juće''.
No, još i danas zvanična nauka (mehanistička) tvrdi da samo ona ispravno tumači svet, i tu svoju tvrdnju naziva: “naučan pogled na naš svet”.
Po leksikonu: “Nauka je, sistem metodično sređenih, objektivnih spoznaja o nekom predmetnom području“……, te tako u svom radu ima za cilj, da materijalnu stvarnost misaono prožme i da iznalaženjem zakona po kojima se nešto dešava, stvori neki red u toj raznolikosti pojavnih oblika. U tom smislu postavljaju se teorije koje treba po mogućnosti, da našu materijalnu stvarnost što bolje obuhvate. No svaka teorija je u vreme svog nastanka, slika stanja nivoa svesti - svesnosti postavljača pomenute teorije. Napredovanjem - proširivanjem ljudske svesti, postavljene teorije postaju uske, prevaziđene, zastarele odnosno, otkrivaju se zablude. Tako se dolazi do novih spoznaja, te se postavljaju nove, složenije teorije jer “današnja istina, več sutra može biti zabluda” .

Nepristrasan pogled na istoriju razvoja nauke potvrdiće, da je ona ujedno istorija ljudskih zabluda. No nema razloga da se tih činjenica stidimo, pošto je svakome poznato, da se kroz počinjenih grešaka najbolje uči.
Naučne misli mogu da budu veoma često i kontroverzne. Kao i u drugim ljudskim aktivnostima, i među naučnicima postoji jedan vid stalnog takmičenja u idejama i eksperimentima. Jedan naučnik razvije jednu hipotezu, sledeći je poboljša ili joj suprotstavi sasvim drugačiju hipotezu. Treći proveri obe hipoteze eksperimentom, pa potvrdi ili odbaci jednu ili obe. Posle ovoga nastupa sledeći koji…… i sve to, čitava ta diskusija odvija se u formi naučnih članaka, studija i slično.
Veoma često ove diskusije prelaze u podlu borbu mišljenja, pa čak i u nemilosrdne ratove. To nije ništa drugačije nego što je bilo u vreme Kepler-a, Galilej-a, Newton-na i Faraday-a i tako, na takav način razvija se naučna misao. Naglašavam, “razvija se naučna misao”, ne “razvija se znanje”. Misao se uvek javlja na samom početku i najčešće, mnogo misli moraju da se “prorade” da bi se iz toga rodila ideja a kada se rodi neka ideja, tada je znanje o tome još uvek jako daleko.

Sve to, ta borba mišljenja, možda se nama čini na prvi pogled da je sasvim u redu i da tako najverovatnije i treba da bude.

Pogledajmo kako danas izgledaju takve borba mišljenja:
• Ed Dellian piše: “Klasična mehanika se sasvim neopravdano pripisuje Newton-u, no činjenica jeste, da njeni osnovni principi potiču iz Leibniz-ove racionalističke filosofije” (5).
• Udruženje GOM – projekt, poseduje obimnu dokumentaciju od 3289 radova sakupljenih do 17 jula 2004 godine, čija sadržina su kritički naučni argumenti protiv vladajuće teorije relativiteta. Predstavnik GOM-a, Ekkehard. Friebe tvrdi, da su sledeće teorije fizike u sebi protivrečne pa time skoro bezvredne:
- Newton-ova teorija gravcitacije;
- termodinamika;
- Maxwell-ova elekirodinamika;
- teorija elektrona;
- teorija reletiviteta i
- kvantna teorija (6).
• Fritjof Capra tvrdi da je mehanistička nauka več dugo zastarela (21).
• Günther Baer piše: “Još uvek je priroda puna najosnovnijih tajni, i ako se pojedini naučnici ponašaju tako, kao da se nauka bavi još samo nekim sporadičnim rebusima ovog sveta.”(7).
• Kako Holm Tetens objašnjava svoj odnos prema empirijskoj fiziki:
- “Pri tačnijem – ispravnijem posmatranju fizike sledi samo jedno i isključivo a to je, da je ona značajno delo metodološki pobuđene fizike.
- Svaki eksperimenat obavlja se samim činom eksperimentalnog toka, pri čemu samovoljno menjamo parametre kao i njihove veličine, te tako fizika po sebi nije samo laboratorijska fizika, gde se iskustva stiču pod veštačkim uslovima, več ona je još i metodološki prinudna eksperimentalna fizika, gde se istražuju promene, koje će nastati pod uslovima izabranim od strane eksperimentatora.
- Naime, fizičari ne mogu diskriptivno (opisno) da izmere funkcionalnu zavisnost:
m’= f(m1,….,mn.) ,
na bilo kom mestu u nepripremljenoj prirodi. Ovakvi “zakoni” važe samo pod određenim – ograničenim uslovima, koji se u prirodi tako retko sreću da fizičari ne mogu čekati njihovu pojavu a da time ne oduže nesagledivo svoje istraživanje, ili pak se te pojave uopšte ne dešavaju u prirodi.
Na primer: Zakon uzgona važi samo u tečnosti koja miruje; zakon slobodnog pada i zakon indukcije važi samo u vakumu; osnovni zakon termodinamike važi samo u zatvorenim sistemima. Energetski zatvoreni sistemi ili vakum su veštačke tvorevine, koje sam fizičar mora da pripremi a time se manje ili više udaljuje od prirode. Mesto na kojima su takvi uslovi ostvareni to su laboratorije i zato je fizika većim delom laboratorijska fizika ili još eksperimentalna fizika.” (18)
• Karl Poper u intervju za časopis DIE WELT govori:
- Poper: „Mi intelektualci, počinili smo zaista grozne stvari, mi smo velika opasnost za svet. Uobražavamo sebi mnogo toga i uopšte ne-znamo koliko malo znamo, a i nismo samo uobraženi več i podmitljivi.”
- DIE W.: “Materijalno podmitljivi?”
- Poper: „Ne samo novcem podmitljivi, več i podmitljivi kroz ugled, moć, uticaj itd. Nažalost to je tako. I na tom području moralo bi da se uvede neka nova moda. Nadam se da će jednom biti za intelektualce moderno da budu skromni. To bi bilo lepo. Naravno da ja nisam najbolji za kreiranje nove mode.”
- DIE W.: “Koji trend mode prepoznajete danas kod intelektualca”?
- Poper: „Intelektualci iz teorije stvaraju ideologiju. Nažalost čak i u fizici i u biologiji postoje mnoge ideologije. Posvuda, čak i na stručnom području postoje dogme protiv kojih se teško možete probiti. Intelektualci su prema sebi mnogo nekrični i idu u korak sa trendom modernog vremena a to znači: ko ne ide po trendu mode, taj brzo ispada iz aktuelne sredine i ne prihvata se ozbiljno.“
- DIE W.: „Da li hoćete da kažete da je takvim trendom nauka u opasnosti?“
- Ja sam jedan oduševljeni pripadnik nauke, fizika i biologija su za mene veličanstvene nauke i večina fizičara i biologa su veoma razumni i savesni ljudi. Ali, oni se nalaze pod pritiskom, koji je posebno naglašen posle drugog svetskog rata i od tada ulaže se u nauku strašno mnogo novaca“.......(19)

