33. O smrti

 

 

Velika misterija - tajna u životu, jeste smrt i od samog trenutka našeg rođenja mi joj idemo u susret, ali i pored toga, kada razmisljamo o smrti, uglavnom smo skloni o tome misliti kao o nečemu što se događa drugima.
Kada govorimo o smrti, ne možemo a da ne govorimo o životu, jer tek kada upoznamo život, znaćemo šta je to smrt.
Život i smrt su dva aspekta jedne celine, a jedna celina može da postoji baš samo kao celina. U našem trodimenzionom svetu jedan aspekt neke celine ne može da postoji sam za sebe, bez svog partnera, te tako i smrt ne može da postoji bez života, niti život bez smrti. Ako nestane jedan aspekt bilo koje celine, nestaće i njegov partner odnosno, ako nestane smrt, nestaće i život – ovakav život, kakav mi ovde na zemlji poznajemo. Takva je zakonomernost ovde u našem trodimenzionom svetu.

Život jeste Istina ali u istinu ne možemo da “uđemo” sa ovim našim materijalnim telom.  U ovom životu ovde na ovoj zemlji, možemo samo da prilazimo Istini a to prilaženje je slično kao prilaženje asimtote u matamatici.

Tako nas i svi sistemi mudrosti uče, da smo slobodni tek onda kada se podredimo zakonu, no čovek jednostavno ne želi da shvati taj zakon. Pogledajmo:
-  Tao-izam nam govori, da... život i smrt pripadaju zajedno i da bez smrti nema života.
-  Tibetanska knjiga mrtvih uči nas... ko nije naučio umiranje ne može naučiti življenje...
-  Egipatska knjiga mrtvih kaže... i ko umre, probudiće se da bi živeo večito...
-  Islamska knjiga mrtvih nam govori da... ljudi spavaju a kada umru tada se probude...
-  Hristos nas uči... tek preko smrti možete da se izborite za Život...
  
Sa druge strane, ako se ne konfrontiramo konstruktivno sa smrću, ako izbegavamo suočenje sa smrću još za vreme svoga života ovde na zemlji, kada bude došlo vreme naše smrti odjednom ćemo otkriti da nam sve što smo stvarali, kao i svi naši mili i dragi ne mogu pomoći.
Zato što nismo izgradili unutrašnju snagu snagom Duha, osećanje naše svešće se na žaljenje zbog potrošenog života, i obuhvatiće nas strah od toga šta če doći za vreme ali i posle smrti.
Da bi izbegli ovako tužan i besmisleni kraj svoga ovostranog života, potrebno je potsećati se i znati da i mi moramo umreti.
Introspekcija - samoposmatranje, posmatranje svojih misli i osećanja, u odnosu na svoju vlastitu smrt, može da nas nadahne da svoj život ovde, mudrije iskoristimo. Ušli smo u ovaj svet sami, goli i praznih ruku i otići ćemo iz njega sami i praznih ruku.
Sve što smo sakupljali u ovom životu, pa čak i svoje vlastito telo, ostavljamo iza sebe, ”iz zemlje uzet si bio – prah si, u prah čes se i vratiti” (Post.3/19).
Ignorisati taj deo našeg puta, koji mi nazivamo ”smrt”, nije mudro rešenje. Pripremiti se za taj deo našeg života je najbolje i najmudrije što možemo učiniti za sebe.
Prelazak na novu deonicu našeg nepoznatog puta u strahu, žalosti, gorčini ili usamljenosti je veoma bolan i uzrokuje, da naša duša sa velikom zbunjenošću, prolazi kroz sva ta stanja na svom putu ka novom rođenju.

Krajnje je vreme da se suočimo sa činjenicom, da su život i smrt sasvim prirodan deo naše lične evolucije. Činjenica naše smrti treba da nas potseća na nužnost duhovnog buđenja, na značaj ljubavi, saosećanja i kreativnosti u našem životu i to tako, da u trenutku smrti budemo spremni da pređemo u jednu novu dimenziju življenja, koja za nas znači ništa drugo do korak dalje u našem životu – dalji razvoj naše ličnosti – korak bliže ka prosvetljenosti.

Potrebno je još i to da znamo, da: ...“smrt ima moć nadamnom samo onda kada se uporno i tvrdoglavo držim za nešto, kada sam se za to nešto fiksirao, pa ne dam da se dešava promena – ne dam da se dešava život - nedam da se život dalje odvija, da se kreće, razvija i da se promene odvijaju po zakonomernostima Božjeg plana”.

...”biti slobodan od bilo kakvih veza sa svetom koji napuštam, omogućuje mi da uđem u univerzalnu svetlost - u Svetlost Sveta i da se sjedinim sa Njime. Eto to je najveći blagoslov, najveća ekstaza posle koje ništa više ne egzistira – več sve JESTE, i ja sam tada konačno krenuo kući – Ocu svome”.

Pogledajmo šta neki mislioci govore o smrti:
“Smrt, to je preobražaj! Apostol Pavle govorio je: ‘ja umirem svaki dan’.
I vi, došli ste na ovaj svet kao spermatozoid. Seme postaje trudnoća i jednog dana eto dojenčeta, ženskog ili muškog. Šta se desilo sa spermatozoidom, zar mislite da je umro – nestao bez traga?
Posle izvesnog vremena pred sobom imamo devojćicu ili dečaka koji govore i znaju mnogo toga. Gde je sada ono dojenće? Mrtvo? Šta to znači, smrt?
Da li to znači više ne postojati u svetu grube materije?
Šta mislite, ko i šta čete vi biti kroz trideset godina, ako još budete živeli na ovoj ravni postojanja? Niti jedna jedina ćelija vašeg fizičkog tela neće više biti sadašnja – nećete više biti “vi” današnji. Neprekidno umireš – to je tok neprekidnog kretanja. Materija unutra, materija napolje i tako neprekidno.
Čak i ortodoksna nauka utvrdila je da se materija ne može bukvalno uništiti, ona se transformiše u nešto drugo... pa opet u nešto drugo... pa opet...
I kao ličnost menjate se celo vreme svog ovozemaljskog života, ali vaše osećanje “ja sam”, vaš Atma, ostaje uvek isti.
Vremenom taj “ja sam” daje sebi odraza na različitim nivoima svoje svesti.
Prema zakonu polarnosti (dualnosti) vi imate dve ličnosti: Sadašnju, promenljivu ličnost – promenljivo “ja sam” i permanentnu, trajnu ličnost – trajno “ja sam”.
Cilj našeg sistema (prim., Daskalos-ovih istraživača istine) jeste, da pomognemo onim ljudima koji žele da pronađu šta je to što nas čini “da jesmo” i  šta to “život jeste”.
Znači, smrt kao nešto što označava kraj, to ne postoji. Postoji jedan preobražaj -  jedan prelazak iz tela grube materije u psihicki svet.”(Daskalos)

Možemo slobodno reći da svestan život jeste priprema za misteriju smrti, ali isto tako i svesna smrt jeste priprema za puninu življenja života, koji nezaustavno teče dalje...

