12. O slobodnoj volji

Svaki čovek može po svom izboru da se odlući na neku korisnu, beskorisnu ili štetnu aktivnost, kojom bi ispunio svoj život – svoj tekući dan ili neko slobodno vreme; da nešto radi, uči, da se zabavlja, odmara ili da lenstvuje….
Slobodna volja znači, da se slobodno odlučujem za nešto ili da se za to ne odlučim; da se pokrenem ili da se ne pokrenem; da pružim ruku ili da je ne pružim.
Da li ste razmišljaji o slobodnoj volji? Veoma malo ljudi se odluči da “uđe“ u sebe, da tamo traži, kopa i preispituje svoje sklonosti, navike i strasti. Recimo: da li mi prija vlast ili moč; da li umem uspešno sebe da kontrolišem; da li se osećam zbog nečega ponosan? Da li sam nametljiv, pa nedam da i neko drugi dođe do reči? Da li sam uvek spreman da oprostim sestri, bratu, supružniku, komšiji … da li ćemo se na to odlučiti ili nećemo ni po koju cenu, sve je to predmet naše slobodne volje.
Mislim, da su prirodne nauke ali i naša sveukupna materijalistički orijentisana svakodnevna “savremena“ stvarnost, odgurnule princip slobodne volje na sporedni kolosek kao nešto, staromodno, preživelo i zato prepušteno skolastičkim teolozima ili eventualno retorički nastrojenim psiholozima.
Ja bih ovako objasnio slobodnu volju: Kada se čovek odlući za neku od ponuđenih mogućnosti, a barem dve mogućnosti postoje uvek, jer i ako prividno postoji samo jedna mogućnost, još uvek možemo da se odlučimo da tu jedinu ne prihvatimo, tada mi to činimo na osnovi upoređivanja parametara za i protiv. Tada se odlučujemo, na osnovi izabranih razloga – poneseni upravo tim razlozima, sasvim svojevoljno i slobodno za tu određenu mogućnost i to uglavnom zato, jer u drugim ponuđenim mogućnostima ne nalazimo ono čemu žudi naše telo ili naša duša.

Veoma često čoveka život dovede na neku životnu raskrsnicu, i tada se mogu desiti dva slućaja. Prvi, ako je hodao kroz život sa uzdignutom glavom – ponosno i oholo, tada neće ni primetiti da se nalazi na raskrsnici .
U drugom slućaju, primetiće da je na raskrsnici i možda će još i primetiti, da mu je dato da bira između više mogućnosti za dalje kretanje. Naime, da može da nastavi svoje kretanje: desno, pravo, levo, natrag, a može i da ostane na raskrsnici.
Gospod - naš Stvoritelj, dao je ljudima mnogo darova a jedan od njih je i slobodna volja, kojom možemo donositi odluke na osnovama svog slobodnog razmišljanja.
Nažalost, veoma mnogo ljudi ostaje isuviše dugo na raskrsnici svog života, često provedu na njemu i čitav život bez želje i volje, da bilo šta učine za sebe – za svoj život.

To izuzetno zamršeno iskušenje naše slobodne volje, možda će biti bolje objašnjeno sledećim primerom: Na stratištu, oficir sa pištoljem u ruci naređuje vojniku: “pucaj, ako ga ti ne ubiješ, ja ću tebe”! Vojniku su ostale dve mogućnosti – da ubije i time spasi svoj život ili da ne ubije i time izgubi svoj život.
Šta da učini?!
Da časno umre ili da nadalje nečasno živi?!
Šta god da odluči, to je njegov lični izbor, jer odlučuje svojom slobodnom voljom. Potrebno je da znamo, da svaki izgovor u smislu “bio sam prinuđen” ili “morao sam”, to je uvek samo jedan naćin na koji mi sebe pred sobom ili pred drugima pravdamo, jer sve naše odluke su “naše” i uvek su rezultat naše slobodne volje.

