4. O početku

Pre početka Stvaranja sveta prividne odvojenosti – uzročno-posledničkog sveta – sveta naše materijalne stvarnosti, postojao je samo svet nedeljivog Duha – Jednota - Bog.

I onda tamo jednom, sve je počelo... ''U početku…'' tim rečima počinje istorija Stvaranja u starom ali i u novom zavetu. Potrebno je da znamo, da i Mojsije i apostol Jovan, kada kažu ''U Početku…'', da se to odnosi na Duhovni svet (kauzalni i astralni). Grubo, fizički-materijalno Stvaranje razvijalo se poslednje i jako usporeno.

Tada, ''na tom Početku'', Stvoritelj, – Bog – Tao – Jahve – Alaha – Brama – Veliki Duh – Kosmička Inteligencija… ili nekako drugačije, možda je najbolje da kažemo Otac naš nebeski, Stvorio je čitav uzročno posledični svet - svet suprotnosti – svet naše egzistencije, koji mi doživljavamo kao odvojenost od Jednote – od Boga, a koji je sastavljen iz tri osnovne ravni - nivoa – tri sveta: Najviša ravan je Kauzalni, mentalni ili još nazvan svet naših misli. Srednja ravan je Astralni, eterični ili često nazvan još i emocionalni svet. I najniža ravan postojanja je fizičko-materijani svet, koji kao takav jeste naša prava i najbolja škola života.

Apostol Jovan piše : ¨U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč... Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo˝. (Jov. 1/1-3)

U ovom slučaju, šta je mogla da bude Reč ?

Reč, to je bila Stvaralačka energija zvuka Kosmičke Vibracije, koja je kao zvučni talas nezamislivo snažnog potresa proizašla iz Stvoritelja, praćena Njegovim idejama, i tako Stvorila svemir. Iz vlastitog iskustva znamo, da svaka reč izrečena od strane inteligentnog bića sadrži u sebi energiju zvuka odnosno vibraciju. Na takav način se od Stvoritelja izgovorena Reč - Kosmička Vibracija (Duh Sveti – dinamički aspekt Božji), prožeta Kosmičkom Inteligencijom (Hristosova Svest), kondenzovala u fine elemente – toplotne, električne, magnetne, i ostala zračenja; i onda u atome gasova, potom u tečnosti i postepeno u čvrstim česticama... ...˝i Reč postade telo i useli se u nas puno,blagodeti i istine...˝(Jov.1/14) a to znači, da se vibraciona energija koja je proizvela taj kosmički zvuk vremenom stvrdnula u materiju.

Potsetimo se, da su Nikola Tesla pa i Einstein tvrdili, da je materija stvrdnuta energija (E=mc²). Znači, Reč – Stvaralačka sila i zvuk (buka) Kosmičke Vibracije proizašle iz Stvoritelja dovele su do nezamislivo snažnog potresa, koji je Stvorio univerzum. Te tako, sve vodi ka tome, da je ipak Bog bio uzrok za veliki ˝Big-Bang˝.

Sada pitam vas: Zašto bi ovako izložena vizija o Stvaranju bila manje istinita od tvrdnje grupe naučnika, da je ˝Big-Bang˝ iz ničega iznedrio našu stvarnost? Zašto bez ozbiljnih argumenata isključuju Boga kao uzročnika u delu Stvaranja? Zar samo zato što ne veruju u postojanje Boga? Zar naučna tvrdnja ima svoj oslonac u verovanju?

''Sve je DUH
Beskonačni STVARALAČKI DUH je izvor ŽIVOTA
SVE što je stvoreno je mentalno
DUH vlada nad materijom.''

Tako nam govore prastari zapisi koji potiču iz starog Egipta, stare Kine ili možda još iz prepotopskog Hanoha?
Iz toga proizlazi, da iza svake fizičke manifestacije mora da stoji jedna duhovna stvarnost, i to je jedan od osnovnih zakonomernosti našeg pojavnog sveta.
Sve što vidimo na ovome svetu, neprestano je podloženo večitom kretanju i menjanju. Sve se rađa, razvija, cveta, ima svoje vreme sazrevanja, žetvu i svoju prolaznost. Sve se odvija i razvija iz nečega i postaje nešto drugo. Embrion postaje beba, žir postaje hrast i tako dalje, i tako dalje; pa onda sve raste, izrasta, donosi svoje plodove, razmnožava se i kad mu zato dođe njegovo vreme umire, i opet prelazi u neko drugo stanje, pa se sve opet nastavlja...
“Panta rei,” (sve teče – sve se kreće) govorio je još Heraklit. Taj tok održava se i u polarnim silama kroz suprotnosti kao što su dan i noć, ljubav i mržnja, zdravlje i bolest, rat i mir...
Slično kao Yin i Yang – osnovni principi staro-kineske filozofije, čiji koreni potiči iz vremena pre Hrista (I Ging, taoizam). Njihove suprotnosti su međusobno isprepletane i zasnovane na tajanstvenoj, nepromenljivoj Prajednoti koju je Heraklit nazvao Logos, a u taoizmu se naziva Tao. U našem pojavnom svetu, ova Jednota manifestuje se kod Heraklita, kao i u taoizmu, kao jedan kontinualni proces od Biti odnosno, Menjanje – Promene. Doduše, niko ne može da obuhvati Logos ili Tao u njegovoj sveobuhvatnosti ali principi nepromenljive Jednote, za dijalektički mislećeg čoveka, potpuno su empirijski.
Danas u našoj sredini i u svakodnevnom govoru, za Logos ili Tao, upotrebljava se pojam Bog.
Možda i vi pripadate ljudima koji žele da znaju kako smo nastali mi ljudi, šta nas pokreće, šta nas drži skupa, zašto smo ovde i konačno, kako je sve počelo?
Da li je nastanak univerzuma čista slučajnost, da li uopšte postoji slučajnost i da li smo i mi ljudi možda neki hir prirode?
Kako je nastala materija, energija, vreme i prostor?
Iz čega je uopšte nastala materija i šta je to energija, a šta je prostor?
Šta je to život?
Ko je ili šta je Bog? Mnogi smatraju da su takva pitanja veliki greh. Ako je to greh onda je razmišljanje grešna rabota. Ja u to ne verujem, jer upravo Bog nas je sa tom sposobnošću uzdigao iznad svih ostalih kreatura, načinivši nas na taj način svojom decom, te smo tako i mi sposobni da stvaramo. Mnogi veruju da je Bog stvorio sve to. Drugi veruju da je ''praprasak'' početak svega, odbacujući svaku pomisao da bi Bog mogao biti uzrok toga. Mnogo toga ne znamo, a dobija se utisak, da je još uvek nastanak univerzuma jedna od najvećih zagonetki čovečanstva. Ono što je sigurno, to je da se čovek oduvek bavio pitanjem nastanka sveta, jer u skoro svakoj kulturi srećemo mitove o stvaranju.

Na samom početku mog traganja po pitanju nastanka sveta, prvenstveno sam tražio odgovore naučnih autoriteta, no ipak izgleda da i za savremenu nauku... ”problem svesti zajedno sa pitanjem nastanka našeg univerzuma, danas je još uvek van granica čovekove spoznaje'', piše prof. T. Mentzinger, no to me nije obeshrabrilo.
Doduše, naučnici na www.astronomie.de tvrde: ...''univerzum i sve u njemu nastalo je iz majušne nevidljive tačkice – bukvalno iz ničega, iznenadnim praskom i tada je istovremeno nastala materija, prostor i vreme''...
Neverovatno jednostavno. Nema ama baš ničega, a onda bude jedno veliko ''Bum'' i eto sve je tu!
A šta bi ja to još želeo? Priznajem da sam zbunjen, jer sam očekivao neki uzrok za taj ''Bum''!
Barem meni je teško da verujem i još teže da shvatim, da je taj ''praprasak'' nastao iz ničega iako to tvrdi veoma popularni i mnogo hvaljeni fizičar Stephen Hawking!
Zar je to moguće?
Pa to je u suprotnosti, ne samo sa onim što smo mi nekada učili, već i sa onim što nas i dan danas uči fizika, a to je: ...''iz ništa uvek može da bude samo ništa''!
Ili nije bilo iz ništa, ili samo za „praprasak“ ne važi postulat, koji kaže da: ...''svaka posledica mora imati svog uzroka'', a i to samo zato, pošto to tvrde čak dva naučnika – Hawking i Mlodinov.
Uporno sam nastavio svoje traganje, nadajući se da još uvek važi ona izreka: „Ko traži taj i nalazi“...
Kada sam tako ''zalutao'' na stranicama geološkog muzeja univerziteta Köln, pod naslovom ''Die Entstehung der Erde'' (nastanak zemlje), pisanje počinje ovako: ''Nastanak zvezda u našoj galaksiji mlečnog puta, jeste jedan sasvim normalan proces''... (www.uni-koeln.de/mat-nat-fak/mineral/museum).
Šta znači u ovom slučaju ''normalan proces''?
I da li je to baš tako kako oni tvrde, ili se sasvim drugačije desilo, izgleda da to baš nikoga ne dodiruje. Važno je da svaki od tih vrlih istraživača, koji se tako petljaju oko samostvorenih problema, dobiju svoju redovnu mesečnu platu, koja je mnogo veća od prosečne plate jednog zaposlenog radnika.
Ovakvo kazivanje snažno podseća na: ...''i pustiš da se kuva onako - sasvim normalno, a na kraju samo dodaš malo peršuna''...

Pogledajmo kolika je praktična pouzdanost nekih naučnih tvrdnji.
Astronom Mathews je izračunao, pomoću metode ''diferenciranjem boja'' (Farbdifferenzmethode), da rastojanje do kvazara 3C-48 iznosi jedan milion svetlosnih godina. Drugi astronomi uz korišćenje iste metode, tvrde da to rastojanje iznosi pet milijardi svetlosnih godina. (Birjakov, D.A.: Der Mithos von der Seele. Leipzig 1959, S.29).

Prof. Gunther Hasinger, direktor Max-Planck-instituta za ekstraterestičku (vanzemaljsku) fiziku u Garching-u kraj München-a, u intervjuju za ''WELT ONLINE'' kaže: ''Nastanak univerzuma je čista slučajnost''. (Astronomie:''Die Entstehung des Universums ist reiner Zufall'' – Internet). Začuđujuće je da je on tako siguran u svoju tvrdnju, kao da je toj slučajnosti lično prisustvovao. To me podseća na onu tvrdnju: ...''danas je sasvim slučajno pala kiša.''
Bilo je to davno, ali za takav odgovor sigurno bih dobio slabu ocenu od mog nastavnika fizike. Zar nije padanje kiše posledica nekog uzroka? Ili, za naše vrle naučnike ne važe zakoni fizike, ili na tom ''višem'' nivou vladaju neki zakoni nekog ''višeg reda?''

Po Einstein-ovom proračunu, ne bi smelo da postoje sunca koja su više od sto puta veća od našeg sunca ali več 1935 godine bile su poznate zvezde, od više stotina puta veće, hiljadu puta teže i deset hiljada puta svetlije (Martin Wilhelm: Sonne...a.a.O.S.46).
Danas, 2009 godine, procenjuje se da je zvezda VY Canis Majoris najveća poznata zvezda i da je 1800 – 2100 puta veća od našeg sunca (www.gutefrage.net). Pokušajmo sebi ovako da predstavimo taj odnos veličina: Na toj zvezdi, naše sunce bi bilo veličine zrnceta peska (1mm), možda bi zemlja još mogla da se vidi pomoću elektronskog mikroskopa možda, ali čovek bi bio samo mislena imenica. Već to je dovoljna činjenica, kod koje čovekova moć shvatanja jednostavno kapitulira. Ali, da nastavim sa mojim lutanjem u ovoj izgubljenosti.

Fizičar, prof. Dr.George F. Smoot sa Berkeley-univerziteta u Kaliforniji, nobelovac za 2006 godinu, u intervju za ''Astronomie.de'' kaže: ''Ja misli, da postoji mogućnost da su prostor i vreme već postojali pre dešavanja, koje nazivamo „praprasak“, samo sa dimenzijama neke druge uređenosti. Stephen Hawking-sov univerzum nastao je iz ničega, i bez ikakvog uzroka, a crpeo je svoju snagu ''sam iz sebe''(?),'' objašnjava prof. F. Smoot i nastavlja: ...''ipak, na neki način bila je potrebna neka situacija u osnovnoj energiji i materiji, i tek kada su nastali pogodni fizički uslovi, automatski se desio praprasak i inflaciona faza. Pitanje stoji, da li je Bog tome uzrok? Odgovor na to sasvim razumljivo da je nepoznat, sve jedno kako se pitanje postavlja: kako je sve počelo, zašto je počelo i šta je tome bio uzrok. Sve se svodi na to, da je neko ili nešto morao da omogući početne uslove da bi se eksperiment pokrenuo, zar ne? Znači pitanje glasi: Da li je ovaj univerzum samo proračun koji je neko obavio? Ili je ovo jedino mogući univerzum? Naravno da na to nemamo odgovora ali predpostavljam da će biti teško da postojanje Boga isključimo, ali isto tako i da ga dokažemo.'' (Astronomie.de Interview George F. Smoot – internet)

Pitam se, kako da se snađem u toj ogromnoj gužvi naučnih mišljenja, teorija i teorema o nastanku naše Zemlje pa i našeg univerzuma?

• Jedni tvrde, kao što smo več čuli da je sve, materija, prostor i vreme, pa i naša Zemlja, nastala sa prapraskom.

• Drugi tvrde da je Zemlja kao i ostale planete, nastala iz delova koja su se usled rotacije odvojili od sunca. To predavanje upravo sam slušao danas četvrtog februara 2010, lično od prof. Harald Lesch-a sa univerziteta u München-u, u predavanju pod nazivom: „Wie entstand die Erde“, Alpha Centauri 165 – internet).

• Treći tvrde da je sve nastalo iz zvezdane prašine i da su pre stvaranja sunca postojala tako-zvana ''prasolarna zrnca'' (scinexx-das Wissensmagazin – 04.02.2010).

• Četvrti, još pre 44 godina, ovako iznose svoje argumente: ''Rasprostranjeno mišljenje da je naša Zemlja nastala iz sunčevog materijala, pogrešna je. Naime, naša planeta je više od polovine sastavljena iz teških elemenata (gvožđa, nikla, bakra, cinka, olova, urana...) kojih u našem suncu nema. Različitost hemijskog sastava jednostavno isključuje mogućnost, da Zemlja potiče od našeg sunca. Temperatura Sunca je suviše nizka – a to je oduvek bila – da bi omogućila nastanak teških elemenata, koji su glavni sastojci naše Zemlje. Najverovatnije je, da naša planeta potiče od druge, najmanje deset puta veće zvezde. Jer samo jedan ogroman džin može da razvije takvu toplotu koja je potrebna da bi se izrodilo 92 elemenata, koja su u prirodnom stanju prisutna na našoj planeti'' (Mussard Jean, ''Gott und der Zufall'', Auflage Origo, Zurich,1966, str.71).