“Od svega što će da mi se desi u životu, jedino je sigurno, da ću i ja jednoga dana morati da prođem kroz vrata smrti. Ako se tada setim da sam ja ustvari čista svest, tek tada ću bez ikakvih teskoća proći kroz vrata koja mi sada nazivamo smrt.
Moram znati, da je moje ‘ja sam ja’ u stvarnosti moje Božansko – istinito Sopstvo; da moje prolazno Sopstvo nije ono moje ‘ja sam ja’; da to nije ni moje materijalno telo i tek nikako to nisu moje misli; i da to nije niti moj mozak niti moje srce; i da to nije niti  ono što posedujem, niti moja moć – samo moje istinito Sopstvo je ujedno moje pravo i istinito ‘ja’.
Smrt ne može biti tvoj neprijatelj, jer ona je deo egzistencije – deo postojanja. Postojanje te je stvorilo, iz njega si rođen i postojanje ti obezbeđuje život. Kada umreš, tada se vraćaš svom praizvoru da se odmoriš, i da nastaviš dalje svoj put.
Uopšte nema nikakvog razloga da se brineš.
Umreti – u smislu nestati, to nećeš, već poput snežne pahuljice koja se rastopi gubeći svoj oblik i kao kapljica koja se probudi u potoku da bi se jednom našla u okeanu, tako i ti nikada nećes prestati da ‘jesi’- da postojiš. Kapljica koja se prividno izgubila u okeanu postaje veća, grandioznija, okeanska – postaje činilac Jednote.
Kao što okean nije samo prost zbir kapljica, tako i čovek nije prost zbir svojih organa već je vrhunac Božjeg stvaranja.”(Chandra Mohan Jain)

Moramo i to da naučimo, da kada umiremo, tada prelazimo u drugu dimenziju i to na način, na koji smo i živeli. Nemiran život nosi sobom nemirnu smrt. Život pun sumnje, nepoverenja i strahova, dovodi do toga da i smrt bude takva; puna sumnje nepoverenja i strahova.

“Ateista se oslanja na razum a vernik, on se oslanja na svoje verovanje. Ateista daje objašnjenja i zatvara oči pred stvarnošću, dok vernik koristi Boga kao svoju polisu osiguranja – on misli, da je zbog svog verovanja sigurniji i da je nešto posebno. Zaboravljamo da kod Boga ne postoje ‘moji’ i ‘tuđi’ – za njega svi su jednaki i svi su njegovi.
Smrt uzbudi i ateistu i vernika podjednako! Kada ateisti umre neko od njegovih bližnjih, tada mu se zbunjujuće otvaraju oči a ako se to desi verniku, njegovo verovanje se sasvim raspadne. Samo mudar čovek ostaje nedodirnut jer on zna, on se ne oslanja ni na svoj razum a prerastao je verovanje. Zato i ti moraš svoj razum i svoje verovanje uvek iznova da dovodiš u međusobnu ravnotežu i da ih stavljaš na proveru.”(Sri Sri Ravi Shankar)

Anne i Daniel Meurois-Givaudan, poznati su u svetu po svojim astralnim putovanjima – doživljavanju vantelesnih iskustava. U njihovoj knjizi: “CHRONIQUE  D’ UN DÉPART“, izveštavaju o jednom izuzetnom slučaju. Elizabetinim pristankom, koja se razbolela od opasne bolesti, pratili su je zadnjih pet meseci života do ulaska u novu nepoznatu ravan postojanja, ali samo do nivoa odakle se mogu opet vratiti.
Ovo jedinstveno svedočanstvo je utoliko verodostojnije, jer ga opisuje neposredan učesnik – Elizabeta, prenoseći svoje doživljaje svojim pratiocima. Pogledajmo neke izvode iz pomenute knjige - neka Elizabetina razmišljanja neposredno pred kraj svog zemaljskog života:
 
...“po navici, o tome (o smrti) ne govorimo otvoreno, razumeš (govori svojoj ćerki Terezi)!? Uglavnom, govorimo samo o svetu u kome sada živimo i taj svet hoće da nas nauči svega što nam ne treba, govori nam o novcu, o seksu, o politici, o sportu, o sastavu zemljišta na Marsu... o svemu i svačemu... a sve to treba da izbegavamo...
Odkada trpim, ne trebaju mi ni dogme ni teorije. Onog dana kada mi više nije bilo stalo do života, rekla sam sebi, da večina onih koji nam govore o veri ili filozofiji, nikada nisu shvatili bitnost. Mislim, da je misterija života skrivena u srcu smrti. Tu nam ne pomažu velike reči ovog ili onag mislioca, zapovedi ove ili one svete knjige, ako čvorove nismo počeli več ovde na zemlji da razmršavamo... Tereza. Žrtve smo straha i neznanja onih, koji bi trebalo da nas uče.
Baš mi nije stalo do prekrasnih životnih mudrosti onih, što se smatraju za produhovljene, kada ne znaju da se odazovu na zov upomoć, koju šalje moja duša pitajući se: Gde to idem? Čemu ususret? Gde to idemo svi?
Magleni i nejasni odgovori koji se odnose samo na jedan delić mentala, nisu ništa drugo do samo pričanje – pričam ti priču!
Šta nam mogu pomoći razni: ’tvoj život je večan’ ili ’sve to jednostavno ne postoji i tačka’? Trebaju nam uputstva za - šta smo!? Tek sada to spoznajem ali možda je bolje i kasno nego nikako.“
Elizabeta, sada več kao astralno biće govori bračnom paru Meurois – Givaudan:
“Htela bi da vam kažem... htela bi da vam kažem... da odlazak (umiranje) nikoga ne bi više plašio... da, odkada sam došla ovde, u  svet gde svetlost nema senke, otkrila sam još mnogo toga. Mislila sam da sam na kraju svoga puta, ali put se produžava – nastavlja i postaje čudesno otkrivenje. Želela bi, da vas dvoje sve to ponovite ljudima, kako bi svako o tome saznao i nemojte ništa da zaboravite, molim vas...“
Elizabetina iskustva i poruke, koje je uspela da prenese paru Meurois – Givaudan, veoma su značajne za sve koji traže istinu o smrti. Pogledajmo njene zadnje poruke:
...“Shvatila sam, da nije dobro, da pokušavam previše da se približim zemlji, jer bi mi to otežalo moje dalje korake koji su još uvek nesigurni... mogu da kažem, da svako na svom početku slično oseća, pošto smo još uvek jako blizu onima koje smo napustili a želimo im pomoći koliko je to moguće. Mnogo toga se moram još naučiti... ili, još mnogo toga se moram odučiti. Ponekad se osećam kao mlada devojka, željna svega – željna da mnogo toga otkrije.
Mislim, da je moje najveće otkriće bilo ovde a to je odstraniti moje mentalne ograde – zabrane. Spoznala sam istinu, da su u ogromnoj meri muškarci i žene na zemlji izgradili svoj svet, prepun nemogućnosti, prepun pregrada i zabrana koja razdvajaju. Stvorili su svet koji plovi protiv toka života. I ja sam samo uzdisala, zbog starih istrošenih pojmova i osećanja, koji su se na kraju krajeva, temeljila na sebičnosti i želji da budemo nadmočni. Borila sam se protiv života. Danas, van zemaljskog vremena, iako sam mu još uvek preblizu, želela bih, da moje greške koje su ujedno i greške mnogih, služe barem kao osnova za razmišljanje, kao podloga za rast (u svesnosti) i pre svega želim, da bi sa ovim darovala beskonačnu nadu onima, koji više ne znaju gde su i gde to idu.
Počinjem da priznajem, da je naše zemaljsko telo najlepši dar, koga duša može sebi da poželi. Žalim, i ako mi se ovde otkrivaju bezgranični horizonti, da to nisam spoznala još pre ...
Potrebno je da svako zna, čak i ako se desi da barka naše duše propušta vodu, nikada se neće potopiti ... nikada. Nepotopljiva je, jer život nema kraja. Život ne možemo iščupati iz nas, ne može nam pobeći, jer život to smo mi sami a i život u svojoj celokupnosti to smo opet mi – večno.
Jasno mi je, da će te reči nekome zvučiti kao propoved, ali verujte mi, da ih nisam izrekla sa tom namerom. Bog zna, da sam kod propovedi kao i kod velikih teorija uvek ostajala bezbrižna! Danas, jednostavno želim da na sav glas ispovedam lepotu svog otkrića. Želela bih, da bi svako saznao, da sam jasno spoznala Istinu i Svetlost, koja vode do sreće. Bez sumnje , da je reč o Istini i Svetlosti koja odgovara mojoj ravni postojanja i nesumljivo, da su vrata tu pritvorena, ali neka ljubav, koja kroz njih dolazi služi ljudima da ih inspiriše.
Kao večina muškaraca i žena ovde na zemlji, koju sam napustila kroz labirint svog lutanja, i ja nikada nisam pomišljala, da sam duhovno biće. O, kako veliku grešku sam načinila! Svi ih činimo! Dozvoljavamo da se uhvatimo u zamku starih jezičkih dogovora.
Možemo da se glupiramo sa blagoslovljenom vodom (svetom vodicom), sa molitvama i mantrama, možemo da se glupiramo i sa crkvama, hramovima i mošejama ... sve to uopšte nije važno, jer duboko u sebi svi tražimo ljubav, sreću, unutrašnji mir, Svetlost ... svejedo da li mi to priznali ili ne! To je već dovoljno, da se iz nas načine duhovna bića ... sve ostalo možemo označiti kao pričam ti priču ili kao neke misaone lupinge.
Možda će vas neko upitati: ’Da li posle svega Elizabeta veruje u reinkarnaciju?’ Možete jednostavno da mu odgovorite, da je Elizabetu zaveo pojam o reinkarnaciji. Pročitala je nekoliko knjiga o njoj i sve je to ozbiljno prihvatila. Ipak, za nju i sve one koji su tako hrabri, da se bave pitanjima o životu i smrti, knjige nisu ništa drugo do gomilanje reči, teorija i ubeđenja – privlačnih ili uznemirujućih. To znači, da knjige nisu ni sa čime uticale na Elizabetin život, zbog knjiga Elizabeta nije postala ništa bolja. Znači? Ne znam šta znači ... ili je možda bila potrebna smrt njenog tela, da je pobliže spoznala, kako je to u stvarnosti sa prihvatanjem novog – duhovnog tela.
Zaista, tamo, gde je danas, Elizabeta ne da veruje u ponovno telo – novo - duhovno telo, jer ona već živi sa tim telom – ona zna, da je reinkarnacija prirodni zakon i ne želi da ga dokazuje. Oko sebe već je viđala duše, bića, pa čak i prijatelje, koji su se u majčinom stomaku iznova vraćali na zemlju. Elizabeta, odnosno ja, shvatila sam i znam, da je to tako. Reinkarnacija mora da se nastavlja, sve dok se muškarci i žene ne nauče da se sasvim očiste i sve dok se međusobno ne ljube nesebičnom ljubavlju. Život nema drugu svrhu; ona je škola ljubavi. U toj školi uvek iznova otkrivamo – u najsvetijem delu nas – u srcu duše naše – večne tragove ljubavi. Tako osećam i tako znam sada na ovoj ravni postojanja, ali ja rastem – razvijam se sve više, sve dalje ...
 