U knjizi „Haushaltung Gottes“ (Božje domaćinstvo), Gospod govori Lorberu, o slobodnoj volji:

02. Pitaš Me, da li posvuda postoje ljudi kao ovde na zemlji i kažem ti: da, posvuda postoje ljudi koji su proizašli iz Moje utrobe i prepoznaju Me po vrsti utrobe; i koji su proizašli iz Mojih ruku i prepoznaju Me po Mojim rukama; i koji su proizašli iz Mojih nogu i prepoznaju Me po Mojim nogama; i koji su proizašli i z Moje glave i prepoznaju Me po Mojoj glavi; i koji su proizašli iz Moje kose i prepoznaju Me po Mojoj kosi; i koji su proizašli iz Mojih bubrega i prepoznaju Me po mojim bubrezima; i uopšte koji proizlaze iz svih pojedinih delova Mog životnog bića, prepoznaju Me po njima. I vaš Život i vaša blaženost odgovara onom delu, iz koga je proizašla, i svi oni su Moja stvorenja Meni veoma draga; jer Ja sam ljubav i posvuda sama ljubav.
03. Ali ljude ove zemlje prozvao sam iz centra Moga srca i stvorio ih sebi slićna – po svojoj slici i prilici, i oni nisu samo Moja stvorenja, već treba da budu Moja ljubljena deca, koja će Me prepoznati kao svog dobrog Oca a ne kao Boga i Stvoritelja. Oca, koji hoće da ih opet uzme k’sebi posle kratke provere, da bi mogli da prime sve što Otac ima. Da bi kod Njega stanovali i večito sa Njime gospodarili i sudili svemu postojećem. Ali gle, Moja stvorenja Me ljube kao svog Stvoritelja i zahvaljuju Mi sa radošću za svoje postojanje; ali Moja deca ne žele svoga Oca i preziru Njegovu ljubav!
04. Vidiš, žalosan sam kada vidim, kako svakoga sata hiljadu i hiljadu puta hiljadu ljudi vene i umire! O, kada bih mogao da im pomognem! Zaista je žalostno kada Svemogući Bog ne može da pomogne?!
05. I opet me pitaš, kako to da Bog ne može da pomogne? O da, zaista ti kažem, to je vrlo moguće! Vidiš, sva Moja Stvorenja zavise od Moje moći, ali Moja deca zavise od Moje ljubavi! – Moja moć komanduje i sve se izvršava; ali Moja ljubav samo želi i blagošću komanduje slobodnoj deci, ali slobodna deca su začepila svoje uši i ne žele da gledaju lice svoga Oca! Znači, zato što su slobodna, kao sto sam to i Ja, ne mogu im pomoći ako oni to ne žele. Jer Moja moć je iznad svega; ali Moja volja je podložna Mojoj deci. Ovo treba svako sebi u svoju pamet dobro da zapiše: Ja sam vaš Otac, ali Ja sam i vaš Bog, i sem Mene nema drugoga. Da li želite Mene kao Oca ili kao Boga? – Odlučujući odgovor daće Mi vaša dela.
06. Zapamtite: Ljubav stanuje u Ocu i zove se Sin. Ko to prezire, on će upasti u moć božanstva i njegova sloboda biće mu za večito oduzeta, i smrt će biti njegov udeo; pošto božanstvo stanuje i u paklu, ali Otac stanuje samo u nebu. Bog sudi po svojoj moći, ali milost kao i večiti Život nalaze se samo u Ocu i zovu se Sin. Božanstvo sve ubija, ali Sin ili ljubav u Meni ima Život, daje Život i oživljuje.
07. Sve ovo govori svoj svojoj deci dobar ekonom i štedljiv Otac, da bi se deca popravila, kako bi jednom mogla da preuzmu nasledstvo, koje im pripremam i čuvam već vekovima. (jl.HGt.01.003.02-07)

Jedna bitnost Hristovog učenja

03. Moje učenje daje vam potpunu slobodu i zato se ne može i ne sme najavljivati mačem i lancima mračnog robovlasništva; jer ono što čoveku daje najveću životnu slobodu, čovek može i treba da spozna i prihvati samo potpuno slobodno. Znači, kao što Ja sve ovo vama dajem besplatno, tako i vi trebate to da dajete dalje besplatno svakome ko to od vas zatraži!
