9. O izgubljenom sinu
Zamislimo ovakav scenario: Kada je Hristos stajao pred mnoštvom ljudi, skupina ponosnih fariseja i pismoznanaca stajala su u blizini. Gledajući taj prizor, ove religijske vođe verovatno su međusobno govorile ovako: ''Vidi, vidi! Pogledajte rabina! Nijedan pošteni jevrejin i nijedan istinit učitelj ne bi se družio sa takvim probisvetom, barabama i grešnicima! A ovaj čovek ih prihvata pa čak i polaže ruke na njih. Ta oni su ljudski otpad, protuve i poznati grešnici, a on čak moli i jede sa njima.''
Kada je Hristos počeo da govori, mnoštvo se utišalo. Zatim je okupljenim ispričao tri značajne parabole – ilustracije, koje govore o odnosu Božje bitnosti prema tom delu odbačenog naroda – tim zalutalim i izgubljenim ljudima:
''Ko od vas, imajući sto ovaca pa kada izgubi jednu, ne ostavi devedeset devet u pustinji i ne pođe da traži onu izgubljenu dok je ne nađe? Kada je nađe, stavi je na ramena svoja radujući se. Došavši kući pozove komšije i prijatelje svoje govoreći im: 'Radujte se samnom, jer nađoh svoju ovcu koja je bila izgubljena!'
Kažem vam, u Nebesima biće više radosti zbog jednog grešnika kji se pokajao, nego li zbog devedeset devet pravednih kojima ne treba pokajanja.''
Potom im reče: ''... koja žena imajući deset srebrenjaka i izgubi jedan od njih, neće zapaliti svetiljku i tražiti, dok je ne nađe?.......'' (Lu.1-10)
Osnovu principa traženja izgubljenog, prikazao je Hristos detaljnije u paraboli o izgubljenom sinu, koja je zabeležena u evanđelju po Luki, i glasi ovako:
''Jedan otac imao je dva sina. Jednoga dana reče mlađi sin ocu: 'Oče! Daj mi moj deo što mi pripada od tvog imanja', i otac podeli sinovima od onog što je imao. Nedugo zatim, mlađi sin je pokupio sve što je dobio i ode u neku daleku zemlju, gde ubrzo proćerda svoj deo od imanja što ga je dobio od oca, te tako dovede sebe u tešku situaciju nemaštine i gladi. Istovremeno i u toj zemlji nastadoše veoma teška vremena, te on ode kod nekog gazde da služi a ovaj ga posla napolje da čuva svinje. Kako je bio gladan htede da se nahrani pomijama sa kojima su hranili svinje ali mu ne dadoše. Tada pomisli: 'Sluge moga oca imaju hleba koliko hoće a ja ovde propadam od gladi. Idem ocu svome i reći ću mu: Oče! Grešio sam protiv nebesa a i protiv tebe. Nisam više dostojan da se nazivam tvojim sinom, već me zaposli kao jednog od svojih nadničara'.
I tako krenu mlađi sin natrag svome ocu. Iako je sin bio još daleko od kuće otac ga vide, oseti bol u svom srcu te mu krene u susret, zagrli ga i poljubi a sin mu reče: 'Oče! Sagrešio sam protiv nebesa a i protiv tebe. Nisam više dostojan da se nazivam tvojim sinom'. No otac reče slugama svojim: 'Brzo, donesite najbogatiji ogrtač i ogrnite ga sa njime, stavite mu prsten na ruci i sandale na nogama. Zakoljite ugojeto tele, pa ćemo da jedemo i da se veselimo, jer moj sin bio je mrtav ali je opet oživeo; bio je izgubljen ali je opet nađen'. I tako počeše da se vesele.
Stariji sin je bio na njivi, kada se vratio u blizini kuće čuo je pesmu i muziku. Pozva jednog slugu i upita ga šta to sve treba da znači, i sluga mu reče: 'Tvoj brat se vratio i tvoj otac je zaklao ugojeno tele, zato što je opet dobio natrag zdravog sina'. Stariji sin se naljuti i ne htede da uđe u kuću pa otac njegov izađe da ga ohrabri no sin mu reče: 'Pogledaj, tolike godine sam ti bio sluga i nikada ništa nisam od tebe dobio. Nikada mi nisi dao niti nekog jarca da bi se proveselio sa svojim prijateljima. Kada dođe ovaj – tvoj sin, koji je sve od tebe dobijeno bogatstvo potrošio na kurve – ti mu još kolješ utovljeno tele'. No otac mu reče: 'Dete, ti si svo vreme kod mene i sve moje, je tvoje. Sada trebamo da budemo veseli i treba da se radujemo, jer ovaj, tvoj brat, bio je mrtav a eto opet je oživeo, bio je izgubljen i opet je nađen'' (Lu.15.11-32).
Da pomenem neke pojedinosti, koje nam mogu poslužiti radi boljeg razumevanja simbolike koje su bile značajne u običajima starog Izraela, a korišćene su u ovoj paraboli: Zagrliti i poljubiti, činilo se samo medju istopolnim članovima; ogrtač bila je oznaka jednog uglednog jevrejina; kada se kaže prsten, tada se mislilo na pečatni prsten, sa kojim bi sin mogao u ime porodice da sklapa ugovore; obuća na nogama bila je oznaka slobodnog muškarca a robovi su išli bosi; tele nije bilo-kakvo tele, več se naglašava ''ugojeno tele'' što znači tele koje je spremno za neku posebnu priliku. (F. Rienecker, Wuppertaler Studienbibel)
Parabola o izgubljenom sinu govori nam o suštini čovekovog bića, o njegovoj dalekoj praprošlosti, o sadašnjem lutanju, skitanju i traženju ali i o njegovoj najsvetlijoj, beskrajnoj – večitoj budućnosti.
Ona nam govori o prapočecima stvaranja materijalnog postojanja; o velikom praduhu i ostalim duhovima koji su svojom slobodnom voljom odlučili da napuste očev dom i odu na put traženja, lutanja, skitanja...; o ''velikom praprasku'' u kojoj je deo ogromne duh – materije sa najvišeg nivoa vibracija, bacio sebe u materiju sa najnižom vibracijom; stvarajući tako ovaj naš nedokučivi svemir sa nebrojeno svetova, koji će na kraju svoga lutanja u izgubljenosti, ipak da se vrati kući – Ocu svome.
Pogledajmo odlomak iz knjige ''Himmelsgaben'' diktiranu 23.03.1841 godine Jakob Lorber-u, kako nam to sam Gospod tumači ovu parabolu:
''Možda ste čitali u mojoj knjigi (jevanđelje Luka, poglavlje 15.11-32) priču o izgubljenom sinu, možda ste je pročitali i više puta ili ste o njoj čuli da se priča. Kažem vam, u svim pisanjima prastarih spisa, ne postoji niti jedna rečenica ili poglavlje, koje bi u sebi sadržalo višu i bitniju sadržinu, nego što je to sadržano u paraboli o izgubljenom sinu. Istovremeno biće veoma teško, da se pronađe neka druga sadržina, koju je teže shvatiti od ove.'' (jl.him.1.306.01-02)
''Na prethodnim razgovorima pokazao sam vam ponešto od toga, šta se to dešava na zemlji u sadašnjosti, pri čemu sam prečutao one najveće gnusobe.
Pokazao sam vam u opštim crtama, nedostatke pravnog reda; Pokazao sam vam ludosti Azije kao i varvarstvo Afrike; Pokazao sam vam gnusobu Amerike, naravno samo jedan vrlo mali deo od svega; Pokazao sam vam kakva je pravda u Engleskoj, pre svega u njihovim spoljnim odnosima, kao i o njihovim postupcima sa prestupnicima koje su iskrcavali na obalama Australije. Pokazao sam vam još i nasilje i gadosti koje se sprovode u zemlji dalekog juga, kako je to bilo i kako je to uglavnom još uvek. U vezi sa ovom državom, moram da vam skrenem pažnju na nešto, da ono što je od strane te države rečeno poklonite dvostruku pažnju ali da istovremeno to što je od strane te države rečeno prihvatite bukvalno najmanje – zašto, pokazaće vam se. Dalje, pokazao sam vam najvišu tiransku strogost odnosa drugih ostrvskih država, pre svega Japanskog i još koječega što se dešava u severnoj državi Rusije.
Iako se sve to dešava, ovo vam nisam rekao da bi videli šta se to dešava u svetu. Jer da je to tako ali i još hiljadu puta gore, o tome ćete moći ubuduće da čitate.
Razlog zašto sam vam o tome govorio jeste, da za svoju korist, malo dublje spoznate veliku tajnu o 'izgubljenom sinu'. Pitate se: Šta to ima 'izgubljeni sin' sa svim tim strahotama u svetu? – i budite radoznali kako će 'izgubljeni sin' da se snađe u tom labirintu ovoga sveta. Ali kažem vam, da je ipak lakše iz svih datih scena, prepoznati i shvatiti 'izgubljenog sina', nego što bi se kamila provukla kroz iglene uši. Da bi to sasvim razumeli, potrebno je da saznate ko je taj 'izgubljeni sin'.
Ime mu je 'Lucifer'! – U tom imenu sadržan je, za vas večito nepojmljiv i beskrajan kompendium 'izgubljenog sina'.
Zamislite, da je skoro čitavo sadašnje stanovništvo ništa drugo do neki delić ovog jednog ogromnog 'izgubljenog sina'. Vidite, taj 'izgubljeni sin' uzeo je svu imovinu koja mu je pripala i sve je proćerdao u po vašem pojmu, beskrajno dugom vremenskom razdoblju.
Iz parabole o izgubljenom sinu, več znate kako se odvijao njegov slučaj. Sada pogledajte šta se to sve dešava na ovome svetu; zaista, ništa drugo nećete videti, do ono što se dešavalo izgubljenom sinu, samo u daleko većim razmerama.'' (jl.him.1.306.05-11)
''Šta bi rekli o jednom jako bolesnom čoveku, čije noge su se več ohladile a na čelu mu je izbio hladan znoj? Zaista nije potrebno biti veliki medicinski stručnjak da bi se prorokovalo: samo još nekoliko slabih ali teških otkucaja srca i muka i umor od života biće završen!
Zamislite sada, tog ogromnog 'izgubljenog sina', čije se hladne noge nalaze na jugu ove zemlje i pokušajte da osetite tamo gore, u severnom predelu velikog carstva, njegovo čelo orošeno hladnim znojem a posle toga stavite dlan na staro, umorno srce crkve koja se nalazi tamo negde na sredini zemlje i biće vam jasno koji je čas otkucao?'' (jl.him.1.308.12-13)
''To sve što se dešava, dešava se zbog njega, zbog izgubljenog sina. Tražim ga jer je izgubljen i jako bolesnom nudim lek; no njegova volja ostaće slobodna i mora ostati slobodna. Ako ometamo njegovu slobodnu volju značilo bi promeniti skoro sav beskonačni materijalni svet – sve što je stvoreno i sve elemente u najtvrđi kamen, u kojem se ne može pokrenuti nikakav život. Celokupan materijalni svet je do krajnjih mogućnosti osuđeni veliki duh, koji je podeljen na nebrojene svetove po svom beskonačnom broju ali tako, da po svom beskonačnom broju, ipak odgovara celokupnim pojedinostima njegove prirode. Ali iz tog jednog bića, , nebrojeno mirijadi mirijada bića crpi Božju snagu, vlast, ljubav i mudrost kakva su večina i ljudi ove zemlje, te tako budu potpuno preoblikovana u Božja bića i to je pouzdanost povratka tog jednog velikog duha – izgubljenog sina!'' (jl.GEJ.02.63.02)
''Zar nije sve prihvatio onaj, koji je Mene prihvatio? Zaista vam kažem, svaki pojedini čovek, koji je samnom postao Jedno, više je, zaista vam kažem više je, nego što je ikada bio veliki Lucifer u svojoj za vas neshvatljivoj prirodnoj veličini.'' (jl.him.1.315.35)
Po Gospodovom kazivanju Lorber-u, ovaj materijalni svet je jednosmisleno pretstavljen, kao polje iskupljenja Božje ljubavi i Božjeg milosrđa i po Božjem planu, čitav univerzum je stvoren radi spasavanja palih duhova a sveukupno rastvaranje Lucifer-ovih iskri života sprovode se postepeno, u obliku evolucije: kroz mineralno, biljno i kroz životinjsko carstvo, sve do konačnog cilja – do čoveka, koji će kao izgubljeni sin da se vrati opet kući svome ocu.
''Neshvatljiva količina otpalih duhova, koji su zajedno sa Lucifer-om otpali - pali su u materiju i postali nosioci materije jer su u njoj vezani i svi oni su po duhovnoj sadržini uređeni u čitavo stvarstvo svih svetova'' (gm.pred.051,05). ''Bili ste duh i opet ćete biti duh'' (gm.pred.019,24).
Trebamo da zapamtimo da se ''pod 'izgubljenim sinom' podrazumeva i svaki pojedini čovek.'' (jl.him.315.36)
Konačno, pod 'izgubljenim sinom' podrazumeva se čitav kosmos sa bezbrojno svojih galaksija, i univerzuma.
Možemo slobodno da kažemo, da smo svi mi ljudi izgubljeni i da lutamo po ovom svetu omamljeni sjajem i strastima njene materije. Lutajući tako po svetu mi očigledno nešto i tražimo ali još uvek ne znamo šta je to, što tražimo. Mi mislimo, pa čak i vidimo i još je gore, jer mi čak i ''znamo'' da je problem u svetu, a u stvarnosti problem je u nama. Mi smo problem sveta i to sve dotle, dok se tako izgubljeni po njemu muvamo!
Sigurno je, da se početak našeg duhovnog uzdizanja nalazi u činjenici, da je potrebno da ne samo razumom razumemo, več i da duhom shvatimo dublji smisao narodne mudrosti kada kaže, da posle svakog olujnog, turobnog i kišovitog vremena ipak zasija sunce i bude svetlosti u izobilju.
Shvatiti istinu znači ''znati'', da je sada i u našoj duši mračno i olujno vreme ali da u njoj boravi i Svetlost, Nju trebamo da tražimo i Nju trebamo da nađemo, jer tek kada Nju pronađemo, tek tada smo pronašli Sebe. Tada počinjemo alhemijom duše naše da pretvaramo otrovno olovo u čisto zlato a upravo taj proces jeste put kojim se vraćamo kući, kući iz dugotrajne i mukotrpne izgubljenosti.
Po kazivanju Lorber-ovog pisanja, od ''spolja'' posmatrani univerzumi, predstavljaju ''jednu savršenu ljudsku priliku'' i ''tu priliku niko nije u stanju u takvoj stvarnosti da sagleda, do samo Ja''. (jl.him.1.311.11)
''Božanstvo je zahvatilo Luciferovo biće u svim delovima, uzeo mu sve specifične bitnosti i od toga načinio nebeska tela kroz svu beskonačnost, obuhvatio je duh-dušu tog beskrajnog bića najsnažnijim vezama i tako ga svezao u dubinu čvrste materije''. (jl.erde.056.05)
''Ovaj kosmički čovek, kojeg tako vidite, nije ni više ni manje do opet pronađeni 'izgubljeni sin', koji se u svakom pojedinačnom čoveku opet našao. Nemojte da mislite da će taj pali Lucifer, kao takav – celokupan, opet da se vrati. Da je to moguće, zaista vam kažem, nikada ne bi nastalo materijalno stvaranje, zato: svaki pojedini čovek, koji živi po Mojoj reči i koji će se ponovo roditi, biće kao izgubljeni sin, kroz reč i kroz spasenje (njegova bitnost) opet pronađen i vratiće se u veliku očevu kuću.'' (jl.him.1.314.26-29)
''Kada se budu rastočile sve zemlje i sva sunca u same ljude, tada od tog Jednog velikog duha neće ništa ostati do njegov ''ja'', koji će morati da se pripremi za povratak na najdublju osamljenost u nepoznato dugom razdoblju, pre nego što se preda sporom – večnom nestajanju. Tada više neće kružiti po beskonačnom prostoru niti jedno materijalno sunce i niti jedna materijalna zemlja, več će beskonačni – večni prostor posvuda biti ispunjen novim prelepim duhovnim svetom sa večito blaženim bićima i Ja ču biti za večno Bog i otac svih bića od večnosti do večnosti - tada će biti jedno stado, jedan tor i jedan pastir i tog preblaženog stanja neće biti kraja. Kada će sve to da se desi, posle koliko zemaljskih godina, to ne može da vam se kaže a i kada bih objavio taj broj, bilo bi ti nemoguće da to shvatiš .....'' (jl.GEJ.02.63.03-04)
''Eto vidite draga deco! To je sve što vam se može dati a to je ujedno i sve što vi možete da ponesete. Više od toga nije potrebno da znate, već samo to što sam vam govorio od početka pa do kraja odnosno, od vama datog prvog do poslednjeg časa! Proputujte na taj način čitavu zemlju u vama i nađite u sebi ''izgubljenog sina''.
Činite to što je on učinio na kraju svog lutanja i što još uvek čini, kao i svaki onaj koji je grešio ali se i pokajao. Konačno, da vas potsetim, da nisam samo vama krenuo u susret, več i mnogim ''izgubljenim sinovima'' koji su vama prethodili.
Pazite pre svega na Moj dolazak u vama i manje brinite o drugima i drugim stvarima. Ono što o njima osećate, iznesite Mi molitvom ali ne usnama, več u duhu i srcem vaše duše!
Za sve drugo nemojte da brinete! Jer veliko: kada, kako i zašto, zbrinjeno je na najboljem mestu! To vam kažem Ja, vaš veliki, sveti i pun ljubavi – vaš Otac. Amen. (jl.him.1.318.11-16)
Često su za nas i jednostavniji duhovni principi teško razumljivi. Kako treba ispravno razumeti i shvatiti parabolu ''o izgubljenom sinu'', sigurno nam čini pomalo i problema.
Zato, u ovom razmatranju ''odakle smo došli, zašto smo došli i gde čemo otići'', nije na odmet da pogledamo kako je Hristos, za vreme svog boravka na Galilejskom jezeru (Jov.gl.6), odgovorio jednom od svojih novih učenika koji Ga je između ostalog, upitao:
02. ......''mnogo toga ne razumem. Tako na primer, ne razumem svrhu bilo kog od stvorenih bića na ovoj zemlji. Recimo, tu na ovom stolu nalazi se ova plemenita riba. To su retke, živahne i lepe vodene životinje. No čovek koga je glad naterala, naučio je kako da ih lovi i onda pojede. Da li je zaista njihova namena ta, da ih lovimo – ubijamo i potom kao pravu poslasticu pojedemo?! Ako je to zaista njihova namena, onda ne znam šta je bila njihova namena dok čovek nije naučio kako da ih lovi, pripremi i potom pojede.
03. Takvih pitanja imao bih na hiljade; što više razmišljam o tome, sve više sam zbunjen i sve više se udaljujem od svetlosti, umesto da bi joj se približavao i u takvom razmišljanju i istraživanju nikako da otkrijem Stvoriteljevu mudru namenu kod stvaranja ovih bića a to važi i za mnoga druga stvorena bića. No sigurno za nas ljude to i nije važno, dobri i mudri Stvoritelj več zna zašto ih je stvorio.
04. Ali i pored toga čovek ostaje mislilac, i kada se jednom sa svojim mislima probudi, to više ne može u sebi da umiri, i eto takav sam i ja! Mislim, da je sve to jedno prazno razmišljanje i da ničemu ne koristi, no ipak neprestano razmišljam i zato bih rado želeo od Tebe Gospode istiniti lek; to razmišljanje postaje mi več dosadno i mnogo bih dao da bi se toga rešio''.
05. Ja odgovorih: '' Da, dragi moj prijatelju, u vezi sa time teže je da ti se pomogne; morao bih veoma dugo da ti to razlažem, da bi ti objasnio stvarnu namenu postojanja svih mnogobrojnih vrsta stvorenih bića. Uopšteno, reći ću ti da je sve što čovek vidi i što može da opipa – bića i stvari, sve su to osuđeni duhovi sa ciljem, da po dugom redosledu i kroz najrazličitije oblike, konačno pređu u slobodan i samostalan život'' (da se kroz ''izgubljenog sina'' opet vrate kući – Ocu svome).
06. Začetak svih oblika počeo je sa kamenom, razvijajući se kroz sva mineralna carstva, prelazeći u biljno carstvo, kroz biljno carstvo u životinjsko carstvo i kroz njega do čoveka i tako su svi dobijali život od Boga.
07. Svaki oblik odgovara odredjenoj inteligenciji. Što je oblik prostiji – jednostavniji, toliko je prostija i neznatnija inteligencija koja je u njemu; što je razvijeniji i zapleteniji oblik, toliko više inteligencije naći češ u njemu.
08. Uzmi kao primer kišnu glistu; iz njenog ponašanja ubrzo ćeš veoma lako da zakljućiš, da je njena iznad svega skromna inteligencija sasvim u skladu sa njenim oblikom; nasuprot, posmatraj veoma zapleten oblik pčele i otkriti ćeš takodje i mnogo višu inteligenciju! I eto tako postepeno sve ide do čoveka.
09. Pošto su oblici samo privremeno sabiralište i privremeni nosioci života, koji svojim razvojem postaje sve čvršći i sve inteligentniji Život, i pošto je taj Život istovremeno u stalnom usponu po količini i sve većeg združivanja prethodnih jednostavnijih inteligencija, više inteligencije napuštaju prethodne oblike te tako više nije značajno šta će da se desi sa oblikom koji više nema života, jer taj oblik nije bio ništa drugo do organsko – mehanički uređena ljuštura. Da li ćemo da pojedemo te ribe mi ljudi ili će to učiniti neke životinje, to uopšte ne menja Stvoriteljevu nameru i konačni cilj života biće i pored toga neizbežno dosegnut.
10. Da u ljušturama (telima) bez života ima hranljivih delova, to je poznato i kada se pojede oblik bez života, tada i plemeniti delovi prelaze u drugi život i tako se vidiš, tu na zemlji, kroz čitav taj kružni tok stvorenih bića, kroz jednu neprestanu borbu i menjanje života, razvija Život, i tako to ide sve do čoveka.
11. Na takav način i čitav spoljni oblik čoveka, važan je samo dotle, dok duša prebiva u telu, jer jedino ona je živa, jedino ona je nosioc Života. Kada duša sazri, ona za večito napušta svoje telo i tada to telo služi nekome kao hrana. Potpuno je svejedno kome i kako. Ono supstancijalno što je sadržano u telu i što pripada duši, to će biti dato nanovo duši, sve drugo preći će u hiljadama drugih stvorenih oblika života. Eto to bi bilo ukratko i temeljito objašnjenje svega, o čemu si uvek razmišljao.'' (jl.GEJ.06.53)
Poneki prosvetljeni ljudi bili su posebno inspirisani parabolom o ''izgubljenom sinu'' i tako nam ostavili svoje inspiracije o tome. Pogledajmo kako nam Daskalos, kiparski mističar i iscelitelj, objašnjava ovu parabolu:
''Za mene je ova parabola jedna od najvažnijih Hristovih parabola.
Pogledajmo, šta je to tražio sin od svoga oca? 'Daj mi moj deo što mi pripada od imanja!' Šta je to 'imanje'? To je duh – znači sve što je stvoreno iz nadsupstance duha, zaključno sa materijom. 'Mlađi sin' to je jedna duša koja prolazi kroz prasliku čoveka. 'Stariji sin' to je arhanđeo koji isto tako dobija svoj deo od očevog 'imanja', pošto i arhanđeli koriste nadsupstancu duha. Te tako i naša braća i sestre što su ostale kod oca imaju takođe udela u očevom imanju.
'Mlađi sin' – znači čovek, nosi svoj deo imanja kroz strahotan način života: on sakuplja životna iskustva u svetovima odvojenosti (prividna odvojenost od Oca). Kao što nam je to Hristos opisao: ....'gospodari materije, odnosno gospodari odvojenosti držaše mlađeg sina kao svog roba i poslaše ga napolje da čuva svinje'... Šta su to 'svinje'? To su Elementali koje je mlađi sin sam sebi stvarao. U početku se ipak hranio onim što su dobijale svinje. Time se misli na lošu kombinaciju nižih Elementala, koji zagade naše misli i osečanja. Hristos je takve Elementale označavao kao 'neme i gluve duhove'(Mk.9,25).
No tada je mlađi sin došao k'sebi te se upita: 'Šta ja to jedem? Kakve su to sve misli i osećanja koja ja negujem? Da li me zadovoljavaju i nasićuju? Ta ja jedem isto što i svinje!'. I tako, doneo je odluku da se vrati ocu.
Ovo je sledeća važna činjenica. Dok je sin o svemu tome razmišljao, otac je to već saznao, a sin je tek počeo da razmišlja o tome, kako da se ponaša prema ocu. 'Da li sam još dostojan da mu budem sin? Vratiću se i zaposliti kod oca kao njegov sluga'. I dok je načinio nekoliko koraka u tom smeru, žurno mu je prišao otac u susret te ga zagrli jer otac je svo vreme čekao na sinov povratak.
Šta to čini otac? Poziva arhanđele da sinu ogrnu najbogatiji ogrtač koji je imao. 'Ti si moj sin' objasnio mu je otac 'ti nisi sluga, ti si moj sin!' Šta je mislio time kada je rekao 'sluga'? Mislio je na anđele jer oni su elementali arhanđela, oni su sluge.
Dalje, otac je povratniku dao najbolju odeću koju je imao, pa mu je stavio prsten na prst a prsten dobija arhanđeo samo onda kada je ostvario svoje istinito Sopstvo i posle svog povratka sa puta kroz sfere čovekovog iskustva.
Mnogo puta sam imao kontakta sa arhanđelima i pokušao da im objasnim kako mi ljudi obuhvatamo i razumemo pojmove prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Odgovarali su mi: 'Mi živimo u večitom sada'. Njima je razumljiv samo pojam ''sada'' – vanvremensko večito postojanje, zato što su postojali oduvek u 'sada', postoje 'sada' i postojaće uvek 'sada' te ne razumeju našu vremensku razliku u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Kao Božje emanacije – Božje misli – Božji elementali, arhanđeli po prirodi svog bića, ispoljavaju samo interes prema svom radu i prema istini. Vreme je za njih nepoznanica.
Prsten koga je povratnik primio simbolizuje znanje i razumevanje večnosti. Večnost jeste kretanje bez početka i bez kraja. Bezgranično Bi-stvo – Bog, jeste večito kretanje. Pretpostavimo da se neko kreće po nekom prstenu, on može na takav način da hoda večito, bez početka i bez kraja. Upravo takva jeste večnost – bez početka i bez kraja. Čovek koji se kreće po putanji prstena može da razume pojam vremenske razlike između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ali za bića u centru tog prstena i centru tog kretanja – nema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, več samo večito sada.