Eto, takva neka bude moja poruka. Poruka jednostavne osobe, koja je u svojoj duši raskrčila sebi jednostavan put i neka to bude poklon ljudima kojima često nisam umela pomoći onako kako bi to trebala. Buket cveća, koga će nadam se primiti svi oni, koji ga nužno trebaju – oni koji trpe ležeći u krevetu i plašeći se velikog prelaska – svi oni, koji ne znaju da treba držati za ruku bližnjega koji odlazi ... i na kraju poruka i za sve one koji se boje života, jer u njemu više ne vide smisla.
Svima vama govorim: Otvorite svoje srce (srce duše svoje). Počnite da dišete sa tim srcem jer duboko u njemu sakriveno je biće, koje čeka da ga vi oslobodite – čeka da mu vi poverujete, jer ne zna za smrt, jer poznaje samo reč ljubiti ...“ 
Sedamnajstog maja rano izjutra Elizabetin glas se u nama zaustavio. Svetlosno telo naše prijateljice nas je poslednji put obavilo u svoj osmeh ... i potom , ništa više ...
Elizabeta je tiho otišla  “na drugu stranu“ a nas ostavila beskonačno srećne, što možemo da vam poklonimo njenu nadu.“ (Meurois – Givaudan)

U toku svog petogodišnjeg istraživanja fenomena smrti, kroz kazivanja više od 150 pacijenata, koji su peživeli svoju kliničku smrt, Dr. med. Raymond A. Moody, psihijatar univerzitetske klinike Virginia, u svojoj knjizi “Life After Life“ (život posle života), između ostalog zaključuje:

“Sve ove ispovesti imaju zapanjujuću sličnost i ne mogu se posmatrati kao slučajne“ pa nastavlja: “Da bi mogli da razvijemo terapiju za duševne smetnje, prvo, morali bi da znamo šta je to duh i šta je duša i da li one mogu da egzistiraju nezavisno od tela? Ako ne mogu, onda bi se težište psihološke terapije usmerile u fizičko-hemijske metode – sve više na droge, elektrošokove, hirurgiju mozga ili slično.
U suprotnom slučaju, ako postoje znaci u prilog, da duh i duša stvarno mogu da egzistiraju odvojeno od tela i da su nešto što je samostalno, onda bi terapije duševnih smetnji morale da budu nešto sasvim, sasvim drugačije.
Potrebno je razumeti i shvatiti, da se ovde radi o mnogo višoj stvari nego što su to akademska i stručna pitanja. Ovde je reč o vrlo, vrlo ličnim stvarima, jer sve što iskusimo u vezi smrti, može imati bitne posledice za naš način življenja. Ako iskustva o kojima sam diskutovao u ovoj knjizi imaju realnu pozadinu, onda bi mogla ta iskustva da imaju dalekosežan značaj u odnosu na to, šta će svaki od nas da uradi od svog života. Tada bi se dokazalo, da se ovaj život ne može razumeti, sve dok ne dobijemo neko svetlašce o tome, šta se na ‘onoj strani' dešava.”

Kao i u svim drugim slučajevima – životnim situacijama, i kada je reč o umiranju i smrti i tada su Hristova kazivanja najznačajnija, jer dolaze od vrhunskog autoriteta – direktno sa izvora. Zato, počujmo šta govori okupljenima u jednom svratištu u blizini Kafarnauma, na pitanje jednog od prisutnih učenika, koji je ovako završio svoje pitanje: ”..... i zato Gospode i učitelju, koji si po svom naučavanju sam život, molim Te prosvetli me, zapravo sve nas prisutne, jer sa tim gorkim mislima na smrt, na grob i na celokupno uništavanje mog sveta, ne mogu više živeti!”
07. Hristos mu odgovori: “Da, Moj dragi prijatelju, tvoje pitanje je dobro postavljeno i izražava čovekovu potrebu prvog reda; no ipak biće teško da ti se da takvo objašnjenje koje će ti pomoći da svojom savešću najasnije osetiš večni život svoje duše! Vidiš, Ja sam upravo i došao na ovaj svet, da bi čoveku obezbedio potpunu spoznaju večnog života, ako bude živeo i dosledno se upravljao prema mom učenju! Ako čovek Moje učenje ne poznaje, ili – ako ga i poznaje ali ne živi po njemu, tada ne može da dostigne unutrašnju spoznaju života, jer Ja sam put i vrata do te spoznaje.
O8. To je tako kao kada vidiš neki cvet; ali od nastajućeg ploda među cvećem, vidiš vrlo malo ili skoro ništa.Tek kada cvet otpadne, postane vidljiv mali začetak ploda. No u plodu mora da izraste i seme sa klicom života; tu klicu, u malenom nastanku ploda još nije moguće opaziti! Od svega toga ništa se još ne vidi. Doduše, mogućnost je sadržana u njemu ali od ostalih mrtvih delova u kojoj sazreva klica, ne možeš da je razlikuješ. Ali kada plod dostigne svoju punu zrelost, tada možeš veoma lako i bez muke da otkriješ zrno semena.
09. I gle, sasvim slično je i sa potpunom i jasnom svešću života duše u čoveku! Sve dok čovek nema toga u sebi, nije moguće da razlikuje dušu od mesa (tela), jer je još isuviše povezana sa mesom i u sebi ne može da oseti i spozna ništa drugo do sudbinu svoga tela, i niti najbolja objašnjenja ne mogu da daju nezreloj duši unutrašnju, sasvim zrelu svest o životu.
10. Kada duša svojom aktivnošću i uz pomoć Mog naučavanja dostigne određenu zrelost, tada je svako dokazivanje nepotrebno. Da li treba tebi dokazati da sada sasvim prirodno živiš u svom telu? Sigurno ne, i sigurno je da bi se svakome smejao, koji bi hteo da ti dokaže, da sada živiš u telu i da se krečeš u kom hoćeš smeru i pravcu. Ako bi čvrsto spavao, i najčvršći dokaz da živiš ne bi ti koristio, pošto ga uopšte ne bi čuo!
11. Vidiš, i svaka životinja ima dušu, čija bitnost isto tako mora biti duhovna – supstancijalna i neuništiva, inače životinja ne bi mogla da pokreće svoje udove! Pođi životinji i objasni joj šta je njena duša i da živi samo zahvaljujući duši! Da li bi razumela to što joj govoriš? Sve bi bilo kao da govoriš kamenu. Zašto životinja ne bi to razumela, zašto nema reči i zašto ne može da prenese svoja osećanja drugim živim bićima?
12. Vidiš, duša životinje još je uvek nužno pokopana u svom mesu i ništa ne oseća sem potrebe svoga tela. Ako neko hoće da je naući nekom sasvim jednostavnom radu, mora veoma da se potrudi i da dušu životinje probudi iz njenog mesa, da bi razumela to što čovek od nje želi.
13. Da li veruješ da ima ljudi, čija zrelost duše baš i nije mnogo iznad životinjske, čak ponekad se čini da ih životinjska duša nadmašuje? Bio bi uzaludan svaki pokušaj da kod ovakvih duša, još na ovoj strani, rečima probudimo unutrašnju svest o životu. Takvim ljudima dovoljno je slepo i nemo verovanje, da im njihove duše žive i dalje posle telesne smrti i da ih u onostranstvu čeka nagrada ili kazna, te se na taj način upregnu – predaju nekakvom zakonskom redu, slično kao vo u jaram. I zbog toga, sve drugo mora biti sačuvano za drugo životno stanje.
14. Životinju možemo da pripremimo pomoću raznoraznih, pa i bolnih dresura da počne da koristi svoju inteligenciju delanja, - što isto postižemo i kod sasvim prostog – ovosvetskog čoveka, čija duša stremi samo materijalnom zadovoljavanju životnih potreba ali sem sposobnost govora, nema skoro nikakvu drugu prednost nad životinjskom dušom.”(jl.GEJ.06.67.07-14)
01. Hristos nastavlja: “Uzrok tome je da ljudi, isto kao i ti, do sada niste mogli da dođete do određene svesti o životu duše posle telesne smrti, o čemu sam ti upravo govorio i što si sigurno razumeo; no strah od telesne smrti ne leži u nejasnoj svesti života duše posle napustanja tela, več u ljubavi prema ovom svetu i u samoljublju. Ove dve ljubavi čine da se duša sve više, i više gubi u mesu, a posledica jeste da upravo time osećanje umiranja, prolaznosti i prestanka svega, sve više, i više prelazi u različite strahove i bojazni.
02. Vidiš, praočevi ove zemlje nisu poznavali strah od telesne smrti, več često čežnju da bi se oslobodili tela koje je postajalo lomljivo i oslabelo! Usled svog bogougodnog života imali su ponekad veoma jasna viđenja u onostranstvo i tako pridobijali jasnu i istinitu svest o životu duše posle napuštanja tela.
03. Ali u ova vremena, kod ljudi je ugušena skoro sva vera u Boga! Kako bi u ovakvim uslovima mogla da iznikne iz njih svest o životu duše posle telesne smrti?!
04. Kažem ti: tamo gde se sumnja u sveukupne temelje života, tamo nije čudno ako se snažno sumnja u život vlastite duše posle telesne smrti.
05. Pođi Saducejima i utvrdičeš sledeće: prvo, veoma su materijalni ljudi koji ljube samo svet i sebe; drugo, ne veruju ni u kakvog Boga i zato; treće, ne priznaju besmrtnost čovekove duše i nazivaju budalom svakoga ko veruje u besmrtnost duše, jer po njima to je luda izmišljotina maloumnog čoveka koji to praznim rečima hoće da dokazuje.
06. Dalje, pogladaj prave cinične ljude, učenike mudraca ovog sveta, Grka Diogena! Oni su čak pravi neprijatelji životu i proklinju svaku silu koja ih je bez njihove dozvole pozvala u život. Doduše, žive izuzetno moralno i trezno, odbijaju svaki raskoš i svaku pa i najmanju udobnost u životu. Za njih, najveće dobro je smrt, iza koje nema više života več mnogo željeno potpuno nepostojanje.
07. Dok u Indiji još i dan-danas možeš naći ljude, koji sa dušama umrlih razgovaraju kao i sa živim. Kod ovih ljudi nema niti traga od straha prema telesnoj smrti – naprotiv, čovekova smrt je za njih dan veselja a rođenje deteta istinit dan žalosti.
08. Vidiš, u vezi onoga što si pitao, kako su ljudi različiti! Od čega se jedan narod plaši, od toga drugi narod i pored različitih učenja i očekivanja, nemaju nikakvog straha. Od smrti tela najviše se plaše Jevreji a razlog za to je njihova velika ljubav prema svetu i prema čulnim strastima. Ko te grehe tako pažljivo neguje, on mora vremenom da izgubi svu višu svetlost; jer pravoj – istinitoj i živoj svetlosti vere ništa toliko ne smeta kao upravo putena nečistoća, svakovrsna požuda i pravo meseno kurvarstvo, koje je kod Jevreja mnogo gore nego kod bilo kojih pa i najmračnijih pagana. Taj greh bukvalno zaguši dušu u blatu mesa pa čak ubije i samo meso (telo). A kada je tako, odakle potom da uzme duša svetlost životne svesti?!
09. Inače, sada si čovek, ali meni veoma drag, i Ja ću u pravi čas več položiti svest života u tvoju dušu; no u svojim mladim godinama i ti si se predavao mesenim zadovoljstvima, i vidiš, upravo zbog toga je kod tebe uglavnom uzrok, zašto nisi dosada i pored bogatog istraživanja uspeo da se dokopaš do potpune istinite svetlosti! U tvom sadašnjem čistijem životu, ubrzo češ dosegnuti više unutrašnje životne svetlosti i tada nećeš više postavljati slična pitanja, kao što to sada činiš. – Da li si Me dobro razumeo?“ (jl.GEJ.06.68.01-09)  