Godine 1963 ''Naturwissenschaftliche Rundschau'' piše, da je fizičar P.L.Brown u engleskom časopisu ''Nature'' izneo hipotezu o beskrajnom broju univerzuma. Po njemu ''svako područje u kosmosu može se smatrati kao elektron jednog nadređenog elektrona, bez da to protivureči vladajućim zakonima fizike'' (F.A.Z. vom 7 Jan.1963).

Jednu interesantnu tvrdnju izneo je i astronom, prof. Otto Heckmann, Santiago, predsednik internacionalne astronomske unije (IAU). On smatra, da čoveku jednostavno nije dato da razume celokupno postojanje i da astronomskim metodama ne može da se sagleda ceo univerzum (''Rhein Neckarzeitung'' vom 30 Sept. 1969).

Možda nam biolog J.Paeger nudi najkraći, sveobuhvatan pregled naučnih aktivnosti u vezi tumačenja o nastanku univerzuma, on kaže:
“Nauka pokušava da objasni kako je nastao univerzum na osnovu današnjih spoznaja o astrofizičkim pojavama, no sa sigurnošću nije moguće tačno reći kako je univerzum nastao. Među naučnicima najviše ih je onih koji su naklonjeni teoriji o “praprasku”, tako da je ona trenutno najaktuelnija i ujedno najverovatnije objašnjenje koje po današnjoj spoznaji nudi astrofizika. Ali potrebno je naglasiti, da univerzum još uvek nije dovoljno poznat, setimo se samo “tamne materije” i “tamne energije”...
No, postoji jedan centralni problem teoretske fizike: Izgleda da je opšta teorija relativiteta nespojiva sa kvantnom mehanikom – drugim temeljnim osloncem fizike. Očigledno da je naše razumevanje prirodnih sila nepotpuno; jer odgovor na ovaj problem može sasvim da promeni teoriju o “praprasku”. Već danas se spekuliše sa pitanjem, da li je bilo uzroka za praprasak ili je to pitanje možda besmisleno? “Neodređenost relacija” (Unscharferelation – Hawking, Mlodinov) kvantne mehanike za naučnike je uobičajan princip, koji pobija činjenicu, da svaki uzrok mora imati svoju posledicu. Ali ako ipak postoji uzrok, da li se on može prepoznati ili ne može?
Naravno da to ne znači da je naša današnja nauka sasvim pogrešna! I Newton-ove jednačine mogu se još upotrebiti, naravno samo tamo gde nema ekstremnih masa ili ekstremnih brzina relativističkih efekata. Pa i teorije relativiteta kao i kvantne mehanike često su se pokazale da nisu sasvim pogrešne. Ali u slučajevima, kao što je “praprasak” za to nisu dovoljne; i najverovatnije je, da su one samo jedno približavanje nekoj tačnijoj teoriji. Upravo zbog toga, za sada moraju mnoga pitanja da ostanu otvorena, a fizičari neka i dalje traže “formulu sveta” (ili neku manje pompeznu: jedinstvenu kvantno-gravitacionu-teoriju)” (Ökosystem Erde).

Površno posmatrano, sve što naučnici-fizičari tvrde o nastanku našeg sveta, pa i univerzuma prihvatljivo je. No iz ugla posmatranja poprilično naučnika ali isto tako i pri detaljnijoj analizi svih tih tvrdnji, uočljivi su veliki nedostatci: nedoslednosti, površnosti, principijelnih nedorečenosti, prevaziđenih spoznaja, protivurečnosti, mnogo predpostavki “da je nešto ovako ali možda je i onako”, kao i “laboratorijskih computer-simulacija sa kombinovanom filter-tehnikom” – veštačkih tvorevina koje nikada ne mogu da prezentuju stvarni prirodan tok – život. I sve to počev od Newton-a, preko Einstein-a i energetskog bilansa “prapraska”, dominacije materije nad antimaterijom, crvenog pomaka (Bernd Jaguste), starosti univerzuma, pa sve do opterećenosti pojedinih “svetskih” fizičara da pronađu “formulu o nastanku sveta” itd, itd...

Konačno, mnoge naučne teorije i teoreme od “juče”, danas su u mnogome prevaziđene i više nisu današnja istina. Ali i današnja istina biće možda već sutra zabluda, za koju ćemo jednom tvrditi da potiče iz vremena “ozbiljnijeg početka razvoja ljudske svesti”.

“Fascinantno i očigledno je, da se ne samo u naoružanju več i u nauci uopšte, a posebno u astrofizici, troše zastrašujuće sume novca. Samo u projekat COBE (Cosmic Background Explorer), koji traje već 18 godina i bavi se ispitivanjem pozadinskog zračenja ‘prapraska’, zaposleno je 1200 naučnika bez administrativnog i pomoćnog osoblja. Tome treba još dodati troškove razvoja, održavanja i izrade različitih pomagala, pribora i sondi, koji se potom šalju raketama ili Shuttle letilicama u kosmos, i to sve, da bi se istraživalo pozadinsko zračenje (svetlost i zvuk), koji dolaze iz udaljenosti od 15 milijardi svetlosnih godina.” (Astronomie.de Interview George F. Smoot – internet)

Pitam se, kome i čemu treba sve to da služi!?
Kakve koristi ima čovečanstvo od svega toga?
Istovremeno, na ovoj našoj zasada još uvek prelepoj planeti, “u celom svetu ovladao je duh nasilja celokupnom našom naukom, tehnikom, ekonomijom... i nameće nam apsurdne misli: ...da je moguć beskrajan rast u ograničenom prostoru; da će nauka da ozdravi čovekovo bolesno okolje; da je budućnost čovekova da će sve manje da radi i sve bolje da živi i da se čovečanstvo kreće iz siromašne sadašnjice u budućnost punu izobilja... Pri svemu tome, pljačkaju se šume, zemlja, zagađuje se pitka voda kao i celokupna čovekova okolina, razbacujemo se sa prirodnim gorivom; i sve tako, kao da dolaze generacije kojima sve to nije potrebno! Govorimo na sav glas o boljem svetu, a i dalje gradimo sve veće bombe, koje bi mogle sa lakoćom da razore sve što još imamo”. (Tatana Mani)

Ovako posmatrajući mislim, da nam je današnjica dosta jadna, a kakva će biti sutrašnjica?

Pogledajmo statističke podatke o životnim uslovima ljudi na ovom svetu iz 2009 godine:
- svaki dan, dan za danom umire od gladi 24 000 ljudi;
- svaki dan umre od posledice “nedovoljne ishranjenosti”, odnosno od gladi 13.700 dece, danas, sutra i tako svaki dan – dan za danom (UNICEF: 091006: 6.okt.2009).
- 20% stanovništva živi u izobilju, na račun 80% siromašnog dela stanovništva;
- 80% stanovništva pati od bolesti uslovljenih siromaštvom;
- 80% ljudi živi u nehigijenskim uslovima: u kolibama i kućama sklonih padu, bez tekuće vode i sanitarija (www.Kraft-der-kreise.de)

Da se vratim opet na temu "o početku" odnosno o stvaranju sveta, koja me je odvela na put istraživanja mitova. Istorijski posmatrano, sva duhovna kazivanja su oduvek koristila mitove, metafore i parabole, kako bi svoje učenje preneli i približili neobrazovanim ljudima.
No danas, kada nekom kazivanju želimo da damo manji značaj, mi mu jednostavno prikačimo neku imenicu kao na primer: bajka, priča, mit, itd… ne tražeći dublji smisao tog kazivanja. Uzmimo za primer mit o Tezeju i Minotaurusu. Da li je ta lepo obojena priča samo jedan antički mit ili bi taj mit mogao da bude metafora – simbolično delo, koje nam pruža jedan put ka nekoj duhovnoj istini?
U stvarnosti, dublji smisao – pozadina svih mitova, može se razumeti kao duhovna metafora. Pogledajmo kako nam kiparski mislilac Daskalos, objašnjava pomenuti mit: ...“Svako od nas može da se stavi u ulogu Tezeja, da krene labirintom svog ‘unutrašnjeg’ života tražeci svog Minotaurusa – svoj egoizam - svoje negativne Elementale odnosno, svoje negativne mislene oblike; da im oduzme negativan naboj energije i da ih transmutira u ljubav prema bližnjem. Pitam vas, zašto da robujemo tom čudovištu kome su naši pretci dali ime Minotaurus, kada danas znamo da se iza njega krije naš lično stvoreni egoizam, koji se potom ugnezdio u našem srcu?”

Eto, tako sam i ja krenuo tragom jednog kazivanja, koje ljudi danas nazivaju mit, a koji je ipak najrasprostranjenije učenje o stvaranju, i nalazimo ga u prvoj knjigi Mojsija, koja nosi naziv Genesis - Postanak.
Posle opisa stvaranja u prvom poglavlju postanka, Mojsije u drugom poglavlju zaključuje: "I sedmoga dana Bog dovrši svoje delo koje učini, i počinu u sedmi dan od svega dela, koje učini..." (Moj.1.2-2)
Sigurno je najblaže rečeno, da smo spremni da se potsmešljivo nasmešimo, kada nam danas neko tvrdi da je svet stvoren za šest dana!
Pokušaću razumom da „odbranim“ Mojsijevo kazivanje.
- Prvo, izlazak izraelskog naroda iz Egipta (exodus) pod vodstvom Mojsija, događao se približno 1200 godina pre Hrista. Pokušajmo da zamislimo tadašnju obrazovanost široke mase ljudi, kojima je on upravljao i govorio, i koji su trebali i da razumeju ono što im se govori, a znali su uglavnom da broje na prste, znači do deset.
- Drugo, pokušajmo da u tom „za šest dana“ vidimo jedno trajanje – jedan tok vremena – evoluciju - jer šest dana je ipak neko trajanje!
Pokušajmo da shvatimo, kada Mojsije kaže na primer “prvi dan”, da tada, u vreme tog „prvog dana“ Stvaranja i nije postojao dan u našem smislu, jer dan kao naizmenično trajanje dana i noći kakvoga mi danas imamo, nastao je tek mnogo, mnogo kasnije. Dan kao merilo za proticanje nekog vremena, u vreme kada dan u današnjem smislu nije ni postojao, možemo nazvati i epoha ili period.
- I treće, najvažnije, možda Mojsije uopšte nije govorio o materijalnom stvaranju, pogotovo ne o stvaranju naše materijalne zemlje, prirodnog dana i noći!
Zato duhovne spise nije dovoljno samo razumom razumeti - bukvalno, uvek je potrebno u njima tražiti dublji smisao; potrebno je da se oni shvate srcem naše duše, što znači, potrebno je sasvim prigušiti vlastitu intelektualnu uobrazilju.
Konačno, za naš ispravan način življenja našeg života ovde na zemlji, sigurno da ta činjenica “dan ili period”, nije od nikakvog značaja. Uostalom, Mojsijev brat Aron opisao je tek u šestoj i sedmoj knjigi materijalno Stvaranje. Izgleda da to pisanje nije odgovaralo tadašnjim farisejima, tako da im se izgubio svaki trag, no kao što je i pismo apostola Pavla Laocidejcima, tako i ova dva pisanja mogu da se nađu u pisanjima, koja je od Gospoda inspirisan, pisao Jakob Lorber.

Za vreme ovog mog dugogodišnjeg traženja odgovora na raznorazna pitanja, susretao sam se i sa pisanjima, koja su očigledno pokazivala, da pisac nije dovoljno upoznat sa gradivom o kome piše.
Tako na primer, astronaut Charles Duke u vreme posete Zagrebu oktobra 2008, izjavio je: “kada sam bio astronaut verovao sam u evoluciju, a sada verujem da je zemlja stvorena…” Pa nastavlja, “…ne mogu dokazati teoriju stvaranja Zemlje kao što ni vi ne možete dokazati teoriju evolucije!”
Veoma je čudno, kada ljudi o stvarima o kojima su potpuno neupućeni i neopismenjeni, dozvoljavaju sebi da po tom predmetu daju javne izjave, obrazloženja ili tvrdnje. Veoma često se i plitkost religijskog verovanja manifestuje kao mračno praznoverje koje vremenom prelazi u jedan manje ili više bolesan fundamentalizam.
Tako na primer, ogroman broj vernika smatra da je Darwin prorok samog Lucifera i to samo zbog njegove teorije o evoluciji života na zemlji, smatrajući da je evolutivan razvoj života nespojiv sa onim što ih crkva uči.
No, stoji i činjenica da su mnoga crkvena učenja u velikoj suprotnosti sa Hristovim učenjem, kao i da su uokvirena dogmama i doktrinama, a “sve dogme i doktrine na ovome svetu su ipak samo ljudske zablude”.(Daskalos)
Neki Darwinovi zaključci, koje mi često prenaglašavamo, sigurno su njegovo lično i subjektivo mišljenje, kao na primer: ...”ljudski život je slučajan, usamljen i besmislen”... i ...”u prirodi ne postoji nikakva sklonost prema nekom cilju”... Sigurno je da ta mišljenja nemaju nikakvog naučnog osnova, ali to pravo na lično mišljenje ne može mu se osporiti. Isto tako ne smemo da ne priznamo njegov jedinstven i ogroman doprinos teoriji “o nastanku vrsta”, kao i čitav njegov rad na dokazivanju teorije evolucije razvoja oblika života na zemlji.

