23.  O crkvi

Kada mislimo pa i kažemo da verujemo u Boga, sigurno je da ne verujemo u mrtvoga već u živoga Boga.
Ako verujemo u živoga Boga, zašto mislimo da je Bog sa Biblijom završio svoje obraćanje ljudima i da nam je ta jedna knjiga savršeno dovoljna?
Zar naša deca u školi imaju samo jednu knjigu!?
Zašto smo se zaustavili – blokirali na takvo verovanje?
Zar mislimo, da nas je Bog napustio, zar je Bog otišao možda na odmor, pa zaboravio da se vrati, te više nikoga ne inspiriše istinom?
Zašto mislimo da je crkva u pravu, kada posle Hrista više ne prihvata postojanje nikakvih i nićijih proroka?
Da li se crkva plaši od istine, koju su oduvek proroci širili?
Ili crkva ne želi više ništa da čuje od Boga?
Zar nije crkva baš zbog toga, oduvek proganjala i “uklanjala” sve proroke, pa konačno i samog Hrista?
Zašto i zbog čega ne prihvatamo a i ne dozvoljavamo Bogu, sveprisutnom i svemogućem, da se obraća nama - svojoj deci?
O zli i preglupi magarci!!
Možda sam se malo zaleteo ali pogledajmo nekim činjenicama u oči!

Za ogromnu većinu ljudi, pa i hrišćana, učenje, praksa i bitnost hrišćanstva, ostala je još uvek misterija i tajna, i ako o tome može posvuda da se čuje i pročita.
Kada govorimo o hrišćanskoj crkvi, možda bi trebalo odmah na početku da se upitamo, a koliko je to uopšte jedan hrišćanski hram ili crkva, zaista Hristova crkva?
Pogledajmo kod nas u Srbiji, kome se grade hramovi i kome su posvećene crkve?
Sveti Sava je daleko poznatiji, slavljeniji i poštovaniji nego što je to Bog – Otac naš nebeski!
Ocu nebeskom ni jedan hram u Srbiji nije posvećen!
Čak i cara Dušana, ljudi su uzdigli na pijedestal božanstva i podigli mu hram – crkvu!  
Sve crkve posvećene su umrlim ljudima ili ostatcima njihovih tela!
Zar nas  je to učio Hristos? 
Da li ima i koliko “hrišćanskog”, u ovosvetskom negovanju i ispoljavanju crkvenih tradicija i  običaja?
Konačno, odakle nam ta ideja da je Hristos ikada govorio svojim učenicima, ili učio ih, da Boga treba slaviti i častiti tradicijama, običajima, pevanjem, naricanjem, klanjanjem, ceremonijama, tamjanom, svetom vodicom, svećama, itd, itd…..!?
Danas, u učenju koje šire sve institucije koje sebe nazivaju hriščanskim crkvama, više se ne može prepoznati učenje, koje nam je ostavio naš ljubljeni učitelj, isceljitelj i spasitelj, Joshua Emanuel – Sin čovećiji – Bogočovek - Hristos – Logos.
Institucija crkve, kao i svaka druga institucija kao takva, delo je čoveka, te kao svaka organizacija, može funkcionisati samo sprovodjenjem moći – vladanjem, a ne sprovođenjem ljubavi.
Opet, pogledajte kod nas - u našem dvorištu, kako među sveštenstvom i to ne retko, vlada svađa, mržnja pa čak i tuče nisu retkost.
Pored toga crkva je u mnogim zemljama sveta, postala nekom vrstom “državom zastičeno kulturno nasleđe” i pored toga što u svojoj burnoj istoriji, nema baš  puno svetlosti. Nadahnuti i produhovljeni pojedinci i pokreti, koji su u okviru te  crkve svojim životima pokazivali pravi put, vrlo često su baš od te crkve bili ignorisani, proganjani i ubijani.
“Crkveni velikodostojanstvenici” su postepeno prilagođavali Hristovu nauku svojim interesima, i stvarali svoju “crkvenu religiju”, sa svim atributima “ljudskog” - ovosvetskog. Vrlo brzo “što milom što silom”, hriščanski Kler je od Hristovog učenja napravio sebi zanimanje i dobar izvor prihoda, lagodan i bezbrižan život, strah i autoritet kod “svojih vernika”, ali isovremeno su postali i uticajni faktor u javnom, političkom, socijalnom, ekonomskom pa i u poslovnom svetu, te tako najuticajnija institucija i ujedno najsnažnija svetska religija.

Zato svi političari u svetu vrlo dobro znaju, da je crkva kao najveća civilna organizacija, vrlo uticajan faktor stabilnosti u svakoj državi, jer može angažovati široke slojeve ljudi. Zato ni malo nije čudna jedna izjava:  ....“sa crkvom moramo uvek biti u miru i ona će nam zato pomagati, a ona nam već pomaže i onda, kada nam ne odmaže; kada prećutno ne diramo njihovo učenje kao ni njihove velikodostojanstvenike”..... ili, kako bi naš narod rekao: “vrana vrani oči ne vadi”

