19. O duši

Skoro svi mislioci u svim vremenima, ostavili su nam svoja razmišljanja na neiscrpnu temu „duša“. Mnogi teolozi, psiholozi, filosofi, pisci, …poznate ili popularne ličnosti, smatrali su za potrebno da se o njoj izjasne.
Mnogo, veoma mnogo ljudi je umrlo samo zbog toga, što su se sukobili zbog različitog mišljenja o duši. Niti jedna civilizacija, moćna ili siromašna, iz daleke prošlosti ili pak iz sadašnjosti nije trajala bez da bi se bavila sa ovom temom. Čovekova duša je oduvek bila a i još uvek jeste neiscrpan izvor pažnje i interesovanja, mržnje ili čaščenja, kako za „civilizovane“ ali podjednako i za one druge narode.
Sve religije sveta nas uče da “čovek ima dušu“, da je ona besmrtna, i da je “data od Boga“. Govori se o “duševnim bolestima“ no šta se pri tome razboli to uglavnom neznamo – najverovatnije duša? Ali kako to opet da razumemo, kada ne verujemo u postojanje te duše. Šta se to onda razboli? Ako pak verujemo u postojanje duše, kako to može biti da nematerijalna, potpuna, savršena i besmrtna duša bude bolesna? 
Kada pesnici govore o duši, onda misle na “dušu koju imamo“, ili pak na “dušu koju nemamo“, te ako dušu imamo, onda postajemo plemenitiji. Iz ovoga se može pomisliti da postoje ljudi koji nemaju dušu!?  Tolstoj nam u svojim delima govori o “Ruskoj duši“; Goethe nam otkriva: “...da se čovečija duša najbrže uzdigne onda, kada je najače pritisnuta“; Psiholozi i psihijatri kažu da je duša (psiha) “mesto“ instinkta, strahova, konflikta i kompleksa; međutim ako ih upitate, gde se u nama nalazi to “mesto“ odnosno, gde je u nama locirana ta psiha, tada su zbunjeni !
Kada se psiha razboli, kako je leče kada pouzdano ne-znaju šta je, ali ni gde se ona to nalazi?

Po najnovijim istraživanjima, naučnici govore o duši kao o nekakvom energetskom centru u kome je uskladištena “pra-ideja čovek“!
 
Većina nas, kada govori o duši, formirala je o njoj svoje mišljenje, neku svoju istinu. Istinu, koja je po interpretaciji previše šarenolika, zamagljena i tajanstvena, po svojoj bitnosti često protivrečna, razumom nerazumljiva i još se kaže, da je tek “srcem shvatljiva“. Kako sve to da  razumemo?

Svaki čovek zna, da u mrtvom čoveku, čovekovom lešu, više nema svesti – svesnosti i da samim time u njemu, kako to narod kaže: “nema više života“!
Šta bi moglo to da bude, to što nazivamo svest – svesnost?
A život, šta je to život i kako i gde je to život otišao ?
Kaže se još i „ispustio je dušu“!
Kako to „ispustio“, i konačno šta je to „duša“?
Nažalost na sva ta pitanja odgovor nam ne mogu dati ni naučnici, ni medicinari. Oni se bave samo objektivnim istraživanjem našeg materijalno-fizičkog sveta a dušu niti vidimo a još manje možemo da je opipamo!
Kada bi medicinari znali recimo šta je to život, odavno bi ga več stavili u teglicu sa formalinom, na etiketi napisali "život" i to pokazivali svojim studentima. Ako pogledamo šta nam religije govore o duši, onda možemo da konstatujemo, da je to većim delom za naše razumevanje suviše mistično ali i za naše shvatanje teško razumljivo.
Očigledno je da su život, duša, ali isto tako i svest, duhovni pojmovi, i ako se manifestuju u ovom fizičko-materijalnom svetu, u kome sve vidljivo ima i mora imati svoj početak i svoj kraj.

Najraspostranjenije čovekovo mišljenje o sebi jeste, da je on – njegovo ''ja sam ja'', ustvari njegovo fizičko telo, no to nije istina.
''Naše fizičko telo je samo nekakav plašt – neka vrsta vozila kojim se duša koristi, kako bi mogla da se ispoljava u ovom materijalno-fizičkom svetu, i kako bi mogla da iskusi čudesno delo Božjeg stvaranja.
Na isti način i naša duša je ustvari nekakvo sredstvo – vozilo, pomoću koga se izražava naš duh, pod uslovom da smo dušu manje ili više oplemenili duhom Božjim (iz iskre duha Božjeg – davaoca života i dobijenog rođenjem). Pravo – istinito 'ja sam ja' - čovekovo nepromenljivo Sopstvo je duhovnog karaktera. Znači, kao što je Bog trojstvo, tako je i čovek trojstvo duha, duše i tela. Uostalom, sve što je živo ali isto tako i sve što nije živo, sve je sastavljeno iz trojstva, pa čak i najtvrđi mineral (više o tome vidi u poglavlju 'Razgovori o Bogu').
-     Naš duh, najviši princip našeg trojstva, poznaje i našu dušu i naše telo.
-     Naša duša, niži princip našeg trojstva poznaje naše telo, a da bi mogla da spozna svoj duh, prvo mora samu sebe da oplemeni duhom.
-   Naše telo,  najniži princip našeg trojstva, ne može da nam pruži nikakve informacije o našoj duši. Kada želimo spoznati svoju dušu ili svoj duh, tada moramo da se angažujemo duhovno, moramo da se obogatimo - oplemenimo duhovnim principima.
Nasuprot tome, čovekova ponašanja koja su uvek odraz nivoa svesti njegove duše, mnogo više nam daju da naslutimo kakva je duša ali samo da naslutimo ne i da znamo.'' (Hristos/Lorber)

Mi ljudi, u svom ovozemaljskom životu, uglavnom i najčešće prepuštamo se da nas kroz život vodi naš ponos, koji je seme iz koga se razvija oholost i samoljublje a oni su korenje sveg ostalog zla. Pored toga dozvolili smo da sa nama gospodare i nagoni za uporedjivanje, posedovanje i moć, a sve ovo zajedno mislioci nazivaju jednim imenom: egoizam.
Egoizam nas kroz život vodi nekom svojom istinom, te umesto da nam služi, on nas podjarmljuje – porobljava.
 
“Egoizam je uzrok da naša duša sve više tone u mrak, te tako i ako je duša Hram Božji, egoizam guši u sebi klicu Duha Svetoga. Posledice toga su agresivne misli, nerazumne želje, sulude opsesije: samoljublje, vlastoljublje, častoljublje i slično; negativne emocije: depresije, strah, ljubomora, mržnja, bes, zavist, podmuklost, netolerantnost, frustracije, razočarenja, i slično; isto tako ulazimo i u neka nezdrava stanja kao što su: neostvareni snovi, nerešeni konflikti, potisnuta nezadovoljstva, itd.''(Daskalos).

Pokušajmo razumom - analitičkim razmišljanjem, barem malo da razjasnimo šta je život kao objekat u kome je nastanjena duša, odnosno, da našu slutnju i naša razmišljanja dopunimo nekim činjenicama za koje nemamo nikakvih pouzdanih odgovora.

“Ako posmatramo čoveka podrobnije, ako ga posmatramo kao jedan mikrokosmos, prvo uočavamo njegovo materijalno – fizičko telo. Ovo živo telo razlikuje se od prostog zbira određenih hemijskih elemenata od kojih je sastavljeno time, što su svi ti hemijski elementi podložni jednoj zajedničkoj ideji, služeći jednom sveukupnom konceptu, koga mi nazivamo živo biće - živ čovek, živa životinja ili živa biljka.
I sve je to u redu, sve to nama se čini da je sasvim normalno i razumljivo, ali u suštini to nije tako – to nije istinito.
Normalnije i razumljivije jeste stanje, koje se javlja pri raspadanju jednog leša. U tom slučaju, svaki pojedinačni hemijski element u telu nekog leša ’ide svojim putem', putem svoje zakonomernosti, i niti jedan od njih više ne podleže nikakvom zajedničkom konceptu – zajedničkom cilju, što je bio slučaj dok je taj čovek još bio živ.
Iz pomenutog se može zaključiti, da je  u još živom čoveku bila aktivna neka instanca, neka  'nadležna služba', koja je imala autoritet da materijalnu različitost svih tih hemijskih elemenata međusobno koordinira.
Dalje možemo zaključiti, da ta instanca mora biti tipična samo za živog čoveka, i da nikako ne može biti materijalna, jer kod mrtvog ništa nije nestalo što bi bilo materijalno. Sve što je materijalno, svi hemijski elementi su još uvek tu na okupu!
Znači, ta naša tražena instanca iliti nadležna služba, nikako ne može biti materijalne prirode, jer kada ima sposobnost da koordinira materiju, ona sama ne može biti materijalna, ona mora biti 'iznad materije'.
Znači još jednom zaključujemo, u živom čoveku postoji jedna instanca, jedan princip, koji ima sposobnost da organizuje 'međusobnu igru' sa materijom jednog tela, sa ciljem da stvori živi organizam.“ (Thorwald Dethlefsen, “Schicksal als Chance“)

Potrebno je još da se potsetimo, da svi mi iz ličnog iskustva znamo da je živ čovek manje ili više svestan svoje ličnosti, i da sebe doživljava u kontinuitetu – kao jednu celinu i to od rođenja pa sve do svoje smrti. To je tako i ako se čak i više puta promene sve ćelije njegovog materijalno–fizičkog tela za vreme tog života (ćelije našeg fizičkog tela se neprestano razgrađuju i opet se nove izgrađuju. Svakih sedam godina sve čelije našeg fizičkog tela se obnove).
Pored svega toga čovek i dalje oseća sebe kao jednu celinu, jednu lićnost. To je još jedan dokaz da naše materijalno-fizičko telo, ni u kom slučaju ne može biti nosilac kontinuiteta “moje telo, to sam Ja“.
Nameće se sledeći zaključak: Pored „Ja“ – prolazno Sopstvo, kojim čovek označava svoju sadašnju, telesnu ličnost, koja kao i sve drugo što je materijalno, ima svoj početak ali i svoj kraj, čovek poseduje i jedno stalno – neprolazno - duhovno “Ja“ – istinito Sopstvo, koga najčešće uopšte nije svestan.
Sa ovom konstatacijom ulazimo u duhovnu sferu našeg postojanja, koju nažalost zvanična nauka ne priznaje. Potsetimo se još i činjenice, da sve fizičke akcije koje čovek pokrene imaju svoj početak u ideji, koju potom čovek svojim mislima razrađuje i izgrađuje, ali potrebno je znati, da su ideja i misao duhovni principi –duhovni alati sa kojima stvaramo ili razaramo naše postojanje, i to je tako nezavisno od toga da li mi to priznali ili ne, prihvatili ili ne!
Zato, svako dalje analitičko traženje ili analitičko prosuđivanje neće nas dovesti daleko pri istraživanju pojma duše.

Samo podizanjem nivoa naše svesti postajemo sposobni da istražujemo ne samo naš materijalno-fizički svet, več da nepristrasno  istražujemo našu celokupnu stvarnost, našu potpunu celinu postojanja, koja se manifestuje u dva aspekta: u duhovni svet i u materijalno-fizički svet.
Kada želimo da istražujemo duhovni svet – svetove drugih dimenzija, tada moramo da se “poslužimo” i “duhovnim pomagalima”.
Nažalost duhovnost često želimo prihvatiti samo razumom i tada nam naše duhovno srce ostaje nedodirnuto.
Nesmemo da činimo grešku koju čini naša institucijalizovana nauka, koja uporno pokušava da tumači duhovni svet samo objektivnim parametrima, fizičkim zakonima i laboratorijskim istraživanjem.
Takodje moramo voditi računa da se ne priključimo večini koja istražuje samo svetove egzistencije, mentalno/emocionalne i zemaljsko/istorijske nivoe, jer tada rizikujemo da najvišu poruku, krunu Hristovog učenja uopšte ne dodirnemo. Ali isto tako moramo znati, ako usmerimo naše istraživanje samo duhovnom aspektu, tada postoji opasnost da razvijemo jedan hladan, sterilan i totalno apstraktan misticizam.
Zato kada tražimo Istinu uvek moramo imati na umu da se pred nama nalazi naša celokupna stvarnost, beskrajna, večita, nerazumljiva, našem razumu neshvatljiva, stvorena i još uvek stvarana i održavana od strane tajanstvenog Apsolutnog Bi-stva, koga nazivamo Bog.
Mnoge prepreke nalaze se na putu traženja Istine. Unutrašnje hriščanstvo, apostol Jovan je nazvao “tiha crkva”, koju savremenost danas naziva “ezoteričko hriščanstvo” - ono nas hrabri u tom traženju i pomaže nam da na istinit način spoznamo Sina čovečijeg ali isto tako i Sina Božjeg.
Još jedna opasnost koja se veoma često javlja u zapadnom delu civilizacije jeste, da nam pri tom traženju naša intelektualna uobraženost ne dozvoli da se sasvim udubimo - da duboko utonemo u zapise i učenje duhovnog sveta. Puno dalje čemo dospeti, ako sa istinitom poniznošču istražujemo te zapise i ta učenja stavljajući se na najfinije dimenzije vibracija ovih poruka.
Pogledajmo kako Daskalos interpretira svoju inspiraciju o duši:
“Znaći, mi posedujemo dvojno Sopstvo – sa dvojnim odrazom; Čovećije-Sopstvo i Božansko, istinito-Sopstvo. Ne da postoje dva Sopstva, već samo jedno ali u dvojnom odrazu. Podvlačim, nema dva Sopstva i mnogi čine grešku kada kažu ‘više Sopstvo’, ‘unutrašnje Sopstvo’ ili ‘nad Sopstvo’ – ne slažem se sa time. Postoji samo jedno Sopstvo u dvojnom odrazu, čovećansko i božansko; kao bezkrajna realnost, koja sama sebi daje odraza.
Zasigurno da ima razlike između onog koji sebi pozajmljuje odraz i samog odraza. Objasniću: Kao čovek, ja sam ili muško ili žensko. No, u svetovima egzistencije, u materijalnom svetu (i u psihičkim i nižim noetskim* svetovima) ja se odražavam svojim ličnim-čovećijim Sopstvom, sa svojim prolaznim ‘ja’, pri čemu pravim grešku verujući da sam stvarni ja, taj ‘prolazni ja’ - taj oblik čoveka - oblik muškarca ili žene.
* Noetski (od grčki nous), primarno označava čovekovu sposobnost da shvati duhovno. Pored toga, pojam se koristi i u smislu kosmičkog principa upravljanja. Daskalos pod niži noetski svet, podrazumeva svet pete dimenzije – finotvarni svet, koji je jedan od tri svetova odvojenosti (fizički, psihički i noetski), kome pripada naš svet egzistencije (noetski svet sadržan je od sedam nivoa, od kojih svaki nivo sadrži sedam podnivoa).
Mi se rađamo kao ljudi te počinjemo da rastemo, da rastemo i ujedno počinjemo da razvijamo neku određenu ličnost, neko Sopstvo – neko 'promenljivo ja' oko našeg materijalnog tela. Dobijamo ime, i dok tako rastemo kao lićnost i odražavamo istovremeno kvalitete naših drugih tela ( psihićkog tela kao emocije i noetskog tela kao misli), postajemo Sopstvo jednog ja sam Jovan ili ja sam Snežana. To ‚ja sam’ je svima zajedničko. Razlika (kao pol ili lićnost) jeste samo u imenu.
Kao lićnost, to je naša egzistencija dokle god se nalazimo u svetu promena, što je opet opšti zakon sveta egzistencije – neprestano menjanje.
Menjanje po obliku u našem materijalnom telu, pri ćemu rastemo, neprestano menjajući se......i po osećanjima gde smo takođe uvek u promeni sticanjem novih iskustava, jer i ličnost raste ne samo telo.
Sada smo objasnili takozvano Sopstvo (ja) vremenske - sadašnje lićnosti – ‚promenljivo ja’. Šta mislite kako dugo će da egzistira ta vaša lićnost, lićnost jednog muškarca ili žene? Izvesan broj godina i onda će materijalno telo (kako mi to kažemo) da umre, i vi ćete preći na drugu stranu, čak i kao lićnost. Šta se krije iza svega toga? Šta je srce te lićnosti? Jer gde nema srca, nemože biti ni života.
Naša vremenska lićnost nemože dalje da živi, ali naša permanentna lićnost, naše istinito Sopstvo – naše ‘neprolazno ja’, ono živi i dalje, samo je odbacilo svoj materijalni plašt, i nastavlja da živi srcem duše naše.
U starim predanjima i spisima srećemo jedan stariji, zajednički pojam za svesnost i za život a to je duša. 
Duša je samostalna, samosvesna, nematerijalna i besmrtna instanca, koja je kvalitetno različita od materijalnog tela i ona je projekcija duhovnog čoveka (svete Monade, Pneuma – Ja), koju 'istraživači istine' nazivaju permanentna ličnost, odnosno ona je naše unutrašnje 'istinito Ja'. To 'ja' - 'ja' naše permanentne ličnosti je večito i sadržano je iz neprolazne nadsupstance duha (uma) i ona, odnosno Duh-Duša inkarnira našu permanentnu ličnost, naše istinsko Ja,  u svetove vremena i prostora – u naručje fenomenu života.
Zapamtimo, i nije istina da čovek ima dušu, več je istina da čovek jeste duša, koja ima telo.“ (Daskalos)

Smatram, da je Hristos – naš Gospod – Otac nebeski, jedini autentičan autoritet za sva pitanja na koja tražimo odgovore, zato pogledajmo u ''Veliko Jevanđelje Jovanovo'', šta je svojim učenicima govorio u vezi duše.

Kada je jedan veliki orao nisko preleteo nad Hristovim društvom, držeći u snažnim kanđama zeca, jedan od prisutnih obratio se Hristu:
01. ...''i zašto mudri i predobri Bog dozvoljava, da na celoj zemlji vlada ništa drugo do stalno neprijateljstvo nad neprijateljstvom! Jedna životinja neprijatelj je drugoj, i to ide tako sve do čoveka, koji je na kraju krajeva najveći neprijatelj svih drugih stvari i bića, pa čak i sebi jednakim nanosi najveću bol, patnju i smrt, što prema sebi sličnim, čak ni jedna životinja ne čini''.....?
02. Ja mu odgovorih: .....''istina je, da je na ovoj zemlji sav život neprestano ispostavljen svakovrsnim neprijateljima, te da bi se kao život i dokazao, mora biti uvek pripravljen na borbu. No ta borba važi samo za materiju koja je po svemogućoj volji Božjoj osuđena i koja uvek najviše trpi kada se njeno unutrašnje duhovno biće, koje nazivamo duša, odvaja od nesigurne materije i uzdigne na potpuniji životni nivo.
03. Vidiš, sva materija ove zemlje – od najtvrđeg kamena pa do etera visoko iznad oblaka – je supstanca iz koje je načinjena duša, ali u nužno determinisanom i zato otvrdnutom stanju. Njen cilj je, da se opet vrati u nevezanu, čisto duhovnu bitnost, i to čim se osamostali i dostigne samostalni život. Da bi to mogla da dostigne, prirodno po sve samostalnijoj delatnosti, oslobođena duša mora  iz vezanog stanja sa materijom, da prođe sve životne nivoe (mineralne, biljne, životinjske, pa do ljudske), na svakom novom životnom nivou mora se iznova učauriti u materijalno telo, u koje potom opet mora da privuče ka sebi nove supstance života i delatnosti i koje treba nanovo prisvojiti.
04. Kada duša bude sposobna za viši nivo življenja, prirodno posle potrebnog sazrevanja u nekom biljnom ili životinjskom telu, što njen onostranski duh iz Boga vrlo jasno vidi, jer je on taj koji dušu neprestano oblikuje, tada taj duh omogućuje duši da joj za dalje postojanje bude oduzeto nepotrebno telo. Posle toga duša, sada več obdarena višim inteligencijama – oblikuje sebi novo telo u kome se posle kraćeg ili dužeg vremena, na sličan način opet popne do još vešeg nivoa inteligencije, života i delatnosti i tako sve do nivoa čoveka. Tada, u svom poslednjem, čovećijem telu, duša je več sasvim slobodna, slobodna od stege i zavisnosti tela i dostigla je potpunu samosvest za spoznavanje Boga, ljubavi prema Njemu a sa time i potpuno združivanje sa svojim onostranskim duhom, i to združivanje nazivamo ponovno rođenje ili preporođenje u duhu.
05. Kada se čovekova duša tako razvija i tako dostigne svoj nivo života, tada je potpuna i sasvim samostalna bitnost i Život..
06. Najpouzdaniji znak da je duša ostvarila – dostigla životnu samostalnost, sadržana je u tome, da spoznaje Boga i da Ga svom svojom snagom ljubi. Naime, dok duša ne spozna Boga kao biće i bitnost koji postoji van nje, dok je takoreći slepa i nema, ona nije oslobođena od stega Božje svemogućnosti, te mora još silno da se bori da bi se oslobodila tih stega. No čim duša počne spoznavati Boga kao postojećeg koji je van nje, i kada počne po svom osećanju ljubavi prema Njemu da prepoznaje Njegovu bitnost, ona je tada več oslobođena veza Božje svemogućnosti i nadalje sve više pripada sama sebi; te je na takav način stvaralac svoje lične bitnosti i Života a time i za sve 'veke vekova' samostalna prijateljica Boga.
07. Na takav način suština bića – bitnosti ništa ne gubi ako joj se oduzme nepotrebno telo, jer time može brže da dostigne svoje konačno poslanstvo.
08. Šta več znači telo nekog zeca kojim je orao utešio svoju glad, ako je pri tome oslobodio njegovu dušu od tela tako, da se ona več sasvim sposobna može popeti na viši nivo života? Isto tako i orao ima dušu koja se približava jednakom cilju. U mesu i krvi zeca nalaze se između ostalog i veoma grube supstance duše, koje se udruže sa supstancama duše orla, te tako i duša orla postaje krotkija i inteligentnija, a kada izgubi svoje orlovsko telo, ta duša možda bude skoro več čovećija i to uzorna, obdarena sa podosta svetlosti, odvažnosti i moći.
09. Na ovoj zemlji je sve tako uređeno, da se na njoj vaspitavaju deca Božja. Život jeste i ostaje borba sa svakovrsnim neprijateljem tako dugo, sve dok se taj Život ne uzdigne vlastitom snagom kao pobednik nad svom materijom. Zato, ne smeš se čuditi materijalnim neprijateljima života, jer oni nisu neprijatelji pravog – istinitog života, koji u stvari i nije život u pravom smislu reči, več je sretstvo istinitog, unutrašnjeg, duhovnog života duše, koja se uz njegovu pomoć lakše uspinje ka višem, sve do najistinitije prave životne slobode – što bez tog časnog sretstva ne bi moglo ni da se zamisli.
10. Sasvim prirodno, da je Bog sa svojom svemogučnošču mogao da načini, ili iz Sebe da stvori duha, potpuno mudrog i močnog, pa čak i bezbroj takvih duhova i to samo u jednom trenu. Ali, ni jedan od takvih duhova ne bi bio samostalan, jer njihovo življenje i ponašanje ne bi bilo ništa drugo do samo Božje Sopstvo, koje mora neprestano da pritiče u njih, da bi uopšte mogli da postoje, da se kreću, pa i da se ponašaju, i to uvek po volji Božjoj. Sami po sebi nisu ništa a i ne mogu ništa, več su samo trenutne misli i zamisli Božje.
11. Da bi vremenom postali samostalni, moraju da prođu putem materije ili determinirane i tako stvrdnute volje Božje, kao što je imate pred svojim očima tu na ovoj zemlji. I tek kada to prođu, postaće samostalni, slobodno misleća, i dobrovoljno – svojevoljno, radna deca Božja. To ne bi bilo moguće ako bi im sve bilo nametnuto silom Božje svemogućnosti, več samo ako to spoznaju kao iznad svega mudro, te se sami odluče da se po njoj upravljaju; tek potom zaslužuju Život, koji im pruža najvišu blaženost i sreću.
12. Vidiš, dragi Moj prijatelju, tako je sa tim stvarima, i upravo zato što je to tako, sve više upoznaješ divotu najviše mudrosti jedino istinitog Boga, te tako spoznaješ, kako to Bog iz svoje najviše ljubavi i mudrosti, oblikuje Svoje vlastite misli i ideje, i kako vaspitava ljude da budu samostalna, i Njemu sasvim slična deca!'' (jl.GEJ.06.133.01-12).

U knjigi ''Die natürliche Erde'' (Prirodna zemlja), diktiranu ''u pero'' J. Lorber-u, u poglavlju 052, ''Seele und Geist im Menschen'' (Duša i duh u čoveku) diktiranu 20.03.1847 godine, Gospod nam govori:
02. ...''i šta bi mogla da bude duša i duh?
03. O toj razlici Sam već više puta govorio, i za stabilne emocije to bi več bilo dovoljno da bitnost duha i duše odvojeno posmatraju; ali za vas, koji na području unutrašnjeg života još nemate dovoljno sagledavanja, mora ta stvar nešto jasnije da se obuhvati, kako bi o tome dobili bolju preglednost.
04. Duša jeste prihvatni organ, za sve beskrajno mnoge praosnovne ideje, odakle su kao iz daha proizašle. Duša je nosioc oblika, odnosa i smernica ponašanja. Sve te ideje, oblici, odnosi i smernice ponašanja su obuhvaćene u sićušnim opnastim ovojnicama.
05. Pravilna mera odnosa svega toga što je sačinjeno u jednom biću, stvara jednu potpunu dušu čoveka. Pošto je duša kompendijum bezbrojne količne različitih supstancijalnih delova inteligencije, to zajedno sakupljeno može i da se rastavi na svoje sastavne delove, isto kao i vazduh, koji isto tako pretstavlja jedan kontinum, ali sposoban na beskonačno deljenje.
06. Da je iz vazduha moguće odvajati čestice međusobno, na veće, manje i najmanje čestice, dokazuje nam vodena pena, koja je sadržana iz samih vazdušnih mehurića, koja je nastala usled pokretanja razređene tečnosti. Kada se mehurići izgube, onda se opet sav, do tada zarobljen vazduh u mehurićima, spoji sa ostalim masom vazduha;  ali dok mehurići postoje, oni jedan deo vazduha u sebi zatvore providnom opnom i tako odvoje od spoljašnjeg vazduha ili kako bi vi to rekli hermetički razdvoje.
07. Takav je čitav univerzum, zapravo čitava beskonačnost, a mogu se sresti i u jednoj monadi(*), ali prirodno samo u najmanjoj srazmeri, baš kao i vazduh što u najmanjem sapunskom mehuriću sadrži potpuno istu sadržinu, kao što se sreće i u ostalom vazduhu u prirodi. Eto to bi bila duša.
(* Monada, od grč.-lat. monas i označava jednostavnu jedinicu koja nije više deljiva. U filosofiji tumači se na više načina. U ovom slučaju ona je jednostavna, dušom još ne nastanjena krajnja jedinica – supstanca, iz koje je sastavljena čitava supstanca sveta. Monade su po svom složenom unutrašnjem kretanju međusobno prilagođene od strane Stvoritelja.)
08. Možda će neko upitati: ''A šta je prema tome onda duh?''
09. Duh sam po sebi nema oblik ali on je ono biće, koje stvara oblik; i tek kada su oblici stvoreni može on u njima da deluje kao oblik, što bi značilo:
10. Svaka sila ako hoće kao takva da se manifestuja, mora da se suprotstavi nekoj drugoj sili;   i tek na osnovi tako stvorenog oslonca može da dođe do izražaja.
11. Znači, duh je sličan svetlu, koje jeste, postoji i ostaće kao svetlost tako dugo neprimetno, dok ne osvetli neki predmet.
12. Svetlost koju vidite kod sunca neprestano i ravnomerno izlazi iz sunca; ali bez nekog predmeta koje bi bilo osvetljeno tom svetlošću, tu svetlost ne može videti ni jedno oko. Noćno nebo bez meseca osvetljeno je isto tako kao i noć sa punim mesecom; ali u prvom slučaju svetlost nema predmet koji bi osvetlio, pa zato ne vidimo svetlost koja je ipak prisutna. Ali ako se mesec, kao poveće telo nalazi u noći u visokom eteru, tada se sunčeva svetlost snažno opaža i svako ko je barem malo upoznat sa zvezdanim nebom zna, odakle mesec dobija svoju svetlost.
13. Duhovno dejstvo svetla možete da vidite u prirodi veoma lako. Ustvari, svo postojanje, sve što je prisutno u zemlji i vazduhu, svi oblici Bi-stva i postojanja nalaze se u prividoj materiji sasvim nepokretna, sve u zemlji i u vazduhu miruje; ali ako dođe svetlost, do tada nepokretne oblike života zahvati buđenje i od njih nastaju novi oblici. Uporedite međusobno leto i zimu i duhovno dejstvo svetlosti biće nedvosmisleno vidljivo!
14. Sigurno vam je sada jasno šta je to duh: on je svetlost koja se stvara iz njegove toplote od jedne večnosti do druge, i koja je slična toploti ljubavi i slična svetlu mudrosti.
15. Ako neki čovek ima i najpotpuniju dušu ali pri tome ima malo  ili čak nikakvu svetlost, tada  če imati i u svojoj duši ali i u svom telu malu ili nikakvu aktivnost. Kada u takvoj duši dođe svetlost, biće aktivna samo toliko, koliki je intenzitet svetlosti koju poseduje.
16. Duša recimo nekog kretena (maloumnik) je po sebi isto tako potpuna kao i kod nekog doktora filosofije; ali telo te duše postalo je tromo, nespretno, trapavo i teško, te dozvoljava duši sasvim malo ili skoro nikakvu svetlost. Iskra duha, koja je stavljena u duši ne može da se raspali, jer je suviše pritisnuta od strane trome mase mesa. Duša  nekog filosofa propušta vrlo mnogo svetlosti; u tom slučaju masa mesa postala je rastresita i ne pritiska tako snažno na duhovni plamen u jednoj tački.
17. To je razlog da u prvom slučaju nemamo nikakvu ili sasvim malu aktivnost; u drugom slučaju prosvetljena individua skoro da nema odmora i mira od mnogo aktivnosti.
18. Međutim, još nije reč o mudrosti jer tada je u duši sve sama svetlost, več je reč  samo o malo ili sasvim bez svetlosti i o više ili mnogo svetlosti iz čega se vidi, da je bez duha ili svetlosti sve mrtvo i niko nije sposoban da se dalje razvija i usavršava, dok u svetlu sve je živo, aktivno, razvija se i usavršava se.
19. Svetlost za sebe isto tako nema oblik; ali ona stvara oblike i kroz oblike postaje aktivna kao oblik u obliku. Oblici mogu da se rastave ili da se spoje te tako da načine bezbroj novih oblika; svetlost ne može da se rastavi, ona prožme bez prekida sve što je za svetlost prijemljivo; ono što za svetlost nije prijemljivo, to ostaje u sebi tamno i mrtvo, - jer stanje bez svetlosti za dušu je njena smrt.

20.  Razumljivo je samo po sebi, da je ovde reč o večito jednakom svetlu, i ono jedino jeste uslov za život, a ne o svetlosti iz barutnog oružja i munje koje su svetlosti besa, jer zasvetle samo za trenutak; ali kada takva svetlost prestane, tada je deset puta tamnije nego pre svetla. Takvo svetlo jednako je paklenom svetlu, koje bukne ali i posle njega uvek bude tama deset puta veća.
21.   Nadam se da vam je sada dovoljno jasna razlika između duše i duha, te tako sad možemo lakše shvatiti, da je zemlja sa svojom tvrdoćom ništa drugo do zarobljena duša Satane i da je njegov duh zarobljen u njoj novim neraskidivim vezama.'' (jl.erde.052).

Činjenica je, da u svim kazivanjima o duši i o duhu, za nas još uvek ima podosta mističnog, pa možda baš i zbog tog teško razumljivog, sve je veoma teško prihvatljivo; ali sigurno je, da nikada nečemo uspeti, da samo razumom obuhvatimo i razumemo život duše i duha, odnosno čovekovu Duh-Duša prirodu.
Neophodno je, da prvo probudimo srce duše naše – da uđemo u sebe, da osvetlimo dušu večitom svetlošću odnosno, da živimo - činimo plemenita dela u svoj svojoj jednostavnosti i skromnosti iz koje polako i postepeno izrasta istinita poniznost, jer samo tako može duša da se probudi i da bude dotaknuta finim – tananim vibracijama duha.

To je put u duhovnost, to je put povratka izgubljenog sina pod uslovom, da se sa svojom slobodnom voljom odluči za povratak i zato nas naš Otac nebeski hrabri, uči i upozorava: 
  
11. “Vaše brige su isuviše usmerene samo u ovaj materijalni svet. Danju i noču nemate mira ni odmora i to samo zbog ovoga sveta i zbog straha da ne bi bili u nećem uskraćeni u tom vašem zamišljenom i uobraženom sjaju i ugodnom životu.
12. Pri takvim brigama, kako duša (naše istinito Sopstvo) da nađe još vremena za buđenje duha Božjeg u sebi?
13. Činjenica je da, duše miliona ljudi ne znaju čak ni to, da su nosioci (hram) duha Božjeg, a kamoli da bi pored svojih ovosvetskih briga, mogli i hteli da učine nešto korisno za oslobađanje i samostalnost svoga duha….”(jl.GEJ.03.10.11-13).

02. “Da li uopšte postoji gora inkarnacija (zguščavanje duše) čovekove duše od one, u kojoj duša ne samo da izgubi svaku slutnju o Božjem duhu u sebi, več da počne sasvim ozbiljno da poriče svoje postojanje, i da je nemoguće ubediti je, da uopšte postoji (živ čovek koji je mrtav)!?
03. Kada kod čoveka ovog sveta nastane ovakvo stanje, tada je čovek prestao da bude čovek; tada je još samo instinktivno razumna životinja i nemoguć mu je bilo kakav dalji razvoj duše i duha. Takvo meso mora umreti i mora da se raspadne zajedno sa isuviše inkarniranom (vrlo zguščenom) dušom, kako bi duša, oslobođena takve inkarnacije, mogla opet da stupi na put samorazvoja i samostalnosti.
04. Da, več sada ima opet previše ljudi, koji samo zbog svojih briga za ovaj svet i svoje meso, više ništa ne znaju o svojoj duši, i to je več i vama jasno, jer skoro niko više ne zna odgovoriti na pitanje, ko i šta je duša! Doduše, tu reč izgovaraju, kada kažu: “naša duša”, “u mojoj duši”, “bolesna duša”; ali ako ih upitamo “prijatelju, kaži mi jednom ko i šta je to duša”, tada je upitani sličan volu koji stoji pred stenom i ne zna da krene ni napred ni natrag.
05. Kada duša samu sebe više ne poznaje i kada potpuno zaboravi da postoji i da ne zna kakva je i šta je, tada je svemu kraj! Bogu ne preostaje ništa drugo, nego da iznova izvede manevar uništavanja ljudskih telesa nad celom zemljom, nekad u manjoj – nekad u većoj meri, zavisno od stanja ljudi, koliko, i da li znaju ili više ništa ne znaju o svom duhu u svojoj duši.
06. Takvi ljudi su sasvim puteni, sasvim čulni i po svojoj spoljašnjosti najčešće postaju vrlo lepi i bujni, posebno ženski pol; razlog za to je sasvim razumljiv, pošto se duša sve više angažuje – sjedinjuje samo sa njenim telom (duša umesto da se oplemenjuje duhom, ona oplemenjuje  sobom, svoje telo). Takva tela sa lakoćom se razboljevaju, pa i najslabiji zarazni dah može im doneti smrt. Međutim, kada zarazni dah dođe među ljude sa slobodnom dušom u kojoj boravi slobodan duh, nikakve zaraze ovoga sveta neče im naškoditi; jer slobodna duša sa najslobodnijim duhom u sebi, imaju više nego dovoljno moći i sredstva, da sa uspehom savladaju svakog neprijatelja. Kada je duša sasvim potonula u puteno-čulni svet, slična je svezanom divovskom čoveku koji ne može da se brani ni pred običnom muvom i mora sve da podnosi, pa čak ako mu neki patuljak sa nožem u ruci sasvim polako ali zato bolno, odreže glavu od tela.” (jl.GEJ.03.11.02-06).

01. …“Zapamtite još i ovo! Ako stignete u neko mesto, gde žive takvi vrlo nagizdani (kaćiperasti) ljudi oba pola, produžite svoj put; jer tamo nema posla za Božje carstvo, tamo je več upola nastala Sodoma i Gomora, a i Božja kazna nije daleko od takvog mesta. Takve puteno-čulne duše, koje su u grob svoga mesa položile skoro svu svest o svom postojanju, previše su sebe okovale. Ako se u njihovo lepo i nežno telo ušunjaju zli, sirovi i još sasvim nerazvijeni prirodni duhovi vazduha, tako okovane duše ne mogu se braniti i brzo podlegnu bolesti zajedno sa svojim mesom (telom), koje je previše pomešano sa dušom, te je zato više osetljivo i prijemljivo nego meso tela slobodne duše.
02. Pođite i zgrabite ruku ili neki drugi deo tela, nekoj nežnoj gradskoj devojci i zakukaće od bola; pođite na selo nekom poljoprivredniku koji pored svog rada primerno vodi brigu i za  svoju dušu i duše svoje dece. Zgrabite tamo bilo kome ruku i potresite je i to koliko hoćete i niko neće pritom preterano zakukati ni od bola ni od straha
03. Vi mislite da takva neosetljivost izvire iz teškog rada koje očvršćuje telo?! O ne kažem vam; veća neosetljivost je naime samo posledica duše, koja se svakovrsnim samozatajivanjem oslobodila svoga mesa, što onda omogućava očvršćenje tela…” (jl.GEJ.03.12.02-03).

O duhovnom napredovanju i spasavanju materijalne duše

…kao što je to sada, tako je i nekada bilo a tako će biti i ubuduće; jer svaki čovek ima svoju slobodnu ljubav, slobodnu volju i svoj slobodan zdrav razum! Ako razumom čak i jasno spozna potpunu istinu, još uvek istovremeno i vidi, svojim nezasito opsednutim očima, ovaj svet, sa svim svojim izazovnim čarima, od kojih njegovo srce ne može ali i ne želi da se odrekne. One više prijaju njegovom telu, nego duhovne vrednote koje njegovo čulno oko ne može da vidi a i njegovo meso (telo) ne može da oseti.
06.   Upravo iz tog razloga čoveku je veoma svojstvena tromost – lenjost. Doduše on često ima primedbe za druge ljude; ali da bi se on sam prihvatio da po tim istim primedbama radi i živi, tome njegovo tromo i lenjo meso (telo) daje snažan otpor, te tako povuče ka sebi, u središte svoje tromosti i čulnosti, i svoju dušu. Mogli bi da se upitamo: Čemu duši uopšte koristi jasna spoznaja u stvarima duhovnog, ako ne krene sasvim ozbiljno, odlučno i samozatajivanjem na put duhovnosti, na kome bi jedino i mogla da ostvari potpuno jedinstvo sa Mojim duhom?!
07. Sada razmišljaš i u svom srcu kažeš: “Pa Gospode, zašto si čovekovu dušu obavio ovakvim mesom, koje je sasvim nepogodno za potpun duhovni razvoj?”
08. Kažem ti, da sam Ja zasigurno jedini koji najasnije i najbolje zna, kako duša može da uspostavi ravnotežu između materijalnog sveta i sveta čistog duha, i kako bi time mogla da usvoji noviji značaj slobode njene ljubavi i njene volje.
09. Za svaku dušu materija mora da ima pretežniji značaj i to je zato potrebno, da bi duša bila prinudena da bude aktivno protivna te male prevlasti materijalnog, kako bi mogla ispravno da koristi svoju slobodnu volju; a da bi to mogla, dobila je za sva vremena jasno učenje iz nebesa, koje dušu postavlja u potpuno slobodnom prostoru između duha i materije.
10. Ako se duša tada potrudi i stvarno želi da se izdigne u duhovnost, time duhovnost odmah dobija pretežno veći značaj, i duša se izdiže sa velikom lakoćom nad težinom i nad tromošću materije svoga mesa (tela) i prodire u život svoga duha.
11. Ako je to uradila sa malim naporom, onda joj težina materije njenog mesa (tela) nije smetnja za nastavak napredovanja na putu najviše životne savršenosti; i ostvariće lako napredovanje čak i onda ako se i spotakne ponekad na tom putu, jer će moći i sa malo truda da otstrani sve prepreke na tom putu.” (jl.GEJ.09.181.05-11)
01. Ali ako neka duša, koja je primila čisto učenje, razumela i jasno spoznala istinu, ipak pomisli: “Sada znam šta treba da činim za svoje spasenje; ali pre nego što počnem po tome da budem aktivna, htela bi ipak da se malo predam čarima i slastima ovog sveta; a pošto znam i šta treba činiti, nije valjda baš do toga došlo, da to mora da bude baš danas. Kad se budem odlučio da krenem tim putem, tada ću i krenuti, i sigurno je da ću isto tako stići do cilja!” Vidiš prijatelju, kada duša oseti čari i slasti ovoga sveta, i kada počne u njima svom puninom da uživa, tada materija njenog mesa (tela) znatno preteži u odnosu na duh, i njen (dušin) uvid  u stvarima duha postaje mutan, teško shvatljiv i često joj više nije moguće da se vrati na put duha.
02. Pošto duša, zbog svoje početne bezumnosti sve više i sve više tone u materiju, tada ono početno duhovno prosvetljenje postaje sve mutnije i mutnije. Duša počinje da upada u sumnju te u svojoj materijalnoj tromosti – lenjosti više ne vidi smisla, da vredi u duhu da se uspravi i da pokuša barem na kratko vreme, nekoliko dana ili nekoliko nedelja, da sebe ubedi da možda ipak u tom otkrivenom nebeskom učenju postoji neki unutrašnji dobitak za stvarni-istiniti Život.
03. Vidiš prijatelju, kada jedna duša jednom postane troma – lenja, i to uglavnom zbog svoje bezumnosti, čak i onda kada vidi oko sebe ljude koji su se sa početnim elanom trudili da se duhovno izdignu, ipak to nju ne potstiče na bilo-kakvu aktivnost u tom smeru. Ponekad, duhom probuđeni ljudi ipak probude u njoj (u duši) želju da budu isto takvi, ali ubrzo dušu nanovo omame strasti i zadovoljstva ovog sveta kojima ne može odoleti, pa pomisli: “Pa, nikakvo zlo ne činim ako se ne obratim odmah. Konačno, svu tu lepotu stvorio je Bog, zato hoću još ponešto od ovog sveta da vidim i da probam, i još uvek će mi ostati dovoljno vremena da krenem stopama savršenosti duha.”
04. I tako vidiš, kako potomci mlakih i tromih ljudi sve više misle, zaključuju, simuliraju i kalkulišu. Ako ih potsetite na to, da bi trebali da čine nešto za pridobijanje unutrašnje životne potpunosti, oni postaju u duhu sasvim mračni i zli.
05. Tako eto, u životu čovekovom raste i buja korov duševnog mraka iz jednog starosnog doba u drugo, uz sve veće buđenje čulnih i materijalnih zadovoljstava i sve veće povećanje njegove tromosti – lenjosti, da Mi ne ostaje ništa drugo, do da ljude posetim sa svakojakim mukama i sudom, da bi nihilizam, nepriznavanje Božjeg reda i zlo što čine prema svetu, vratio njima samima, da ga i oni osete.
06. Kada budu dovedeni dotle, da im se, sa svakovrsnim gorkim iskustvima sve smuči, i kada počnu osećati odvratnost od takvog sveta i njegovih ništavnih zadovoljstava, tada će opet doći vreme kao što je to sada, i tada ću im poslati novo otkrivenje iz nebesa (Lorber-ovi spisi), kako bi im iznova pokazao put ka svetlosti života, kojim će mnogi i krenuti; ali biće mnogo više onih koji su duboko potonuli u mrak suda i smrti, i oni će proganjati one, koji su se odlučili za zivot duha i to će trajati tako dugo, sve dok ne pustim na njih sud, koji će ih oduvati sa zemlje kao oluja uličnu prašinu.
07. Da prijatelju, sa Moje strane, u svakom čoveku je najtačnije usklađeno savršenstvo odnosa između duha, duše i tela; samo bezumnost i glupost ljudi, taj stari nasledni greh, je taj dobar odnos načinio slabim.
08. Pogledaj staro predanje o vašem Prometeju i njegovoj samostvorenoj ćerki Pandori! Ko je Pandora?
09. Slikovito prikazano, to je čovekova bezumnost, glupost i nova strast-pomama za zadovoljstvima ovoga sveta, sa kojim je čovek sebe zarobio u materiju! Kada mu s’vremena na vreme i dođe neki orao sa nebesa da ga opomene, odnosno, da treba da se oslobodi tih veza, to ga ni malo ne dotiće; jer tek što je orao otišao na kratko vreme, već je u duši takvog čoveka porasla jetra, kao simbol požude ovog sveta, i nebeski orao može opet nanovo početi da mu kljuca jetru. Da li si razumeo ovu parabolu? (jl.GEJ.09.182.01-09)

Zadatak čovekove duše

…”Gospode i učitelju, žalosno je da mi ljudi ovog sveta, koji je u međuvremenu postao već pravi pakao, moramo sebi da izborimo nebesa! Doduše, često su nebesa i bila među ljudima ovog sveta ali samo kratkotrajno. Vrlo brzo bi opet nastao pakao među ljudima i ljudi bi postali pravi đavoli; malo je onih koji su u nekom zabitom mestu zemlje, u tišini i miru, još uvek održali nebesa. Zar na ovoj zemlji ne može da bude drugačije? Zar će ova zemlja uvek da bude popriste smrti i večita grobnica svega što diše i živi?”
01. Rekoh Ja: “Da li može nešto ili neko da postoji na bilo kojoj zemlji, a da ne postoje svakovrsne materije i njeni elementi? I upravo ta materija je kroz svemoć Božju, osuđen duh i on je upravo u tu materiju zarobljen, ali istovremeno je tom zarobljenom duhu data sposobnost da unutar sebe ima i vodi sve slobodniji i samostalniji život!
02. No, da bi svi ti bezbrojni praduhovi, od strane Boga zarobljeni u materiju, bili prevedeni u slobodan i samostalan život, potrebne su mnogostruke životne faze, kao što se to može videti na svim delovima  ove zemlje od najmanjih do najvećih, kao što sam vam i pokazivao.
03. Da bi se u tom razvoju stiglo do čoveka odnosno, da bi razvoj materije sveta u kojoj su zarobljeni praduhovi života, tekao od jednog nivoa ka drugom sa sve većom savršenošću, o tome vodi brigu Božja ljubav, Božja mudrost i Božja moć; ali kada taj razvoj stigne do čoveka – završnom članu razvoja praduhovnog života, taj proces teče po nužnoj potrebi sasvim drugačije. Što se tiče razvoja njegovog materijalnog tela, to je uglavnom zavisno od Božje ljubavi, mudrosti i moći, ali to nije tako u razvoju duše i njenog duha. Duši je dat razum, slobodno rasuđivanje, slobodno razmišljanje, potpuno slobodna volja kao i moć za delanje – za akciju, kako bi mogla da za sebe čini onako kako to najbolje hoće, može, ume, zna i spozna.
04. Da bi duša mogla da zna kako da dela i šta da čini da bi se konačno oslobodila od materijalne osuđenosti i bila Bogu slična – nematerijalna, potpuno slobodna i za život posle napuštanja svog tela, sasvim samostalna, njoj (duši) su od strane Stvoritelja pokazani putevi kojima treba da se kreće, da bi stigla do svog konačnog životnog cilja.
05. Sada sve zavisi od zdravog razuma i slobodne volje duše, da se oslobodi od svih veza stare osuđene materije i da ne dozvoli da bude opet zarobljena od strane materijalnih zadovoljstava koje bi je nanovo progutale i potpuno zarobile u kanđe materijalnosti.
06. U materiji je prisutna večita nepobedivost Božje moći. Materija može da se rastoči za neki viši cilj samo uz pomoć Božje moći. Zato ni jedna kreatura ne može da bude drugačija nego što jeste, i ne može drugačije da dela – da bude aktivna, do samo ono što joj je od strane Božje moći oblikovano i dodeljeno. Zato su stari mudraci govorili, znajući za Božju moć prisutnu u svim materijalnim kreaturama: “Zastrašujuće je, da čovek koji treba da bude slobodan, padne opet u moć Božjih ruku!”
07. “Ali”, mislite sada vi u sebi, “kako može slabašan čovek da se upre svevladajućoj moći Božjih ruku?” Sigurno je da to nikada ne može čovek, čija je duša potpuno utonula u svakojaka materijalna sladostrašća ovoga sveta; ali zato je čoveku od Boga data sposobnost, da se dočepa moći Božje. Ukoliko je uspeo da se dočepa Božje moći onda to znači, da je već postao potpun - savršen, kao što je potpun i Otac u nebesima; znači, on je i sam već postao moć Božja - večito nezarobljena, neosuđena i nepobediva.
08. U čemu je sadržana ta moć Božja? Ona je sadržana u čistoj ljubavi prema Bogu, u Njegovu iznad svega neograničenu mudrost a iz toga sledi istinita ljubav prema bližnjem, blagost, poniznost kao i u samoodricanju od svih izazova ovoga sveta. Ko je u svemu tome snažan, on več poseduje moć Božju u sebi i sjedinjenjem sa duhovnom snagom Božjom, prešao je granicu vremena i prostora, a time sud i svaku smrt. Istovremeno, kao što je iz Boga, on je sasvim i u Bogu, i postao je samostalan gospodar, te tako i u njemu je sadržan ’bes Božji’, koji je u stvari svemoguća i sve prozimajuća volja, čija nesalomljiva ozbiljnost se ogleda u čvrstini svih kreatura u vremenu i prostoru. Čovek sada za večito ne treba više ničega da se boji, kao što se i Bog ne boji od sebe samoga, jer čovek kakvog vam pokazujem, postao je jedno sa Bogom.
09.   Kao što sam Ja sadržan u Ocu i Otac je sadržan u Meni, tako će i svi koji žive po Mom učenju, koje je Moja volja, živeti u Meni i Ja u njima!” (jl.GEJ.09.102.01-09)

Inkarnacija duše

Govori Hristos:
04. …”več sam vam govorio o tome, da se duša čovekova ovog sveta formira iz mineralnog, biljnog i životinjskog carstva i da se tako uzdiže u čovekovu dušu a rekao sam vam i to, da se sve to dešava po strogo ustaljenom redu događaja. No povratno (vraćanje čovekove duše u životinjsko ili biljno carstvo) ne putuje niti jedna ljudska duša, pa ma kako bila nepotpuna izuzev u srednjem (drugom) duhovnom kraljevstvu i to samo po spoljnom prividu, kako bi dobila još jednu šansu da postane ponizna i da se time popravi.
Ako se dogodi da se duša razvije samo do određenog nivoa, te ne može da se dalje razvija zbog nedostatka sposobnosti, takva duša može da pređe u blaženost bića nekog drugog sveta odnosno u njegovom duhovnom delu. Ili, ako hoće može još jednom da stupi u meso ljudi ove zemlje (da se reinkarnira) i time pridobije više sposobnosti, pomoću kojih može da dostigne čak i nivo Božjeg deteta.
05. Upravo na takav način putuju i duše sa drugih svetova u meso (inkarniraju se) ljudi ove zemlje, kako bi ovde na ovoj zemlji pridobile bezbrojne duhovne osobine koje su potrebne da bi se postalo Božje dete.
06. Pošto je ova zemlja takva škola, zato nju i vodim sa toliko strpljenja, razumevanja i milosrđa. Ko od vas to razume, neka razume ali neka to zadrži za sebe, jer nije dato da svako razume tajne Božjeg kraljevstva. No ako nađete nekoga ko je dete pravednog duha, njemu možete da otkrivate ove tajne postepeno, malo po malo ali i tada samo za njega; jer Ja hoću da sve to – Moju nauku – svaki čovek pridobije ali samo svojom slobodnom voljom i vlastitim trudom.
07. Kada čovek jednom zna šta mora da čini, da bi postigao večni život i njegova blaga, onda neka i živi po tome i videće u samom sebi i moći će da čuje i sasvim živo da oseti potpuno ispunjavanje Mojih obećanja.
08. Veoma malo ili skoro ništa ne koristi čoveku, kada mu te tajne otkrivamo samo rečima; prvo, on to ne razume a drugo, nešto što ne razume može da pomuti njegovu veru, koju je prisilno pridobio. Da bi to razumeo na ispravan način, na unutrašnju – savim duhovnu dubinu, potrebno je mnogo više nego samo mrtvo slovo zakona i proroka.”(jl.GEJ.06.061.04-08)