• Max Born, fizičar (1882-1970) u svojim memoarima piše: “Politički i vojni užas, kao i potpun raspad etike, čiji svedok sam bio u vreme svog života, nisu simtomi neke prolazne, socijalne slabosti, več nužna posledica razvoja prirodnih nauka” (8).

“Političkom i vojnom užasu“, koje Max Born vidi tako usko povezane sa prirodnim naukama, u međuvremenu treba dodati nesagledive posledice nastalih ekoloških problema. Da li je možda taj sindrom užasa gurnuo celokupnu nauku u krizu autoriteta, koju danas svaki od nas neposredno doživljava?
Pitam se, da li je potrebno biti neki naučnik, ili čak “priznati” naučnik, da bi mogli donositi zaključke u smislu: “ako padne kiša, onda je tlo mokro”!?
Kažu, da je F. Bacon iznedrio izreku „znanje je moć“. To bi mogli proširiti sa: „a znanje iz prirodnih nauka, to je moć nad prirodom, a tu moć nad prirodom W. Krohn naziva „silovanje prirode“ (22) a na to slede odmah pojmovi kao „moć nad prirodom“, „mašine“, mašine za uništavanje“..... zar sve to ne potkrepljuje Born-ovu tvrdnju!?

Svi naučnici ovoga sveta istražuju naš postojeći svet koji postoji več mnogo, mnogo miliona godina, te na osnovama svojih objektivnih i subjektivnih mišljenja i ubeđenja, donose zaključke, teoreme teorije i hipoteze koje ustvari predstavljaju njihovu ličnu sposobnost sagledavanja i doživljvanja stvarnosti a sve to na osnovama lične razvijenosti svesti.
Iz ovoga sledi, da svaka oblast delatnosti kojom se čovek bavi, sve što se dešava oko njega i u njemu, sve može da bude predmet čovekove pažnje odnosno, predmet ili tema njegovog traženja - istraživanja, te možemo reći da danas nema područja koje bi bilo tabu za ljude koji su na putu nekog traženja i istraživanja.
Veoma često naučnici se bave i takvim istraživanjima koja su sasvim beskorisna ne samo za dušu čovekovu, več i sasvim beskorisna za njegovo telo, pa čak i štetna ne samo za telo čovekovo, več veoma štetno za čitavu čovekovu okolinu, te vode samo u brzu smrt njegovog tela, vode ka uništenju čovekovog životnog prostora ali isto tako i u tamu i smrt duše.