I tako tražeći odgovore po duhovnim spisima, na temu „o postanku sveta“, susreo sam se sa pisanjem Jakob Lorber-a.
“Jakob Lorber (1800-1864) je rođen u skromnom seoskom okruženju, u tadašnjoj Austrougarskoj, danas Sloveniji, u selu Kaniža između Maribora i Šentilja. Od malih nogu svirao je harfu, violinu, klavir i orgulje. Izdržavao se davanjem časova iz violine i pevanja, a učestvovao je i na koncertima kao solista ili član orkestra. U četrdesetoj godini ponuđeno mu je mesto dirigenta u Trstu, što bi mu bilo veliko olakšanje, jer njegovo zanimanje mu do tada nije donosilo dovoljno prihoda za izdržavanje. Ali nije mu bilo tako suđeno. Rano izjutra 15 marta 1840 godine, upravo završivši jutarnju molitvu, jasno je začuo glas u predelu srca: 'Ustani, uzmi pero i piši.' Poslušao je i prve reči su bile sledeće: 'Ko hoće da govori sa Mnom, neka Mi dođe i Ja ću mu staviti odgovor u njegovo srce. No, samo će čisti, čije je srce puno poniznosti, čuti Moj glas.'
Nakon ovog događaja, Lorber je bez oklevanja odbio ponuđeno nameštenje i sledećih dvadeset i četiri godine, sve do svoje smrti 1864 godine, posvetio se novom zadatku. Na taj način Lorber je primio [iz Akaši hronike (Kronika Akashi), moja primedba], 25 vrlo obimnih tomova, koje je pisao sa starom nemačkom goticom.” (Odlomak iz Lorber-ove biografije).
Sva ta dela nazivaju se “Otkrovenje Isusa Hrista”; prevedena su već na savremen nemački jezik i mogu se besplatno “skinuti” sa: www.j-lorber.de . Knjige su prevedene na mnoge jezike, a dosta toga ima prevedeno na srpskohrvatski jezik pod www.srb.j-lorber.com.

Koliko su pouzdani podaci dobijeni pisanjima od, slobodno mogu reći, proroka Lorber-a?
Po kazivanju ovih 25 tomova koje danas nazivamo “Otkrovenja Isusa Hrista” ili “Novo otkrovenje Isusa Hrista” u odnosu na prirodno-naučni opis univerzuma, atoma i njegovih činioca, kao i u odnosu na praljude, što je sve pisano sredinom devetnajstog veka, tek su zadnjih decenija, delimično zadnjih godina, potvrđene naučno-istraživačkim podacima različitih naučnih disciplina.
Da navedem samo nekoliko činjenica:
• Lorber predskazuje 1842 godine pronalazak planete Neptun, koja je otkrivena 1846 godine.
• 1842 god. piše Lorber, da u orbiti Sunca ima približno 12 milijardi kometa, što potvrđuje 1924 god., astronom i astrofizičar J. H. Ooort.
• 1847 u diktatu se kaže da su atomi deljivi odnosno, da su to mikrokosmosi, što potvrđuje Rutherford-Bohr-ov model atoma 1911 godine.
• 1840 god. piše Lorber, da postoje elementarne čestice čiji životni vek traje samo bilioniti deo jedne sekunde, što naučnici potvrđuju 1948 god., a to su Eta-Meson i Sigma-Baryon.
• 1850 god. Lorber piše, da postoje galaksije i van mlečnog-puta odnosno, da ih ima “na bilione”, što je otkriveno 1918 god. teleskopom Mount Wilson.
• 1850 god. Lorber piše, da u centru galaksije postoje super-sunca, što je od strane naučnika potvrđeno 1960 godine.
• 1841 god. Lorber piše, da svaki mesec svih planeta ima uvek samo jednu stranu okrenutu prema svojoj planeti, što je otkriveno 1971 god. iz svemirskog broda.
• 1864 god. piše, da će kompjuterizacija i robotizacija smanjiti radna mesta i da će se pojaviti radio, a svet će biti povezan telekomunikacijom. Pisao je o letilicama, strahotama atomskog naoružanja, o katastrofama čovekove okoline, uništavanju šuma i trovanju zemlje.
Senzacionalan je njegov opis, da zemlja diše u ritmu od 6 časova, što je potvrđeno kontrakcijom zemlje, koja je uzrok nastanku plime i oseke. Dakle, zemlja je živa – a kako se mi to ponašamo prema njoj?
Začuđujuć je njegov opis iz 1850 god. koji govori o propasti planete Malona, koja se nalazila između Marsa i Jupitera i od koje nam je ostao samo asteroidni pojas.

• U trećoj knjigi ”Himmelsgaben” i pod naslovom ”Unsere Erde kam aus der Urzentralsonne” (Naša zemlja potiče iz pracentralnog sunca) strana 381 do 388 diktirane 08.04.1864 god., Isus Hristos nam otkriva poreklo naše zemlje. Pogledajmo šta piše na samom početku stranice 381:
”Da bi čovek bio blažen nije mu potrebno da svojim prirodnim razumom prodre u sve Moje odnose Stvaranja; no pisano je, da čovek duha i razuma treba sve da proveri i da odatle zadrži samo ono što je dobro i istinito. I tako eto dajem svakome ko je toga žedan ukratko ali istinito svetlo, koje se mudracima ovog sveta i onima koji misle da razumeju svet, čini kao neka glupost dok je i pored toga, za one koji u Mene veruju, to mudrost nad mudrostima o čemu mudraci ovog sveta, a i oni koji misle da razumeju svet, nisu još nikada čak ni sanjali.
Da bi mogli da razumete odnos između pramaterije mineralnog carstva čitave zemlje, te iz toga proizlazeće biljne materije, pa dalje iz biljaka proizlazeće životinjske materije, moramo pre toga znati kako je tekao razvoj ove zemlje i odakle je došla iz svog pra-razvojnog stanja u region ovog sunca. Ko to zna kroz veru u Moje reči, njemu će ubrzo biti sve jasno i razumljivo.
Vidite, sve druge planete koje putuju oko našeg sunca zajedno sa svojim pratiocima (mesecima), pa čak i sa svim kometama deca su ovog sunca, ali ova Zemlja zajedno sa svojim mesecem to nije. Zemlja je dete prasunca i bila je, već kao prilično kompaktno telo, izbačena neverovatnom snagom iz njene veličanstvene unutrašnjosti u dalek prostor univerzuma i sve to dešavalo se pre nezamislivo mnogo zemaljskih godina. Slično poreklo imala je i ona veća planeta (Malona), o kojoj znate da je iznutra uništena (ostaci današnjeg asterioidnog pojasa). Iz tog razloga je ova zemlja raznoliko komplikovana, jer u njoj, na njoj i nad njom nalaze se one pramaterije, koje su i koje moraju biti najviše prisutne samo u pra-centralnom suncu koje je hranioc i vladar bezbroj sporednih-centralnih sunaca, planetarnih sunaca i njihovih planeta.
Samim time Zemlja je, što se tiče prisutne pramaterije, potpuno jednaka sa pra-centralnim suncem, a time ujedno potpuno sposobna za stvaranje čovekove duše, koja je predodređena za Božju decu... ” (jl.him.3.381.1-4)

Poklapanje svega napisanog u Lorberovim spisima sa nekim današnjim naučnim spoznajama i to sve do suptilnih detalja je tako frapantna, da pri objektivnom posmatranju ne može da se tvrdi da je proročki razum izvor svega napisanog. Nije potrebno da se pročitaju svih 25 knjiga da bi zaključili, da iza toga može da stoji samo jedna neshvatljiva inteligencija.
Duhovna slika sveta prikazana u “Novom otkrovenju Isusa Hrista” temelji se na čistoj Hristovoj nauci, postavlja čoveka u središte plana Božjeg Stvaranja i pruža nam nov pristup do univerzalnog razumevanja poduhovljenog kozmičkog hrišćanstva, koje povezuje veru i nauku i koja može premostiti današnji jaz između duha i materije, i verovanja i znanja.

Da se vratimo na objašnjenje Mojsijevog prvog dana duhovnog stvaranja.

Pogledajmo jedan odlomak iz prve knjige “Das Grosse Evangelium Johannes” (Veliko Jevandelje Jovanovo), u kome Hristos objašnjava svojim učenicima Mojsijevo izlaganje o “šest dana duhovnog Postanka”:
05. ...”iako su čvrsto verovali u Mene, ipak su na Moje objašnjenje o istinitom nastanku – postupnom stvaranju Zemlje i svih stvari u njoj i na njoj, kao i svih drugih bezbrojnih svetova, slegali ramenima i sami sebi govorili: “Pa to je u suprotnosti sa Mojsijevim učenjem! Gde je tu šestodnevno stvaranje, gde je sabat kada se Bog odmarao? Šta je onda to, što nam poručuje Mojsije o nastanku svega ovoga što je sada tu pred nama? Kako da sve to negiramo, kada nas ovaj čudotvorac iz Nazareta uči sasvim suprotno i kada Njegovo učenje sasvim ukida Mojsijevo? A kada ukida Mojsija, sa time ukida i sve proroke, a najzad i samog Sebe; jer ako Mojsije više ne važi, ne važe ni proroci, pa niti očekivani Mesija, koji bi trebalo da je upravo On sam, te tako i On nije ništa!
06. No u stvarnosti čini se da je ipak Njegovo učenje ispravno i više je verovatno, da je sa Stvaranjem tako kao što nam je On to razložio, nego što o tome poručuje Mojsije.”
07. U to priđe jedan od njih Meni i reče: “Gospode! Ako je tako, šta je onda sa Mojsijem, a i sa svim ostalim prorocima?”
08. Rekoh Ja: “Njih razumite i shvatite u pravom smislu i sa čistim razumom!
09. Mojsije je u svom predstavljanju Postanka, samo postavio neke slike, koje pokazuju postavljanje prve Božje spoznaje kod ljudi ove zemlje, a ne materijalno stvaranje zemlje i svih drugih svetova.(jl.GEJ.01.156.05-09)
01. (Gospod nastavlja:) “Zar nije rečeno: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja bejaše pusta i prazna; tama se prostirala nad bezdanom, i Duh Božji lebdeo je nad vodama.“
02. I reče Bog: ‘Neka bude svetlost!’ I bi svetlost. I vide Bog da je svetlost dobra; i rastavi Bog svetlost od tame. Svetlost prozva dan, a tamu prozva noć. Tako bude večer, pa jutro – dan prvi.’
03. Vidite, to su Mojsijeve reči! Ako hoćete da ih razumete u pravom smislu, tada već na prvi pogled odmah uviđate najgoru besmislicu, koja vam se sama pokazuje!
04. Ali prvo da vidimo šta znači ‘nebo’ i šta znači ‘zemlja’, o kojoj govori Mojsije, da su na početku stvorena? ‘Nebo’ to je ono što je u čoveku duhovno, a ‘zemlja’ to je ono što je u njemu prirodno; i ona je bila još pusta i prazna kao sada i kod vas. ‘Vode’, to su vaše slabe spoznaje u svim stvarima, nad kojima lebdi Duh Božji, ali još uvek se ne nalazi u tim spoznajama.
05. Pošto Duh Božji vidi, da je u vašoj materijalnoj – ovosvetskoj dubini jako tamno, govori vam kao što je rečeno: ‘Neka bude svetlost!’
06. Tada počinje u vašoj prirodi da sviće i Bog vide kako je dobra svetlost za vašu tamu; jer vi sami toga ne možete ali i ne želite da uvidite. Zbog toga se u vama i dešava razdvajanje naime, dan i noć se razdvajaju i vi iz vašega dana spoznajete pređašnju noć vašeg srca.
07. Čovekova prva bitnost jeste kasno veče, zapravo noć. Pošto je Bog podario čoveku svetlost, ta svetlost je čoveku prava jutarnja zora, i tako iz čovekove večeri i jutarnje zore zaista nastaje njegov prvi dan Života.
08. Pogledajte, ne zaboravimo da je Mojsije poznavao sva egipatska naučavanja, i da je hteo, da opiše nastanak zemljinog prvog prirodnog dana, po svom znanju i mudrosti veoma lako bi uvideo, da iz večeri i jutra nikada ne može nastati dan; jer nakon večeri prirodno uvek sledi tvrda noć, a tek posle jutra sledi dan.
09. Pošto je između večeri i jutra noć; samo ono što je između jutra i večeri to je dan.
10. Da je Mojsije rekao: ’I tako iz jutra i večeri nastao je prvi dan!’ Tada bi mogli to da razumemo kao prirodan dan; zbog prikaza u smislu parabole rekao je sasvim suprotno, a to znači, čovekovo veče je istovremeno i njegova noć; to je ipak savim razumljivo, jer još niko nije video da je jedno dete puno mudrosti.
11. Kada se rodi dete na ovom svetu, u njegovoj duši je potpuno tamno, znači noć. Dete odrasta i dobija raznorazna podučavanja. Time dobija sve više jasnoće u sve stvari i vidite, to je veče; to znači da u duši počinje da se mrači i to se u paraboli ispoljava kao veče.
12. Možda ćete reći, pa i izjutra bude još mračno i tada bi i Mojsije mogao da kaže: ‘I tako je iz prvog jutarnjeg svitanja, ustvari iz svetlog jutra nastao prvi dan!’
13. A Ja dodajem: Naravno ako bi hteli da ovim kazivanjem kažemo najčistiju besmislicu! No Mojsije je znao, da čovekovo zemaljsko stanje oslikava samo veče; znao je, da se kod ljudi sa čisto zemaljski oblikovanim razumom događa isto što i pri nastajućem sumraku prirodne večeri.
14. Naime, što se ljudi više trude svojim razumom za zemaljske stvari, to u njihovom srcu postaje slabija čista Božja svetlost ljubavi i duhovnog života.
15. Samo kada Bog svojom milošću upali životnu svetlost u čovekovom srcu, samo tada začne čovek spoznavati ništavost svega što je pre prihvatao razumom i to je duhovno veče, i tada postupno sve bolje i bolje spoznaje, da su sva blaga večernje svetlosti isto tako prolazna kao i sama svetlost.
16. Zato prava svetlost koja je od Boga upaljena u čovekovom srcu jeste jutro, koje zajedno sa pređašnjim večerom uslovljava u čoveku prvi istiniti dan.
17. Iz ovog Mog razlaganja najverovatnije ste spoznali, da mora postojati ogromna razlika između ove dve svetlosti – ova dva spoznanja; jer svo spoznanje u večernjoj svetlosti sveta je varljivo i zato i prolazno. Samo Istina traje večno; konačno, prevara mora biti uništena. (jl.GEJ.01.157)

To bi bilo objašnjenje za Mojsijev prvi dan duhovnog Postanka – Genesis (prirodni Postanak za sva šest dana biće takođe objašnjen u ovom poglavlju). Hristova objašnjenja za ostale dane duhovnog Stvaranja, prikazana su u poglavlju 158 do 162.

