28. O manastirima i kaluđerima

 

 

U našem narodu vlada uverenje da su manastiri svetinje, i da su kaluđeri - monasi sveti ljudi, tako da su manastiri sa svojim stanovnicima kod nas uglavnom još uvek “nedodirljivi”.

No i pored toga, Dositej Obradović srpski prosvetitelj i reformator, jedna od najzaslužnijih ličnosti za razvoj kulturnog života Srba imao je hrabrosti da u jednom od svojih najznačajnijih dela “Život priključenija” izrekne oštru osudu manastirskog života koja je utoliko snažnija jer je izriče čovek koji je živeo takav život i koji tvrdi, da manastiri treba da budu na korist narodu za njegovo prosvećenje a ne za zaglupljivanje.
Prateći stare spise sa područja zapadne Evrope nalazimo, da se već u 13 veku pojavljuju raznorazne afere po manastirima.

Danas smo svedoci, da su ne retko i crkve i manastiri mesta na kojima se dešavaju nemoralne pa čak i kriminalne rabote.

Prvu javnu podijumsku diskusiju sa temom “manastirski život, pro i kontra“, koja je bila dostupna javnosti srećemo 2005 godine. Organizovana je u Nemačkoj od strane evangelističke crkve u čast 500 godišnjice Luther-ovog odlaska u manastir. Pri tome iznenađuje, da je organizator dozvolio da je jedan od duhovnika veoma argumentovano dokazivao da manastirski život nije u skladu sa Hristovim učenjem. “Kada bi mi moja deca rekla, da žele da žive u nekom manastiru, bio bih protiv toga“ – rekao je sveštenik Michael Klinger pa nastavlja “Bog nas je stavio u ovaj svet i u njemu mora verovanje da se potvrdi ali i održi a nikako u bežanju i skrivanju u manastirske ćelije. Manastiri ne bi smeli biti mesta na kojima, u smislu neke duhovnosti, sve činimo samo zbog svoje lične (sebične) produhovljenosti“(1).

Hristos – naš Gospod u tom smislu je konkretniji, On kaže: .... “u stvarnosti manastir, odnosno život u manastiru, je ništa drugo do zatvor za naše telo ali još više duhovno zarobljeništvo mrtvih i odatle se veoma malo njih probudilo za pravi (duhovni ili večiti) život“(2)
Čak i ako se u manastiru vodi nekakav nazovi pobožan život, on vodi ka svemu drugom samo ne ka blaženom onostranstvu.
Čemu treba da služi činjenica kada sebe zaključavamo, batinamo, kada stavljamo svoje telo pod kojekakva odricanja, muke i patnje sve do formalnog uništenja?
Čemu stalni post, neprekidne molitve – moljakanje, svakodnevne službe Božje, ispovedanje i pričeščivanje?
Čemu treba da služi kada se kastriramo i uopšte kada vodimo bedan život psa koji je pored svega još i vezan teškim lancem? (3) (4) (5)

Slobodan čovek mora slobodno i da deluje, da radi u beskonačno slobodnoj uređenosti večito slobodne Božje ljubavi! Kako da sprovodimo Gospodinovu poruku: ...“ljubite bližnjega kao samoga sebe“… kada smo pobegli od sveta i zaključali se u manastirske ćelije? Ko sebe stavi pod manastirski zakon, on je veoma retko nešto više od zaposlenog službenika koji radi samo za svoje lično dobro i potseća na lenjog službenika koji nikada nije mislio na rad, več uvek samo na ličnu zaradu – na zasluženo nebesko blaženstvo, zaboravljajući da se tamo vrednuje samo nesebična delatnost i gde nemaju nikakvog značaja “moje prednosti“. (6) (7) (8)

Hristos nikada nije tražio od svojih sledbenika da pobegnu od ovoga sveta; trebamo da budemo ono što jesmo ali bez prednosti za vlastiti ugled, več uvek moramo biti na raspolaganju za mnogostranu korist ljudi. Ne smemo nikada zaboraviti Gospodovu poruku: …“i šta god učiniš jednom od poslednjih moje braće, Meni si učinio“… Drugim rečima moramo se naoružati poniznošću, ljubavlju prema Bogu i ljubavlju prema svom bližnjem odnosno, po Božjem redu trebamo svetu dati ono što svetu pripada a Bogu ono što Bogu pripada. (9)

Oni koji su verni Bogu, njima nije potrebno da se okupljaju u manastirsku ili neku drugu zajednicu, jer oni ostaju uvek verni Bogu pa i onda kada se nađu među obesnim i ponosnim odnosno među onima, koji su več odavno zaboravili na Boga. Međutim, ko nema pravu vernost prema Bogu, njemu malo koristi kada se nađe među okupljenim vernicima i ako bude radio sve što i oni rade, jer nevernik i među nevernim radi isto tako ono, što i oni rade. (10)

Pogledajmo šta nam o tome veoma živopisno govori Hristos, u sedmoj knjizi “Jovanovo Veliko Evanđelje“:

1. Rekoše fariseji: “Gospode i Učitelju! Mnogo teškoća imamo da bi postigli unutrašnju životnu potpunost, ali isto tako bezbrojne prednosti dobijene iz tvojih zaista Božjih usta. Teškoće nas nisu obeshrabrile da svašta činimo što god nam Ti propišeš. Ako treba da se osakatimo i pod najvećim bolovima i za to smo spremni!”
2. Hristos odgovori: “To bi bila najveća ludost, jer ko hoće zaista da pobedi svog neprijatelja, taj mora da mu se suprotstavi na otvorenom polju a ne da se sakriva u pećinama i iza kojekakvih bedema, šančeva i zaštita (manastirskih zidova). Kada neprijatelj vidi šančeve, sigurno je da će se na trenutak zaustaviti te će zaključiti da ovako ušančenom protivniku nije dorastao; zato će opkoliti zaštićenog protivnika, te će sa svih strana dovesti pojačanja. Kada se oseti dovoljno moćnim tada napada još uvek ušančenog protivnika te ga pobedi bez muke.
3. Zamislimo sada slučaj, da neprijatelj ušančenom protivniku ništa ne može naškoditi dokle god je ovaj ušančen iza dobrog bedema. No protivnik iz straha od jačeg neprijatelja nemože večito da čući u svom šancu. Jednom će napustiti zaštitni rov te će se pojaviti na otvorenom polju. Kako li će mu tada biti, kada ga negde pritajen neprijatelj iznenada napadne? Kažem vam, ova druga otvorena borba biće mu mnogo teža, nego da je odmah pri prvom napadu prihvatio borbu!
4. Sasvim prirodno je da se čovek svojom slobodnom voljom može povuči sasvim od sveta, kao pustinjaci sa brda Karmel i Sion, koji ne vide nikakvu ženu i koji se hrane slabo i bedno, korenjem, raznim jagodama, divljim medom, rogačem i slično. Često se uškope, i to zbog carstva Božjeg, jer tada ne mogu doći u iskušenje da neki od Mojsije-vih zakona ne povrede. Nemaju nikakvog vlasništva, napustili su roditelje, nemaju žene ni decu a nemaju ni svoju muškost. Stanuju u divljim planinskim pećinama i rupama da ih ne bi nadraživala lepota okolne prirode, ne druže se i ne govore međusobno kako ne bi došli u situaciju da se zbog komšije nerviraju.
5. Pod takvim krajnje glupo – atraktivnim uslovima života i pod takvim čuvanjem od mogućnosti da sretnu neki greh, naravno da se drže Mojsije-vog zakona; ali na čiju korist i dobrotu? Kažem vam, sve to njima ništa ne koristi ali ni drugim ljudima! Bog je dao čoveku različite mogućnosti, sklonosti i sposobnosti ne zato da ih u nekoj ćeliji kao pustinjak prespava, več da po ispoljenoj Božjoj volji bude radan – aktivan i time da bude od koristi sebi i svom bližnjem.
6. Dakle Bog nikada nije rekao čoveku: ‘Osakati se i uškopi se da te ne bi meso žene nadražilo, i kako bi se sačuvao od kurvarstva i brakolomstva’, već je Bog rekao Adamu, kada mu je dao Evu za ženu: ‘idite, množite se i naselite zemlju!’ Kod Mojsija se kaže: ‘Ne čini preljubu i kurvarstvo, ne poželi žene bližnjega svoga i ne čini brakolomstva!’