Pri svemu tome sigurno je da svaka oblast istraživanja ima svoje postulate, principe, sredstva ili pomagala, i sigurno je da se u matematici ništa ne može postići sa čekićem i kleštima, ali isto tako sa stetoskopom ne može se istraživati vasiona.
Iz toga sledi da su najčešće sredstva, preduslov za bilo kakvu naučnu spoznaju i da su ona posrednik između sveta i čoveka kao spoznavajućeg subjekta. Slično kao što je kod Kanta “a priori” (nezavisno od čulnog opažanja), tako su i spoznajna sredstva preduslovi, pod kojima se iskustva prorađuju – obrađuju, zato što se ne mogu iz odnosa čoveka sa svetom direktno izvesti i dokazati. Spoznajna sredstva u fizici su na primer: primenjen pojam prostora i vremena sa onim što se primećuje kod osnovnog stanja materije – mirovanje ili kretanje. Naravno da spoznajno sredstvo može da bude i subjektivnog karaktera i sigurno je da Newton-ova mehanika primenjuje druga spoznajna sredstva od Einstein-ove teorije relativiteta.
Jedna alegorija iz prošlog veka bila je več tada uspešan prikaz mehanističkog sveta:
“Andrè Poyet (italijanski grafičar – ilustrator) pred našim očima sklopio je (po uzoru na slike Arcimboldo-a) iz raznoraznih tehničkih delova, čovečiju glavu koju je nazvao “pronalazač”. Bila je sastavljena iz velikih i malih točkića, zupčanika, opruga, mašinskih delova, lenjira, uglomera, lančanika itd…. a u njenoj sredini nalazio se jedan globus.kao neko zračeće središte te, mehaničkim delovima ispunjene “duše”. Sigurno je da ova glava nije predstavljala neko umetničko delo, več projekciju jedne alegorije koja predstavlja sinonim jedne koncepcije revidiranog i korigovanog (mehanističkog) sveta” (9).
Možemo zamisliti da bi takav “pronalazač” bio sasvim drugačije predstavljen u 15 i 16 veku, kada je vladala euforija pronalaženja novih zemalja, ostrva, novog sveta itd…..
Najverovatnije je da bi u današnje vreme glava “pronalazača” bila sastavljena iz kojekakvih štampanih kola, čipova, senzora, procesora, Motherboard kartica, Hard Disk-ova, USB-a, LPT-a, ventilatora, kojekakvih provodnika…..itd. itd.
Vremenom, zvanična nauka je postavila pred sebe i zadatak, da bude svakome pristupačna. Svako ko ima dovoljno sklonosti, vrednoće i mogućnosti može nešto da nauči, može da stekne obrazovanje. Prenoseći obrazovanjem, nagomilano znanje mi podižemo obrazovanost. Visok nivo obrazovanosti, omogućava nam da lakše dolazimo do objektivnih spoznaja o našoj životnoj okolini, odnosno omogućava nam da lakše i detaljnije razlažemo objektivne celine, sve do najmanje moguće velićine, sa željom da spoznamo “kako” to izgleda i “kako” to funkcioniše.

Kako naučna tvrdnja, sa stanovišta skolsko-institucijalne nauke jeste, da je nešto naučno samo ako se može eksperimentom ili nekim drugim načinom objektivno i dokazati, nauka i jeste prenosiva. Pošto se učenjem stiče obrazovanje, potrebno je znati da znanje ne može da se stiče učenjem, iz toga sledi da su znanje i obrazovanje dva različita pojma .
Znanje ne može da se kupi, ne može da se nauči i ne može nikada da bude rezultat čovekove vrednoće. Čovek može da spozna neko znanje i da ga učini sebi korisnim samo onda, ako mu je nivo lične svesti adekvatan nivou toga znanja. Znanje, može biti uvek samo rezultat vlastitog doživljaja, posledica potpuno lične-individualne i subjektivne spoznaje; što je metafizičke prirode - nadempirijski, odnosno doživljaj koji je iznad svakog iskustva (10).

Tuđe znanje, ili bolje rečeno sve znanje, koje obrazovanjem preuzimam od drugih, za sve to mogu da kažem da verujem da je to tako, ali ja to “ne-znam”, jer verovati znači ne znati.
Zaista, ja mogu verovati Einstein-ovoj tvrdnji da je E = mc² i da to znači, da je masa jedan oblik energije. Ja mogu i da se pomirim sa time da ova formula kaže da iz neznatne mase može nastati velika energija, naravno ako joj damo dovoljno veliku brzinu. Zar smem sa ovim što znam da kažem: “Ja znam teoriju relativiteta”!?
Prvo, zbunjuje me sledeće: Ako je masa jedan oblik energije, može se postaviti pitanje da li se pretvara masa u energiju ili energija u masu ili može i jedno i drugo? Uzmimo za primer sunce. Iz teorije relativiteta proizlazi da brzina sunčevog zračenja mora biti rastuća, kako bi mogla da stvara neprestano istu energiju i pored smanjivanja svoje mase, što se u praksi i dešava. Ja sada nerazumem, kako to može brzina svetlosti da se povećava kada je ona (ono “c” iz formule) konstanta?!
Uostalom, zar nije i sam Einstein rekao: ….”odkada su matematičari „navalili“ na teoriju relativiteta, od tada je ni sam više ne razumem“.
Isto tako ja “verujem” lekaru kada mi kaže da se u mojoj krvi nalazi previše šećera, što je opasno po život a on opet to ne da “zna”, već on opet “veruje” svojim instrumentima koji mu to pokazuju a to zajedno je opet potkrepljeno obrazovanjem sa kojim je sticao tuđa znanja, “naučio” ih je, i sada to tuđe znanje primenjuje kao svoje.
Pri svemu tome sasvim je nevažno koliko imamo dobrih razloga da u nešto verujemo ili ne verujemo. Sa ovakve tačke gledišta otkrivamo, da i u nauci vladaju slični principi kao i u nekoj verskoj zajednici, gde se “znanje” pojedinih koji to znaju uvek iznova naučava – uči – zvače, i dokle tako da učimo? ........”draga deco, morate da učite dok ne naučite”!