Pogledajmo kako Hristos objašnjava Cyrenius-u, jednom svom novijem učeniku problematiku smrti:
“Smrt počinje da se nazire kroz bolne potrebe tela tako, što se prvo duša budi iz svoje letargije (uspavanosti); jer ona je ta koja oseća da je potpuna bezbrižnost tela, u stvarnosti donela telu smrt. Zbog toga ona stavlja u pokret “i nebo i zemlju”, da bi koliko-toliko prvo obezbedila telo. No pošto se neizmerno plaši smrti, pored pomaganja telu, ona ubrzo počinje da istražuje i život, jer u njoj počinje da se budi ljubav prema životu, pošto nazire mogućnost da bi mogla kao duša da nastavi da živi iako će smrt uništiti telo.
Iz toga se konačno razvija neka vrsta verovanja na besmrtnost čovekove duše, i to verovanje sve više, i više postaje živo i postepeno postaje čovekova potreba.” (jl.GEJ.02.212.05-06) 
01. Hristos nastavlja: “I zato kažem svima vama, da odstranite sve nepotrebne brige od sebe; jer svaka briga ovoga sveta uvek je materijalna veza kojom se duša, ponikla iz stare Adamove brazgotine povezuje sa materijom! Što se više duša povezuje sa materijom svoga mesa (svoga tela), to u njoj sve više zakržljava rast Duha Božjeg, i što se više duša povezuje sa telom, koje je  kao i svaka druga materija osuđena na smrt, to sve više gubi u sebi i svest i spoznaju o večitom i neuništivom životu. Ali isto tako, ako se sve više oslobodi ovih veza, to će biti opet slobodnija u svemu i sve više će se povezivati sa iskrom Duha Svetoga, koja boravi u njenoj duši i sve više će biti življa i biće sve svetlija spoznaja o večitom životu duše, u njenoj svesti
02. Zato, kada neko ima bilo-kakvog straha od smrti svoga tela, znači da je njegova duša još uvek povezana jakim vezama sa svojim mesom (telom) i veoma slabim vezama povezana je sa svojim duhom; jer velika ljubav prema životu ovoga sveta je siguran pokazatelj da se duša veoma malo brine za večiti život svoga duha, koji je sa dušom zajedno praktično pokopan u mesu svoga tela. Za takvo stanje kriva je stara Adamova brazgotina, koju je Adam sam sebi zadao, a time i svim dušama u nasledstvo po svome telu.
03. No ipak i pored toga, svaka duša koja želi, može potpuno da se oslobodi od te brazgotine. Jer Bog se još u Adamovoj prisutnosti smilovao na njega i Adam je pred kraj svoga života opet bio isceljen. Ali, kako su se njegovi potomci (deca visine*) vremenom mešali sa decom neposvečenih očeva (decom nizine*), tako je nasleđen Adamov greh i ostao manje-više ljudima kao muka i patnja.
(Primedba: *Adam i njegovo pokoljenje živelo je na visoravni planina, koje su se prostirale na predelu današnjeg Kaspiskog jezera i odtud naziv “deca visine“. U starim spisima pominju se i kao “sinovi Božji, koji su silazili (sa planine) da se žene sa “kćerima ljudskim“.  Ti ljudi nizina, to su bili preadamiti – ljudi iz pete epohe stvaranja, sa kojima su se vremenom sve više mešali Adamovi potomci. Kada su “deca nizine” barutom minirali planinu, da bi uništili “Božje pokoljenje“, razorili su planinu i time oslobodili ogromnu količinu vode koja je bila uzrok potopa, iz koga se Noa spasao. Izvod iz knjige “Die  Haushaltung Gottes“).
04. Odatle i potiču bolna porađanja žena a isto tako i večina čovekovih bolnih umiranja. Več kod polnog odnosa sa ženom muškarac je, snagom struje svoga semena, povredio ženinu dušu i na taj način, povezao se veoma grubo, prvo sa majčinim mesom a te veze se potom kod porađanja veoma bolno pokidaju. Deca, kao sto je bio Isak i mnogi slični u svetu, majke su porađale sasvim bez bolova.
05. Slično je i sa umiranjem. Ljudi koji su jako vezani za zemaljski život i čije brige su usmerene samo na materijalni svet, več u svom kratkom životu na ovoj zemlji mnogo i neprestano pate zbog nečega. Često su to na prvom mestu duhovna nezadovoljstva – patnja a potom ubrzo oboli i njihovo meso (telo), a pre napuštanja svog tela bore se sa neizdržljivim bolovima, te sa tim bolovima i napuštaju ovaj svet, što opet ima za posledicu negativni odjek u novoj sredini i to posebno kod onih duša; koji su na ovom svetu živeli u blagostanju.
Suprotno tome, duše koje su još u ovom svetu bile ubeđene da sva blaga ovog sveta za dušu nisu od nikakve koristi, posto sa smrću i one propadaju isto tako kao i naše telo, one su se manje ili više oslobodile Adamove brazgotine i u sebi pronašle i negovale svoj duh – Atma Božji, te tako su uvek manje bile zahvačene bolestima svoga tela.
06. Ako se život duše poveže – obogati njenim duhom, njeno telo sve više, i više uzima duhovni smer, te tako postaje neosetljiva na utiske od strane materijalnog sveta, jer svaka bolest materijalnog tela obično nastaje kidanjem nekih veza sa svetom. Ukratko, telo kroz zapuštenu dušu koja je uvek gladna ovozemaljskih zadovoljstava, kljuka sebe mnogobrojnim potrebama ali nikako da bude time zadovoljena, te se usled nesklada kidaju mukotrpno izgrađivane veze. Tada telo počinje da se razboljeva i da pati, ali i duša tada pati jer ona u stvarnosti pati.
07. Ako duša svoje telo odvikava od mrtvih stvari ovoga sveta (od materije), na kraju našeg životnog puta ovde na ovoj Zemlji, tada neće biti mnogo veza između mrtvih dobara ove zemlje i našeg materijalnog tela pa time neće biti ni razloga za bolno kidanje veza. Ako se na takav način otstrane svi razlozi za oboljevanje tela, onda nema ni razloga da oboli ni telo niti osetljiva duša.
08. Da, kod takvih ljudi veoma retko telo oseća bolove, pa ćak ni onda, ako su nanete nekom spoljnom silom ili mučenjem.
09. Setite se onih momaka, spuštenih u užarenu peć! Pesmom punom životne radosti, slavili su Boga. Kada je vremenom njihovo telo počelo da se raspada, usled spoljašnje zle prisile, ipak nisu osećali nikakve bolove, jer več dugo pre toga bili su oslobođeni svih veza sa ovim svetom i bili su jedno sa svojim Božjim duhom. Na taj način, kada se duša koja je potpuno sjedinjena sa duhom odvaja od svog tela u vreme umiranja, tela, sa kojim  više nije povezana nikakvim čvrstim vezama, već samo izvanredno nežnom duhovnom vezom, ona ne oseća nikakve bolove, već u čitavom svom biću oseća samo prožimanje zadovoljstva. Kod umiranja – odvajanja duše od tela, duša ne gubi svest niti svetlost duhovno-duševnog gledanja, niti slušanja, niti ukusa, niti sposobnosti mirisanja, niti plemeniti i najfiniji dodir onakav, kakav poseduje Arhanđeo Rafael.
10. Ali, kao što sam rekao, da bi to mogli da ostvarite, čovek mora da se prethodno oslobodi starog Adamovog greha, a to ne ide nikako drugačije, već samo onako kako sam vam pokazao: sve brige ovoga sveta moraju da se potpuno odbace iz duše – drugog sredstva nema! Ako njih odstranimo, onda se kod čoveka opet vraća stari, napušteni red i čovek postaje potpun i po Božjem redu.
I eto to je to, što se sa pravom naziva “nasledni greh” (“istoćni greh”)! Očigledno je, da trebamo upravo naše meso (naše telo) da nazovemo „naslednim grehom“; duhovno posmatrano, nasledni greh nije ništa drugo do naše mnogostrane brige u odnosu na materijalne potrebe našeg mesa (našeg tela), koje nikako da odbaci to nasleđe od Adama a to je tako uglavnom kod skoro svih njegovih naslednika.
11. Te duševne brazgotine nije moguće potpuno otstraniti nikakvim drugim sredstvom sem onim, koji sam vam upravo dao, doduše postoji još jedno sredstvo, ali daće vam se tek posle završetka moje misije na ovom svetu i pomoću nje moći ćete da isceljujete vašu dušu. Jovan krstitelj je u pustinji upravo najavljivao jednog, koji ide ispred njega.”(jl.GEJ.02.226.)

Uvek neka nam bude u mislima,…”svaki čovek mora jednom sve na ovom svetu da napusti. O, kako teško će da se odvoji od ovoga sveta onaj, koji ima mnogo svetovnih dobara, i kako će lakše da se odvoji od ovoga sveta onaj, koji nije imao nikakvih dobara koji bi ga držali o svom otrovnom zagrljaju, a povrh toga još su ga i proganjali zbog Mojega imena! Ko ne robuje ovom svetu, neće mu biti žao, kada sa najasnijim pogledom u nebesko carstvo, napušta ovaj mračni i kužni svet.” (jl.GEJ.01.201,2)

Pogledajmo tumačenje inspiracije o smrti, koju nam prezentuje Konrad Dietzfelbinger, poznati pisac više duhovnih knjiga kao npr. ''Dhammapada (Put istine), koja prikazuje esencu budističkog učenja ali isto tako i ''Der spirituelle Weg des Christentums'' (Duhovni put Hriščanstva), u kojoj oslobađa evanđelja od svih balasta dogme i ostalih sakaćenja, koje su pretrpele zadnjih nekoliko stotina godina. Ovaj kratak odlomak potiče iz njegove knjige ''Mysterienschulen'':

''Kraj ovozemaljskog puta Sina čovečijeg, koji se 'izdigao' iz škole našeg čulnog sveta, dajući dobrovoljno svoj ovozemaljsko život, za život stvarnog – istinitog Sopstva, prikazan je u evanđelju, a odvijao se u malom zaseoku Getsemani (Mat.26/36), gde je Sin čovečiji – Hristos, stavljen na poslednji ispit.
Tokom celog svog života na zemlji, Sin čovečiji budio je, probudio i razvio svoje stvarno – istinito Sopstvo, odnosno, stvarao je sebi 'novo telo' svojih misli, svojih osećanja i snage svoje volje, duhom Božjeg milosrđa, i zato je govorio svojim učenicima: 'Ako, neko hoće da krene za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme i ponese svoj krst i neka Me sledi' (Mat.16/24)! On ne kaže... neka uzme i ponese Moj krst... ne, već svaki svoj lični, koji je voljom svog istinitog Sopstva izabrao, kada je krenuo u ovu – ponovnu inkarnaciju.
Sigurno, da je veoma teško 'odreći se samoga sebe', kao i da se oslobodimo opčinjenosti prema čulno – materijalnom svetu, jer najdublji koren koji ljude vezuje za taj svet, jeste upravo nagon za samo-održanje, koga treba da se oslobodi Sin čovečiji, ali i svaki drugi čovek ako želi biti kao što je to 'Sin'.
Sin čovečiji je položio ispit u Getsemani, ali Njegovi učenici to nisu, i pored najboljih priprema. To je kod Petra bilo očigledno, a Juda Iskariotski pokušao je da se izdajom spasi.
Jošua Emanuel – Sin čovečiji – Hristos, suočio se svesno sa celokupnom silom nagona za samo-održanje koja mu je bila poslednja prepreka pred ciljem. Njegovo fizičko telo, kao proizvod čulnog sveta upiralo se smrti i ispunila je Sina čovečijeg smrtnim strahom.
Matej piše: ....zato pade ničice te se pomoli: 'Oče moj! Ako je moguće, neka me miomiđe pehar ovaj'.... no, Hristos priziva sile duha, koje su takođe bile prisutne i prepušta se njihovoj sili. Ako te sile dozvole da se život na ovom svetu sačuva, neka bude sačuvan. Ali ako te sile traže da se taj život žrtvuje, neka bude žrtvovan, i zato nastavlja sa molitvom: .....'ali neka ne bude moja, nego Tvoja volja' (Mat.26/39).
Hristos svima nama pokazuje kako da prebrodimo svoj nagon samo-održanja: ne pomoću samo-prisile, ne primenom moralnih snaga, jer one potiču takođe iz nagona za samo-održanje, tako da ne mogu nikada da  budu uspešne – več tako, što ćemo prepustiti duhu da prepozna i razloži – rastvori sve sile koje su duhu neprijateljske.
Za svo to vreme Njegovi učenici 'spavaju'. Njihova svest nije dovoljno budna da bi mogla to da shvati a kamoli da po tome nešto preduzme. Kasnije, kada budu stavljeni na proveru 'odricanja samoga sebe' pokazaće se, da još nisu dorasli ovoj situaciji odnosno, da njihov nagon za samo-održanje još nije ugašen.

Kada su Hrista razapeli na krstu, sigurno se sasvim izolovao od muka kojima je bio izložen, ali ipak još jednom doživljava zatamnjenje svog istinitog identiteta – istinitog Sopstva, koje je bilo još uvek povezano sa njegovim fizičkim telom. Njegova svest o Jedinstvu sa duhom – Ocem nebeskim, biva zatamnjena poslednjim otporom materije svog tela – čulnog sveta, kome je još uvek pripadao. Počela je smrtna borba i zato je uzviknuo: 'Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio' (Mat.27/46)
No i pored toga, On uspešno prolazi kroz ta tamna vrata i opet ujedinjuje svoje istinito Sopstvo sa duhovnim svetom.
Hristos, sa savršeno budnom svešću obavlja i taj zadatak, jer samo sa budnošću, snagom i predanošću duhu, može istinito Sopstvo da pobedi smrtni strah, koji je duboko ukorenjen u čulno-materijalnom svetu.
On, Hristos - Bogočovek, opet je u Jednoti sa silama i redom duha, kao što je i pre toga bio, zato je i u stanju da moli Oca za svoje neprijatelje: 'Oče, oprosti  im, jer ne znaju šta čine' (Lu.23/34), te poslednjom fizičkom snagom uspeo je još da kaže: 'Oče, u ruke Tvoje predajem duh svoj,' to reče i izdahnu (Lu.23/46).
Posle fizičke smrti, odnosno, kada dejstvo sila ovozemaljskog života prestanu da deluju na telo, istinito Sopstvo ostaje još jedno vreme vezano za fizičko telo. To je ono vreme koje je Hristis proveo u grobu, posle čega istinito Sopstvo (istinito Ja) napušta grob – dimenziju čulnog sveta, napušta konačno svoje fizičko telo, koje mu je služilo samo da bi mogao da se odrazi – izrazi u ovom svetu, da uči, da se razvija u ovoj školi života, i da uzdiže svoju svest sve do nivoa svesti Bogočoveka. Da, upravo do tog nivoa i ne samo da je to moguće, već tako treba da bude, jer svi mi smo deca Božja i svi smo pozvani da se vratimo u Očev dom, ne stoji li pisano: 'Ja rekoh: Bogovi ste?' (Jov.10/34).
 