04. To znači, da nikome nisam ništa nametnuo, već sam vas sasvim slobodno pozvao: Ko hoće neka priđe, čuje, vidi i neka Me sledi! I vi ste to učinili svojom sasvim slobodnom voljom. Znači, činite tako i vi u Moje ime i bićete na pravom putu!
05. Ali ko od toga načini moranje, taj neće biti Moj učenik i na svom putu stvaraće mnogo jada, problema i trnja. Zato, neka vam Ja uvek budem čist i istinit primer! Šta bi to Mene već kostalo, da u jednom trenu, Mojom svemogućnošću načinim, da svi ljudi na ovoj zemlji prihvate Moje učenje odnosno, da ih primoram da vrše Moju volju, isto tako kao što to čine i ostale kreature na ovom svetu, koje moraju veoma strogo – najstrožije, da vrše Moju volju? Ali pri tome kakvu to životnu samostalnost one imaju? Kažem vam: nikakvu !
06. Zasigurno je, da jedna tupa i ograničena inteligencija, sa jednom iskrom Moje “morajuć0e volje” po kojoj mora da bude aktivna, da je ona sasvim nešto drugo, nego jedna neograničena inteligencija koja je usmerena u svim mogućim pravcima prema unutra i prema napolju i koja je povezana sa prosvetljenim umom, zdravim razumom i pri tome još i sa neograničenom slobodnom voljom, kojoj nikada i nizašta neću reći ”ti moraš”, več uvek samo “ti trebaš”! – Moje ponude, Moje zapovesti odnosno Moj očinski savet ! Sve Moje zapovesti koje sam vam davao, nikada nisu bile zakon već samo saveti, koji iskazuju Moju večitu ljubav i mudrost slobodnim ljudima a ne strogi zakoni ćije nepridržavanje povlači vremensku i večitu sankciju.
07. Mojsije je lično mnogo doprineo, da bi Jevrejima usmerio pažnju na otkrivenu Volju Božju a i drugi proroci su to činili. Farizeji su doprineli maksimalnoj kulminaciji ne samo gluposti, več da se iz toga razvije zloća. Da je jevrejstvo na tako slabim nogama je samo posledica činjenice, da su ljudi od Mojih najslobodnije datih saveta načinili morajuće zakone. Kako to mogu da idu zajedno morajući zakoni i čovekova najslobodnija volja, sa isto tako slobodnim i ničim ograničenim rasuđivanjem?
08. Čovekova slobodna volja kao najsvetlije prosvetljenje njgovog uma, oduvek se uzima sa velikom zahvalnošću kao veliki dar sa visina a stroge “morajuce zakone”, čovek će uvek svojom voljom i osećanjima da proklinje. Zato je svaki čovek, kada se nalazi pod zakonom istovremeno osuđen a samim time i proklet.
09. Znaći, ko ljudima u Moje ime nameće “morajuće zakone”, on će im umesto Mog blagoslova davati tvrd jaram, teški teret prokletstva i načiniće ih iznova robovima greha i suda.
10. Zato, vaša briga neka bude da širite Moje zapovesti i da time ne stavljate ljudima nove i teško noseće okove na pleća, već ih oslobađajte od starih okova.
11. Ako čovek svojom slobodnom spoznajom uvidi i spozna svetlu istinu Mog učenja i Moju najbolju očinsku volju, tada će već sam svojom slobodnom voljom odlučiti, i sasvim svesno i slobodno načiniti sam sebi “morajući zakon” i po njemu će se ponašati i samo to vlastito i slobodno činjenje biće istinito blagostanje za njegovu dušu ali nametnuti “morajući zakon” veoma teško, bolje reći nikada. Zato kao prvo, “morajući zakon” je za čovekovu slobodnu volju protivnik Božjem redu, jer on ne osvetljuje več zamračuje čovekove vidike a drugo, “morajući zakoni” pružaju zakonodavcu mogućnost da bude nasilnik, vrlo brzo postaje ponosan, ohol i vlastoljubiv, te podanici ili vernici počinju da se boje i puni su straha od zakonodavca, mnogo više nego od samog Boga. Takav zakonodavac zahteva veće poštovanje svojih zakona, nego poštovanja Božjih zapovesti.