Sve što čovek susreće u ovom trodimenzionalnom materijalno-fizičkom svetu i sve što čovek može sebi da predstavi, ispoljava se uvek u dva pola. Čoveku je nemoguće sebi da predstavi jednu celinu van polarnosti (11).
Potrebno je da pokušamo da razumemo činjenicu da ako nestane bilo koji aspekt jedne celine, tada će nestati i njegov suprotni aspekt, te nestane li žena nestaće i muškarac, ako nestane noć nestaće i dan i tako dalje.....
Na isti način verovati i znati, su dva aspekta jedne iste manifestacije, jedne iste celine, ali međusobno suprotne polarnosti. Verovati i znati se međusobno uslovljavaju, zavisni su jedan od drugoga i svaki od njih postoji samo zahvaljujući suprotnom polu .
Isto tako i naša sveukupna stvarnost sadrži dva aspekta: materijalni svet i duhovni svet. Ta druga dimenzija – duhovni svet je tu, hteli mi to ili ne. Tu je, i ako je nepopularan, teško razumljiv, i ako ga ignorišemo ili čak neprihvaćamo, tu je i ako ga mehanistička nauka ne priznaje. Zakonomernost celine odvija se i pored toga, sto mnogi ne prihvataju postojanje te zakonomernosti (12).
Paradoks je, da upravo pristalice mehanističnog učenja uvek podvlače kako su nepristrasni, i da su zadivljeni i opsednuti samo materijalnom prirodom stvari, njenim zakonima, njenoj sili i njenoj snazi ……”morali su iz toga zaključiti koliko je tek silniji njihov stvoritelj……jer ako su bili kadri steći toliko spoznaje da mogu svemir istraživati, koliko su lakše mogli otkriti Gospodara svega toga”(13).
Da li je Hristos mislio na naše vremensko razdoblje kada je rekao: …..”doći će vremena kada će ljudi mnoge pojave i uzroke jasnije da spoznaju, uvide i proračunaju ali zbog toga neće biti bliže carstvu nebeskom od vas, koji mnogo toga neznate iako ste stari i iskusni državnici a tada će i deca več puno više znati. Tada će se mnogi istraživači sveta i prirode distancirati od carstva Božjeg te će istinu tražiti u otkrivenim silama prirodnog sveta gde je neće moći da pronađu. Zato kažem vam, pre svega treba tražiti istinito carstvo Božje i pravdu Njegovu, a sve drugo će vam se u pravo vreme samo po sebi dodati” (14).

Da se vratimo na tvrdnju da “verovati znaći ne znati” i to je tipičan slogan racionalista. Oni kažu: “ Ja verujem samo u ono što vidim”, te su time pokazali da i oni veruju doduše samo svojim čulima i svom intelektualnom kapacitetu. Tačnije, oni veruju ne samo u ono što vide, oni vide samo ono u šta veruju.
No verovanje time ni u kom slučaju ne smemo obezvrediti, naprotiv. “verovati”, je najvažniji preduslov za postizanje znanja. Verovati u osnovi znaci: “smatrati za mogućim”, predpostavka ili hipoteza; no bez smatranja za mogućim , bez verovati da je “moguće da je to tako”, nemožemo nikada dosegnuti nikakvo iskustvo i nikakvo znanje.
Znači, bez verovanja, bez smatranja za mogućim, nema znanja; bez znanja nema obrazovanja; a bez obrazovanja nismo više u stanju da stvaramo; kao deca Božja, nismo u stanju da budemo u delu stvaranja, produžena ruka našeg Stvoritelja, Boga - Oca nebeskoga – Apsoluta .

Nažalost još i danas među neupućenim ljudima preovladjuje uverenje da kada “naučne glave” kažu da je nešto tako, onda je to tako, iako svi vrlo dobro znamo da glupost ostaje glupost ćak i onda, kada 1000 naučnika tvrde suprotno.
Mnogi ljudi smatraju da je nauka “ono pravo“ a da je verovanje glupost ili u najboljem slućaju nešto što izjednačujemo sa praznoverjem.
Nauka kaže, ali ne može da dokaže, da je prva živa ćelija nastala na zemlji iz neorganske materije sasvim slučajno i ona očekuje da svaki obrazovani čovek treba u to da veruje! Ko tu tvrdnju ne prihvata taj je okarakterisan kao “srednjevekovan“, “neznalica“, “primitivac“ ili u najboljem slučaju kao “praznoveran“.