7. Znači, čovek mora da bude u svetu aktivan – radan, da deluje i sasvim dobrovoljno da se odupre svim zlim iskušenjima. Na takav način on jača svoju dušu, tako da snaga Svetoga Duha sve više prožima dušu. Ako živimo život na način jedne lenje životinje, sa takvim življenjem čovek ne može niti da priđe istinitom i večnom životu, koji u sebi uslovljava najviše i potpuno razvijene delatnosti u svim, bezbrojno mnogim životnim slojevima i sferama.
8. Sasvim normalno je da takvi ljudi malo greše, isto kao što i kamen malo greši i da li je to neka zasluga kamenu ? Jednoga dana duša će da odloži - napusti svoje zakržljalo telo, šta će činiti u onostranom svetu u svojoj potpunoj slabosti, dosadašnjoj celokupnoj neaktivnosti i potpunoj zakržljalosti ?
9. Tamo će je stići raznorazne provere, koje treba da je pobude na punu i stvarnu životnu aktivnost, kako će moći sve te provere uspešno da obavi, kada se one obavljaju sa ovozemaljskim sposobnostima naše duše, koja je bila totalno neaktivna, umrtvljena i skoro nepostojeća. Kako da onostrano misli i čini kada je uvek bila prigušivana i učutkivana, jer šta duša (u onostranstvu) pomisli, to se kao u stvarnosti i ostvari.
10. Ovde (ovostrano) naša duša ima posla sa nevidljivim mislima i idejama sa kojima se lakše bori i zbog kojih mnogo ne brine; ali tamo gde misli i ideje postaju vidljiva realnost postavlja se pitanje: kako da se slaba duša bori sa svojim lično stvorenim svetom ? Kada več ovde (ovostrano) obična misao, na primer, na komšijinu mladu i lepu ženu, čoveka ispuni goreća strast, kako će mu biti kada onostrana misao o komšijinoj ženi se ostvari i to sasvim po njegovoj volji i u punoj stvarnosti iako samo prividno (dovoljna je samo trenutna pomisao na komšiju ili nešto drugo i on ili ono je več tu) ?!
11. Zato će tamo (onostrano) biti mnogo gore sa iskušenjima nego ovde (ovostrano). Šta će moći duša da učini da bi se oslobodila iz nemilosrdnog zarobljeništva svojevoljno stvorenih ličnih zabluda i strasti?
Ipak će tamo (onostrano) duša morati da bude mnogo samostalnija, kako bi mogla da se oslobodi svih vlastitih suludih misli, ideja i slika; jer ako ona sama, prva, ne započne sa radom na svom buđenju, nikakvu pomoć ne može očekivati niti od neposredne Božje milosti, niti od bilo kojih drugih duhova (Anđela , Arhanđela ….), kao što je to uostalom i ovde na zemlji najčešće slučaj.
12. Ko Boga ne traži ozbiljno, već se predaje zadovoljstvima ovoga sveta, taj će izgubiti Boga, i Bog mu neće dati znakova po kojima će moći da prepozna koliko je več daleko odstranio od Boga. Tek kada iz vlastite pobude i potrebe počne da traži Boga, Bog će početi da mu se približava i dozvoliće da onaj ko ga traži zaista i nađe, naravno pod uslovom da onaj ko traži, istinito i ozbiljno traži sa gorućom željom da nađe i spozna Boga.
13. Zato, takozvani pobožan zanos u sebi ne sadrži baš ničega i predamnom nema nikakvu vrednost”! (11)

1. Pro und Kontra Klosterleben, Newsleter 23.07.2005, internet
2. Jakob Lorber ”Himmelsgaben” 01.393.08
3. Jakob Lorber ”Bischof Martin” 59.4-11
4. Jakob Lorber ”Bischof Martin” 60.7-15
5. Jakob Lorber ”Bischof Martin” 61.3-18
6. Jakob Lorber ”Himmelsgaben” 1.334.9
7. Jakob Lorber ”Das Grosse Evangelium Johannes” 1.222.9-10
8. Jakob Lorber ”Bischof Martin” 60.2
9. Jakob Lorber ”Das Grosse Evangelium Johannes” 3.13.3-10
10. Jakob Lorber ”Die Haushaltung Gottes” 3.124.1-4
11. Jakob Lorber ”Das Grosse Evangelium Johannes” 7.156