12. I eto, iz takvih odnosa počinje da raste mračno praznoverje, odpadništvo od Boga, mržnja prema drugačije verujućim, proganjanje, ubistva i uništavajući ratovi. Pri svemu tome ljudi se pravdaju svakojakim pa i najmračnijim besmislom, kao da time čine Bogu uslugu ako drugačije verujućim – bližnjem, čine najveću nepravdu, zla dela i zločin. Svemu tome krivi su jedino zakonodavci “morajućih zakona.” (jl.GEJ.08.020.03-12)
Jednom drugom prilikom Gospod objašnjava svojim učenicima važnost slobodne volje:

07. „Da“, mislite i u sebi kažete, „pa kako je to moguće? Pa Bog mora sve da može, što god hoće!“ Tačno, On to zaista i može. Ali kod potpune slobode ljudske volje, ne može i ne sme da čini ono šta bi želeo; ako bi čak i u najmanjoj sitnici uticao na čovekovu volju, tada bi čovek postao jedna dečija lutka (marioneta), vođena Božjom voljom, i nikada ne bi postigao životnu samostalnost. Ako sam iz sebe ne može da dostigne tu samostalnost, onda je i nedostižan večni Život njegove duše.
08. Znači, čovek mora da ima svoju najpotpuniju slobodnu volju, da bi mogao da se podredi spoljašnjem zakonu sasvim svojevoljno, poslušno, samostalno i slobodno i na to Božja Svemogućnost ne može i ne sme da ima nikakvog uticaja. Iz tog razloga, da bi čovek imao potpunu slobodu odlučivanja, mora mu se dozvoliti da čini sve sto hoće, pa čak i da ubije Moje nedužno meso (telo).“ (jl.GEJ.07.050.07-08)

U više prilika Isus je govorio o čovekovoj slobodnoj volji i samostalnosti i naglašavao nihovu važnost za razvoj ljudske svesti. Jednom, u Lazarevom svratištu na maslinskoj gori, na postavljeno pitanje odgovara jednom od prisutnih farizeja (templara):

06. “Ako bi Ja hteo svojom svemogučnošću, da čovek nikada ne načini neki greh, to ni jedan čovek više ne bi mogao učiniti: Niko ne bi više mogao da prekorači Moju volju ni za dlaku i to samo zato, jer to jednostavno ne bi mogao da učini. Van Moje volje ne bi mogao ništa da učini, kao što niko ne može svoje telo da oblikuje drugačije, od onog oblika koga sam mu Ja dao, jer sve to je podložno samo svemogućoj volji Božjoj.
Ako Bog ne bi dozvolio da ljudi načine neki greh, tada ne bi bila ni čovekova zasluga za život bez greha, pošto sve teče po svemogućoj volji Božjoj, baš tako kao što i drvo raste, kao što upravlja i rastom plodova i kretanjem svetova. Tada bi čovek bio kao neka lutka (marioneta) u rukama Božjim! Tada bi to za Boga bilo veoma ugodno, kao što je to i sa različitim životinjama, koje mogu da se ponašaju samo u okviru svojih zapisa (programa).
07. Ali ljudima ove zemlje dato je da budu slobodna i sasvim samostalna deca Božja. Te tako moraju i biti vođena spoljašnjim zakonima i pritom njihova najslobodnija volja ne sme imati ni najmanju prisilu od snažnije strane nekog duha. Sve mora da teče samo vlasitim otkrivanjem i učenjem, vođeno spoljašnjim zakonima i da iz sebe crpe i dobro i istinu, da svojom slobodnom voljom to prihvate i da svojom samostalnom odlukom po tome i budu aktivni.
08. Vidiš, poštovanje slobodne volje ljudi ove zemlje, od strane Boga, ide tako daleko, da Bog ne gleda na to šta čovek misli, želi ili čini. Samo ako se ljudi isuviše udalje od Boga, tada im se On obrati šaljući im vidovite ljude, učitelje i proroke, da bi ljudima iznova objavili volju Božju i šta to On od njih hoće. Ako se ljudi upravljaju po tome – ako se obrate na pravi put, tada sve krene opet nabolje. Ako ljudi ne prihvate opomenu te počnu ismevati i proganjati te učitelje i proroke, tada mora Bog da dozvoli spoljašnje kažnjavanje ne samo pojedinaca već i čitavog naroda. Ali čak i ovako kažnjavanje nikada ne ide neposredno od svemoguće volje Božje, već proizlazi iz slepe i zle volje ljudi.
09. Moćni Hanohiti upozorivani su bili više od stotinu godina, da ne uništavaju barutom čitave planine, zbog zlata i dragog kamenja, koje im je bilo potrebno da bi mogli da vode ratove, jer bi time mogli da razore podzemne brane, te da od tako nadolazeće vode svi izginu! Ali sva ta upozorenja nisu pomagala, i činili su šta su hteli – išli su još dublje pod planinu, sve dok nisu razorili podzemne brane i dok nije nastao veliki potop. To se nije desilo usled svemoguće volje Božje, već je samo dozvoljeno da se desi ono, što je moralo da sledi kao posledica slepog i zlog ponašanja ljudi.
10. Bog je mogao svojom svemogućnošću da spreči da ljudi barutom razaraju planine! To bi bilo Bogu veoma lako da učini ali tada bi ljudi prestali da budu ljudi i ne bi mogli u carstvu duhova da budu sasvim slobodni. Bog je rađe dopustio da telesno propadne ljudski rod zbog ljudske samovolje, nego da bi i najmanje bila nanešena šteta čovekovoj duši intervencijom u samostalnost i u volju čovekovu.
11. Isto tako, mnogo puta je bilo upozoravano jedno pleme kralja Salem-a, da je područje Sodome i Gomore nepogodno za stanovanje, jer su ležala na naslagama asfalta i sumpora. Narodu je bilo sasvim jasno i razumljivo rečeno, kako iz takvih terena neprestano izlaze nečisti duhovi (isparenja), koja ljude iz mesa pobuđuju na razvrat, isto kao što i u vinu staniju duhovi koji pobuđuju na razvrat, pa i ako je umereno konzumiranje vina blagoslov, neumereno pijenje vina je prokletstvo čovekovo. Eto, ti isti duhovi nalaze se i u sumporu i asfaltu. Ljudi su upozoravani, da se u takvom području dešavaju zemljotresi, šumski požari i uništavajuća nevremena, posle kojih sledi glad i bolest;ali sva upozorenja nisu pomagala, čak ni ona iz usta Jehove. Područje je bilo veoma plodno i živopisno, ljudi su se naseljavali i nije prošlo niti 200 godina, a pored Sodome i Gomore izgrađeno je još deset gradova. Ljudi su postali sasvim čulni i vršili neopisivu blud međusobno pa i sa životinjama.
12. U Nahor-ovim i Tarah-ovim vremenima bili su upozoravani i rečeno im je da napuste tu zlu i nezdravu pokrajinu, no niko nije tim upozorenjima poklanjao pažnju. Tarasovi sinovi bili su Abraham, Nahor, koji se zvao kao i njegov deda – i Haran, koji je bio otac Lot-ov. Po Božjem pozivu Haran je bio pozvan da upozori ljude da napuste pokrajinu ali nisu ga poslušali. Lot, njegov sin činio je to godinama i čas je bio u jednom i čas u drugom gradu, i zamalo da i sam nije bio žrtva razvrata.
13. Tada dođoše i vidljivi anđeli, koji su prethodno posetili Abrahama i Jehova je bio među njima i On reče Abrahamu šta će se desiti Sodomi i drugim gradovima. Oba anđela u vidu dva snažna mladića poslata su da spasu Lot-a, no narod nije hteo da posluša mladiće, već su hteli da ih siluju.Lot se spasio ali njegova žena je postala žrtva svoje radoznalosti i prema rečima ona dva mladića postala je po telu stub od soli. Jer rekoše: …''morali smo brzo bežati i nismo imali vremena ni da se okrenemo; podzemna vatra brzo se širila i njena isparenja brzo su gušila svaki prirodan život pretvarajići ga u kamenu so''! Lot-ova žena je na trenutak zastala i od isparenja odmah postala žrtva.
14. Vidiš, potpuno uništenje pokrajine opet nije bilo uzrokovano svemogućom voljom Božjom; tom nezrelom području desilo bi se sasvim prirodno to isto, što se desilo i pod Abrahamom. Zato što je tom prilikom umrlo toliko mnogo ljudi nije niko drugi bio kriv do neposlušnost njihove slobodne volje.
15. Bog je mogao svojom svemogućom voljom da spasi ljude i da ih premesti na neko drugo zdravo mestop; ali to bi se opet desilo protiv njihove volje, a kako nju Bog najviše poštuje a i mora poštovati, rađe je dozvolio da ti ljudi po telu propadnu, nego da im propadne i jedan atom od slobodne volje njihove duše. Zato što je i za Boga najveće majstorstvo Njegove ljubavi, mudrosti i moći da stvori ljude, koji bi po svemu Njemu bili slični.
16. Da bi to postigao, čovek mora biti rođen skoro nemoćan i u najvećoj ovosvetskoj napuštenosti, i postepeno da uči i da se obrazuje od spoljašnjeg sveta. Kada nakupi spoznaje i sposobnosti, sasvim neopaženo na njega počinju uticati dobri ali i loši duhovi – dobri na njegovu duhovnu prirodu a loši na njegovu fizičku prirodu, tako da duša čovekova neprestano lebdi u najpotpunijoj slobodi.
17. Ako se čovek suprotstavi čulnim izazovima i posluša dobre savete i učenja te se po njima ravna, uticaj tihih i dobrih duhova sve više jača, ali to ni jedan čovek ne oseća i ne sme osećati drugačije, nego da je to njegova lična i najslobodnija akcija. Kada je uticaj dobroga iz nebesa ojačao čovekovu ličnu volju tako da je duša sva prožeta njom – tim uticajem iz nebesa, u njoj se probudi istinit duh Božje ljubavi i potpuno obuzme dušu i tada duša dostiže prvi stupanj svoje potpunosti. Tada, več neuništivo slobodna iako još u mesu svoga materijalnog tela, može da prima viđenja i otkrivanja od duhova pa i od najviših anđela.
18. Tada se često dešava da ljudi imaju viđenja, da razgovaraju sa dušama u onostranstvu i budu od njih poučeni, tako da o tome mogu i da govore sa običnim ljudima. Ko im veruje čini ispravno, ali nesme zahtevati da bi i on sam to doživeo, jer to se ne može dogoditi sve dok čovek ne postigne opisanu duševnu zrelost.
19. Svaki čovek neka se prvo upravlja prema primljenim dobrim uputstvima, potom neka pazi na svoju duhovnu prirodu, pa i na zle – uspavane strasti u njegovom mesu, koji se još uvek preglasno izražavaju u lenjosti, mržnji prema radu, požudi, sebičnosti, tvrdoglavosti, oholosti, zavidnosti, tvrdičluku i vlastoljubivosti. Sa ovim zadnjim neka se suprotstavi snagom svoje ljubavi prema Bogu i ljubavlju prema bližnjem, strpljenjem, poniznošću i blagošću; na takav način postiti će, da mu se otkriju dobri duhovi opipljiv i vidno.
20. Skoro da nema čoveka, kome nije dopušteno da barem jednom u životu dobije neke znake ili neka viđenja iz onostranstva. Ako čovek sve to odbaci kao neku prevaru svojih čula, tada mu više niko ne može pomoći''… (jl.GEJ.06.225.06-20)