Za dalje traženje u ovom smeru, bilo mi je potrebno jasnije razumevanje i shvatanje ali i razgraničavanje pojmova materije, supstance i snage. I u ovom slučaju pomogla su mi Hristova kazivanja iz Lorberovog pisanja i evo o tome jedan odlomak iz knjige “Die Erde”* (zemlja), pisana 02.03.1847 godine:
01. (Govori Gospod:) “Jedna izreka koja je kod vas u upotrebi, koja baš i nije sasvim ispravna glasi: ‘Memento homo, quia pulvis es, in pulvis reverteris!’ (Seti se čoveće, da si prah, i da češ se u prah vratiti!) – Ova izreka koristi reč “prah” da bi označila potpuno razlaganje tela, ali po značenju potpuno je netačna, jer svako pod prah razume sasvim izsitnjenu zemlju i kamenčiće koje svaki vetar lako podigne i nosi kroz vazduh. Isto tako pod “prah” može se razumeti i sunčeva prašina, samo još mnogo finija od one koju nazivamo ulična prašina. Ako bi se telo rastočilo samo u takvu prašinu, to ne bi bilo od nikakve pomoći za njegovu dušu, jer i najfinija prašina, koja može da se registruje u prirodnom svetu, još uvek je materija i ne može da se ujedini sa dušom i duhom, dokle god je materijalna. Bolji izraz od “prah” bio bi “specifičan atom duše”; koji nije više materija već supstanca, jer između materije i supstance razlika je kao između zemlje i neba.
02. Da bi sve to lakše shvatili, morate dobro upoznati tu razliku. Uzmite na primer jedan magnet: ono što vidite na njemu, to je materija; ali ono što u magnetu privlači i odbija to je supstanca. Ova supstanca ne može da se vidi sa vašim prirodnim očima; ali oči nisu jedino registrirajuće čulo i pokazatelj prisustva duševnih i duhovnih stvari. Čovek ima i druga čula koja su bliža duši nego što su to ona na njegovom licu, koja su može se reći najdublja čovekova čula. Sluh, miris i ukus su još dublji, a sasvim sjedinjeno sa dušom jeste osećanje ili taktilno čulo!
03. Ako neko približi dva magneta jedan drugom, osetiće njihovu međusobnu privlačnu silu i to je dovoljno da iz toga zaključimo da je tu u magnetu prisutna neka snaga - sila ili supstanca, koja to privlačenje uslovljava.
04. Na tom primeru svako može sa lakoćom da primeti razliku izmedu materije i supstance. Slično je kod takozvane električne mašine…. …isto tako i električna iskra, iako je vidljiva u materijalnom svetu i materijalnom prostoru, ipak nije više materijalna, već je slična supstanci duše ili sile, koja miruje u materiji, ali kada se pobudi, ispoljava se trenutno i burno kao sveprožimajuća snaga kojoj ne može da se suprotstavi nikakva prepreka koja bi je prigušila suprotstavljajući joj se.
05. Evo vam još jedan, ne baš plemenit primer, sadržan u vama poznatom barutu, koji je sastavljen iz sumpora, šalitre i ugljene prašine. Ta zrnca su sasvim mirna i bezazlena i padaju sa visine u dubinu kao i svaka materija, ali u zrncima, u vezanom stanju, zarobljena je ogromna supstancijalna snaga. Ako se ta supstanca pobudi nečim sto joj je slično, munjevito kida svoje veze u atomske deliće, odlazeći u sferu njene slobode. Taj oganj je supstanci sličan i zato je sredstvo kojim pobuđujemo taj proces; te se i na tom primeru vidi supstancijalna snaga, koja nema prirodne prepreke. Isto tako i voda sadrži u sebi supstancijalnu snagu, koja se može pobuditi, ako vodu snažno zagrevamo. Čak ako tu snagu želimo da obuzdamo i zarobimo u jakim sudovima, sve će da raznese - da se proširi i pobegne u slobodu. Znači, u skoro svakoj materiji nalazi se jedna supstanca, pitanje je samo kako i čime se ona može pobuditi, kako bi pokazala svoje delovanje.
06. Istraživači prirode, koji se često ponašaju kao uobraženi prirodoznanci, pronašli su u materiji neku osnovnu snagu i podelili je na privlačnu i odbojnu snagu. Privlačna je koheziona sila ili sila teže, a odbojna sila, poznata je kao centrifugalna sila. Pored ovih tu je i elasticitet ili elspanziona sila, kao i sila prodornosti materije. Da su ovi prirodoznanci i sami kao živa bića načinili samo još jedan korak dalje u svom istraživanju i da su dali prostora u svojim spisima sveobuhvatnoj i u svemu sadržanoj životnoj snagi, načinili bi ogroman napredak i ne bi bilo potrebno da se bave mrtvim silama, što je sasvim besmisleno. Imali bi osnovne pojmove za sve što jeste i u kome bi sebe lično ali i svu materiju mogli da shvate sa pravog i potpunog stanovišta. Ovako, smešno je i glupo, da živi ljudi tapkaju za mrtvim snagama - silama, pa još hoće i da dokazuju da je živa snaga mešavina i kompozicija raznoraznih mrtvih snaga – sila!
07. I gle besmisao nad besmislom! Kojom to logikom može da se posmatra neka delujuća snaga, kao da je mrtva? Zar postoji nesto besmislenije od činjenice, da proglašavamo mrtvu osnovu kao uzrok nekim vidljivim posledicama? To bi značilo kao kada bi smatrali da za neku posledicu nema uzroka; jer kada je nešto mrtvo, to je u izvesnom smislu još manje nego ništa. Jedna stvar može samo onda da se smatra mrtvom, ako je iz bilo koje poslednične sfere sagorela; i ljudska duša i duh mogu biti mrtvi, ako se lošom primenom svoje slobodne volje odnosno, kada se isprobavanjem svoje slobode, opet povuku u zarobljeništvo, u kome budu sasvim odcepljeni od svake efektivne posledice.
08. Ali ako se u, ili na materiji, otkriju posledice neke snage ili sile, onda one nisu mrtve već su žive i inteligentne, jer bez inteligencije bilo koje vrste, ne može da se zamisli neka posledica, isto kao i bez neke snage ili sile.
09. Ali, kao što se snaga može prepoznati iz posledice, tako se i inteligencija snage ili sile može prepoznati iz uvek ravnomerno uređene planske teorije. Zar ne rastu trave kao i svake druge biljke po jednoj unutrašnjoj planskoj teoriji, koja je vrlo lako prepoznatljiva od svakoga, koji je ikada video i posmatrao neku biljku! Takav slučaj javlja se i kod raspadanja kao i sa svim ostalim pojavama čije sile moraju nekome biti podložne, iz čega se veoma lako donosi zaključak.
10. Tamo gde se primećuju mnogo posledica, tamo mora biti isto tako i mnogo snaga ili sila koje nam pružaju te posledice; i pošto su sve posledice planske i uređene, prisutne moraju isto tako biti i mnoge inteligencije u vidu snage ili sile. I tako iz ovog zaključka shvatljivo je, da se materija sastoji iz samih duša, odnosno iz inteligencija, koje su privremeno zadržane od strane viših sila i inteligencija po određenoj uređenosti i određenoj potrebi. Ali kada vreme zadržavanja prođe, onda se te pojedine inteligencije probude i opet ujedine kao prasupstanca u onim bićima u kojima su proizašle iz Mene – Stvoritelja, na samom prapočetku. To ponovno ujedinjenje je delimično delo samih inteligencija, a delom iz vama već poznatih viših duhova. (jl.die erde.041)

*Knjiga “Die Erde” (zemlja), govori veoma detaljno o unutrašnjem i o spoljašnjem sastavu zemlje, o njenim uređajima – organima i njihovim funkcijama, i kao živ organizam, upoređuje njene funkcije i zadatke sa ljudskim organizmom. Slično je i sa knjigom “Die Naturliche Sonne” (prirodno sunce) ili sa pisanjima o Mesecu, Veneri, Saturnu ili o razlogu zbog koga je početkom šestog perioda Stvaranja, uništena Malona - jedna planeta iz našeg sunčevog sistema.


Tajna Postojanja

Jedom prilikom Hristos je okupljenim učenicima ovako govorio:
1. Nemojte nikada i nikome da verujete kada vam govore, da je svet, kao što je ova mala zemlja, stvoren i nastanjen odjednom – od danas do sutra! Za to je bilo potrebno, za vaše pojmove shvatanja, mnogo - bezbroj zemaljskih godina. O, kako je za vaše pojmove bilo potrebno neshvatljivo dugo vreme samo za to, da svet sazri kako bi mogao da isklija čovek! Koliko li je vrsta biljaka i životinja moralo, da svojim telima – raspadanjem i trulenjem – pođubri zemljino tlo i stvori humus, iz koga bi prva moćnija duša mogla sebi da uzme svoje telo i da ga uredi po Božjem redu tako, da joj to telo služi, a i da bi bilo sposobno za razmnožavanje jednakog potomstva; da pripremljenim i slobodnim ali materijalno bestelesnim dušama omogući, da ne čekaju stotinama godina, da bi iz isparina sastavljali svoje fizičko telo, već da potomstvu omogući, da po kraćem putu – kroz majčino telo – stvara svoje potomstvo, jer majčino telo je najpotpunije u svemu što je potrebno za tako nešto.
2. Vidite, za sve to potrebno je mnogo vremena i mnogo mudrosti, mnogo strpljenja i beskonačna moć! Pošto ni vi, a još manje Ja, nikada nećemo prestati da mislimo i snivamo ideje, tako će i Stvaranje večno da se nastavlja; jer nije moguće da ne bi baš ništa mislili – ni Ja, a takođe ni vi! Kada se misao jednom oseti kao “nešto“, tada ona mora imati i svoj oblik. A kada postoji kao oblik, tada je već obuhvaćena svojim omotačem i pred nama je već kao predmet sposoban da prima svetlost, u suprotnom, ne bi mogli to da prepoznajemo kao nešto, što je već oblikovano. Znači, sve dok Ja iz Sebe mislim i stvaram ideje, tako dugo će teći i Stvaranje. Nikada neće nedostajati prostora, nikada – u vek vekova, te tako nikada nas neće opterećivati neradna dosada.
3. Gde ima mnogo posla, tamo ima i mnogo radnih mesta, zavisno od stepena sposobnosti onih, kojima se daje dužnost. Ko je ovde na zemlji pridobio mnogo sposobnosti, dobiće i veću nadležnost u Mom uređenju; ali ko je pridobio vrlo malo sposobnosti, dobiće i vrlo mali zadatak. Ko ovde (na ovoj zemlji) nije pridobio nikakvih sposobnosti, moraće kada stigne tamo, u najtamnijoj noći tako dugo trpeti pomanjkanje, sve dok se svojim unutrašnjim slobodnim trudom ne osposobi toliko, da bi mogao da prihvati bilo kakvu, pa i najneznatniju dužnost. Ako tu najneznatniju dužnost dobro obavlja, biće već prema svojoj sposobnosti premešten na značajniju dužnost; ako je obavlja slabo, ubrzo će izgubiti i to što je zaslužio sa svojim najneznatnijim sposobnostima.
4. Ko ima, dobiće još više, da bi imao u izobilju; ko nema, uzeće mu se i to što ima, i opet će njegova sudbina da bude: noć, beda i druge nevolje, i sve to će trajati tako dugo, dok ne bude pristao da bude radan i to prvo prema sebi, da bi sa time ubuduće mogao biti sposoban za neko zaposlenje.
5. Zato vam svima kažem, trudite se ovde (u ovom životu) i ne dozvolite da budete zaslepljeni blagom ovog sveta, koje je prolazno kao što je prolazan i sadašnji materijalan oblik celokupnog sveta, vidljivog vašim fizičko-telesnim očima; zbog toga skupljajte što više duhovnog blaga, koje traje celu večnost! Budite mudri gospodari i upravnici u kući srca duše svoje; što više sakupite duhovnog blaga - dobrih dela, i što se više napunite ovih dobara, utoliko će vam biti bolje u onostranstvu! Ko je u ovim stvarima tvrdica, moraće jednom sam sebi pripisati krivicu, što mu je ostava svog srca sasvim prazna.
6. “Ovde“, (na ovoj zemlji), duhovno blago se veoma lako sakuplja; jer ovde je najčistije zlato sve šta god ko stvori sa dobrom voljom, iz ljubavi prema Bogu i prema svom bližnjem; “tamo“ (u duhovnom svetu) morate sve pridobijeno, da plaćate sa najčistijim zlatom unutrašnjeg i isključivo ličnog angažovanja – iz samoga sebe i prema samom sebi. A to, prijatelji Moji, u “tamošnjem“ kraljevstvu je jako teško, jer tamo nema nikakvih spoljašnjih rudnika zlata i srebra.
7. “Ovde“, veoma lako, čak i iz blata možete da načinite zlato i time kupite nebesa pod uslovom, da ste pri toj kupovini zaista bili čista srca; “Tamo“ ćete moći samo iz najplemenitijeg, da načinite u samom sebi nešto plemenito, što je mnogo teže nego što se to “ovde“, iz običnog blata može napraviti duhovno zlato. Ko svojim plemenitim delima već ovde pridobije veliku količinu duhovnog zlata, neće mu “tamo“ nedostajati; jer čak iz malog zrnca plemenitog duhovnog metala, “tamo“ će nastati ogromna grudva duhovnog zlata, a to je već prilično velika zaliha.“ (lj.GEJ.04.96)


Pramaterija Postanka - Stvaranja

Odlomak iz sedme knjige „Das Grosse Evangelium Johannes“ (Veliko Jevanđelje Jovanovo).
Pouka koju je arhanđel Rafael dao Lazaru na maslinskoj gori kod Lazarevoga konaka (4.Moj.21:14)

01. Kada su se svi gosti razišli, upita naš prijatelj Lazar arhanđela Rafaela: “Čuj ti duhu čovečiji, koji si prepun Božjeg spasa, upravo si rekao, da se u vazduhu nalazi bezbrojna količina svakovrsne slobodno lebdeće i nevezane pramaterije i prasupstance, koje mudrošću i voljom jednog potpuno – savršenog duha mogu biti kao takve prepoznate, te sakupljene i povezane u jedno čvrsto telo! Primerima sa kojima si mi to pokazao (opisano je u poglavlju 015 i 016) sve je vrlo jasno; no pored toga pade mi na pamet još jedno važno pitanje koje se nalazi u sledećem: Pramaterije i prasupstance mogu da se nalaze u vazduhu ove zemlje, kao što si mi to veoma jasno pokazao; ali kako su se stvorile prvobitno? Kako su stigle u tako velikoj raznovrstnosti u vazduh naše zemlje, a najverovatnije u još većoj raznovrstnosti u vazduh bezbrojno drugih, zemlji sličnih planeta i svetova, o kojima nas je Gospod lično, mene i mnoge druge učenike, milostivo učio? Objasni mi još i to!“
02. Reče Rafael: “Lazare, Lazare, zar ti se to nije već samo po sebi razjasnilo! Zar postoji sem Boga nešto, što nije proizašlo iz Njega? Zar nije sve što od večnosti ispunjava beskrajni prostor Njegova misao, Njegova ideja, Njegova mudrost, Njegova volja?
03. Vidiš, Njegove misli u nikad presahnutoj punoći od jedne večnosti ka drugoj, su ustvari prasupstanca i pramaterija, iz kojih je načinjeno sve što je ovde na zemlji i u nebesima, i što postoji kroz večitu moć Božje volje. Niti jedna misao i niti jedna ideja ne može da nastane i opstane čak ni kod Boga, bez Njegove volje. Time što iz najviše Božje inteligencije proizlazi svaka pojedina misao i svaka pojedina ideja Njegovom voljom, one same u sebi več sadrže jednu posebnu inteligenciju odgovarajućeg dela Božje volje, tako da svaka pojedina misao ili ideja Božja, noseći već u sebi Božju volju, ne može imati svoga kraja kao i sam Bog koji nema kraja, jer Bog, u svojoj svetlostću prepunoj samosvesnoj sferi, jednom zamišljenu misao ili još dublje prihvaćenu ideju nikada ne može zaboraviti. Kako je kod Boga jednostavno rečeno nemoguće da zaboravi svoju misao ili pripremljenu ideju, tako je i svaka pa i najmanja misao ili prividno beznačajna ideja Božja večita, i u svojoj praduhovnoj osobini neuništiva.
04. Pošto, kako je već rečeno, svaka pojedina misao i svaka pojedina ideja Božja delimično već nosi u sebi, a i mora da nosi poput iskre, Božju inteligenciju, a po potrebi još i Božju volju, jer bez volje Božje nikada ne bi mogla da bude osmišljena. Svaka takva pojedina misao i svaka takva pojedina ideja Božja ili sama za sebe, ili kroz više načina međusobno povezanih misli – što je jedna ideja – jeste kao jedno za sebe postojeće Ja – Sopstvo, koje samu sebe obučava na svoj način i u svojoj sferi, koje se usavršava u sebi i za sebe u to što jeste, koje se razmnožava u beskonačnost i koja mogu mudrim povezivanjem sa drugim pramaterijama i prasupstancama da budu i plemenitije i potpunije.
5. Na takav način, jedno buduće sunce na samom začetku je čist, svetlucajući etar ili jedno - sebi prigrabiti bezbroj mnogo misli i ideja Božjih, koje u svojoj osnovi več sadrže odgovarajući deo volje iz Boga. Tada one privuku sebi iz beskrajnog etera, pomoću u sebi sadržane volje Božje, sebi sličnoga, sve više i sve više, te tako pređašnji svetlucajući eter postaje sve gušći i malo po malo dobije gustoću ovog zemaljskog vazduha. Taj vazduh se malo po malo zgušćava ali i sve više i više, te na videlo dolazi voda, ali i ona se malo po malo zgušćava pa iz toga nastaje mulj, blato, kamen, a time jedno već čvršće kopno – čitava zemlja – svet.
6. Eto dakle, te međusobno povezane prvobitno duhovne prasupstance i pramaterije, sada u takvom neslobodnom – vezanom stanju počinju sve više i više da se osećaju nelagodno – neudobno, te da bi bili slobodniji postaju aktivni, pa u takvom nebeskom telu, posebno u njegovim čvrstim i teškim delovima nastaje žestoko vatreno. Sa tom vatrenom žestinom stisnute, prvobitno slobodne prasupstance i pramaterije no sada kao čvrsti delovi jednog novog nebeskog tela bivaju rastrgnuti i veoma često bude unutrašnjost na spoljašnosti i obratno, spoljašnjost bude bačena u unutrašnjost i tek posle mnogo takvih borbi bude dovedeno u mirniji red jedno novo nebesko telo – jedan nov svet, te u njemu zarobljene pramisli i praideje Božje onda nalaze drugi put da bi se odvojile i oslobodile velikog pritiska.
7. I gle, tada ubrzo nastaju raznorazne biljke i životinje i tako sve do čoveka u kojem čak veoma mnogo pramisli i praideja Božjih tek nalaze svoje izbavljenje iz svoje stare osuđenosti. Tek tada spoznaju Boga kao praosnovu celokupnog Bi-stva i celokupnog života, i tek tada se vraćaju Njemu ali sada kao samostalna, najslobodnija bića – što znači, pošto shvatiše da su živeli po Njegovoj volji.
8. No u tom čistom, slobodnom i samostalnom duhovnom povratku, na mnogobrojnim i najrazličitijim nebeskim telima postoje i velike razlike kako po unutrašnjosti njihovoj tako i međusobno. Ali najpotpuniji povratak iz jednog sveta ka Bogu jeste i ostaje moguć samo sa ove zemlje, pošto samo ovde svaki čovek u svojoj duši i u svom duhu može da bude potpuno sličan Bogu, no samo ako on to hoće; jer ko ovde stremi ka Bogu, taj će i doći Bogu. Razumeš li ovakve stvari? “
9. Reče Lazar: “To razumem zaista, pošto u vezi stvaranja čitavog sveta, o čemu nam je Gospod govorio, još uvek su u meni ta predznanja; ali podosta je toga što mi je još uvek nerazumljivo ... (jl.GEJ.07.017.1-9)


Prirodni Postanak – sazrevanje planete zemlje

Sledi odlomak iz osme knjige “Das Grosse Evangelium Johannes” (“Veliko Jevandelje Jovanovo”), u kome jedan od novijih učenika, Rimljanin Marko koji je bio podosta dubok mislilac, pita Hrista:
01. “Gospode i učitelju, dozvoli mi da Ti postavim još jedno pitanje? Molio bih Te za podrobnije objašnjenje, kao što si nam i druge mnoge stvari podrobno objasnio na Maslinskoj gori.”
02. Ja mu rekoh: “Govori i pitaj, jer u tebi je duša svetla! Znam šta želiš, ali zbog prisutnih pitaj, kako bi i oni čuli pitanje i znali o čemu je reč; naime, velika greška kod ljudi jeste, da veoma malo primećuju šta i gde im nešto nedostaje, oni bi sa velikim žarom to tražili i mnogo toga bi i našli. Ali pošto su tromi (inertni) ne znaju šta im nedostaje, zato ne mogu da krenu putem traženja, jer ko traži nalazi, ko moli njemu se daje i ko kuca njemu će se otvoriti! Zato kaži o čemu želis više svetlosti u odnosu na ono što vam je dato na Maslinskoj gori!“
03. Na to Marko reče: „Gospode i učitelju, Ti sam si nam rekao, da čovek ne može iznad svega da ljubi Boga ako ga nije spoznao, a ja sam posle dugog razmišljanja pronašao da mi još mnogo toga nedostaje!
04. Vidiš, kada sam bio u rudnicima Ilirije, ali i u drugim mestima, video sam kako se iz zemlje vade svakakvi metali, zlato, srebro, olovo i velika količina gvožđa, koja se potom koristila za raznorazne stvari!
05. Tada sam, kod tih radova u brdima, nalazio raznolike čudne stvari i to u velikim dubinama zemlje. Bilo je tu kostiju i rebara od džinovskih životinja koje su nekada živele na Zemlji. Kada su to oni živeli na Zemlji i kako su stigli tako duboko pod zemlju – da kažem skoro pod brdima? Isto tako nađeni su i u Egiptu, ali i u Španiji kosti i rebra sličnih čoveku ali najmanje četiri do pet puta viši i snažniji od jednog današnjeg čoveka. Nalazio sam i druge veoma čudne stvari koje sada za ovo pitanje nisu od značaja.
06. U svom kazivanju na Maslinskoj gori, sasvim ukratko si spomenuo, da je dugo pre Adama, na Zemlji bila neka vrsta ljudi koji su imali veoma malo slobodne volje, a kretali su se i ponašali instinktivno - slično životinjama. Tek pre četiri hiljade godina po jevrejskom pismu, pojavio se prvi čovek – Adam, sa potpuno slobodnom voljom i sa isto tako slobodnim razumom, koji je iz sebe dao svom potomstvu mudre zakone i uputstva.
07. Slobodan sam eto, da postavim jedno veliko pitanje: Da li je Zemlja u vreme Adama bila tu i tamo još uvek nastanjena sa praljudima i da li je neko njihovo pokoljenje preživelo do današnjeg dana, možda negde na nekoj tački ove zemlje i da li će i dalje da opstane? I kako to da su ostaci kostiju raznih praživotinja dospela čak ispod čvrstih planina ali isto tako i džinovski ostaci preadamita?
08. Gospode, o tome molim Te podaj mi pobliže objašnjenje; jer ono što smo mi Rimljani dosada pronašli, to i sigurno još puno toga pronaći će naše potomstvo.
09. Nama poznate Mojsijeve knjige ne govore ništa o Zemlji pre Adama. Mojsije odmah počinje sa mističnom pričom o postanku (stvaranju), ali to sa onim što nađemo u zemlji nije u nikakvoj zavisnosti, čak šta više veoma je protivrečno.
10. Ako nam Ti o tome ne daš više svetlosti, kod našeg potomstva nastaće velika zabuna i Tvoje učenje upašće u veliki raskol. Jer Tvoje učenje oslanja se na Mojsijevo; a ako je ono u nečemu tamno, Tvoja svetlost onda ne može da se razvije na ovoj zemlji u potpunu svetlost. Zbog toga, molim Te podaj nam o tome više svetlosti.”(jl. GEJ. 08.069)

01. Rekoh Ja: “Čuj, dragi Moj Marko! Mnogo toga sam vam kazao i pokazao, a i to ću još da vam kažem; ali sve ovo što je rečeno i pokazano, od toga neće mnogo dospeti do vaših potomaka, jer ljudi to ne prihvataju pošto ne razumeju, pa zbog toga u to neće ni da veruju. Postavio si dobar razlog za objašnjenje o stanjima i stvarima ove zemlje, i za učvršćenje verovanja ljudi u Moje učenje. Rekao sam već, da će sve u vezi Mog učenja, svakome duh sve otkriti naravno onom koji se u duhu preporodi. Onome kome duh otkrije, on će to i shvatiti u istinitom svetlu, kao što su se i tebi prividno neshvatljive stvari razsvetlile.
02. Ali to što vam budem rečima kazao, nadam se da ćete Mi to i verovati, pošto vam to kažem Ja; ali dublje razumevanje toga još nećete imati, a još manje ćete biti u stanju da drugima, u duhu još uvek slepima, o tome dajete objašnjenje. Zato će ljudi još uvek morati da čekaju, dok se na takozvana velika pitanja može dati odgovor koji će njima biti razumljiv.
03. Vidiš, i Jevreji su nekad bili najprosvetljeniji narod ove zemlje, nezavisno od toga što im je Mojsije lično sve objasnio kroz usta svoga brata Arona, i to je zapisano u dve naknadne knjige, (knjiga šesta i sedma) no i pored toga o tome se ništa ne zna. Sve što i nađu od takvih ostataka, pravdaju se, sa za njih nerazumljivim Noevim potopom. Ako bi ih i učio nečem drugom, brzo bi te prokleli za krivoverca!
04. Vi pagani imate u vašem učenju o bogovima mitski kult koji govori čak o dva velika potopa, koja su se desila na zemlji, i pripisujete im prividnu uzročnu osnovu i narod veruje u to. Ako im kažete istinu ismejaće vas i u najboljem slučaju reći će: “Ma ko to zna? To znaju samo bogovi!” Šta bi mogli na to da kažete? Vidiš, zato će ljudi u tom pogledu tek onda da shvate istinu, kada budu prvo obogaćeni u naukama i drugo, kada im to bude otkrio njihov duh!
05. Odmah ću vam reći kako će se stvar i odvijati, jer jasno vidim, da sve to nećete moći shvatiti vašim sadašnjim razumom. Prvo, nedostaju vam pojmovi o izuzetno velikim brojevima, a drugo, još manje imate znanja o zvezdama i njihovim veličinama, udaljenjima i kretanju, i verujete i znate samo ono što sam vam Ja rekao; i pored toga to je kod vas samo jedno spoljašnje znanje, i treba vremena dok se ono u vašem duhu oblikuje kao samostalna i samostvorena istina.
06. Da ova Zemlja ima takvu starost čije godine ne možete da zamislite, ako vam ih budem rekao, to sam vam već rekao na Maslinskoj gori. Ukratko, Zemlja kao nebesko telo postoji za vaša shvatanja, nepojmljivo dugo i na svojoj površini pretrpela je mnoge promene, dok nije stigla do sadašnjeg oblika. Vatra, voda, zemljotresi i druge velike oluje, posebno u pravremenima, bile su sredstvo pomoću kojih je Zemlja postala ono što je sada. I da bi mogla dalje da opstaje i da ishrani mnogo ljudi i druge kreature, bilo je potrebno da budu snažno aktivni i vatra, i poplave, zemljotresi, male i ogromne oluje i to u njoj i nad njom.(jl.GEJ.08.70)