Sada, u ovoj novoj situaciji, istinito Sopstvo, naša neuništiva bitnost, naše večito Ja (naravno pod uslovom da smo ga za vreme života probudili i razvili), ima instrument – duhovno telo, te uz pomoć ovog novog – duhovnog tela čini, dela i izražava se, i svesno ulazi u duhovni svet - u Jednotu, bez da ga čulno telo u tome ometa. To neometano delovanje novog – preporođenog tela – 'duha Božjeg', to je ono što mi sada nazivamo 'uskrsnuće'. Oblik 'sluge' je napušten i 'obučeno' je novo telo koje odgovara čovekovom istinitom Sopstvu, jer vratio se 'izgubljeni Sin'.

Da novorođeno duhovno telo pripada jednoj drugoj dimenziji, svedoće nam Hristos-ovi učenici tvrdnjom, da se samo duhovnim očima može videti duhovna dimenzija.
Kada je Hristos uskrsnuo, čak ni učenici njegovi nisu Ga videli svojim čulno – materijalnim očima i govorili su da je grob 'prazan'. Apostol Jovan piše o Mariji Magdaleni ovako: ...'okrete se i ugleda Isusa gde stoji'... (Jov.20/14). Samo čovek koji se 'okrenuo' od čulnog sveta, i koji sa duhovnim očima posmatra duhovni svet, može videti novo telo Isusovo.

Nasuprot ovome, kada umre jedan čovek koji nije živeo po duhovnom Božjem redu, čija je svest i životna snaga još uvek potpuno vezana za prirodno telo, i koje je svim svojim životnim principima sasvim omađijano materijalno-čulnim svetom, tada se i svest i životna snaga razlože sa tim telom. Duša takvog čoveka – svest i životna snaga – po svojoj strukturi nije identična sa strukturom duhovnog sveta, zato i biva razgrađena od strane duhovnog sveta. To su 'kazne donjeg sveta', o kojima su govorili mističari starog Egipta.
Neprobuđeno istinito Sopstvo ovakvog čoveka nije razvilo svoju svest, te ostaje i posle smrti nesvesno sebe. Tek novom inkarnacijom, dobiće novu priliku da se poveže sa jednim telom u čulnom svetu, kako bi opet mogla da skuplja iskustva, koja će možda ovog puta dovesti dušu do toga da probudi svoju svest.

Hristos nas svojom naukom između ostalog uči ’kako da pobedimo smrt’ (1.Kor.15/54) - kako da zaslužimo život večni – što znači, kako ’da smrt transmutiramo u pobedu’.  Ono što je očigledno, to je da u smrti duša napušta svoje telo, koje ulazi u proces raspadanja i razlaganja. Ako je duša bila ‘srašćena sa mesom’ svoga tela, odnosno ako se vezala sa prolaznim telom, odnosno sa bilo kakvom materijom, tada se i ona zajedno sa telom raspada i razlaže, svest se potpuno gasi i ostaje nam samo naša podsvest; jer sve što se vezalo sa prolaznim, postaje isto tako prolazno – umire i raspada se. To znači, da stvarni identitet takvog čoveka ostaje nadalje nedelujući, ne-svestan, odnosno ‘mrtav’.
Pošto se sa smrću gasi svest privremenog – ljudskog Sopstva, zato nam Hristos i govori o novoj svesti koja se ne gasi odvajanjem duše od tela odnosno, 'da smrt treba transmutirati u pobedu'. Da, ako je naše trajno – istinito Sopstvo izgradilo sebi novo telo – duhovno telo koje je sposobno za život – ako se čovek preporodio, iznova rodio u duhovnom telu i samo tada njegova svest i njegova bitnost postaju besmrtni.
Tada, 'transmutirati smrt u pobedu', življenjem života po Hristovom učenju postaje stvarnost, jer na tom putu uzrok za smrt se rastvara – nestaje - transmutira se u pobedu.
Nagon za samo-održanje vezuje ljude za čulni ili kako ga još nazivamo, materijalni svet, i on je uzrok da se ljudi poistovećuju sa tim svetom, i dozvoljavaju da se njihova svest stvara i orijentiše samo prema tim svetovima. To je kao kod biljaka, kada nagon za samo-održanje potera nove mladice, izdanke.
Kod čoveka  nagon za samo-održanje budi nagon za posedovanje, nagon za vrednovanje i nagon za moč – i sve to vezivanje ima svoj uzrok ali svaki uzrok ima i svoju posledicu u čulnom svetu.
Zato, čovekovo telo kao prolazni proizvod ovoga sveta, mora da se na kraju svog puta razloži zajedno sa njegovom – na taj svet orijentisanom svešću – to je smrt.
Ali ako čovek uspe, umesto da se veže za čulni svet, da probudi svoje istinito Sopstvo i da utisne u svoju svest da se njegov dom nalazi u duhovnom svetu, tada on počinje da razvija i živi novom, neprolaznom svešću – duhom oplemenjenom dušom, te snagom koju crpi iz duhovnog sveta, gradi novo telo – večito duhovno telo i to je ono što Hristos naziva preporođenje, uskrsnuće, novi – večiti život u carstvu nebeskom – odnosno, vratiti se Ocu.
Eto zato, da bi se izborili za istinit – večiti život, moramo da pređemo u taj duhovni svet, moramo telesno umreti'' (Konrad Dietzfelbinger).

Pošto duhovno buđenje može da se desi uvek, a i smrt nas uvek potseća na nužnu hitnost da u naš život svesno unesemo što više dela ljubavi, tada i naša smrt postaje milost, naravno, ako smo spoznali ali i živeli istinito osećanje pripadnosti Jednoti – Stvoritelju – Ocu našem nebeskom.