U paraboli o izgubljenom sinu saznali smo da je otac, kod povratka svog sina, žrtvovao ugojene tele, znači materijalno telo, pošto 'meso i krv ne mogu da se naslede u kraljevstvu Božjem' (Ko.15,50). To je barem jasno.
Onda mu otac dade najbolju haljinu koju je čuvao za princa, što znači isto takvu kakvu je imao i njegov stariji brat – arhanđeo. Sada nema više nikakve razlike među braćom. No kada je otac dao prsten sinu , tada mu je dao oznaku prednosti u nebesima.
Tada se pobunio stariji sin (znači pobunili su se svi arhanđeoski redovi): 'Nikada mi nisi žrtvovao niti jednu životinju', pošto arhanđeo nije imao nikada materijalno telo, koje bi mogao da žrtvuje. Kao što smo rekli 'ugojeno tele' simbolizuje materijalno telo, te mu je otac objasnio: 'Ti češ da deluješ kao gospodar elemenata za ljude i životinje ali one nisu tvoje, te tako nemaš ništa što bi žrtvovao. Ali on, moj mlađi sin obukao se u materiju.' Žrtvovati i ubiti jedno 'tovljeno tele' znači, telo koje je obukao mora se žrtvovati – telo mora da umre. Stariji sin, arhanđeo, nije nikada sebe načinio robljem, obukavši se u materiju, te mu ne treba 'niti mrvicu' da žrtvuje kako bi se oslobodio od materije. 'Zašto se žališ?' upitao ga je otac. 'Sve što imam – zar nije sve to i tvoje? Ništa nije uzeto što je tebi pripadalo.'
Arhanđeo nije nikada na takav način koristio duh-nadsupstancu, na način kao što ga koriste ljudi kada emituju dobre i loše Elementale. Gradeći Elementale čovek uči lekcije i konačno pomoću znanja i razumevenja koja je naučio, nalazi povratni put ka apsolutnom Bi-stvu – ka Nebeskom Ocu, kako bi mogao da bude prihvaćen kao dete Božje, kada stigne kući Ocu svome.''(Daskalos)
Chandra Mohain Jain alias Osho, je jedna kontroverzna ličnost koja je u svom životu mnogo lutala, čak do potpune izgubljenosti. No i pored toga on je u svom životu reflektovao podosta duhovne svetlosti, koja mu se ne može osporiti.
Pogledajmo njegovu inspiraciju i njegovu interpretaciju parabole o ''izgubljenom sinu'':
''Isus–Hristos imao je običaj da koristi parabole, a sve njegove parabole su višedimenzionalne. Pokušaću da vam prikažem dublji smisao Njegove parabole o izgubljenom sinu. Hteo bih da naglasim, da ova parabola ima smisla i u sklopu onoga, kada sam vam govorio o izgubljenim ljudima.
'Izgubljeni sin', to je čovek. Drveće je ostalo uz oca, ptice su ostale uz oca pa i stene a i nebo je ostalo uz oca. Nikada nisu napustili dom, nikada nisu zalutali i nikada se nisu izgubili, u celokupnoj evoluciji svaki od njih ide putem svog razvoja, sve dok ne dostignu onaj nivo svesti, koja će im dati mogućnost da zalutaju – da se izgube, a samo čoveku je data svest i slobodna volja a time mogućnost da se izgubi i zato je svaki čovek izgubljeni sin.
Čovek je zalutao pa se izgubio, opijao se, mnogo toga uništio i mnoge druge ljude unesrećio. Kada se čovek opet pronađe pa se vrati sebi – dođe kući, tada uvek bude slavlje, zato što mi slavimo ne samo njegov povratak iz buntovnog života, mi slavimo njegovu spremnost da prizna da je pogrešio. Kada se neko izgubi - pobuni i postane buntovnik to je onda put raznih spoticanja, padova, traženja izlazaka pa se čovek na takav način bogati iskustvom. Kada neko ode u svet pun optimizma o životu, tada on o životu sazna mnogo više nego sveti ljudi koji nikada nisu napustili dom. Lutanje je način spoznaje i bogaćenje iskustvom a grešiti je ustvari traženje kako da postanemo svesniji i zato je čovek izgubljen jer mu je nivo svesti – svesnosti nizak i samo iskustvom ga uzdiže.
Uvek kada se izgubljeni sin vrati, svekoliko postojanje – Otac, slavi. Tada se kolje najdeblje jagnje a iz podruma se iznosi najstarije vino. Tada se u duhu pleše, peva, veseli. Svekoliko postojanje – Otac, slavi novog Budu – novog prosvetljenoga: Sin se vratio! Ali sin se nije vratio isti, sin je obogaćen – obogaćen višom svesti, bogatiji je za višlje jedinstvo – bliži je Jednoti. On je dostigao nešto čemu je priroda težila preko njega.
Problem nastane ako ostanete za stalno buntovnik, ako ostanete neprekidno na putu skitajući, lutajući i ako se nikada ne vratite kući, onda za vas nema slavlja.
Zalutati i izgubiti se može da bude dobro ako se trudumo da se iz toga iskobeljamo i vratimo. Čovek mora da napusti dom da bi mogao da mu se vrati. Sve dok ne napustite dom, nećete biti u stanju da saznate bezgraničan značaj doma.
Morate da lutate dalekim svetom, samo na taj način, kada se vratite shvatićete šta je to biti kući – biti u svom domu. Buda – prosvetljen, to je samo čovek koji se vratio kući.
Svi mi smo buduće Bude – budući prosvetljeni, samo još uvek lutamo tamo i amo – još uvek smo izgubljeni. Još nismo skupili hrabrost da se vratimo ocu i zatražimo oproštaj. Nemamo poverenja. Ne verujemo ocu da će nas prihvatiti!? Ako mi ne prihvatimo sebe, kako možemo da očekujemo da će nas otac prihvatiti. Kako možete da mislite i očekujete da će vas celina uzeti u svoje naručje, u samo svoje srce, kada sebe proklinjete?
Imajte poverenja i vratite se kući. Dovoljno ste putovali i patili, dovoljno ste lutali i bili izgubljeni. To je bilo nužno ali ne produžavajte tu muku suviše!
Veliki problem nastaje ako čovek isuviše pati, tada on podesi svoj život prema toj situaciji i to mu postane navika. Čovek čak počne u tome da uživa i počinje na takav način života da se vezuje.''
Naravno da mi je bilo teško da razumem, da čovek može sebe da podesi i da se na životne nedaće navikne, pa još i da počne da uživa u nekakvoj patnji!?
Kucajući na mnoga vrata i posvuda tražeći, i znajući da ko traži taj nalazi, i dalje sam tražio a i dan danas još uvek tražim.
Mnoge činjenice nam pokazuju, da je veoma malo ljudi na ovome svetu koji ne pate, i uglavnom, manje ili više, svi pate zbog nečega.
Možda ''patiti'' i nije prava reč za taj vid opterećenosti – opsednutosti i možda je to pre neka vrsta zavisnosti. Na primer: Kod pušenja cigareta to se manifestuje tako, da sa jedne strane znamo, da pušenje šteti zdravlju i da nas finansijski opterećuje ali mi ipak i dalje pušimo. Čak, kada bi nam neko rekao da nismo pametni i da smo glupi jer se glupo ponašamo, mi bi se sa punim pravom uvredili!
Drugi primer: Kako da vrednujemo naše permanentno – stalno nezadovoljstvo onim što imamo? Mi uvek i neprestano želimo ili još nešto, ili nečega, ali da bude veče, više ... više cipela, više košulja, više odela, više televizora, više soba; veći orman, veću sobu, veću kuću, veći televizor, veći auto i očigledno je da smo sa tim grabljenjem toliko već opterećeni, da smatramo da se samo sa ''imati'' može ''biti neko''.
Sasvim normalno, da nam je tada naša plata uvek premala, uvek nedostaje novaca, uvek smo u nekoj stiski, u nekom ''štedimo jer nemamo'', u nekom strahu, te još više želimo da se sa ''imati'' što više obezbedimo, pa zato još više grabimo a nezadovoljna duša u svojoj disharmoniji sve više pati.
Pri svemu tome sasvim normalno je da se čovek trudi, da svoja ponašanja opravda na prvom mestu pred sobom, pa onda i pred drugima. On je duboko uveren da su takva ponašanja, jedan sasvim normalan civilizacijski progres. On tvrdi: ''Da nije tako, još bi živeli u šumi na nekom drvetu''....
Slušao sam jedan interesantan razgovor sa jednim priprostim čovekom, Rom iz okoline Beograda, bradat, isposničkog izgleda, kretao se pomažući se sa nekim štapom, po mojoj proceni imao je oko osamdeset godina a kasnije se ispostavilo da ima šezdesetidve godine. Na kraju razgovora on zaključuje: ....''e moj gazda, kad bi imo mnogo taj tvoj svašta, moro bi za taj svašta kuću da zidam, pravu kuću veliku i sa ciglu, pa onda moram da imam i katanac i onda ... samo sekiracija imam''....
Eto, to vam je još jedan dokaz da mudrost nije posledica znanja ili obrazovanja. Ovo kazivanje snažno me potseća na Sokratovo: ....''hvala ti Bože za sve ono što nemam ali još veća hvala za sve ono što mi netreba''.....
Ako želimo dobro našoj duši, verujte mi da je mnogo gore robovati svojim čulnim strastima, nego telesno robovati nekom spahiji, no interesantno je da se čovek i na jedno i na drugo zaista navikne. To vam je neka filosofija opstanka – to je neko ''moram, ja tu ništa ne mogu da učinim''!
Hronike iz konc-logora izveštavaju, kako su logoraši znali da će biti ubijeni ali su skoro nezainteresovano, na prvi pogled smireno, skidali svu svoju odeću, pojedinci su je ćak i složili, pa onda u redu, jedan za drugim, ušli u gasnu komoru. Čudno, prosto neshvatljivo! Nauka kaze: ''...to su na delu potsvesni regulatori koji podese svoje biće na ''samoodbranu'' – na jedino datu činjenicu, inače se u delirijumu poludi.''
Sta su to ''potsvesni regulatori''?
Moje mišljenje, barem za ovaj slučaj jeste, da je to stanje u kome se duša već oslobodila skoro svih veza sa ovim svetom, i da se već predala svom vodiću – svetlosnom biću – anđelu čuvaru, ali veoma apatično, zato što je još uvek prati zbunjenost i nepotpuno poverenje. U delirijumu poludi onaj, čija je duša još uvek vezana snažnim vezama (misli, emocije, želje, brige), sa materijalnim svetom.
Danas, ima sve više ljudi u industrijalizovanim zemljama, koji žive ispod granice egzistencije i mnogo ih je koji i ako veoma pate zbog toga, malo ili skoro ništa ne čine da bi se od toga oslobodili. Podesili su se na tu nametnutu činjenicu i prihvatajući je tvrde: ''.....ja tu ništa ne mogu da učinim!'' Pate i odlaze......
Mogu da navedem podosta primera. Jedan otac porodice, kada dođe sa posla, ostatak dana provede gledajući televiziju uz prekomernu količinu alkohola. On tvrdi da je srećan i zadovoljan. Konačno, zaposlen je sa dobrom platom, ima porodicu, veliku kuću, dva automobila, itd..... ali ubrzo uvidite da pred sobom imate i ako još mladog ali veoma depresivnog čoveka koji je zapostavio porodicu, koji ženu i decu kinji i zlostavlja odnosno, vidite da je čovek zalutao - da je izgubljen i da treba prvo sebe da pronađe, kako bi mogao da krene na put kući.
Jedan privrednik, vlasnik preduzeća sa 60 zaposlenih, kada je bio mlađi patio je, jer je jedan njegov kolega mogao svom unuku da pokloni svake godine 100 000 DM a on je tada za svoja tri unuka mogao da odvoji ''samo'' po 80 000 DM. Danas kao starac nesretan je i pati ne zato što je bolestan ''od glave do pete'', več kako sam kaže: ''Sta da radim kada imam ženu koja nije za mene.'' Očigledno je da čovek još uvek luta i da je izgubljen.
Jedan moj nekadašnji sused mi se žali: ''Celog života sam patio zato sto nemam kožnu kapu, sada kada je konačno imam, sada patim jer mi je umrla žena. Eto, idem kod svete Petke (crkva) da se pomolim''. Možda je krenuo na put da pronađe sebe.
Jedan moj drugar iz mlađih dana, dugo je patio što ima ženu priprostu ili kako je on to govorio ''seljanku'', te je jednog dana najurio i nju i decu – razveo se. Živeo je baš kao i ''izgubljeni sin''. Danas bolesan i onemoćao, skoro nepokretan pati jer je u velikoj kući sam i kako kaže: ''eto sam sam, svi su me napustili, čak i rođena deca, nemam nikoga ni času vode da mi doda.'' Očigledno, još se nije odlučio da traži put za povratak – kući.
Jedan moj prijatelj izgubio je na akcijama 15 000 $, bez mnogo problema, možda je to sasvim normalno kod strasnih kockara? Njegov komentar je bio: ....''takva su pravila igre''! Ali kada je trebao da plati 1 500 $ za violinu za svoga sina, skoro je bio u predinfarktnoj situaciji.
Poznajem tvrdicu koji ima primanja od 1 000 US dolara svaki dan, i koji več godinama štedi do besmisla ali i pati jer nikako da uštedi milion dolara.
Naravno da se i to ''patiti'', to biti izgubljen, ispoljava na raznorazne veoma čudne i često još i egoizmom opterećene situacije. Jedan suprug priča: ''Lekar je preporučio mojoj ženi, da zbog astme popije svaki dan manju času kukuruznog ulja. (koje košta 8 eura litar) Odakle novca kada sam ja nezaposlen!'', govorio je. Nikako da se probudi iz činjenice, da nedeljno potroše 6 litara vina, čija jedna flaša košta 3,36 eura.
Prividno. dobra strana u čitavom tom životnom zamešateljstvu jeste, da se čovek pre ili kasnije ipak prilagodi – podesi na bilo koju postojeću situaciju, pa ponekad čak i kaže ''baš nam je ovde lepo'' no kako je duboko u duši ipak skoro uvek nezadovoljan, on uvek još doda ''a moglo bi da nam bude još lepše''.
Kada čovek zaluta pa se izgubi najčešće postaje nepoverljiv te se sasvim zatvori u sebe, postaje pesimista i tada svaka njegova čaša uvek je poluprazna, i zato sve više želi, sve više grabi i sve dublje pada u zagrljaj izgubljenosti. Tek kada tražeći sebe i pronađe, tek tada postaje za svoju okolinu otvoren, tek tada postaje optimista, a njegova čaša tada postaje polupuna, i počinju da mu se otvaraju duhovne oči i tek tada on počinje da progledava.
Veoma je teško suprotstaviti se vlastitom egoizmu, jer on ne vidi ništa drugo do svoju opsesiju.
Da se vratimo na prekinuto kazivanje Chandra Mohain Jain-a:
''Verovati – to je pokušaj da sebi pomognemo kako bi se vratili kući. Priroda nas je bacila u veliki svet a to je najveći od svih eksperimenata.
Jedan deo prirode postao je iskorenjen – postao je beskućnik postao je izgubljen ali to je istovremeno prilika za učenje, velika prilika za rast, velika prilika da se postane svestan kako bi se vratili kući. Kada porastemo u svesti, onda smo odjednom i sasvim iznenada unutra, kod kuće.
Zašto kažem: 'unutra, kod kuće'?
Pogledajte onu poznatu parabolu o proterivanju Adama iz Rajskog vrta. Mislim, gde je to mogao da bude proteran? Rajski vrt jeste celina. Ne postoji 'izvan vrta'. Postojanje nema 'spolja'. Postojanje jeste samo unutra, to jeste sveopšta celina, to jeste Jednota, pa gde onda može da bude 'spolja'?
Ne, Adam nije proteran iz Rajskog vrta, njemu su samo bile zatvorene duhovne oči. Stalno je živeo u vrtu ali nije bio u stanju da vidi zato što se svojevoljno spustio na niži nivo svesti - nije bio dovoljno svesan.
Jednom kada se probudite i prestanete da budete izgubljeni, kada se vratite kući – Ocu, ustanovićete da ste u vrtu – da ste uvek i bili u vrtu. Zapravo, nikada niste ni napuštali dom, bio je to samo neki privid - san, san kojio je bio potreban a potreban je bio kako bi porasli u svesnosti. Bila je to noćna mora ali bila je potrebna zato što je bilo potrebno da osetite teskobu, uznemirenost, bilo je potrebno da strepite.
Hteo bih da dodam jednu poruku Isusovim porukama: 'Blagoslovljeni su oni koji strepe zato što će oni dosegnuti savršenu svest'.
Strepnja je put koji vodi kroz mnoga pakla, zato što bez patnje niko ne može da podigne svoju svest – da postane svesan. Zato ptice nisu svesne – one ne pate. Drveće nije svesno te i ono ne pati. Samo čovek pati; čovek je poseban slučaj. Trebalo bi time da se ponosimo jer čovek jeste izuzetna pojava, čovek nije obična priroda, čovek to je vrhunac Stvaranja. Naša čula i naš čulni svet nas je odmamio da lutamo i tražimo ali i da nađemo gde nam je dom.
Morate da zapamtite, da bi kao izgubljeni sin mogli da se vratite kući – Ocu, morate da uložite veliki – ogroman napor i uglavnom jedan život je nedovoljan a najčešće i nekoliko života još uvek je premalo za taj grandiozan poduhvat. Uostalom to ionako već znate: velike stvari mogu se ostvariti samo ulaganjem velikog napora.
Ispričaću vam sada jednu kratku sufi – priču:
Salih od Kvazvina
Poučavao je svoje učenike:
''Vrata će se otvoriti svakome
Ko na njih neprekidno kuca''.
Rabaja čuvši ga
Jednog dana reče:
''Dokle ćeš da govoriš,
Otvoriće se?
Vrata nikada nisu bila zatvorena''.
Ova kratka anegdota predstavlja retkost u istoriji sufija. Retkost, zato što su oboje Bude, oboje su prosvetljeni: Salih je učitelj svoga poziva ali to je i Rabaja, retka žena, veoma retka, zato što se mali broj žena prosvetlilo a Rabaja je jedna od njih.
Nijedan od njih ne može da pogreši, oboje moraju biti u pravu ali protivureče jedan drugom. Salih je poučavao svoje učenike govoreći: ''Nastavite da kucate na vrata. Ne prekidajte – ne odmarajte se!'' Na vrata se stalno mora kucati. Isto kao što je i Isus rekao: ''Kucajte i otvoriće vam se; tražite i daće vam se''...; Salih je imao običaj da stalno govori: ''Kucajte i nastavite da kucate! Ne odmarajte se. Ne idite na počinak, jer niko ne zna kada će se vrata otvoriti – nastavite da kucate! Niko ne zna koliko dugo je potrebno da se kuca – zato nastavite da kucate. U izvesnom trenutku i na izvesnoj vibraciji vrata će se otvoriti''.
Salih ne može da pogreši ali ni Rabaja ne može da pogreši.
Problem je u tome što su oboje u pravu. Da je Salih čovek od nauke, obrazovan, ne bi bilo problema. Sve bi bilo sasvim razumljivo jer jednostavno nije bio upoznat, mora da je to pročitao Isusova kazivanja u svetim spisima: ''Kucaj i vrata će se otvoriti'', i on je to pročitao ali to nezna! Da je bio obrazovan – Pandit, isto ne bi bilo problema a i logički rasuđujući, najsigurnije je, da je Rabaja u pravu. No problem jeste u tome što je Salih Buda - Salih je prosvetljen isto kao i Rabaja. Sigurno je da ne postoji nikakva mogućnost da Rabaja pogreši. Rabaja mora da bude u pravu ali i Salih mora da bude u pravu i u tome jeste zagonetka.
Sufi su razmišljali kako da reše taj problem. Uvek je lako kada jedan čovek nije postigao, možete da odlučite – čovek je pogrešio. Taj problem je prisutan tokom cele istorije čovečanstva. Mahavira protivreči Budi a Buda protivreči Mahaviri i opet je problem što su obojica u pravu. Neki ljudi koji nisu u stanju da prodru tako duboko, doneli su odluku da samo jedan može da bude u pravu i oni su postali Džaini. Drugi opet, odlučili su da samo Buda može biti u pravu i oni su postali Budisti. A ja vam kažem, te dve osobe, ta dva momka, Mahavira i Buda, obojica su u pravu i drugačije nije moguće.
Moramo da prodremo dublje – duboko u našu svest. To pitanje ne može da se tako lako reši na površini našeg uobičajnog nivoa svesti, jer mi živimo uglavnom u podsvesti - u nekoj vrsti sna. Kada Salih kaže: ''Vrata će se otvoriti svakome ko na njih neprekidno kuca'', znajte da on ne govori ništa o vratima i ne kaže da li su ona otvorena ili zatvorena. On govori nešto tragaču i kaže mu: ''Kucaj neprekidno''. Nisu u pitanju vrata koja treba da mu se otvore; naglasak je drugačiji, naglasak je na tragaču.
Salih se bavi učenikom kada kaže: ''Nastavi da kucaš, uloži svaki napor, kucaj neprekidno.'' Kada kaže učeniku: ''učini napor i kucaj neprekidno'', nisu u pitanju vrata koja treba da mu se otvore; neprekidnim kucanjem treba da se otvori učenik. Vrata nisu predmet Salihovog interesa jer kada kaže: ''Nastavi da kucaš'', sa neprekidnim kucanjem ti ćeš da se otvoriš u suprotnom ostačeš zatvoren. Salih isto zna da vrata nikada nisu bila zatvorena, ona su otvorena ali vi ste bili zatvoreni.
Čak i da su bila vrata zatvorena, Salih bi ih za vas otvorio i to bi bilo veoma lako! Salih bi otvorio vrata i stajao na pragu i dopustio svakome ko želi da uđe ali nisu u pitanju bila vrata, u pitanju je bilo vaše biće. Vaše duhovne oči su bile zatvorene, vaša svest je bila zatvorena, vaše biće je zatvoreno i sve dok stalno ne kucate nećete otvoriti vrata a vrata nisu nešto spolja; vi ste ta vrata i vi ste taj izgubljeni sin koji mora da prođe kroz sebe - kroz vrata očevog i vašeg doma da bi stigao kući.
Tako govori Patanđali, koji je kao i Salih, jer stalno misli na učenika, na tragača, stalno misli na one koji su zatvoreni, slepi, zalutali – izgubljeni, Izgubljeni ne razumeju jezik konačnog postignuća. I Salih zna da su vrata celo vreme otvorena i da nikada nisu bila zatvorena, no Salih ima više saosećanja prema izgubljenom sinu
Znajte da ste stalno u Rajskom vrtu i da Adam nikada nije bio proteran. Možda je bio hipnotisan i možda mu je bilo rečeno da je proteran, pa je tako i mislio, ali on nije nikad bio izgnan. Gde je to mogao da bude izgnan? Rajski vrt je u Celini – u Jednoti. Ma gde bio, on je bio u vrtu.
Ma gde se nalazili ne možete biti izvan Boga. Možete da budete lopov, ubica, pljaćkaš, nije važno šta, vi ste uvek u Bogu. Kad pljačkate Bog pljačka preko vas. Kad ubijate Bog ubija. Ne možete da budete izvan – napolje. Možete tako da mislite, to može da bude vaša zamisao ali ta zamisao zatvara vaše duhovne oči a ne vrata.
Svaki pojedinac mora da otvori vlastito srce – srce duše svoje. Zato Salih kaže:''Nastavite neprekidno da kucate; nije dopušten odmor, niti predah. Ne budite lenji, jer kada radite nekoliko dana pa onda stanete, celi posao ostaje neobavljen; opet morate da počnete sa azbukom i sve se mora ponoviti od početka.'' To je kao zagrevanje vode; zagrejete vodu na pedeset ili osamdeset stepeni i skinete je sa vatre, voda će se ohladiti. Sledeći put mora sve da krene opet od početka, jer sve dok se voda ne zagreje na sto stepeni, ona neće početi da isparava.
Zato morate da nastavite da kucate, potrebno je kucanje od sto stepeni i neće tada da se otvore vrata, tada se iznenada vi otvarate.
Sasvim iznenada vi više niste zatvoreni, svest vam je postala potpuna, u vama nema više nikakvog tamnog kutka i sve je osvetljeno. Buda – prosvetljeni je rekao, da je istina nešto što deluje ali ja mislim, ako laž deluje onda je ona istina, jer ako istina ne deluje kakva je korist od nje? Bacite je u kantu za otpatke pošto nije od koristi. Budina odrednica je zaista divna. On je izgleda bio jedan među prvim pragmatičarima.
Sada se čak i naučnici slažu sa Budom ali nauci je bilo potrebno dvadeset i pet vekova da otkrije tu tajnu. No nauka ne govori o istini, ona kaže da je sve samo pretpostavka. A šta je to pretpostavka? – to je nešto što deluje. Mi ne znamo da li je to istina ili nije istina, tek ona deluje. Sledećeg dana, ukoliko pronađemo bolju teoriju koja deluje bolje od stare, ona postaje istina. Nauka se menja svakodnevno.
Prava istina ne može da se menja, ali uvek možete da nađete predpostavku koja bolje deluje pa ako je uspešnija postaje istinitija.
Niko nezna šta je istina i sve što možemo da učinimo to je da se odlučimo; ako nešto deluje onda je to istinito a ako nešto ne deluje onda to nije istinito. Kao merilo može da posluži samo činjenica kako deluje.
Salih se ne brine da li su vrata otvorena ili zatvorena, On brine za one koji traže i tapkaju u mraku, za one koji su zalutali pa se izgubili, njima on govori: ''Kucajte, kucajte bez prestanka inače ćete ostati izgubljeni''. Nije u pitanju da nešto uradite, u pitanju je da se promenite, da budete drugačiji nego što jeste, potrebna je drugačija osobina bića i zato morate da kao kroz neka vrata prođete kroz sebe – da spoznate da ste se izgubili, kako bi mogli da se opet vratite.
U čemu je to onda razlika između Saliha i Rabaje, jer:
Rabaja čuvši ga
Jednog dana reče:
''Dokle ćeš da govoriš,
Otvoriće se?
Vrata nikada nisu bila zatvorena''.
To je izjava nekoga koji je postigao i smislena je samo onima koji su postigli. Tačnija je od Salihove, Zato Salih nije niti protivrečio, on je nju jednostavno saslušao,On nije reagovao zato što zna da je Rabaja u pravu ali beskorisno u pravu, nekorisno u pravu. Potpuno je u pravu ali od toga nema koristi izgubljeni sin.
Potpunu istinu ne možete da jedete niti da pijete, ona je kao vode okeana – divna, ali za utoljavanje žeđi neupotrebljiva. Za žednog čoveka koji je na obali okeana, čiji ogromni talasi nadiru jedan za drugim, njegovom beskraju možemo da se divimo ali žednom čoveku nije koristan. Potpuna istina je kao voda okeana a kada ste žedni potreban vam je mali izvor na kome bi utolili svoju žeđ. Okean neće pomoći, suviše je slan i može da vas ubije.
Izgubljeni sin će več jednom da nauči i shvati, da Očevo srce nije bilo nikada zatvoreno. Nije bilo potrebno da se nešto otvori niti da se kuca, niti neka poruka, dovoljan je bio samo glas da se sin vraća kući i otac je več počeo da priprema slavlje za povratnika, prijem i dobrodošlicu.
To je značenje Boga kao oca – Oca nebeskoga; On uvek i neprestano čeka na svoju izgubljanu decu i On kuca neprestano – za vas, jer dugo ste bili otsutni – izgubljeni.
Rabaja je potpuno u pravu, ko da zatvori vrata? Treba da znamo da je to stav onih koji su postigli. Rabaja govori na taj način a i Tilopa govori na taj način pa i Krišnamurti govori na taj način ali sve to što oni kažu jeste nalik vodama okeana – suviše je slano da bi se pilo i neće utoliti ničiju žeđ.
Njihove izjave su podjednake – konačne istine i potpuno tačne ali i potpuno beskorisne izgubljenom sinu, jer da je on to znao ne bi bio izgubljen i zbog toga neko mora da mu pomogne da progleda.
Sigurno je da treba da pomažemo materijalno svakoga ko tu pomoć treba ali isto tako, potsetimo se da je Isus rekao, da ''ne živi čovek samo o hlebu'', odnosno da čovek jede da bi živeo a ne živi da bi jeo i da je veoma važna isto tako i svaka reč koja bi mu otkrila njegove zablude, koje su velika smetnja za otkrivanje pravog smisla življenja i pravog puta za povratak kući
Rabaja kazuje nešto što samo Bude – prosvetljeni razumeju a njima i netreba da kucaju! No ipak mora se naglasiti da je Rabaja potpuno u pravu, zato Salih njoj nije ništa odgovorio, nije imalo šta da se kaže. Čak i posle susreta sa Rabajom, Salih nije promenio svoje mišljenje, več je nastavio da poučava, i čulo se i dalje kako svakodnevno govori: ''Vrata će se otvoriti svakome ko na njih neprekidno kuca''.
Jednom je kod mene došao glasnik koji je rekao da bi Krišnamurti želeo da se sastane sa mnom, ''divno'', rekao sam ''čim se ukaže prilika doćiću i posetiću ga''. Pomislio sam, možda je taj susret čak i beskorisan, zato što sam ja baš kao i Salih a on Krisnamurti je takav kao i Rabaja; ja govorim učenicima a on govori nebu, ja govorim stvarnim ljudima koji su žedni a on govori u prazno, jer ljudi kojima govori slušaju ali ne razumeju zato što su zatvoreni – izgubljeni. Sve ono što on govori je istinito ali je beskorisno a sve što ja kažem možda i nije istina ali pomaže i korisno je.
Kada jednom uđete na vrata tek tada saznate da vrata nikada nisu bila zatvorena ali za sve one koji još uvek lutaju jer su još uvek izgubljeni, ako njima kažete da vrata nisu zatvorena, vi njih navodite na pogrešan put, vi njima ne pomažete več ih ometate, jer protumačiti mogu to i ovako: ''Pa zašto da kucamo i to još i neprekidno, kada vrata nisu zatvorena?'' Ali ljudi još neznaju da se kucanjem ne otvaraju nikakva vrata, več da se u stvarnosti otvara svaki pojedinac – izgubljeni sin, i zbog toga je potrebno da stalno kucate.
Ispričaću vam još jednu sufi priču:
Šakara je često ponavljao svoje priče a obično bi koristio metaforu: Jedne tamne noći jedan putnik koji je bio sam, na putu kojim je išao, spazi zmiju. Uplašio se i požurio unatraške. Međutim, nigde nije bilo zmije, samo jedno parče konopca ležalo je na putu a pomerao se zato što ga je vetar pokrenuo, ali on je pomislio da je to zmija ''To je zmija'' projektuje njegova uobrazilja, hvata ga strah i beži sa tog mesta kao da je reč o pravoj zmiji. Šta da uradi, jer on mora da nastavi tim putem. Naiđe na nekog prolaznika i požali mu se, no ovaj mu odgovori: ''Sigurno nije zmija, zato što u ovom delu pokrajine nema zmija, netreba da se bojiš a možda je to bio samo neki izgubljeni konopac''. Naš putnik protestuje i kaže: ''Video sam je svojim očima i ne samo da sam je video, već se i pomerala, izgleda da je bila veoma dugačka, tamna i sigurno opasna!''
Drugi čovek koji je slušao celi razgovor dođe sa lampom i reče: ''Pođite zamnom.'' I taj čovek je znao da u tom kraju nema zmija, a i on je ponekad na ulici nalazio izgubljeni konopac. On ne može putniku da kaže jednostavno: ''Ne boj se, nema zmija, slobodno nastavi svoj put i ne osvrći se'', to ne bi bilo od velike korist. Ubrzo stigoše na mesto gde je putnik video zmiju i zahvaljujući lampi, videli su parče izgubljenog konopca. Svi se nasmejaše a putnik se zahvali čoveku sa lampom i nastavi svoj put.
Eto vidite, i Salih je čovek koji će doneti lampu iako vrlo dobro zna je dan i da netreba lampe, odnosno da nema zmije već da je to konopac. Rabaja bi rekla: ''U ovom delu pokrajine ne može da se sretne zmija, možeš slobodno da nastaviš svoj put.'' Ona je sasvim u pravu ali beskorisno, jer ta njena izjava neće pomoći čoveku. Ono što bi ona rekla mogu da razumeju samo ljudi koji poznaju taj deo pokrajine, ljudi koji tu žive – ali njima to nije potrebno govoriti.
Da se Rabaja meni obraćala, ne bi imalo svrhe da govori da vrata nisu zatvorena, zato što i ja to znam. Nisam u pitanju ja, u pitanju su oni koji ne znaju a ako njima to kažete golom istinom, to može da izazove mnogo problema.
Primetio sam sledeće: Krišnamurti u stvarnosti nije pomogao ljudima, pre bi se moglo reći da je stvorio mnoge prepreke a govorio je samo istinu i ništa drugo. Omeo je mnoge ljude govoreći: ''Vi ste ti koji postižete istinu!'' To je potpuno tačno, jer niko ne može da vam pomogne hodajući za vas, vaš put – i to je tačno, zato što ste vi izgubljeni i samo vi morate da krenete putem povratka i niko drugi ne može da hoda vaš put – jedino vi. Svaki od nas mora sam, da ide svoj put i zato je Krišnamurti-jeva izjava zbunjujuća i ta izjava nikom nije pomogla. Ljudi koji su ga slušali postajali su sebični. Oni su počeli ovako da razmišljaju: ''To znači da niko ne može da nam pomogne, ostajemo sami – napušteni – dovoljni smo sami sebi.'' Ti ljudi nisu dospeli nigde, niko ih nije učio da budu ponizni pa su postali sebični.
Krišnamurti kaže da i meditacija nije potrebna. To je potpuno tačno, sto posto tačno. Ali, ljudi koji su ga slušali nisu dostigli taj nivo svesti koji znači ''sada netreba meditirati''. Jadnici kao i svi ostali, dolaze kod mene i govore: ''Razumeli smo da meditacija nije potrebna, a ipak nama se ništa nije dogodilo.'' Ja im kažem: ''Onda meditirajte, pokušali ste bez meditacije, sada pokušajte sa meditacijom.'' Na to, oni meni odgovoriše: ''Ta tvoja tvrdnja nije tačna, zato što Krišnamurti kaže da meditacija nije potrebna.'' I eto tako je on stvorio prepreku prema meditaciji i budući da je rekao da meditacija nije potrebna, ljudi su se priklonili ideji da se ne meditira.
Znam i ja da meditacija nije potrebna, ali do tog stanja se dolazi tek posle dugogodišnje meditacije. Ako stalno kucate, jednog dana ćete iznenada postati svesni da su vrata otvorena; ''nisu zatvorena, zašto li kucam?'' Ostvarenje dolazi ako kucate godinama i godinama, pa čak i dugi niz života i da znate, kucanje ne otvara vrata, kucanje prekida vaš san i otvara vaše duhovne oči.
Samo kucanje, stvara okolnosti u kojoj se budite, okolnosti koja vas izbacuje iz sna. ''Kucajte i otvoriće vam se'', kaže Isus, a otvoriće vam se duhovne oči i tek onda će izgubljeni sin da shvati odakle je došao i šta treba da čini da bi se opet vratio ocu – kući.
Ima mnogo raskrsnica i mnogo puteva na našem povratku a ima i kojekakvih i raznoraznih tehnika koje ljudi pritom koriste. Postoji samo jedan ispravan put ali veoma teško se po njemu hoda, zato što je jako uzan a povrh toga još i veoma trnovit.
Protivnik sam kojekakvih tehnika, jednako kao i Krišnamurti, čak možda i više od njega, ali ovde ne govorim samome sebi. Krišnamurti je u monologu, to nije dijalog. On govori sebi, ne govori vama, vi ste samo opravdanje da bi mogao da govori – on drži monolog.
Ja govorim vama, inače čemu sve ovo govorenje? A kada govorim vama vodim računa o vašoj potrebi. Pitanje ne treba da glasi, šta je istina? Kada vam nešto kažem, tada je bitno šta ćete vi sa time da uradite! Ako kažem vrata nisu zatvorena, vi ćete prestati da kucate i to je logičan zaključak. Ako vam kažem da nikakav metod nije potreban, tada ćete odbaciti sve metode i onda ćete ostati takvi kakvi ste sada!
Čovek koji saoseća, mora da razmišlja o tome kako će drugi ljudi da reaguju na njegove izjave. U ovom slučaju nije poenta u izjavi – poenta je u tome kako ćete vi na nju da reagujete i gde će ona da vas odvede. Ako vas vodi ka istini, ka vratima koja su uvek otvorena, onda ću i ja da govorim: ''Kucaj, kucaj – traži, traži i to neprekidno''.
Jednog dana ćete shvatiti da je Rabaja bila u pravu i da Salih nije bio u pravu, Ali ipak, bićete zahvalni Salihu a ne Rabaji, zato što bez Saliha nikada ne bi bili u stanju da shvatite da je Rabaja bila u pravu. Možda to izgleda kao velika složenost, no ipak mislim da vam je jasno da Rabaja ne može da bude učitelj, Salih može da bude učitelj ali i Krišnamurti ne može da bude učitelj. Zašto je to tako?
Zato što biti učitelj znači da prosvetljena osoba mora da se povezuje sa onima koji ne znaju. Kada se sretnu neznanje i prosvetljenost, tada se neminovno desi događanje. U tom događanju čovek koji ne zna, daje neki svoj doprinos, a neki doprinos daje prosvetljena osoba. U tom susretu biće nešto pogrešno ali i nešto ispravno. Svekolika umetnost učiteljeva je sadržana u tome, kako da vas privuče ka sebi, polako, malo po malo, korak po korak, sloj po sloj.
Svaki učitelj mora da se usaglasi sa svojim učenikom. Da bi vam pomogao da krenete ka njemu, mora on da krene ka vama. U tom dolaženju, možda će reći stvari koje nisu potpuno istinite, pa čak i ne mogu biti istinite. Često će da izmisli nešto proizvoljno, neko sredstvo, neko pomagalo da bi lakše nešto razumeli ili kao Isus – neku parabolu. Ta sredstva su kao neki čamci. Koristite ih a kada ste prešli reku ostavljte ih na obali i nastavljate svoj put. Ta sredstva su kao i merdevine, koje upotrebite i potom ih sklonite jer vam ne trebaju više. Znači ta sredstva su samo sredstva a ne ciljevi.
I eto tako, Salih se služi sredstvima da bi vas stavio u pokret – da krenete natrag na put ka Ocu, a Rabaja govori o cilju i oboje su iskreni. Rabaja će na kraju puta biti potpuno u pravu ali Salih je u pravu na početku i zapamtimo, prvi cilj nam je početak, jer ako nema početka ne može biti ni kraja.
Zapamtite i ovo: Morate da vodite računa o početku a kraj će več brinuti sam o sebi. Rabaja, Tilopa, Krišnamurti...... ako njih zaboravite još ništa nije izgubljeno. Ali ako zaboravite Saliha, onda je sve izgubljeno, zato što je on i mnogi njemu slični – oni su početak''(Chandra Mohan Jain).
Pogledajmo inspiraciju Kirpal Singh-a takode jednog značajnog duhovnog učitelja:
''Svi mi, došli smo iz daleka na ovu planetu nazvanu zemlja, isto tako kao i mnoga druga izgubljena deca Božja, i poneli smo sa sobom snagu očevu, koju svaki dan, iz dana u dan, svakog trenutka trošimo i proćerdavamo tako, što se divimo i istražujemo prolaznu vrednost i lepotu ovog materijalnog sveta. Baveći se uglavnom materijom koja nas u životu okružava, mi time postepeno gubimo sećanje na svoje Božansko poreklo, na očinski dom i konačno na naše duhovno nasledstvo.
''Iz mesa rođeni'', živimo samo u mesu i tako smo izgubili vezu sa našom životnom vrvcom – našim unutrašnjim životom, te smo zato duhovno mrtvi ili skoro mrtvi – mrtvi i pored aktivnog, nasilnički burnog života kako na psihićkoj tako i na mentalnoj ravni, čak i pored značajnih dostignuća na polju nauke, tehnike i umetnosti.
Sa svim pogodnostima u ovom životu kojima je obdarila majka priroda svoje usvojeno dete – čoveka, jos uvek živimo u nekom stanju straha i nepoverenja i to ne samo prema drugima, već i prema samima sebi i često se bespomoćno motamo po moru našeg života, bez da nađemo pouzdanu luku a potom i pravilan pravac za naš brod života.
Zaboravljamo da je čovek mikrokosmos identičan sa makrokosmosom – univerzumom. I jedno i drugo, i individualno i univerzalno su usko povezani i to deo po deo.
Sve što je spolja, nalazi se i unutra, i duh u duši čovekovoj, nezavisno od teškog tereta psihićkih i mentalnih veza, ima mogućnost da tu gustu opnu koja ga obuhvata pokida, i da se uzdigne sve do najvišeg nivoa. Ali to možemo da činimo samo spuštanjem – transmutacijom našeg egoizma sve do nivoa jednostavnog, skromnog života u istinitoj poniznosti i ljubavi prema Bogu i prema svom bližnjem.
Uvek iznova nas Gospod potseća na naše prividno izgubljeno carstvo, koje je još uvek u nama, ali koje je već dugo zapušteno. U vrtlogu svakodnevnice i neprekidne borbe za što bolje materijalno blagostanje kome se predajemo, na Božje carstvo smo sasvim zaboravili.
Eto tako, nemamo vremena da krenemo još negaženim tragom i da tragamo za neistraženim mogućnostima te da pronađemo ono što se već nalazi u nama, pokopano duboko u našoj duši.
Rođenje čovekovo je zaista retka prednost. Ono počinje na kraju jednog dugog perioda, razvojnog procesa, koji počinje u duhovnom carstvu, nastavlja se u mineralnom, pa kroz biljni svet, u svet insekata, reptila, glodara, ptica, četvoronožaca, pa sve do čoveka.
Čovek ima u sebi elemenat koji svim prethodnim stupnjevima nedostaje, ili kojega oni imaju eventualno samo u izuzetno maloj meri, a to je sposobnost da razlikuje pravdu od nepravde, vrlinu od greha i da razume više - plemenite vrednote života, da ih sprovede u delo i da to sa svojom slobodnom voljom koristi za svoj dalji razvoj.
Dato mu je ''da može da se u duhu preporodi'' i da svoju svest uzdiže u novu dimenziju, prvo u kosmičku a potom u onostranu.
Sve su to naše mogućnosti, iako mnogi od nas baš i nismo toga svesni.
U ovozemaljskom obliku zarobljen i vođen svojim prirodnim nagonima, u čitavom tom ogromnom stvaralaštvu, čovek je ipak samo slabašno dete od praha i beznačajan po svom rastu i po svojoj snazi. Ali njegova Duša, ona je beskrajna i prožima sve a Duh u toj Duši je životna iskra – najvredniji dragulj od neprocenljive vrednosti, te zato je i uzviknuo jedan mudrac mistike:
O Bože, zaista niko nije siromašan na ovom svetu,
jer svako ima u svom pojasu sakriven dragocen rubin;
nažalost on nezna kako da razveže taj čvor,
da bi došao do rubina,
i zato hoda unaokolo i prosjači.
Zato, da bi bolje mogli da razumemo Život na višem nivou – Život Duha, moramo da napustimo ograničenost zemaljskog života, i da prođemo, kako se to kaže, kroz vrata smrti, kako bi mogli da se u duhovnom svetu iznova rodimo – preporodimo.'' (Kirpal Singh)
Posle svega kazanog i citiranog možemo da zaključimo, da se svaki kraj nastavlja opet na neki početak, te tako iza svakog kraja teče jedan novi početak. Nepostoji kraj, jer sve je jedno ogromno, grandiozno i nezamislivo kretanje. To sve, to je Jednota i to je naša istinita domovina, zato nastavimo da kucamo – nastavimo da tražimo put kojim treba da se vratimo kući, tražimo i dalje jer samo ko traži može i da nađe, doduše put je uzan, trnovit i sa puno samoodricanja ali da bi stigli kući – ocu svome, nema drugoga puta.
Doduše postoje razna pomagala da bi nam na tome putu bilo lakše, a mogu i preporučiti put kojim se brže stiže kući – ocu a to je: ''Živeti jednostavan život, skroman i pun istinite poniznosti i ljubavi prema Ocu nebeskom ali isto tako i prema svom bližnjem.''