Vrlo često se naučnici ponašaju kao deca, koja kada otkrivajući svet, nađu nešto što zaokupi celokupnu njihovu pažnju, te počnu tvrditi da je to sada njihovo, pošto su ga oni našli. Tako i naučnik, svejedno kojeg smera, uvek otkriva nešto “što več jeste”, nešto što je oduvek i postojalo. Isto tako, kada u svom otkrivanju prirode počinje da nazire još sasvim nejasne konture neke objektivne manifestacije, več pomisli “eureka”. Da “eureka”, za dokazanu zakonomernost bačenog kamena, pri čemu će i dalje, svaki bačeni kamen pasti baš tamo gde treba da padne, upravo zahvaljujući svojoj zakonomernosti i sasvim nezavisno od toga da li ja za tu zakonomernost znam ili neznam, priznajem ili ne priznajem, verujem ili neverujem .

Očigledno je da je pridev “naučno“, postao za nas kriterijum pomoću koga merimo ispravnost neke misli ili neke tvrdnje. Kako svi mi uglavnom razmišljamo u naučnim kategorijama, čak i u području koje nema baš nikakve veze sa naukom, postajemo u velikoj meri vernici nauke, spremni da branimo svaki naučni stav punim žarom religioznog fanatizma, čak i onda kada te stavove uopšte ne poznajemo.

Da li su i koliko su uopšte pouzdani stavovi, tvrdnje i teorije poznatih naučnika prošlih vekova?

''Jedan od osnovnih nedostataka mehanističke nauke sadržan je u tome da ona razmislja isključivo funkcionalno, pitajući stvarnost samo kako”, piše Dethlefsen (16) i nastavlja, ....''no to je za nas toliko normalno, da bi se odmah upitali, a kako se to još može misliti, a da pritom ne otvorimo sva vrata i vratašca naše neobuzdane mašte.
Potrebno je misliti sadržajno, pitajući stvarnost pre svega zašto. To “zašto” je ustvari pitanje smisla našeg postojanja. To “zasto” je ujedno veza izmedju čitavog sveta pojavnih oblika i nas ljudi kao subjektivnih bića”, da bi se još na samom početku knjige upitao:
• “Da li je nauka pored nepobitnih uspeha na tehničko-tehnološkom području, učinila sveukupno čovečanstvo sretnijim?
• Da li nauka može da pomogne ljudima pri rešavanju njihovih ličnih-subjektivnih problema?
• Da li nauka može da odgovori čoveku na njegova “unutrašnja pitanja” o smislu čovekove bitnosti?
• Da li nauka može da pomogne razvoju ljudske svesti – svesnosti, kako bi išla u korak sa tehničkim razvojem?”
Odgovori na ova pitanja su jednoznačna i porazna; na tom području mehanistička nauka nemože nikome da pruži zadovoljavajući odgovor .

”Klasična fizika i biologija ne mogu zadovoljavajuće odgovoriti na najosnovnoja pitanja:
Kako mislimo; zašto se ćelije našeg tela organiziraju na određeni način; koliko molekularnih procesa se odvija takoreći trenutno; zašto se i pored jednakih gena i belančevina ruke razvijaju kao ruke, a noge kao noge; zašto ljudi oboljevaju od raka; Kako telesni mehanizam može čudesno da izleči samoga sebe; pa čak i šta je znanje, odnosno kako to da znamo ono što znamo? I ako poznaju i najmanje delove našeg tela, još su uvek u ne-znanju kad je reč o najosnovnijim tajnama života”.(3, str.32)

I u literaturi već srećemo rezignirajuća pitanja, kao što ih Dürrenmatt postavlja: “Da li nam
uopšte treba nauka, koja je daleko od etike i morala''?

Kako mi ljudi, svoje želje, strasti i nagone za vrednovanje, za posedovanje i za moć, možemo ostvariti samo novcem, za nas je novac faktor, oko koga se sve vrti i zbog čega se sve i svašta čini. U ogromnoj meri smo naklonjeni obožavanju materije a koriščenje duhovnih vrednota svedeno je na minimum. Kada duhovnost, tu božansku vrlinu koristimo, onda mahom iz materijalnih razloga. Znanje koristimo radi bogačenja a veoma često nerazumnim koriščenjem znanja, stvaramo situacije koje postaju opasne, čak opasne po opstanak čovečanstva. Setimo se Einstein-ovih reči: “Neka se postide oni ljudi, koji se koriste naukom i tehnikom a da nisu duhovno shvatili o tome više, nego krava o botanici biljaka koje zadovoljno ždere”.

Paradoks je da su upravo kvantni fizičari svojim istraživanjima nepovratno poljuljali vekovima staru vladavinu racionalne misli, i ponudili naučnoj javnosti novo viđenje sveta, koje je mnogo bliže našoj sveukupnoj stvarnosti.
Ako želimo da istražujemo sveukupnu čovekovu stvarnost, moramo da istražujemo podjednakim intenzitetom čovekovo telo, njegovu dušu i njegov duh, jer se oni međusobno prožimaju, jedan na drugoga utiču i ako jednom od njih damo veći značaj a ostale ignorišemo, u našoj ličnosti nastaje neravnoteža – disharmonija odnosno, nastaju energetske blokade koje oslabljuju naš imunitet, te začne nastanak bolesnih simtoma na duševnoj i telesnoj ravni.
U tom smislu Pschyrembel-ov “Klinički rečnik“ (17), jedan standardan medicinski uđbenik, definiše dušu kao: “neposredno doživljavanje sveukupnih duhovnih pojava (osećati, misliti, hteti, znati......) “. Već iz ove skraćene formulacije jasno je, da nam svaki pokušaj shvatanja duše govori o sveukupnosti čoveka.