01. Kada je zemlja u svom pravremenu toliko uznapredovala, da su nad njenim vodama mogla da se uzdignu manja i veća ostrva prekrivena morskim muljem, tada su Mojom mudrošću i Mojom voljom, u mulj postavljena mnoga biljna semena. I gle, ubrzo su ostrva bila prepuna biljaka, sa svakovrsnim travama, zeljem i manjim, a potom i džinovskim drvećem!
02. Kada su takva ostrva obrasla biljem, tada sam postavio jaja ili semena u stvorenu zemljinu podlogu, za stvaranje odgovarajućeg životinjskog carstva, koje je počelo da se razvija kroz sićušne, a potom i veće crve, pa se nastavilo sa insektima. Kada se zemlja već dovoljno isušila, i kada je hrane već bilo u izobilju, tada su se pojavile i džinovske životinje, čiji je zadatak bio da se hrane sa još uvek veoma grubim biljkama i granjem, i da svojim izmetom nađubre zemljište. ali i sa svojim ogromnim telima kada su se raspadala. Kosti ovih zivotinja mogu da se nađu u dubokim pećinama i rupama širom Zemlje.
03. Po Mojoj volji, raspadanjem ovih životinja razvile su se opet dalje nove vrste sićušnih životinja u obliku manjih ili većih crva kao i raznih insekata.
04. Ovaj proces nazovimo sada prvi zemaljski period (prvi dan prirodnog Stvaranja, za razliku od Mojsijevog prikaza duhovnog postanka - Genesis). Samo po sebi je razumljivo, da je Zemlja kao nebesko telo, bilo već nebrojeno puta podvrgnuto raznim promenama, pošto to stanje ne bi moglo nastati bez tih promena. Za takve procese vi nemate interesa, isto kao što vas je baš briga šta se to desava unutar pšeničnog zrna, kada ga stavite u zemlju. Vi znate samo da će iz tog zrna da izraste biljka. Ukratko, pokazao sam vam zemlju u svom prvom stadiumu oplođenog cveta, na čijoj površini je stavljeno raznorazno semenje za biljni svet, kao i jaja za raznovrsne životinje. Za sve to bilo je potrebno da se prethodno stave u vodu i zemlju uzroci, jer očigledno je da su vodene biljke kao i vodene životinje po svemu starijeg porekla od biljaka i životinja nastalih na čvrstoj zemlji, kao i životinja u vazduhu.
05. Eto sada ste čuli kako se stvaralo prvo poglavlje, prvog postanka plodne zemlje, prikazan Mojim rečima, i sigurno ste shvatili da hranljivost ovakve prazemlje nije bila pogodna za složeniji životinjski svet, a pogotovo ne za čovečiji rod. Ali to kiselkasto stanje bilo je potrebno da bi mogao da nastane drugi potpuniji period. To je isto kao što bez kiselkastog (nem.-magersauerknospe) procesa pri stvaranju pupoljka na drvetu, ne bi mogao da se pojavi zreliji ili potpuno zreo plod.
06. Da bi posle stvaranja pupoljka na drvetu mogao da se pojavi zreo plod, potrebno je još mnogo postupaka, koje samo Moje oko može da prati; i to je sigurno isto tako kod sazrevanja jednog nebeskog tela, tim pre zbog složenijih uslova.
07. Sada smo čuli šta se dešavalo sa Zemljom u njenom stadiumu pupoljka. Šta se dešava kod drveta u prvom proleću kada je pupoljak nabreknut i pun sokova? Vidite, on se rasprsne poteran iz unutrašnjosti, odbaci svoju ljušturu i razvije svoju potpunost, kako bi iz svoje sredine mogao da se pojavi začetak, kao potreban pratilac cveta i kao uzrok za razvoj ploda. Iako je, kao što ste primetili, cvetanje drveta veoma mršavo upoređenje za razvoj jednog nebeskog tela, ipak može poslužiti kao dobar primer iz koga se vidi koliko toga je potrebno da jedno nebesko telo bude sposobno da nosi i ishrani ljude vaše vrste.
08. Ovaj prvi period ili prvo poglavlje u oplemenjivanju Zemlje, koja je još uvek u sirovom i nekultivisanom stanju, proći će tek posle mnogo, mnogo puta, hiljadu puta po hiljadu godina kako bi vi to danas na Zemlji računali. Tada na Zemlji još nije bilo određenih godišnjih doba, a oni koji su postojali, trajali su mnogo duže od sadašnjih.
09. Ono što se dešavalo u prvom periodu, dešavalo se pomoću dozvoljenih ili još bolje rečeno, strogo određenih ognjenih oluja iz unutrašnjosti Zemlje i posle velikog broja sadašnjih godina, uzdizala su se iz velikih dubina mora, zajedno sa planinama, veće površine zemlje prekrivene sa mnogo plodnijim muljem.
10. Mojom mudrošću i Mojom voljom i u pravo vreme, u mulj su postavljena složenija semena i ubrzo su velika prostranstva mlade Zemlje, opet bila bujno prekrivena.
11. Kada je na različitim velikim površinama opet nastalo hrane u izobilju, sa Moje strane su u najmudrijoj uređenosti obezbeđeni složeniji potrošači, u većem broju i to kako mali, tako i veliki. Vode između obala močvarnog zemljišta oživela su sa velikim životinjama, a prostrano zemljište oživelo je takođe sa svojim velikim potrošačima, što je opet činilo da se zemljište đubrilo, a to je opet bilo pogodno za novi biljni svet.
12. Trave, rastlinje, žbunje pa čak i drveće počelo je da stvara semena za dalje razmnožavanje; no većina ih je još uvek bila slična gljivama – direktno iz vlažne i plodne zemlje, a životinje koje su nastajale, bile su slične kao vama poznati zmajevi iz reke Nil u Egiptu. Naime, množili su se jajima i mogli su živeti u vodi, ali i na zemlji, a hranili su se tako biljkama u vodi kao i onima na zemljištu, na kome još nigde nije moglo da se vidi potpuno suvo zemljište.
13. U ovom izrazito biljno – životinjskom svetu, napredujući – stvaralački period Zemlje, još ne može da bude stambeno suv. Isto tako kao što je kod pupoljka na drvetu potrebna vlaga za što bujniji rast, jer kada bi tu bilo suvo, teško da bi procvetalo drvo, a još teže bi se rodio plod (jl.GEJ.08.071).

01. Nastajući drugi period stvaranja trajao je za vas opet u jednom neizrecivo dugom vremenu sadašnjih godina. No, Zemlja još dugo neće biti sposobna da nosi toplokrvne životinje, a još manje čoveka; zato je sve teklo baš kao i u prvom periodu i isto tako trajao je veoma dugo, dok nije nastao treći period stvaranja.
02. Sasvim prirodno da je u razdoblju između glavnih stvaralačkih perioda, bilo veoma burnih međuperioda, čiji značaj Ja kao Stvoritelj najbolje poznajem, ali i duh kome to otkrijem.
03. U trećem periodu stvaranja, nastale su mnoge potrebne promene. Sada su se uzdigle iz mora već značajnije površine zemljišta, terane unutrašnjim ognjem Zemlje i sve to po Mojoj volji. Vegetacija je u mnogome bogatija ali još uvek džinovska, a isto takav bio je i životinjski svet. I ovaj period trajao je takođe veoma dugo. Ako bi ga uporedili sa cvetovima na drvetu, onda je bio isto takav kao i prethodna dva perioda i dugo još nepogodan da služi čoveku kao boravište; znači, dešavanja su bila veoma burna, zemljišta su se uzdizala i tonula baš kao i u prvom i drugom periodu, noseći sobom čitavu vegetaciju kao i čitavu životinjsku sferu, samo ne tako duboko kao u prvom periodu.
04. Sledile su mnoge međuperiode i posle veoma dugog vremena pojavio se četvrti period stvaranja. Delovi zemljišta postajala su opet znatno veća, vegetacija bujnija i počelo je da bude mnogo življe od svakovrsnih malih i velikih životinja i to u vodi, na suvim delovima zemljišta ali i u vazduhu. Među njima pojavili su se čak i toplokrvni sisari, koji nisu dolazili na svet pomoću jaja, već putem prirodnog razmnožavanja, te tako na svet donosila živu mladunčad, sa izuzetkom kod vodenih životinja, nekih većih amfibija, ptica, crva i insekata.
05. Ovaj četvrti period stvaranja trajao je neverovatno dugo i tlo Zemlje je bilo je s vremena na vreme obasjano sunčevim zracima, a na pojedinom drveću pojavili su se već i plodovi koji vama sigurno ne bi prijali; ali tadašnjem životinjskom svetu služila je kao dobra hrana.
06. I u ovom četvrtom periodu, na Zemlji nije postojalo ništa što bi bilo slično čoveku.
07. Nastajale su opet velike premetačine zemljišta, koje su pokopale skoro sve što bi se moglo nazvati kreaturom. Iz tog perioda se mogu naći mnogo ostataka pokopanih u zemlji, koji se po koječemu razlikuju od onih iz prethodna tri perioda.
08. Posle dugo vremena, u čijem protoku je na Zemlji postalo dosta mirnije i više reda, i posle mnogih i još uvek velikih turbulencija Zemlje, polako nastaje peti period stvaranja (peti dan prirodnog Postanka). Iz dubina mora uzdižu se nova zemljišta spajajući se sa već postojećim i tako stvaraju već ozbiljnije čvrsto tlo.
09. U tom petom periodu postanka, nastale su većine sadašnjih najviših planina na Zemlji. Njihovi neverovatno visoki vrhovi bili su lomljeni munjama, snažnim zemljotresima, a pomoću moćnih provala oblaka, odvođeni su u ogromnim bujicama u duboke doline, provalije i velike rupe. Na takav način stvarane su ravnine, ravnice i prostranstva, na kojima se sve bolje razvijalo.
10. Početkom ovog perioda Zemlji je počela da se ustaljuje putanja oko Sunca i razmena dana i noći tekla je već nekim sređenijim tokom. Godišnja doba su se takođe već nazirala i ako je bilo još uvek svakojakih promena pošto su kolebanja zemljinih polova bila još uvek znatna, i u ovom periodu je to tako i moralo da bude.
11. U ovom periodu nastala su već trajna zemljišta i počeo je redovan ciklus strujanja mora u razmaku od 14.000 godina. Po tom strujanju, vode prekriju neizmenično prvo južnu poluloptu Zemlje, a posle 14.000 godina mora prekriju severnu poluloptu. Na takav način, posle približno svakih 14.000 godina more je načinilo mnogo plodnog mulja na kamenjem izravnjano zemljište, pa se povlači i za sobom ostavljeni mulj služi kao đubrivo do tada neplodnom kamenom tlu.
12. Za ovaj peti period, bilo je potrebno takođe mnogo više puta, od hiljadu puta hiljadu zemaljskih godina, da bi poravnjano zemljište postalo pogodno za novo stvaranje većeg broja različitih biljaka kao što su trave, zelje, žbunje i drveće, a potom i svakovrsnih životinja, pa i preadamskih ljudi.
13. U ovom periodu već vidimo veliku količinu i raznolikost plodonosnog drveća, kao i drugih raznoraznih plodonosnih rastinja, koje su bile hrana tadašnjem različitom životinjskom svetu ali i za tadašnje praljude. O nekoj poljoprivredi nije bilo nikakvog traga, no znali su već da koriste čopore određenih životinja, te su vodili neku vrstu sirovog nomadskog života. Nisu se još oblačili i nisu gradili nikakve kolibe ili kuće, ali su sebi postavljali neku vrstu gnezda na debelom drveću kao ptice, koja su im služila kao neko stanište, gnezda za odmaranje ali i kao spremište za čuvanje hrane koju su polako trošili. Kada su hranu potrošili u grupi su se uputili u novu potragu za hranom. Kada bi zahladilo, sa mrazevima i snegom, povlačili su se u toplije krajeve zajedno sa svojim "domaćim" životinjama, sadržanim od mamuta, velikih jelena, krava, koza, ovaca, a sa njima povlačili su se i slonovi, nosorozi, jednorozi, kao i raznorazne ptice.
14. Pri kraju ovog perioda pojavljuje se magarac, kamila, konj i svinja. Svim ovim životinjama gospodario je ovaj pračovek, koji je imao mnogo razvijeniji razumski instinkt u odnosu na životinje, te je tako mogao da ovlada njima. Životinje su korišćene za nošenje, za lov, a delom i za dobijanje mleka i vune, sa kojom su oblagali svoja gnezda i tako činili da budu udobnija i toplija.
15. Govor, onako kako ga mi danas poznajemo, nisu imali. Imali su ipak neke određene artikulisane glasove, znakove i ponašali su se kao poneke naprednije životinje, a mogli su i da se na taj način sporazumevaju međusobno, a kada je bilo potrebno i da se pomažu međusobno. Kada se neko među njima razboleo, obično usled velike starosti, znali su za lekovita bilja koja im mogu pomoći; ako više nije mogao sam sebi da traži te biljke, drugi su to činili za njega.
16. Vatru nisu umeli da prave, te je nisu ni koristili; da su mogli da je vide kao što su to kasnije Adamiti činili, i oni bi to oponašali, zato što im je bio jako razvijen nagon za oponašanje. Inteligencija im je bila sa već znatno razvijenom slobodnom voljom i bila je već daleko iznad inteligencije nekog naprednog majmuna. Znači i govor bi brzo naučili, no sami iz sebe to činiti nisu mogli.
17. Kao ljudi bili su džinovskog rasta i izuzetno snažni, sa veoma snažnim ugrizom – zubima, tako da su se sa njima služili kao sa sečivom. Isto tako imali su snažno razvijeno čulo mirisa i osetljivosti, te su već iz daleka osećali eventualnu opasnost kada se približava; svojim očima i svojom voljom pripitomljavali su životinje ali isto tako i duhove prirode.
18. Iako je ovaj peti period stvaranja trajao jako mnogo puta, hiljadu puta hiljadu vaših sadašnjih godina, među tim ljudima nije još bilo nikakvo primetno napredovanje u nečem što bi moglo da se nazove kultura. Živeli su i dalje jednoličnim nomadskim životom i tako bili takođe neka vrsta đubrenja zemlje za buduće pokoljenje ljudi, Meni u svemu slični.
19. Boja njihove još prilično dlakave kože bila je između tamno i svetlo sive, samo na jugu bilo je bezdlakavih plemena. Po obliku bili su slični današnjim ljudima tamne kože. Do Adamovog vremena razmnožavali su se u nizinama i gustim šumama; ali nikada se nisu razmnožavali na brdskim visinama. (jl.GEJ.08.072)