Sigurno je i to, da se u čitavoj toj aktivnosti crkve, osnovni princip Hristovog učenja – ljubav prema Bogu, Božjem redu i našem bližnjem, ne našao na poslednjem mestu, več je skoro sasvim istrebljen.
Veoma često ljubav o kojoj se govori i prića u tim crkvama je teorija - prazna ljubav, pošto u sebi ne sadrži dela ljubavi. Jer kao što je u našem svakidašnjem - svetovnom životu, teorija bez prakse beskorisna, tako je i svaka ljubav i svako verovanje bez dela ljubavi ili dela tog verovanja mrtva ljubav odnosno mrtvo verovanje.
Setimo se Hristove propovedi na gori: “Ne sabirajte blago na zemlji, nego sabirajte sebi blago na nebu, jer gde ti je blago, tu će ti biti srce”(Mat.6/19-21). No ipak, sve institucijalizovane crkve a isto tako i hrišćanske crkve, na početku povedene od apostola Petra, imaju danas znatnu materijalnu prisutnost u svetu. Još uvek se grade velelepni hramovi – kuće Božije, pune se konforom i dragocenostima a oni, sledbenici učenika Hristovih i dalje se trude da shvate učenje Hristovo i dalje   ……”vole šetnje u dugim haljinama, pozdravljanje na javnim mestima, pročelja u sinagogama (hramovima i crkvama) i prva mesta na gozbama”(Lu.20/46).
Izgleda kao da ljudi jednostavno ne žele da shvate, da učenje Hristovo nije nikakva dogma ukolosećena u neku doktrinu, kroz koju več samim verovanjem postajemo iskupljeni. Verovanje u dogme ne može dovesti do iskupljenja. Hristusovo učenje se mora živeti. “Dogme su ljudske slabosti. Sve dogme sadrže u sebi slabosti onih koji vladaju” (Daskalos).
No mora se reći, da iako je u spisima novoga zaveta mnogo toga prekrajano, izbacivano i dopisivano, ipak još uvek ima dosta toga da možemo da uvidimo šta je istinsko učenje Hristovo.
Pred kraj svoga zemaljskog života, posebno je naglasio svojim učenicima:
“Ovo je zapoved moja: Ljubite jedan drugoga kao što sam ja ljubio vas”(Jov.15/12). Hristos se ne poziva niti na deset zapovedi Božje, niti na “sveto pismo”, niti na Mojsija, niti na proroke, niti na “svete oce”, jos manje na “svetu crkvu”…….Hristos jednostavno traži samo jedno: bezuslovnu ljubav, kako? …..”kao što sam Ja ljubio vas” a znamo da je dao za nas svoj ovozemaljski život.
Nažalost većina ljudi, u svojoj zaslepljenosti, još uvek misli da može da nađe svoje spasenje vršenjem nekakvih rituala, ceremonijama, klanjanjem, klečanjem, “svetom” vodicom, celivanjem natrulih ostataka “svetaca”, papagajskim ponavljanjem raznih molitvi, obnavljanjem nekakvih, često nerazumljivih običaja ili čak smešnih tradicija... itd, itd...
U našem svetu sve religije nisu ništa drugo do pokušaj pojedinaca koji su ih osnovali, da učenje o istini prilagode svom stremljenju i svojoj subjektivno shvaćenoj istini.
Najčešče je ta istina, manje ili više, obojena ličnim shvatanjima tih pojedinaca, njihovim pobudama pa ćak i strastima i onda prilagođena pripadnosti kulturne okoline kojoj upravo pripadaju, što često daje utisak da se duhovni putevi razlikuju.
No istina jeste, da postoji samo jedan pravi – istiniti put – samo jedna istina – Božja istina.

Danas, kada govorimo o crkvama, nije na odmet da spomenemo priznanje od pre četiridesetak godina, koje je dao Atenagora (Atenagoras), vaseljenski patrijarh Pravoslavne crkve u Konstantinopolju (novi Rim – danas Istambul):
“Načinili smo od crkve organizaciju, kao svaku drugu. Istrošili smo naše snage da bi tu organizaciju izgradili i još uvek trošimo snagu da bi ta organizacija i dalje funkcionisala. I ona funkcioniše, ali kao neka mašina, ne kao život. Šta to učinismo? Hristos nas je napustio. Mi smo Ga najurili.“(Fequet Henri: Rom vor einer Wende i. B. 1968 strana 61).

Potrebno je da u duši svojoj zabeležimo, i nikada da to ne zaboravimo da: “Sluga ne može biti veći od svoga Gospodara, niti apostol iznad onoga ko ga je poslao”. (Jov.13.16) “Današnje stanje sluge i apostola je takvo, da slugama gradite oltare a apostole slavite kao da su iznad Mene! I nadalje za sebe grabite svu Moju silu i čast, i moram da budem onakav, kako to žele sluga i apostol, a ne da oni budu po Mojoj volji! Pri svemu tome još uvek se mole: ....i neka bude volja Tvoja!” (jl.him.3.168.1)
“Ovaj narod Me slavi u zidanim crkvama, sa pesmom i svirkom, zvoncima i zvonama, svećama i tamjanom, običajima i ceremonijama, ali upitati sebe, da li je time njegovo srce bliže meni ili dalje, to se ne-sme pitati”….(jl.himmelsgaben 2.368,o9)

Da li je danas uopšte još nesto ostalo, od istinitog hrišćanstva?
Možda je prorok Jeremija to najbolje opisao : ….”i od najmanjeg do najvećeg svi gramze za plenom, od proroka do sveštenika svi su varalice. I olako leče ranu naroda moga, vičući : “Mir! Mir! Ali mira nema“(Jer.6/13).

Pogledajmo u čemu je sadržana bitnost Hristovog učenja, koje je od strane Njegovih prvih sledbenika prihvaćeno sa oduševljenjem.
To novo učenje sledbenici - prvi hrišćani, nisu shvatili kao neku novu veru – religiju, već kao jedan nov način života – živeti po Božjem redu, bez ikakvog klanjanja bilokakvim kipovima, idolima, božanstvima, svecima, relikvijama, ili bilo čemu materijalnom - tako ih je On i učio.
To je nov način života, čija je čitava mudrost bila sadržana u jednoj zapovedi, koja se često tumačila kao dve zapovedi: “Ljubi Gospodina Boga svojega svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim (ne rečima, klanjanjem, ritualima ili ceremonijama) i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”, sa posebnim naglašavanjem “i svi zakoni i proroci sadržani su u ovoj zapovedi” (Mat.22/37-40).

Sigurno je , da je bilo potrebno mnogo samoodricanja da bi se mogao voditi takav način života. Iz pisama (poslanica) apostola Pavla ali i Petra vidimo, da su več tada ljudi pokušavali da pomoću tog novog načina života, sebi obezbede neku prednost, korist ili barem lakši i bez rada lagodan život.
U tim prvim hrišćanskim zajednicama, u kojima se živelo po principima koja je Hristos naučavao, pojam “crkva” odnosio se na zajednicu ljudi a ne na neku zgradu, organizaciju ili instituciju. Sveštenike nisu imali, i nije postojalo nikakvih praznika, bogosluženja, ceremonija i rituala. Imali su starešinu zajednice, najmudrijeg i najsposobnijeg među sobom, koji je imao zadatak da se drži Božjeg reda i koji zbog toga nije imao nikakvih prednosti. Ko se osećao pozvan da širi Božju reć – ućenje Hristovo, morao je da se pridržava osnovnih uputstava, takodje datih lićno od Isusa Hrista, koji je poslavši svoje učenike u svet rekao:
….”Na svom putu najavljujte: Blizu je kraljevstvo nebesko (ne vremenski blizu, ne doći će; več lokacijski blizu – tu je,) …”jer carstvo Božje je među vama.”(Lu.17/21)! Lečite bolesnike, uskršćujte mrtvace, čistite gubavce, izgonite zle duhove! Badava ste primili (ove sposobnosti) badava i dajte! Ne pribavljajte sebi u pojase ni zlatnog, ni srebrnog, ni bakrenog novca; ni putne torbe, ni dve haljine, ni obuće, ni štapa, jer radnik zaslužuje uzdržavanje” (dobri ljudi će vas napojiti i nahraniti, daće vam haljinu drugu ako se pohaba ali i konak kada vam zatreba)(Mat.10/7-10)!
 
Kada je apostol Pavle pisao pismo crkvi Božjoj u Kolosu, pisao je jednoj grupi ljudi, jednoj zajednici – Kološanima.  Pred kraj tog pisma, apostol Pavle skreće pažnju Kološanima, da se koješta dešava u Laocidejskoj crkvi - zajednici. Pavle piše:
“Kada se pročita ova poslanica kod vas, pobrinite se da se proćita i u Laocidejskoj crkvi! Proćitajte i vi onu iz Laocideje” (Kol.4/16).
No u Bibliji nepostoji pismo koje je upućeno Laocidejcima. Prvosveštenici – moćnici, su ga proglasili za izgubljenog. Zašto?
U pisanjima Jakob Lorber-a, kome je mnogo toga  diktirano, nalazimo i kompletno pismo apostola Pavla Laocidejcima.
Pogledajmo čega su se crkveni velikodostojanstvenici uplašili. Apostol Pavle između ostalog piše:
…”veoma se brinemo za vas i molimo se svagda Bogu za vas. Jer smo saznali Duhom Božjim i po bratu Epafrazu da ste u pojedinim tačkama otpali, izabravši nekog episkopa i sveštenstvo i hoćete načiniti od Hrista idola. I odrediste nekakav dom i određen dan i odeždu. Dakle onako kako je bilo pod paganima i Judejima… …šta će vam hram? Zar nije Hristos, u kome obitava punina Božanstva, lično u hramu osuđen na smrt? Šta će vam subota? Hrist je radio i radi svakoga dana i tako je svaki dan učinio danom Gospodnjim i nije svetkovao subotu. Ali ja vas poznajem, pa vam zato kažem: Hristos, kakav je, siromašan je u svetu, a vi hoćete zlata. To li je zašto izvoljevate molitveni dom, praznik i odeždu…. A ja, Pavle, kažem vam: Idite i razorite hram, izbrišite onaj praznik iz kalendara, skinite lažnog episkopa i njegove sluge, koji poput onih iz Jerusalima hoće da se tove radom vaših ruku i koji su načinili velik gvozdeni sanduk, koji će da primi vaše uštedjeno zlato i srebro, i spalite odeždu, koja je pred Bogom gnusna, pa samim ovim mnogo više ćete Bogu služiti, nego da se u takvom hramu na hiljade godina molite.
A ako baš zaista volite da u vašoj sredini imate Gospodu ugodan dom, sagradite bolnicu za bolesne, hrome, iskrivljene, slepe i neme i dom za siromašne udovice i siročad i dom za strane unesrećenike, bez obzira ko su i šta su…..” (jl.Lao.1.o1/3-6+1.03/11-13).  Eto tako apostol Pavle Laocidejcima.
Na samom početku poruke “Božje domaćinstvo”, Gospod govori o svojoj razočaranosti u duhovnike i sveštenstvo:
“...Mojim navodno visokim slugama i rabovima služim još jedino kao javni pečat i kao spoljašnji “božanski omot” za njihove mračne gluposti i njihove očajne i crne ludosti. Drugi Mi pak ostavljaju Moju Božanstvenost, ali zato moram za njihove prolazne dobitke da dozvolim da samnom čine šta im je volja, i to ono najgore, moram biti gotovo nemoguća stvar: ljubavi i milosrdja smem da imam samo onoliko koliko im se dopada, a onda moram da postanem neumoljiviji od kamena pa da se pretvorim u besramnog despota. Moram skakati sa jedne sudijske stolice na drugu i izricati jedno prokletstvo za drugim. Moja ljubav trebala bi da bude dakle samo privremena, ali Moja despotija i sa njom vezane najoštrije presude – večne. Oh, kakvih li ludaka! Za njihove vlastoljubive namere svakako da ne vredi Moje beskrajno strpljenje i Moja blagost, poniznost i večna ljubav prema Mojim stvorenjima. Ali uskoro ću im pomrsiti sve njihove račune. Njihovi računi su več predamnom jer mera njihovih nedela se prepunila te ih i plata njihova več čeka.
Ovo vam sada kažem: Ja sam jedini, večiti Bog u svojoj trojedinoj prirodi, kao Otac po svome Božnskom, kao Sin po svome savršnom ljudskom i kao Duh po vaskolikom žvotu, delovanju i spoznanju. Ja sam od iskona sama ljubav i mudrost. Nikada nisam ništa ni od koga primio. Sve šo postoji od Mene je i ko šta ima, od Mene ima. Zar bih onda mogao da despotujem i proklinjem? O, ludaci! Ja vas ljubim, a vi mene prezirete. Vaš sam Otac, vi Me pravite sudijom. Gde blagosinjam, proklinjete; gde gradim, razgrađujete; što podignem, spuštate; gde sadim, navodite bujice da uguše; u svemu ste protiv Mene. Da sam takav kao što kažete, zaista vam kažem, zemlje več odavno ne bi bilo, ne bi bila niti stvorena. A budući da sam kakav jesam, zato sve opstaje kako je bilo i kako će večno postojati. A vi čete biti onakvi kakvi hoćete da budete, bez Mog proklinjanja, jer vi ćete biti onakvi kakvima sami sebe budete načinili. A oni koji Me prihvataju onakvog kakav jesam i ljube Me kao što ih Ja ljubim, njih ću načiniti isto onakvima kakvi sami hoće, da bi njihova sloboda i radost bila večno savršena”(jl.HGt. 01.002.08-10).

Pogledajmo šta nam Gospod govori o hramovima – crkvama u drugoj knjizi “Jovanovo veliko Evandjelje”.
….nakon što je Gospod iz mrtvih uskrsnuo dečaka Jozoeta, i kada su Jair i Bor opet zatvorili grobnicu, obrati se Cirenije Gospodu: 
1. “Gospode, ako bi se ovako nešto dogodilo u Rimu, čak i kamenje bi pred Tobom palo na kolena i glasno Te molilo; a mi se ovde ponašamo kao da se desilo nešto sasvim obično! Gospode, budi ipak strpljiv sa našim slabostima ili sa našim glupostima!”
2. Rekoh Ja: “Da sam hteo, dosao bih na svet u Rimu ne u Nazaret! Činite samo to, što Ja od od vas zahtevam! Sve što je više od toga, jeste paganstvo te je grešno. Zar još uvek neznaš, da je Boga ljubiti iznad svega i svojega bližnjega kao samoga sebe, neizmerno veće, nego Gospodu nebesa i zemlje postavljati bedne hramove iz kamenja i drveta?
3. Ako su, kako je govorio Salomon, celo nebo i zemlja premala, da bi obuhvatila Božju slavu, kako bi onda to mogla bedna kamena zgrada iz klesanih kamenova ili cigle, kada je celu zemlju kao i čitavu beskonačnost stvorio Bog?!
4. Reci mi: Šta bi rekao otac svojoj deci, ako bi bila toliko glupa, da od očevog izmeta načine kućicu veličine muve ili i veću, i da potom isto tako iz očevog izmeta načine lik koji bi predstavljao oca, i kada bi sve to bilo gotovo, kleknuli bi pred takvim hramom i slavili i molili svoga oca? Šta bi ti učinio, ako bi tvoja deca učinila tako nešto, i kada bi im rekao da je to što su učinili glupo, svinjsko i nedostojno tebe, a oni bi i pored toga još više puzali oko tog hrama iz izmeta i slavili priliku tvoju iz istoga materijala, da, čak i protiv tvoje volje prisiljavali bi svoju braću, možda nešto jasnije misleću, sa kaznama na život i smrt i pored toga od njih bi još zahtevali nekakav Božji porez. Kaži mi, šta bi ti učinio? Da li bi te razveseljavalo takvo svinjsko i glupo slavljenje tvoje dece?
5. Vidiš, snažno negoduješ u svom srcu i Ja ti kažem da bi takvo slavljenje svoga zemaljskoga oca od strane njegove  glupe dece bilo mnogo bolje, nego ljudsko slavljenje Boga u hramovima! Jer deca bi za gradnju svoga hrama koristili isto to iz čega je otac dobio svoju hranu; ljudi pak grade iz Satanovog đubreta – hramove i mole se u njemu svom Bogu i Ocu! Kaži kako ti sada godi ovakvo slavljenje – bogoslavlje?”
6. Rece Cirenije: “Gospode, sada bih najradje sa hiljadu strela uništio sve hramove na zemlji! Tvoja dva anđela bi to učinila u jednom samom trenutku, i svi hramovi bi se pretvorili u prah!?”
7. Rekoh Ja: Prijatelju to se događalo, događa se i u budućnosti će se još često događati, no i pored toga ljudi neće prestati graditi hramove! Jerusalemski biće opustošen, a i od drugih bogomolja neće ništa ostati. No umesto tih retkih, izgradiće se više hiljada drugih, jer dokle bude ljudi na ovoj zemlji, zidaće i hramove, velike i male i u njima će tražiti svoje spasenje; malo njih će da se prihvate da grade živi hram za Boga u svom srcu, gde jedino može i mora biti dostojno spoznan, slavljen i moljen, jer jedino to je uslov za večno življenje duše!
8. Dokle god budu ljudi živeli u palatama, i dokle ih zbog palata budu slavili i odavali im  čast oni koji ne mogu imati palate, dotle će pored palata graditi i hramove za bilokakvog boga, kojega će u tom hramu slaviti, a ako ne boga onda će uzvisavati i slaviti graditelja palate i hrama.
9. I tako će se dogoditi, da će ljudi sebi preuzeti slavu, koju bi morali davati Bogu; plata za njihova dela biće time iscrpljena, pošto su je već uzeli slaveći sebe! U onostranom svetu neće biti prepoznati, zato će biti bačeni u najveću tamu, gde vlada plač i skripa zubima (biće stavljeni na nivo sebi slićnih, na onaj nivo vibracije na koji su se svojim životom -  životnim stavovima i principima sami postavili) a to je duga, veoma dugacka, večna svađa i borba zbog velike tame! Zato ostavimo za sada sve tako, kako jeste; jer svi čvorovi biće tek na onoj strani razmršeni” (jl.GEJ.2.072)!
Jednom drugom prilikom Gospod govori Lorber-u:
''Ljudi vole i uživaju u velikim ceremonijama i puna su im usta, pričaju a i pišu o raskoši velikog hrama u Rimu ali i o drugim raskošnim hramovima. Nikako da se setimo činjenice, da se troše ogromne sume novca za njihovo održavanje i ukrašavanje, i to sve pod parolom: 'sve za veliku slavu i čast Božju'! Pa neka im bude! Ko hoće da bude magarac, može to da ostane i za celu večnost. Pitam vas, kako to može takav jedan hram a i svi hramovi na zemlji, da uvećaju Moju slavu i čast? (jl.erde.065.06).
Prvo, nikada nisam tražio slavu i čast od sveta (Jov.08,50), već samo veru i ljubav. Prema tome, grozno je prema Meni svako ovakvo sujetno i oholo odavanje slave i časti, sa kojom se čini idol od Mene, Jedinog, Živog, Večitog i Istinitog Boga.
Ja hoću da Me slavite i častite samo u duhu i u istini koje se nalaze samo u živom srcu duše svakog čoveka, a ne u hramu (Jov.04,24).
Čašćenje u duhu i u istini sadržano je u tome, da Me ljudi prepoznaju kao svog Boga i Oca, te kao takvog da Me ljube kao i da se drže zapovedi ljubavi prema bližnjem. To je pravo i istinito slavljenje i čašćenje Boga; hram je groza i ne može doprineti Mom imenu nikakvu slavu i čast (jl.erde.065.07).
...“samo čovekovo srce (srce duše njegove) jeste živi hram (crkva) istinitoga, jednoga i jedinoga Boga a čovekova dela ljubavi su jedino istinito bogosluženje i samo na takav način se ispravno pokazuje ljubav prema Bogu, te su tako samo dela ljubavi prema bližnjem jedino pravilna i meni draga molitva.
Pošto istinitu ljubav prema Bogu ne možemo zamisliti bez aktivne ljubavi prema bližnjem a opet tu ljubav bez istinite ljubavi prema Bogu, znači obadve ljubavi su u stvari Jedna te ista ljubav a time ujedno jedino ispravno čaščenje – slavljenje Boga. Ko toga ima u sebi, u srcu svoje duše, on ima sve, sav zakon i svo proroštvo sjedinjeno u svom srcu i za spas mu ništa više nije potrebno“ (Hristos u jl.GEJ.05.132.4-5).

Na samom početku svog obračanja nama, pisanjem koja su diktirana J. Lorber-u, Gospod nam u “Die Haushaltung Gottes” (Božje domaćinstvo), govori:
“Reci deci i reci svima, kakve god da su veroispovesti, bili Rimljani ili Protestanti ili Judeji ili Turci ili Bramani ili mračni pagani, ukratko svima budi rečeno: Na zemlji postoji samo jedna jedina prava istinita crkva, a to je ljubav prema Meni u Mome Sinu i On je Sveti Duh u vama i javlja se Mojom živom rečju, a ta reč je Sin (Logos), a Sin je Moja ljubav i On je u Meni i Ja prodirem sasvim skroz Njega i Mi smo jedno, i tako sam Ja u vama i vaša duša, u čijem srcu stanujem, jeste jedina istinita crkva na zemlji. Jedino je u njoj večni život i ona je ta koja jedino spasava.
Eto, to je carstvo u vama ili jedina spasonosna crkva na zemlji i u nijednoj drugoj (crkvi) nema večnog života, več jedino u toj.
Zar mislite da stanujem u zidovima (crkve), ili u ceremoniji (crkvenoj), ili u molitvama, ili u slavljenju? O ne, vrlo grešite, jer nigde Me tamo nema, - več jedino tamo gde je ljubav, tamo sam i Ja; jer Ja lično sam Ljubav ili Život. Ja vam dajem i Ljubav i Život i povezujem se samo sa ljubavlju i životom i nikada sa materijom ili smrću.
U ostalom, kako uopšte mislite da vas čekam u smrti, kada sam Ja sam Život !?
Zato idite prvo u pravu crkvu koja je Život – a potom idite u mrtvu, da bi po vama ta mrtva oživela “! (jl.HGt.01.oo4.09,11,12,14).

U knjigi “Himmelsgaben” (Nebeski darovi), sakupljena su pitanja koja je Lorber uputio Gospodu. O crkvenim tajnama i ceremonijama, Lorber 09.07.1847 pita Gospoda: “O Gospode, šta su u stvarnosti ‘tajne’ sa kojima su sve crkve prepunjene i na kojima se svaka crkva oslanja?
01. Gospod: “Misterije ili ‘tajne’ nisu ništa drugo do mrak i tama u stvarima koje se posmatraju kao da su nekakva tajna. Zato su te (crkvene) ‘tajne’ (tajna vere) najobičnija slepoća duše i potpuna smrt duha.
02. ‘Tajne’ su još i zloba! Ljudi obično zavijaju u tajnu ono, čime se ne usuđuju da izađu na videlo, jer bi drugi videli prevaru pa bi možda preduzeli osvetu. Svaka prevara je najveći greh a time i najveća zloba. Na takav način je i ta ‘tajna’, koja nije ništa drugo do prevara, ustvari jedna očigledna zloba - greh.
03. Nadalje, ‘tajna’ je još i ubica kao što je to i svaki izvršilac! Ništa toliko ne ubija duh, kao što to čine ‘tajne’, te su tako sve ‘tajne’ duhovni zločinci, ubice i izvršitelji. Za sve drugo čovek ima više hrabrosti nego nad nekom ‘tajnom’ – to je bio razlog da se u pređašnjim vremenima širilo praznoverje, jer niko nije imao hrabrosti da zaviri pod Mojsijevim pokrivalom, da bi se uverio šta se to nalazi iza njega! Svako je smatrao ‘tajnu’ kao nešto sasvim neispitano i zato je to prihvatao tako kako jeste, jer ne samo da se plašio tajne, več se plašio i samog čina rasvetljavanja ‘tajne’.
04. Nesreća je, da svaka tajna izrodi drugu tajnu a ona opet treću i tako sve dok ne postane sve jedna ogromna ‘tajna’ - čitav život zajedno sa smrću. Da bi se čovećanstvo potpuno uništilo, potrebno je samo uvesti mnogo i vrlo grubih ‘tajni’.
05. U mraku je unosno da se krene u krađu a i u mutnom se dobro lovi riba. Slepi dozvoljavaju da ih se vodi a mrtve je lako nositi i to gde god želimo. Možemo da ih kuvamo i pečemo i neće se pomeriti. Eto, mnogo ‘tajni’ je najbolje sredstvo da se jedan narod potpuno uništi.
06. Lične ‘tajne’ treba samo još propratiti sa nekim isprobanim ‘čudima’, pompom, ceremonijama, dimom i eto ti sila i moć kojoj se neće suprotstaviti ni najsrčaniji ljudi.
07. Da, tada je tegoba več toliko narasla, da može da šteti čak i odabranim ukoliko se upute u njihovo područje, bez Moje pomoći. Zato svi vernici kod kojih vladaju ovakve ‘tajne’ nad bićem života, posle telesne smrti prelaze u potpunu smrt. I to sve samo zato, što o smrti ne veruju u ništa, več kao kod neke lutrije: ….gde može nešto da bude ali najverovatnije je da neće biti ništa!
08. Pa sada, koliko vredi jedno ovakvo prokleto verovanje? – Kažem vam da ne vredi niti da mu se osmehnemo! – Jer takvo verovanje ne može nikoga da spase od večne smrti. Zato svi maloverni koji streme takvom verovanju, kao da nikada nisu bili ovde, postaju kao neka vrsta fantoma u svetu duhova (astralni svet) jer nemaju sposobnost čak ni da izgovore Moje ime – i sve je to plod ovakvih ‘tajni’.
09. Ako ih upitaš: šta je to Bog, ko i šta sam Ja – Hristos, šta je to Duh Sveti, šta je to trojedinost ili šta je to Reč Božja, o tome znaju isto toliko koliko i najbliži kamen! – Doduše mole se Bogu; Bogu koga nigde nema i ne može ni biti. Otac nebeski koji bi trebalo da im bude najbliži vaspitač, bez koga nema nikome večnog ćivota, On je najveća tajna nad tajnama, što znači najudaljeniji i potpuno neprisutno biće! – Pitanje: Kako da se probudi ljubav prema ovakvom Ocu, od koje ipak sve zavisi što se tiče večnog života?!
10. Sigurno je da postoje tajne za neupućene – za učenike dok idu u školu i uče. Ali kod ljudi, kod istinitih ljudi ne treba da bude tajni! Jer vi znate, da istiniti duh Božji ako je u čoveku probuđen, prodire i u Moje dubine, kao što je to Moj Pavle iz Mene naučio.
11. Zato, odstranimo sve ‘tajne’! One pripadaju svetu tame.
12. Ali kod vas, u vašem srcu neka bude dan! – Zato vam neprestano dajem mnogo svetlosti, da bi se za večito izvukli i oslobodili teškog zarobljeništva ‘tajni’! Amen.” (jl.him2.372).

Hristov ‘stav prema crkvi’ dat je Lorberu na njegovo pitanje od 12.07.1847 godine.
00. Lorber: “O Gospode, ljubljeni Oče i Stvoritelju duhova i prirodnog sveta! Ako od spoljnje crkve ne treba ništa očekivati što bi duhu koristilo, sem tamnih tajni – šta da rade ljudi, gde da čuju naučavanje o evanđelju? Ne može se očekivati da će anđeli sići sa nebesa da bi podučavali decu o Tvojoj nauci ili da Tvoje evanđelje propovedaju neupućenim narodima? Čini mi se, da je barem za početak potrebna jedna spoljašnja crkva, ali i posle nje i unutrašnja crkva za duh i pridobijanje nepogrešivog večitog života. Šta bi tu bilo najispravnije? Gospode i Oče, ne ostavljaj nas po tom pitanju u mraku – ali neka bude po Tvojoj svetoj volji! Amen.”
01. Gospod: “Ovo pitanje je zaista dobro i u izvesnom smislu važno, posebno u ova vremena. – Ali i odgovor vam je istio tako več dat a i šta treba svako od vas da zna i da čini o tako zvanoj spoljnoj crkvi (vidi ‘Weg zur geistigen Wiedergeburt’, ‘Erde und Mond’ i ‘Himmelsgaben’). U ovim porukama o ponašanju sve je dobro i najpotrebnije rečeno. Sve što je manje ili više od toga, ne nalazi se u redu Božjem.
02. Ali onaj nepažljivi, koji još ne zna šta da čini, neka čita evanđelje, tamo će sve da nađe šta mu je potrebno.
03. Vidiš, to su Me jednom pitali i apostoli a i mnogi učenici, kada sam im rekao da se čuvaju od prvosveštenika, fariseja i pismoznanaca. Rekoše Mi: “Gospode, šta da činimo? Mojsije je uveo takav red, red po volji Božjoj i tako se i danas bukvalno sprovodi i ako sasvim i samo na spoljni način. Ako je to istina, zašto Ti hoćeš da odbaciš to, što si Ti sam izgradio?”
04. Pošto sam video da su zaista zbunjeni, Ja im rekoh: “Zaista, na stolici Mojsijevoj zaseli su prvosveštenici, pismoznanci, Leviti ali i strogi fariseji, koji potiču iz plemena Levi-jevog. Sve što vas uče iz spisa, toga se držite i to sprovodite! Ali njihove reči i njihova dela nemojte da slušate i prihvatite, jer one nisu od Boga, već su to sujetna ljudska dela protivna volji Božjoj. Mojsijevi naslednici su na taj način sprovodili svoju volju, da bi time pridobili sebi zemaljske prednosti a najmanje im je stalo da ispune volju Božju.
05. Zapamtite: ono što sam tada rekao apostolima i učenicima o prvosveštenicima i pismoznancima, to sada kažem i vama u odnosu na crkvu i njene sluge.
06. Pratite njihovo učenje kada najavljuju Moju reč, poniznost i ljubav. Ali njihove reči nemojte slušati i prihvatati, jer su usmerena protiv Moje reči. Sveštenici su se okrenuli zemaljskim dobrima ovoga sveta; nemojte da dozvolite da vas zavedu i prevare!
07. Spoljna crkva jeste kao i kora na drvetu mrtva, i što je spoljašnija to je mrtvija. Niko ne može da se nahrani sa takvom mrtvom korom. Ali ako oduzmemo živom drvetu mrtvu koru, posebno u zimska vremena, tada će drvo da pretrpi veliku štetu a možda će i sasvim da propadne. Isto tako se odnosi spoljašnja crkva prema unutrašnjoj crkvi, baš kao i spoljašna kora drveta prema unutrašnjem živom drvetu!
08. Po spoljašnjoj crkvi zaista nikada vam neće doći carstvo Božje, več samo po unutrašnjoj crkvi (po čovekovoj Duh-Duša prirodi) dolazi duhovni Život. Ali ta spoljašnja crkva jeste zaštita unutrašnjoj crkvi i nju može svako veoma lako da nađe, ako to želi.
09. Pri tome je sasvim sve jedno u kojoj i u čijoj spoljašnjoj crkvi se nalazite, važno je samo da se tamo najavljuje neko od Mojih imena i Moja reč! Nije potrebno da se drži cela Biblija u glavi, da bi time neko mogao da nađe Mene i Moje carstvo. Za to su dovoljna i mnogo manja znanja ali je važno da se živi po njima.
10. Ko čini kako je to u evanđelju najavljeno, njemu će se približiti Božje carstvo kao što i piše u evanđelju …”bio si Mi veran nad malim, zato ću te postaviti nad velikim”…
11. Ko se zadesi u bilo kojoj spoljnoj crkvi i čuje najavljivanje Moje reči i pomisli da su te reči lažne i mrtve, jer se u crkvama i onako dešavaju mnogo laži i prevara te je napažljiv i …baca vodu iz kade zajedno sa detetom … i … psuje celo drvo jer mu je spoljna kora mrtva … - on je sličan onom slugi što je dobijen jedan novčić zakopao, te će isto tako jednom da bude osuđen.
12. No onaj, koji je po unutrašnjoj crkvi potpun, njemu se neće uračunati kao greh što je posetio molilnicu spoljašnje crkve. To je još uvek mnogo bolje nego da je otišao u kafanu. Neka se ne nervira zbog unaokolo postavljenih idola; neka Mene moli da to tamno mesto osvetlim Mojom svetlošću – na takav način biće siromasima duhom dragi brat, koji će time zaslužiti večitu i veliku platu. Amen.
13. Ovo govori Gospodar spoljašnje, koji je ujedno i Gospodar istinite unutrašnje crkve (crkve u našoj duši) Amen. Amen. Amen. (jl.him2.374).

Posmatrajmo sa jedne strane neku religiju – neko verovanje ili kako se to kaže u narodu “našu crkvu” - neko duhovno učenje koje smo samim činom rođenja nasledili i u kome smo odrasli kao zreli ljudi. Dok smo tako kao deca rasli, crkva nas je učila da budemo dobri ljudi. Da ne krademo, da ne lažemo, … da poštujemo roditelje, dobročinitelje, … mnogo toga – dobroga nas je učila! Odrastanjem i obrazovanjem sve smo više učili i polako sve više otkrivali ovaj divan svet. Čovek raste i razvija se ne samo fizički, on raste i razvija se i mentalno – duhovno.
Vremenom, u toku svog razvoja počinje da otkriva, da crkva pored nekih dobrih principa, propoveda i čini mnogo gluposti. Svaki čovek sa svojim slobodnim i zdravim razumom sve više počinje da otkriva, manje ili više, mnoge besmislenosti, primitivnosti i praznoverja u crkvenom kazivanju. Počinje da primećuje usku usmerenost, zaslepljenost, nedoslednost i sebičnost njenih sveštenika. Počinje kritički da posmatra život, dela i ponašanja crkvenih službenika i da ih upoređuje, sa svojim zdravim razumom, u odnosu sa onim što piše u evanđelju. Najčešća reakcija iz toga sledi, da se od crkve sve više distancira, da se prema njoj “hladi” i da je konačno sasvim napusti. Da, da je napusti i ako nam je pomogla da odrastemo a i činila nam je sve najbolje što je mislila, znala, umela i mogla. Napustiti crkvu to je sa ljudskog stanovišta sasvim normalno, jer čovek ide svojim putem – živi svoj život!

Sa druge strane, posmatrajmo sada isto tako naš život – naše odrastanje ali ovog puta u svetlu našeg odnosa prema svojoj majci. Činjenica stoji, da nam je ona dala život, da je taj život uporno, tvrdoglavo i sa mnogo ljubavi održala, negovala, čuvala, hranila,  brinula; i sve to od prvih dana i dugi niz godina. Zahvaljujući prvenstveno samo njoj mi danas živimo. Pored toga ona nas je podigla da budemo ljudi - vaspitavala, školovala…, sama ili zajedno sa ocem bili su jedina naša potpora. Hvala ti majko, hvala ti oče, hvala vam za ovaj život!
Danas kao odrasli ljudi znamo, da su naši roditelji za nas činili sve najbolje što su mislili, znali, umeli i mogli.
Ako smo jače vezani za materijalni aspekt ovoga života, tada je i naš duhovni razvoj na nižem nivou a time su nam moralne i etičke norme slabije ili sasvim nerazvijene. U takvom slučaju, a to se najčešće pojavljuje več u pubertetu, počinjemo da otkrivamo nedostatke naših roditelja – prvenstveno naše majke, jer ona nam je uvek bila najbliža. Među prvim stvarima koje su nam smetale, bio je njen način oblačenja; zabrađena maramom, sa više nego skromnim haljinama; sa siromašnim rečnikom u kome pretežno preovlađuje “primitivno seljački” rečnik; sa mnogo zastarelim pa i praznovernim principima, sa .… i sve više počinjemo da se stidimo svoje majke i da je izbegavamo…
Da li sada treba da napustimo svoju majku koja je: ….”starinska, zastarela, nikakva a i više nam nije potrebna”…!?
Da li je u redu da joj u lice bacimo: …”da ti dođem, ne osećam nikakvu potrebu a i netrebaš mi”…!
“Nemojte da napuštate majku jer slomili bi joj srce, nemojte da napuštate spoljašnju crkvu, već obogatite sebe unutrašnjom crkvom – obogatite dušu svoju duhom Božjim, jer jedino ona je istinit hram Božji, da bi se potom po vama spoljašnja crkva probudila, preporodila i prosvetlila Mojom svetlošću!”