Jedan kritički osvrt na nauku, neka bude citat odlomka iz govora velikana literature i nobelovca A. Solzenjcina, sa akademije za filosofiju u Schaanu (Lihtenstein), na temu: “kriza napretka” :
”........Ljudsko znanje i sposobnost se neprestano usavršavaju i to se ne može i ne sme zaustaviti. Od 18 veka, taj se proces ubrzavao i postajao sve očigledniji. Anne-Robert-Turkot dao mu je naziv – progres, misleći pri tom da će napredak, utemeljen na ekonomskom razvitku, neminovno doneti opšte omekšanje ljudske prirode. Ovaj zvučni naziv široko je prihvaćen i prerastao je u neku vrstu univerzalne i ponosne filosofije života. Obrazovano čovećanstno je svoje nade spremno položilo u progres. Ali nekako se dogodilo da niko nije postavio pitanje : progres - napredak DA, ali u čemu? Sa oduševljenjem se predpostavljalo, da će progres obuhvatiti sve vidove egzistencije i čovećanstvo u celini.
Nažalost, nade koje su polagane u nauku, tehnologiju i ekonomski napredak, po ekološkim i ljudskim merilima, umnogome su izneverene. Pobeda tehnološke civilizacije je u ljude ulila duhovnu nesigurnost. Njeni darovi su ih obogaćivali, ali i podjarmljivali. Sve je postalo interes, sve se pretvorilo u borbu za materijalne stvari, a neki unutrašnji glas ljudima je govorio da su izgubuli nesto čisto, lepo, plemenito i nežno. Mnogim stvarima nisu videli svrhu. Osećali su da im osiromašuje duša.
Na nama je sada da prestanemo gledati na progres kao na struju neograničenog blaženstva i da ga počnemo promatrati kao dar sa Visina, namenjen izuzetno zamršenom iskušenju naše slobodne volje. Jer kada se darovi poput telefona i televizije neumereno koriste, komada se celina našeg vremena, odvajajući nas od prirodnog toka života.
Horizontalne veze medju ljudima su takođe raskinute. Otuđivanje i apatija prema drugima očvrsnula je isto kao i odnos prema komešanju političkog i društvenog života. Istrošeni u trčanju za materijalnim interesima, ljudi nalaze samo golemu prazninu (to je ono što je bilo uzrok urliku egzistencijalizma). Jednostavno ne smemo se opustiti u mehaničkom protoku napretka ; moramo težiti da ga ukrotimo u interesu ljudskog duha. Čovek je izgubio shvaćanje sebe kao ograničene tačke u svemiru, premda poseduje slobodnu volju. Počeo je razmišljati o sebi kao o centru svojeg okruženja, ne prilagođavajući sebe svetu, već svet sebi. A tada naravno pomisao na smrt postaje nepodnošljiva: to je uništenje čitavog svemira jednim udarcem. Odbivši priznati nepromenljivu Višu Silu iznad nas, ispunili smo svemir ličnim zakonima i iznenada je život postao uistinu potresan. Ovaj skriveni pokazatelj debalansa unutrašnjeg sklada našeg duhovnog i fizičkog bića najbolje govori o trenutnoj nemoći našeg duha, o našem intelektualnom neredu”…

Ako danas pokušamo da istražujemo savremen razvoj naučne misli, tada ćemo otkriti da je odprilike u zadnjih stotinu godina u svim podrućjima nauke primetno, da naučnici pokušavaju obrazložiti svoj deo istraživačkog rada ne više iz prvobitnog mehanističkog shvatanja univerzuma kao jedne “velike mašine”, tako da bi mogli današnji period označiti kao post-mehanistički period u nauci.
To je evidentno u kosmologiji, hemiji samoorganizirajućih sistema, modernoj nauci o “haosu”, senzacionalnim otkrićima kvantne mehanike i fizike subatomskih ''čestica'', senzacijama iz informatike kao i graničnim podrućima fizike, biologije, medicine, hemije...
Sve te grandiozne promene utiću tako, da menjaju i mišljenje običnog čoveka, da on nije više samo “materijalna mašina od mesa”, već harmonija duha i tela ili tačnije, duha, duše i tela.