01. U vreme Adamovo (prim. Adamovo pleme živelo je visoko na visoravni planine koja se nalazila na području današnjeg Kaspijskog jezera), kada počinje šesti period postanka - stvaranja, Zemlja je opet delimično prolazila kroz velike tektonske promene, praćene vatrom i vodom. Tada su opisani preadamiti zajedno sa svojim domaćim životinjama skoro sasvim nastradali, kao i mnoge šume i druge životinje; ostale su samo neke vrste ptica kao i životinje u brdima i vodama.
02. Tu i tamo paralelno sa Adamitima, ostalo je ponegde još od opisanih praljudi, ali veoma malo i to uglavnom u Aziji i to do Noevog vremena. Polako i sve više su se gubili i zakržljavali pošto više nisu nalazili odgovarajuću hranu, u dovoljnoj količini. No u dubokim prostranstvima južne Afrike, a i na ponekim većim ostrvima Zemlje, nalaze se još uvek zakržljali potomci iz petog perioda stvaranja. Veoma su divlji, tu i tamo pa su prihvatili ponešto od kulture Kainovih potomaka i mogu da obave različite poslove, ali u osnovi sami iz sebe ne mogu da se uzdignu. Poneki koji su se pomešali sa Kainovim i Lamehovim potomcima bilo je na nešto boljem putu, ali oni nisu bili podobni za dublji duhovni razvoj.
03. Ova vrsta ljudi, tamo gde se nalaze, još dugo će se oplođavati i opstati i od Adamita će polako sve više i više prihvatati još više obrazovanja, ali neće nikada biti sposobna da postanu velik narod. Eto to su preadamiti iz petog perioda stvaranja.
04. U ovom periodu ova Zemlja dobila je Mesec za svog pratioca i regulatora svog kretanja oko Sunca kao i oko svoje vlastiti ose; naravno da ni Mesec nije imao takvu pojavu kao što ga ima danas. Da bi došao dotle, morao je isto da prođe kroz velike i burne periode, no oni nisu trajali tako dugo kao zemaljski.
05. Nemojte da Me pitate zašto je jednom nebeskom telu potrebno za razvoj nezamislivo dugo vreme, jer to je nadležnost Moje mudrosti i Moga reda. Kada bi neki gospodar vinograda sav posao završio u jednom trenutku, šta bi on radio tokom čitave godine? Mudar vlasnik vinograda raspodeli svoj posao te tako tokom cele godine ima šta da radi i taj svakodnevni posao i ta svakodnevna aktivnost, donosi mu uvek blaženost. I vidite, i kod Mene je takav slučaj jer Ja sam u celoj beskrajnosti večito najaktivniji ali zato i najblaženije biće.
06. Kao što deca jednog oca u bašti posmatraju trešnje, šljive, kruške i jabuke kako cvetaju i sigurno je da se tome raduju, ali oni bi želeli odmah da vide, pa i da uživaju u zrelim plodovima, a ne samo da se dive lepim cvetovima. Zbog toga će mudar otac reći svojoj nestrpljivoj deci: “Samo strpljenja draga deco! Sve na ovom svetu ima svoj poredak i vreme po Božjem redu i sve će postići svoju zrelost! Zato imajte strpljenja i ova cvetajuća drveća za koji mesec imaće zrele i slatke plodove i prija će vam i onda ćemo u njima da uživamo zajedno sa Ocem u nebesima!” I eto tako smiruje svoju decu.
07. I tako i vi možete da budete smireni i ako još niste posvuda na ovoj Zemlji videli zrele plodove Mog učenja sve ćete saznati u pravo vreme. Verujte Mi da nisam za džabe i uzalud posejao među vama seme Mojih reči ali od danas do sutra ne može da nastane zreo plod.
08. Vidite, ono vreme koje je potrebno po Mom redu, jednom drvetu, sigurno da je još više potrebno jednoj Zemlji! Jer nije dovoljno da jedan svet, jedna izuzetno velika gromada kamenja, zemlje i vode samo bitiše u velikom eterskom prostoru, jer takva gromada bila bi potpuno mrtva i na njoj ne bi moglo ništa da raste i da živi. Svet koji treba da nosi život i koji treba sam sebe da hrani, mora prvo sam da oživi. Zato je potrebno da pre toga bude stavljen pod raznorazne unutrašnje uticaje i procese, kako bi bio sličan organizmu jedne životinje.
09. Svako buduće nebesko telo ima u sebi sve predispozicije potpunog organskog oblika, isto kao što ga ima i embrion u majčinom telu. Ali na početku tog oblikovanja izgleda kao da je ta sadržina haotično ispreturana – jedno preko drugoga; tek postepeno, jedna stvar za drugom se uređuju u jednu organski živu celinu. No, kako teče to uređivanje to znam Ja, pošto sam Ja jedini i u svemu osnovni reditelj. Kada i vi budete potpuni u svom duhu, tada ćete i vi imati uvida u tok tog uređivanja.
10. Posle ovako jednostavnog prikaza stvaralačkih perioda, možete da predpostavite prarazlog, zašto je prorok Mojsije čitavo stvaranje sveo na šest dana.
11. Ovih šest dana kao prikaz za šest perioda, mora prirodno jednom da prođe svako stvoreno biće pa je to slučaj i kod vas ljudi, kako duševno tako i duhovno, i da polako ide ka svojoj zrelosti i potpunosti.
12. Tek posle svega ovoga dolazi sedmi period stvaranja, period mira, a to je najblaženiji večiti život. No mir za sedmi period kažemo zato, što potpuni duh nema više prisile, nema suda i nema više pritiska straha od briga, već samo biti u Bistvu - prelazak u večitu i najpotpunuju spoznaju i najslobodniju moć volje.
13. Kaži, dragi Moj Marko, kako si razumeo ovo Moje objašnjenje! (jl. GEJ.08.069-073)


O beskonačnom prostoru i večnosti

04. Lazar postavlja Hristu pitanje: “Gospode i učitelju, u sebi imam još tamnih mesta i ako bi mi Tvojom milošću ta mesta prosvetlio, to bi za moju dušu bio pravi melem!”
05. Rekoh Ja: “Znam po čemu si žedan i mogu ti o tome dati više svetlosti u tvoje srce, ali da bi ta svetlost mogla i druge prisutne pravilno da prosvetli, postavi pitanje i Ja ću ti odgovoriti!”
06. Lazar reče:”Gospode i učitelju! Kada si nam razlagao o velikim sferama i nebeskim telima, opnastim prostranstvima (Hülsenglobe - univerzumima) i velikom kosmičkom čoveku (Grossen Schöpfungsmenschen), meni neshvatljivim veličinama, kao i o večitom beskonačnom prostoru, nikako da se u meni prosvetli, a imam još mnogo tamnih mesta o kojima ne znam kako da se ponašam!
07. Vidiš, da je stvoreni prostor beskonačan i da ni u jednom pravcu nema kraja, to je meni, a i ostalima sigurno jasno! Ali kako to izgleda sa njegovim večitim stanjem? Ko ga je tako beskonačno izdužio, kako i kada? Šta je to uopšte večnost i kako je to u vremenu i prostoru sam Bog večan i u svemu beskonačan? Vidiš Gospode i učitelju, ovakva pitanja od strane smrtnog čoveka sigurno su prema Tebi neumesna, ali šta već može duša u ovoj sferi, kada je žedna svetlosti kad god se ovakve misli u njoj probude?”
08. Rekoh Ja: “Kažeš, prema Meni neumesna pitanja, a Ja kažem da su to sasvim dobra i umesna pitanja i zato ću vam dati što jasniji odgovor!
09. Vidite, Bog, prostor i vreme su slični pojmu Otac, Sin i Duh. Otac je sveprožimajuća ljubav i prema tome večito stremljenje ka najpotpunijem Bistvu, snagom večite volje koja je u njemu. Prostor ili Sin je iz večitog stremljenja ljubavi, isto tako večito jednako proizlaženje Bistva, a večnost ili Duh, to je prasnaga u Ocu i Sinu odnosno, kretanje i efektuiranje (ostvarivanje) stremljenja ljubavi u Sinu.
10. Da je prostor jednom krenuo iz jedne tačke i počeo da se širi u svim pravcima prvo, ne bi do sada mogao da bude beskonačan, kao što je za sebe veliki stvaralački čovek. Drugo, postavlja se pitanje, šta je to bilo što je tu tačku iznedrilo u svim mogućim pravcima, beskonačno daleko i iz čega je tek tada nastao beskonačno stvoreni prostor. Da li je to bio bezsvetlosni etar ili je to bio paganski haos ili pa je to bila sasvim čvrsta masa, vazduh ili voda ili vatra?
11. Ako je to bila jedna od pomenutih stvari, kako je mogla ta prostorna tačka da sadrži u sebi toliku snagu, da izbaci iz sebe tolike beskonačne mase u beskonačno puta beskonačno i odakle su došle te mase ako su došle iz pratačke. Kada bi to bilo zamislivo, onda bi stvaralački prostor ipak bio ograničen i okonačan, i kod večitog trajanja tog sve daljeg i daljeg širenja ipak ne bi bio nikada beskonačan.
12. Sada vidite da je stvaralački prostor morao biti u svim pravcima beskonačan i da nikada nije imao početka, i pošto su Bog, prostor i večnost identični, kao što sam vam već pokazao, tako je i Bog, koji sve te pojmove u sebi sjedinjuje isto tako bez početka, jer je i početak postojanja Boga nemoguće zamisliti, kao ni početak postojanja beskonačnog prostora, a sa njime i vremena. Mislim, da je već dovoljno jasno rečeno i da svaki od vas tu stvar dobro razume.
13. Ipak vidim neke tamne tačke u vama sa kojima još niste na čisto. Tamne zato, što vi smatrate da je beskonačan i večiti prostor mrtav i bez životne inteligencije, te zato i ne možete da shvatite, kako to Bog kao jedini i večiti životni princip sebe nalazi, prepoznaje i shvata u toj večitoj i beskonačnoj smrti.
14. Kada i načinimo neki pojam o beskonačnom i večito stvorenom prostoru, tada je sasvim normalno da teško ili skoro uopšte ne možemo da shvatimo, kako može da se snađe beskonačan Duh – Bog – Bistvo, u večito beskonačnoj smrti i to On, koji je potpuni i večiti Život.
15. Zato o beskonačno velikom prostoru morate da imate sasvim drugo mišljenje. Znajte, da se u njemu ne nalazi niti jedna tačkica, koja ne sadrži u sebi Život i inteligenciju. Čak ni ono što mislite da je potpuno bez života i mrtvo! Sve to je od strane Svemoguće volje Božje osuđena materija, što možete da vidite u svakom nebeskom telu ili njegovim sastavnim delovima!
16. Ako su sva nebeska tela i njihovi sastavni delovi ništa drugo do fiksirane ideje i misli svemoguće Božje volje, kako onda mogu od strane ljudi, da se smatraju mrtvima i bez inteligencije?
17. Ako je Bog identičan sa beskonačnim prostorom kao i sa beskonačnim vremenom i pri tome prožet u Sebi sa najvišim i najpotpunijim životom, kako je onda moguće, da to što iz Njega proizlazi bude bez Života?!
18. Ono što nam se čini da je mrtvo, to je samo od strane Boga osuđeno i opet može da se vrati u Život, čim osuđenu stvar oslobodi od čvrstih veza.
19. Videli ste od Mene i Mojom dozvolom od Rafaela neka dela, na primer, kada je kamen odjednom pretvoren u prapostojeće stanje – životni etar ili kada je taj isti etar izrodio čvrsti kamen, potsetite se još jednog opipljivog primera, onog stuba na putu za Emaus.
20. Ako je sve to tako, a drugačije ne može da bude, da bi mogli da dostignete istinit i živi pojam o Bogu morate da proterate iz beskonačnog prostora svaku smrt i morate da znate, da je on pun života i inteligencije nad inteligencijom, zato što u beskonačno inteligentnom biću snage Božje, ne može postojati večita smrt.” (jl.GEJ.08.028)

Odnos između bića i univerzalne inteligencije

01. (Gospod nastavlja) “Da poneki učeniji ljudi sa svojom svešću o životu ipak smatraju, da je beskonačno stvoreni prostor i sve u njemu sadržano potpuno nemo, mrtvo i bez inteligencije, razlog tome jeste, da su svoju svesnost sasvim izolovali od opšte svesti o životu i njene beskrajne i najviše inteligencije. Na takav način, oni samo sebe u sebi traže, tako otkrivaju puteve, sebe pronalaze, obrazuju i tako se učvršćuju u svom opstanku.
02. Ali dok se čovek bavi sa sobom zbog pridobijanja svoje samostalnosti, uopšte mu ne pada na pamet, da je okružen samim životom i najvišom životnom inteligencijom koje i njegovo telo prožimaju i da bez njih on uopšte ne bi postojao! Ali kada bude završio da se bavi sam sa sobom i kada bude otkrio volju Božju i kada bude bio sasvim prožet unutrašnjim duhom, tada nastupa ceo čovek u slobodnu vezu sa najvišim životom i njegovom najsvetlijom inteligencijom, u opštu beskonačnost Božju, bez da pritom izgubi svoje Sopstvo i svoju ličnost. Tada on više ne doživljava prostor oko sebe da je nem i mrtav, tada ne susreće više mrtvo kamenje, već je sve za njega živo, puno svetlosti i samosvesne inteligencije.
03. Da je to tako i da se tako odnosi, dokazuje Moje jasno i mnogo puta isprobano Sveznanje. Kako bi Ja to mogao beskonačno mnogo toga da znam, ako bi prostor između Mene, znači Moje individualne lične bitnosti i na primer Sunca ili nekog drugog mnogo udaljenijeg objekta, ako bi taj prostor bio bez života i bez intaligencije? A potom tu je još i dokaz od veoma mnogo mudrih ljudi, koji nisu nikada napuštali svoje mesto življenja, a mnogo toga znaju, znaju šta se nalazi u daljinama, šta se to i kako dešava ili kako će da se dasi.
04. Kod onih sedam Egipćana imate jedan odgovarajući primer. Ko ih je obavestio da se Ja ovde nalazim? Samo zahvaljujući svojoj velikoj opštoj inteligenciji znali su to, a i put kojim je trebalo da dođu. Da je prostor između nas i gornjeg Egipta bez života i bez inteligencije, oni ne bi znali čega to ovde ima i šta se ovde dešava ili kako će da se desi.
05. Duša čovekova odvojena je u svom telu od opšte inteligencije, jednom veoma tankom opnom i to je dovoljno da u svom prirodnom stanju nema nikakvog pojma o onome, šta se to dešava iza njenih leđa. Čak nije u stanju da shvati ni beznačajno sićušna dešavanja veličine hiljaditi delić od hiljadu, pa čak ni onda, kada joj se to dešava pred njenim očima. Sve to je zbog te tanane opne, koja se nalazi izmedu njenog posebnog (ličnog) prostora i opšteg beskonačnog Života u prostoru. Kada bi ta opna bila od veće gustoće i rastegljivosti, šta bi tek onda znala ovako izolovana duša od onoga što se dešava oko nje u svim pravcima?!
06. Da se ponekad dešava, samo iz Meni poznatih razloga, da ta razdvajajuća opna bude jača i nepropustnija, te tako duša bude skoro sasvim razdvojena od opšteg najinteligentnijeg Božjeg života, to poneki put možete videti na glupim, nemim i takozvanim budalastim ljudima. Ovakva duša sposobna je samo za veoma mršavo ili skoro nikakvo obrazovanje.
07. Zašto se ovo dozvoljava, to znam samo Ja i poneki od mojih starih učenika ali i oni samo delimično, vama ostalima biće to otkriveno na duhovni način.
08. Duše biljaka i životinja nisu tako strogo razdvojene od opšteg Božjeg života u prostoru, te su zato po svojoj unutrašnjosti sposobniji i to bez bilo kakvog obučavanja, a po svojoj sadržini su u tom smislu i sačinjeni. Na primer: svaka životinja prepoznaje njoj određenu hranu, zna i da je pronađe, a za to ima i svoje alate i nije potrebno da bude obučena da bi se njima koristila.
09. Tako na primer, duh svake biljke veoma tačno prepoznaje koji činioci su joj korisni za njenu specifičnu individualnost, sve jedno da li iz vode, vazduha ili iz zemlje. Duh ili priroda duše hrasta nikada neće sebi da privlači onu tvar i materiju, koja je potrebna cedrovom drvetu, da bi izgradio svoju bitnost i svoje biće. Da, ali ko to uči biljku da sebi privlači uvek samo određenu tvar ili materiju? Vidite, sve to je posledica opšte i najviše inteligencije živog prostora; iz nje crpi svaka duša biljaka ili životinja sebi potrebnu inteligenciju, te su tako i po toj inteligenciji aktivni.
10. Znači jasno je, da je beskonačni prostor i sve što je u njemu, Život i najviša inteligencija, ali čovekova duša to ne može da prepozna, jer svojom posebnom inteligencijom, koja je velikog obima, samo se trudi da stvara sebi stalnu životnu samostalnost. Sa druge strane, ni jedna duša biljke ili životinje ne može da ima posebno svoju inteligenciju, već samo strogo količinski određenu, jer do čovekove duše mora da pređe nebrojano razne i promenljive egzistencije, od kojih ni jedna ne ostaje u sećanju, jer svaka promena bića, znači ujedno prelazak u drugu sferu inteligencije.
11. Čak i Čovekova duša, kao najviši potenciran sastav mineralnih, biljnih i životinjskih duša, nema sećanje na pređašnje egzistencije, jer specijalni delovi duše prethodna tri carstva nemaju svoju posebnu inteligenciju, već na neki poseban način pozajmljuju inteligenciju, iz opšteg Božjeg životnog prostora, za svoju vrstu. Doduše, u čovekovoj duši ujedinjene su zajedno bezbroj prethodnih inteligencija i to utiče da čovekova duša iz sebe prepoznaje sve stvari i o njima razumno prosuđuje, ali nisu moguća, a ni zamisliva posebna sećanja na prethodna stanja i nivoe bivstvovanja zato, što je duša čovekova nastala iz beskonačno mnogih prethodnih duša.
12. Ali kada čovek bude prožet duhom sveg života i svetlosti, moći će taj red – tu uređenost u sebi i da prepozna i da vidi, kao što i Ja u sebi svo vreme i večito vidim, da sve iz Mene postoji i da sam Ja sve u svemu. Kaži Mi prijatelju Lazare, da li si sve ovo shvatio!? Isto tako svaki od vas slobodan je, da se o tome izjasni.” (jl.GEJ.08.029)

O poznavanju budućnosti

01. Lazar odgovori: “Gospode i učitelju! Ovo objašnjenje je nadmašilo sve što smo do sada od Tebe čuli i videli, i postaje mi jasno zašto si kao čovek došao nama ljudima, da nas podučiš o Bogu i o nama ljudima. Iz Tebe smo proizašli, da nastavimo da živimo večito u najvećoj mogućoj samostalnosti, što ćemo tek da ostvarimo kroz vlastitu samostalnost, boreći se uz pomoć Tvoju i Tvog učenja.
02. Tek sada imamo potpuno ispravan pojam o Tebi ali isto tako i o nama, a isto tako sada znamo i zašto su neke stvari potrebne, jer bez toga, ni jednom čoveku ne bi bilo moguće, da se izbori za istinit i večiti Život. Sada poznajemo i istinito biće Božje ali i sami sebe. Zaista, sada je lako da na osvetljenom putu nastavimo da hodamo. Ali koliko puta hiljadu puta hiljadu ljudi nemaju pojima o svemu ovome, te su prinuđeni da idu pogrešnim putevima! Kada li će oni, kao što smo sada mi, biti spašeni, to sigurno samo Ti znaš; nama ostaje želja da ljudske duše što pre budu oslobođene ove opasne situacije. Jer što svetliji i slobodniji budemo kroz Tvoju milost, to više i dublje osećamo nesreću i jad svih onih kojima nije pružena ta milost.
03. Ali šta tu može da se uradi? Ako Ti sam dozvoljavaš da to tako teče, iz sebi poznatih i sigurno sasvim mudrih razloga, tada je i nama pravo. Koliko li će trajati, dok svi ljudi ove Zemlje budu jednog verovanja, jednog svetla i jednog istinitog bratstva?”
04. Na to reče Agrikola:”Da, da, to je i moja sve veća briga! I mene često pita moje svetlije svetlo u srcu, koje ponekad teško nosi taj teret, jer rastojanje drugih, skoro celog čovečanstva, sve jasnije vidim. Gospode i učitelju, Tebi je budućnost poznata, kao i sve naše misli i želje i mogao bi nam reći kada će barem veći deo ljudi da se uzraduju većoj i istinitoj svetlosti života!”
05. Rekoh Ja: “Čoveku na ovoj Zemlji, koji nije sasvim preporođen u duhu, baš mu i ne služi dobro ako isuviše zna. Isto tako i jasno otkrivena budućnost, mogla bi da dovede njegov, još nedovoljno snažan karakter u očajanje.
06. Pomisli samo, kako bi bilo čoveku kada bi tačno znao kada će po svom telu da umre? Ljudima je i onako već sama činjenica neprijatna, da jednom moraju umreti: kako bi im tek bilo kada bi znali tačnu godinu, dan i čas svoje smrti?
07. To je sasvim drugačije sa ljudima koji su već ovde na Zemlji, potpuno preporođeni u duhu i koji svoj budući život sasvim jasno i u celoj istini i najživlje osećaju! Oni svoj telesni cilj i kraj ovde na Zemlji znaju tačno i unapred; jer vreme za kidanje veza, za njih nije žalost, već najveća radost. Ali kod običnog čoveka, ovakva tačno predviđena situacija sigurno bi bila najveća žalost.
08. Zato, nemojte da istražujete budućnost suviše uporno, već se zadovoljite sa onim što je dobro za vašu dušu ali i time, da Ja u Mojoj ljubavi i mudrosti sve to znam i da ću sigurno dozvoliti da sve bude u svakom vremenu onako, kako je za sve dobre, ali i one druge ljude najbolje i tako će te imati podnošljivu i dobru i lošu budućnost!
09. Kada budete jednom i sami preporođeni u duhovnom životu, tada će i vama biti moguće da gledate u budućnost i nećete biti time ni žalostni ni slabašni.
10. Kako će biti u dalekoj budućnosti, to sam vam dosta jasno objasnio, kada sam vam govorio o prividnoj noći, a još jasnije je rečeno u dva poglavlja proroka Jesaje, a pokazaću vam još i kraj zlobnog sveta, čime nećete biti baš mnogo zadovoljni. No kako će uskoro i ponoć, ostavimo za sada da se sve smiri… (jl.GEJ.08.030)

U knjizi Jakob Lorbera, “Erde und Mond” (Zemlja i Mesec) u poglavlju 27, Gospod nam govori o nastanku i svrhi materije:
01. “Da bi temeljno istražili duhovnu stranu Zemlje, naše posmatranje usmerićemo ne iz dubine ka visini, već ćemo se spuštati iz visine ka dubini, jer ako želimo da dostignemo duhovno, koje je u svakoj stvari uvek najdublje u unutrašnjosti, onda je to u osnovi sasvim ispravno, pošto uvek trebamo da se krećemo ne iz unutrašnjosti ka spoljašnosti, već od spolja ka unutrašnjosti.
02. Često vam je pokazivano da je unutar neke materije uvek sadržan duh i da materija u osnovi nije ništa drugo do duh koji je vezan, zarobljen i fiksiran; no ipak i u ovom slučaju potrebna su temeljna objašnjenja.
03. Svejedno koju materiju posmatrate, nećete naći ni jednu koja je potpuno homogena. Svaka materija je deljiva pošto je sadržana iz delića, i između njih još uvek postoji neki prostor koji nazivamo pore.
04. O podeli materije na deliće, ni jednom učenom čoveku nije jasno i ne može biti jasno, do kog najmanjeg delića može materija da se izdeli. Uzmimo na primer mošus (Gran Moschus) i stavimo ga u neku kuću na bilo koje mesto. U kratkom vremenu cela zgrada sa svim prostorijama biće ispunjena njegovim mirisom i ako ga ostavimo na tom mestu mnogo godina, uvek će mirisati, a da pritom primetno ne izgubi ništa na volumenu i na težini; i ako se od njega odvaja svake sekunde na milione mirisavih delića, koji godinama ispunjavaju tu kuću. Sličnih primera ima mnogo; no za naš slučaj ovaj je dovoljan da bi uvideli, da definitivno određenje o konačnoj deljivosti materije, ima svoje veoma tačno određene puteve. Ali ako je nužno, barem za vaše shvatanje, da sva materija bude do skoro beskonačnog minimuma deljiva, onda nam mora biti više nego jasno, da je potrebno da svaka materija bude sastavljena iz delova (bitnosti). No, ko je taj što skuplja te delove (bitnosti) i povezuje ih međusobno tako, da konačno izgledaju kao da su iz jedne kompaktne mase, koja je ponekad manje ili više čvrsta? Vidite, sada smo već na prvom stupnju na kojem počinje duhovno.
05. Ovi beskrajno mali delovi (bitnosti) nisu ništa drugo do snaga ideje iz Mene, Stvoritelja svih stvari; ova snaga ideje poprima oblik, a oblik dobija Život iz Života Stvoriteljevog.
06. Stvoritelj daje iz Sebe novostvorenom obliku svetlost iz Svoje Prasvetlosti i sa tom svetlošću koje je Živo, daje čoveku i svoju inteligenciju, kroz koju novo-oživljen oblik prepozna sebe kao samostalno i svesno biće.
07. Kada oblik sebe prepozna, tada se obliku daje red – uređenje, koji postaje zakon sveg postojanja. Red, koji je ustvari oganj božanstva, iskra večite ljubavi iz koje proizlazi volja. Sada novo-oživljeni oblik ima svetlost, samospoznaju i samosvest, red i volju i može svoju volju da prilagodi redu ili da mu se suprotstavi.
08. Ako se novo-oživljeno stvorenje kreće i radi prema svom datom redu, tada raste i učvršćuje se poput nekog drveta i postepeno nastupa kao potpuno slobodno biće ka večitom postojanju u velikom prostoru Stvaranja zato, jer je njegovo biće proizašlo iz Mene (iz Bog – Reč – Duh...). A Ja sam sasvim sigurno večit i ostaću i dalje večit, stvaralački; i zato je čovek jedno stvorenje, jer je njegovo biće iz Mene stvoreno i njegova sudbina ne može biti drugačija nego što je Moja lična, jer njegova proizlazi iz Moje. To je tako, kao kada neko crpi vodu iz bunara i voda u sudu ostaje jednaka vodi u bunaru, i ima isto određenje kao i voda u bunaru iz koga je izvađena.
09. Ako se ovakvo novo biće ili stvorenje, sa svojom slobodnom voljom ne pridržava datog reda, onda ide u susret svojoj propasti odnosno svom razlaganju, što je sasvim prirodan i lako shvatljiv pojam.
10. To je kao kada neko posadi neku biljku u zemlju ali ne daje joj vlagu, svetlost i toplotu - šta će biti od biljke? Predpostavimo da biljka ima svoju slobodnu volju i da može sama sebi da uzme vodu, svetlost i toplotu, a neće – šta će tada biti od nje? Osušiće se i uginuti.
11. Ili, neko poželi da mu slikar naslika portret, ali neće da pokaže slikaru svoje lice - šta će biti od takve slike?
12. Meni, Stvoritelju, ne može biti sve jedno, da li će neko biće biti samo kao ideja Moje slike, već Mi je stalo da to biće bude prilika u svoj punini Mog božanskog bića, i da postoji privremeno ili večito. Ali privremeno postojanje očigledno znači, da jedan deo koji potiče iz Mene, treba da se uništi, što je nemoguće; ako je jednom stvoreno, stvoreno je za svu večnost.
13. No ipak, takvo stvorenje može i da zaluta u Mom uređenju, a to je isto kao kad bi u izvesnom smislu prestalo da postoji; jer ko nije za Mene on je protiv Mene. A oni koji su protiv Mene na tom putu, vremenom će pored Mene da oforme jednu suprotstavljajuću snagu i potencijalnu silu, koja će da ometa Moje slobodno delovanje. Drugim rečima to bi značilo kao: Ja, Svevišnja Potpunost, morao bih biti i sam nepotpun, kada pored sebe trpim nepotpunost.
14. Da bih mogao da upravljam takvom podlošću, stvorenje koje se suprotstavlja Mom redu – uređenju, biće odmah zarobljeno i fiksirano na jednom mestu i u jednoj tački; i vidite, to fiksiranje to je to, što vi vidite, osećate i prepoznajete kao materiju.
15. U beskrajno mnogim delovima materije, nalazi se i beskrajna inteligencija novostvorenih ali sada zarobljenih bića, koja propadaju ali čija inteligencija nikada ne može da propadne; ali očvrsla i upravljena je protiv sunčevog duha tako dugo, dok ne dostigne zrelost. To je kao kod ogledala, koje prima sunčevu svetlost tako dugo, dok odsijava Sunce i postane za sve drugo slepo, te na kraju postane još samo sposobno da prima sunčevu svetlost. Vremenom ogledalo postaje na spoljašnjosti sve više matirano, materija pa sve labavija (raspada se) i porozna; no, sa time sama materija postaje sposobnija da prima – upija sliku Sunca – i u manjoj meri odbija sunčeve zrake i to je ustvari ta dobra strana u tom prelasku; da ovakvo biće započne da prima božanstvo u svim svojim delovima, a ne samo u jednom jedinom delu. I zato nije dovoljno da neko govori: “Gospode, Gospode”, već mora da prihvati, upija Gospoda u sve svoje životne pore; tek tada postaje zreo, da bi mogao da se vrati odakle je i došao.
16. Iz ovih razloga sva materija mora konačno opet da se rastoči u “minutissimum” i to tako, da nema više nikakvih delova i delića, koji ne bi bili sposobni da prihvate i oslikaju sliku večitog Sunca; i u takvom oslikavanju večite praslike, nalazi se opet novo Stvaranje u kojoj se prethodno zarobljene ali sad slobodne beskonačne inteligencije jednog bića vrate u prvi praoblik, da bi opet postale ono što su trebale biti još u prapočetku.
17. Iz ovog predgovora sigurno vam je jasno, da je nemoguće da u materiji bude nešto drugo do samo duhovno; tako da se možemo sada upustiti u našu avanturu razmatranja o duhovnoj zemlji...(jl.Er.01.027).