“Mehanistićka paradigma sveta se pokazala tako uspešna, da su neki naučnici pokušavali a neki još i dan danas pokušavaju da je poistovete sa stvarnošću a ne samo kao jedan aspekt istine. Možemo slobodno reći da su je jednostavno po materijalistićko-redukcionistićkom običaju prodavali kao objektivnu istinu.”
“No da bi se promenila vladajuća paradigma, potrebno je da se stvori kritična masa naučnika koja podržava novu paradigmu, a to i jeste najveći problem!
Najverovatnije je da čemo još veoma dugo čekati, ako uopšte dočekamo, da se promeni vladajuća paradigma sveta, zato što bi nov pristup nauci porušio sve dosadašnje elementarne dogme u nauci!
Mnogi poznati i cenjeni naučnici i profesori na universitetima morali bi svoja životna dela da bace u kantu za đubre.”
Sa druge strane, ima poprilično razočaranih naučnika pogotovo mlađih, kojima se otežava slobodan izbor naučno istraživačkih tema, u tom smislu E. Friebe piše:
“Ko danas želi da bude revolucionar u nauci, mora biti spreman da se suoči sa profesionalnim samoubistvom.
I ako nauka naizgled podstiče eksperimenrtalnu slobodu, celokupna njena struktura – zajedno sa vrlo takmičarskim sistemom finansiranja, poduprtim sistemom objavljivanja i recenziranja među kolegama naučnicima, u velikoj meri je zavisna od pojedinaca koji se podređuju priznatom 'naučnom pogledu na svet’. Ceo sistem podešen je na način da ne podržava istinite inovacije, več potstiče stručnjake prvenstveno na eksperimente koji potvrđuju več postojeće teorije i koje pomažu tehnološkom razvoju industrije.”(20)

I u najširoj javnosti sve češće se čuju diskusije sa pitanjima:
- Čemu nauka, kada od nje imamo više štete nego koristi?
- Čemu nauka i kakve koristi ima društvo od nje: šta ona može, šta treba i šta to ona sme?
- Da li je nauka mesto na kome se traži neka istina, koja bi bila korisna za život širokih slojeva naroda, ili je več odavno “uzeta pod svoje” od strane nekih drugih stremljenja?
- Čemu naučna istraživanja koja nikome ne koriste i pri kojoj se troši ogromno novaca, a služi samo sujeti čovekovoj ili kao što je to slučaj kod nekih tehničkih proizvoda, koje u najboljem slučaju koristi samo 1% ili u najboljem slučaju 4% stanovništva našeg sveta?
- Da li moraju baš uvek istraživački projekti da bez pogovora budu pretvoreni u dobro plasiran proizvod?
- Konačno, možemo se i upitati, zbog čega su još potrebne jednom visoko - tehnološkom naučnom društvu, duhovne nauke?
Ako od svake naučne discipline tražimo da bude korisna čovečanstvu, onda to u najširem smislu znači: da bude korisna i podjednako dostupna za sve ljude ovog sveta, da bude korisna za celokupnu našu okolinu – prirodu ali i za sva kosmička prostranstva!
Zaista, ima mnogo pitanja na koja se ne daju odgovori ali još više ima pitanja koja se uopšte ne postavljaju!

Na početku razvoja naučne misli, što je bilo veoma davno, nauka se suprotstavila crkvenoj dogmi, no veoma dugo je več i sama nauka postala neki novi religijsko-verski sistem, koga njeni novi pismoznanci propovedaju, a od velikog dela javnosti, po školama i fakultetima, to se religijskom upornošću, poput molitve, sve ponavlja.

Pogledajmo izvod iz treće knjige ''Veliko Jevanđelje Jovanovo'', šta Gospod govori o nauci Korneliusu ali i svima nama:
01. Rekoh: ''Ovo što vam sada govorim nije evanđelje; ali to je što je, jedna istina, koja će vremenom doneti i dobroga, te će čovek ozdraviti od velikog praznoverja u odnosu na zvezdano nebo. Sada još nije došlo vreme, da o tome više sazna; sada je pre svega reč o tome, da se iz postojeće ljudske larve načini istinit i realan čovek.
02. To se postiže samo onda, kada čovek prvo sam sebe spozna a posle toga i Boga, i da Ga ljubi iznad svega i svom svojom snagom. Ako je čovek jednom sposoban da prima Duha Svetoga – Boga, tada će biti prijemljiv i sposoban da shvati sve druge do sada još ne-otkrivene istine!
03. Ako mu sa naukom odmah napunimo glavu, ništa neće razumeti i samo će o svemu razbijati glavu te bi mogao još samo da ima psihićke probleme!
04. Zato je najvažnije: Pre bilo kakvog kljukanja naukom, ljudi moraju postati istiniti ljudi u suprotnom, bilo koja i bilo kakva nauka im može više štetiti nego doprineti da budu dobri ljudi. Svaka nauka zapošljava samo razum, čije sedište se nalazi u mozgu; pritom srce kao osnova Života ostaje nedodirnuto – neotesano, sirovo i divlje, kao kod zveri, te uz pomoć nauke čovek čini više zla nego bez nauke; kod bezbožnog srca, nauka je osvetljenje za zlo svake vrste!
-05. Zato, prijatelji i braćo, slepom čoveku prvo treba dati u srce pravu svetlost života, kako bi takva svetlost prvo prosvetlila dušu i razum i potom će sva nauka ljudska da bude pravi blagoslov!
-06. Za svaku pohvalu je kada se mnogo toga zna, zato što time možemo mnogim ljudima da pomognemo i da im damo dobre savete; ali mnogo bolje je istinito ljubiti! Jer ljubav probuđuje i oživljuje; a nauka samo zadovoljava i kad nas zadovolji, mi umorni legnemo u krevet da se odmorimo!
-07. Zato gola nauka može nekome da pomogne samo na kratko a iznad svega šteti buđenju duha; ali ako nauka postepeno proizlazi iz svetlosti duha, onda je takva nauka puna životne topline koja oživljava. To je kao kod sunca, koje nam ne daje samo svetlost, što čine i neki drugi izvori svetlosti, več nas još i oživljava, jer njena svetlost nam daje životnu toplinu, koja u sebi sadrži mnoge skrivene činioce pa i takve, koje još više potpomažu Životu!
-08. Verujte Mi, bezbrojna čuda koja kruže u nemerljivom prostoru oko vas, nevidljiva i neshvatljiva, sadržana su i sakrivena u duhu svakog čoveka; zato pre svega trudite se da potpuno probudite svoj duh, videćete tada što ni jedno ljudsko oko nije videlo i ni jedno čulo nije osetilo i sve to u vama samima i to sa najvećom jasnoćom i najčistijim osećanjima.
-09. Oni koji u Meni prepoznaju Boga, Sina čovećijeg, oni će još u ovom životu primiti i osetiti blaženost čiju veličanstvenost i osećajnost još nije osetilo ni jedno ljudsko čulo!'' (jl.GEJ.03.175)(23).

Osećam da je potrebno da još jednom ponovim jednu Einstein-ovu misao koja glasi:
“Neka se postide oni ljudi, koji se koriste naukom i tehnikom a da nisu duhovno shvatili o tome više, nego krava o botanici biljaka koje zadovoljno ždere”.

Sve sadržano u ovom poglavlju, nije sa namerom da se samo kritikuje nauka ili bilo koje i bilo čije naučavanje, ovo je potreba i pravo, da se naša stvarnost, ovaj dualno – polarni svet, posmatra ne samo sa materijalnog stanovišta, več sa preuzimanjem odgovornosti za čitavu – celokupnu našu stvarnost, koja je nedeljivo jedinstvo materijalnog i duhovnog. Potrebno je, da pozitivno usmerena nauka istražuje našu celokupnu stvarnost, sa namerom da nastavimo Božje delo stvaranja a sa ciljem da sve bude na dobro svih naroda naše planete zemlje ali i celokupnog svemira .

No hrabri činjenica na koju nas upućuju učenja mnogih mudrih ljudi ........ da je duhovna stvarnost praosnova na kojoj egzistira ova naša materijalna stvarnost i da je čovek zaista nedeljivo jedinstvo duha, duše i tela.

Literatura

1. Rene Descartes: „Abhandlung über die Methode des richtigen Vernunftgebrauches und der wissenschaftlichen Wahrheitsvorschung“, 1863 (1637).
2. Wolfhard Pannenberg: „Natur und Mensch – und dieZukunft der Schöpfung“, Göttingen, Vanderhoeck & Ruprecht, 1999-2000.
3. Lynne Mc Taggart: „Polje“ – potraga za tajnim silama svemira, pdf.
4. Charles Darwin: „Über die Entstehung der Arten durch natürliche Zuchtwahl oder die Erhaltung der begünstigsten Rassen im Kampfe ums Dasein“, prevod: Julius Victor, 1884.
5. Ed Dellian: „Philosophia naturalis – Heft 1 (1999).
6. G.O. Mueller, GOM Projekt, “Wissenschaft und moralische Verantwortung – Internet
7. Günther Baer: „Spur eines Jahrhundertirrtums“, Spur – Verlag, Dresden, 1997.
8. Max Born: „Erinnerungen und Gedanken eines Physikers, iz časopisa Universitas 23, 1968, str. 276.
9. www.thur.de/philo/tanja/poyet.htm.
10. Tomas Metzinger, Einleitung: „Das Problem des Bewußtseins, Internet.
11. Charlotte Deinert:“Das Polaritätsgesetz als Grundlage unseres Daseins“, 1968.
12. Florian Ebeling: „Das Geheimnis des Hermes Trismegistos“, S.H.Beck, 2005.
13. Knjga mudrosti – K. Mu. 13/4-9.
14. Jakob Lorber: “Veliko Jevanđelje Jovanovo” – jl.GEJ.08.107.6.
15. Armin Risi: “Glaube und Wissen”, Der Nordstern, September/Oktober, 2008.
16. Thorwald Dethlefsen: „Das Wissen zur Vollkommenheit des Menschen“, Goldmann, 1979.
17. Pschyrembl: „Klinisches Wörtebuch“, 2007, m. CD-ROM.
18. Holm Tetens: “Der Glaube an die Weltmaschine”, Journal for General Philosophy of Science, H.27, Nr. 1 März 1984, S.142-160.
19. Karl Poper, intervju za „DIE WELT“ od 29-tog januara 1990.
20. Ekkehard Friebe: „Wissenschaft und moralische Verantwortung“, Internet
21. Fritjof Capra: „The Tao of Physics“, London, Flamingo, 1992.
22. Wolfgang Krohn: “Wissen ist Macht”, Köln, 1981, str.45.
23. Jakob Lorber: ''Das Grosse Evangelium Johannes Band 3.175'' (j.l.GEJ.03.175)

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži