2. O zdravlju

 



“Zdravlje je uvek posledica nekog uzroka a uzrok našeg zdravstvenog stanja,
to je refleksija svih naših dela i akcija
kao i celokupna suma našeg ponašanja i načina življenja života,
koji nam je dat – poklonjen. Zato zapamtimo:
svaki čovek načinom življenja svojih prošlih i svog sadašnjeg života
zaslužuje svoje zdravlje”.


Kakvi smo

“Lako je poštenom da govori pošteno, kao i zdravom da govori o zdravlju”, kaže narod, ali taj isti narod kaže i: “lako je bolesnom da govori o zdravlju, jer on misli samo na zdravlje”!
Razmišljam, među koje spadam kada mislim, verujem i znam ne da sam zdrav, već da je sve tako kako treba da bude, i ako su mi lekari rekli da imam rak prostate koji “ne može više ni da se operiše”!
To me spominje na jednu anegdotu, o naučniku i bumbaru:… jedan naučnik tvrdio je dokazima, da bumbar, svojom težinom tela od 1,7 grama u odnosu na veličinu svojih krila od 0,7 cm2, ne može da leti: “Nažalost, bumbar sa takvim krilima ne može da leti”, govorio je. Ali gle belaja, bumbar to očigledno “ne zna”, pa eto leti!

Kada govorimo o zdravlju, nemožemo a da ne govorimo i o bolesti, jer zdravlje i bolest su dva aspekta jedne iste celine. I ako bi mi, bez imalo razmišljanja, želeli da se sve bolesti iskorene, to jednostavno rečeno, ne može da se desi.
Svaki čovek ima u sebi duboko usađenu čežnju za zdravljem. Biti bez bolesti, bez bolova, bez patnji i po mogućnosti maksimalno vitalan, uspešan i srećan u životu.
Da bi dosegli što više od ovih vrednosti, koje bi nam sigurno olakšale život, svašta činimo: Mnogi se hrane stalnim reduciranjem kalorija. Jedni jedu samo biljnu hranu, dok drugi samo sirovu hranu. Poneki redovno posećuju fitnes klubove gde do bolova napinju svoje mišiće. Neki opet stoje satima naglavačke, drugi upražnjavaju joging, neki se bave jogom ili piju Ginseng, morsku vodu ili solju jako zasićenu vodu, ispiraju creva, znoje se u saunama, valjaju se u snegu, poste, sunčaju se do iznemoglosti, spavaju na jastucima ispunjenim lekovitim travama ili na dušecima sa ugrađenim magnetima, stavljaju se pod uticaj “vibroakustičnih“ instrumenata ili pod uticaj “Najdan-ovih krugova“… itd.
“Ako o svemu malo bolje razmislimo, shvatićemo da kada težimo telesnom fitnesu, tada smo veoma često u opasnosti da se neurotično fiksiramo na naše telesne funkcije. Stavljamo sebe pod radikalni režim mršavljenja, i pritom skoro redovno postajemo depresivni. Nakon tri meseca, kada bi trebali da budemo vitki kao tačka za boraniju, pokazuje se da imamo više kilograma nego pre početka naše dijete.
Izbegavamo mlečne proizvode zbog opasnosti od koronarnih bolesti pri čemu stvaramo u telu deficit kalciuma. Fanatično, kao hodočasnici koji traže sveti gral, tapkamo za našim zdravljem. U tom stremljenju, postajemo sve više opčinjeni te se razvijamo u fitnes-fanatičare, joging-opsednute ili dijet-manijake. Ako jedna dijeta ne pomogne, brzo prelazimo na drugu. Ako jedan program treninga ne donese željeni uspe, prihvatamo se drugog. Pri svemu tome, ni u jednom trenutku ne zapitamo sebe, da li je sve to što činimo u redu?''(D. Norfolk)
Kako živimo u vremenu naglašenog materijalizma, ubeđeni smo da se naše zdravlje, naše isceljenje, nalazi u nekom od ovih materijalno - telesnih akcija.
Sa druge strane, naučno-istraživačkim radom dokazano je, da smo za mnoge bolesti od kojih patimo, sami krivi. Naučnici tvrde, da nismo bolesni zato što smo nesrećom postali žrtve štetnih spoljnih uticaja, več zato što smo se odlučili za nezdrav način života: nepravilno se hranimo, pušimo, previše pijemo alkohol, ne krećemo se dovoljno, stresno živimo... tako da su to uzroci, da su u Evropi: ''20% ljudi sa povišenim krvnim pritiskom, 60% imaju holesterol u krvi, 50% ih je sa povećanim šećerom u krvi, 50 % ih je predebelih''... itd. Zdravstvo je prihvatilo takvu konstataciju; neprekidno nas opominje da je naša bolest posledica nerazumnog života, te nas tako plaši od smrti, umesto da nas probudi i hrabri za život.
Ovi stalni apeli za očuvanje zdravlja, počinju da stvaraju jednu generaciju obrazovanih neurotičara, koji se plaše da se do sitosti najedu, jer bi možda pojeli isuviše ugljenih hidrata; koji sa strahom udišu vazduh jer pored visoke doze ugljenmonoksida, taj vazduh sadrži još koječega, što industrija ispušta u vazduh.
Posvuda nalazimo uzroke koji nam prete bolešću i koji nam otežavaju život: tako, izbegavamo da pijemo vodu iz vodovoda jer sadrži fluor; izbegavamo digitalne časovnike jer zrače, ali i aluminijumsko posuđe izbegavamo, da se ne bi trovali metalom; čuvamo se od belih otrova: belog hleba, bele soli i belog šećera; jabuku ljuštimo, jer je prskana pesticidima; puter ne jedemo zbog opasnosti od infarkta; mlečni proizvodi dovode do zakrečenja krvnih sudova; testo goji; masnoće povećavaju holesterol; zbog zagađenih voda i ribe su zagađene; bolesti životinja su uzele toliko maha, da je jesti meso postala opasna avantura; slatkiši kvare zube; jaja su zagađena salmonelom; industrijska hrana sadrži konzervanse ali i dodatke koji pospešuju maligna oboljenja; alkohol razara jetru; od pasulja se prdi; puno seksa dovodi do ludila, a bez seksa postajemo još luđi''...
Eto tako, ljudi sa naglašeno razvijenom snagom uobrazilje vide, da ih posvuda i na svakom mestu vreba neka opasnost.

Sva ta naša ponašanja, to su samo odrazi strahova koji su prisutni u svakome od nas. Ti strahovi ispoljavaju se na raznorazne načine i najćešće kao strah od nemati, odnosno strah od siromaštva; pa onda strah od nezaposlenosti; strah od ''da li ću uspeti''; strah od usamljenosti; strah od budućnosti; od bolesti, od starosti, od života a kruna svih strahova jeste strah od smrti... Sve te strahove možemo svesti na jedan, a to je strah od nepoznatog. Strah od nepoznatog je istovremeno odraz naše prividne nemoći da ispravno reagujemo na ''šta će biti ako...''.
Strahovi nas po pravilu uvek blokiraju, te nam ne daju da živimo svu puninu svoga života! Kada i govorimo o našim strahovima, tada najćešće jednostavno slegnemo ramenima uz več sasvim otrcan komentar: ''Šta ja tu mogu! Kakav sam, takav sam!''
Takav konstatacija je po naše zdravlje sasvim sigurno destruktivna. Pomiriti se sa činjenicom, da smo bolesni to je u redu, ali nije u redu naša konstatacija ''šta ja tu već mogu'', jer to onda znači, u svoju svest, snažno i nepovratno utisnuti svoju odluku: ''samnom je gotovo''.
''Otpisati sebe'' znači ne želeti lično ništa činiti da bi ozdravili. To još i znači, da ne želim snagom svoje volje i snagom svog verovanja čak ni da poverujem da postoji mogućnost da ozdravim, jer verovati u nešto znači ništa drugo do ''smatrati za mogućim''.
Potrebno je da znamo i potrebno je da to duboko utisnemo u našu svest, da ako mi sebe otpišemo u smislu ''samnom je gotovo'', tada nam niko na ovom svetu više ne može pomoći.
Zar nam to ne govori da je zdravlje zaista u našim rukama!
Zar ne bi barem sada, dok čitamo ove redove, pokušali da razumemo i shvatimo možda bolnu ali ipak istinu, a to je da smo mi, samo mi i niko drugi - svaki od nas posebno i lično odgovorni, svaki za svoju bolest pa samim time i za svoje zdravlje!?

Iako smo mi ljudi po svojoj bitnosti zajednica duha, duše i tela, način našeg razmišljanja usmeravamo uglavnom na telesnu, odnosno na fizičko – materijalnu ravan.
To znači, kada našim čulima registrujemo na nama neke telesne promene koje nam ne prijaju, odmah pomislimo da su te promene uzročnik naših tegoba. Šta tada radimo? Počinje potraga za sredstvima i postupcima, naravno materijalnim, pomoću kojih bi otklonili ili barem ublažili te naše tegobe. Eto, tako mi mislimo da je ispravno i tako to i činimo.
Ovakvo naše ponašanje znači, da pravo na postojanje, dajemo samo jednom delu naše stvarnosti a to je fizičko – materijalnom delu.
Potrebno je da naučimo, da se svi uzroci koje mi u svom životu stvaramo, kao što su to Elementali, ali isto tako i svi principi koje mi u životu prihvatamo kao naše stavove, nalaze na duhovnoj ravni našeg postojanja i da je naša misao, kao i naša slobodna volja, koje su naš najveći dar koji nam je Stvoritelj poklonio, takođe duhovnog karaktera.
To znači, da je po kauzalnom zakonu, svaki proces u našem životu posledica, veoma tačno uslovljen uzrocima koje mi stvaramo, stvaranjem Elementala – misaonih oblika i to neprestano, svesno i potsvesno, danju i noću, kad smo veseli ali i kad smo apatični, kad smo žalosni i kad smo ljuti ili besni...
Sva ta raspoloženja odnosno, svako stanje međusobnih odnosa našeg duha, duše i našeg tela, ogleda se na našem telu i to kako na spoljašnjosti tako i na unutrašnjosti – ''kako gore, tako dole'' - i sve su to u krajnjoj liniji samo posledice međusobne usklađenosti ili poremećenosti jedne harmonije ili disharmonije naših odnosa – našeg života.
Svako prihvatanje samo jednog dela istine – samo jednog dela našeg stvarnog postojanja, kad tad dovodi do zdravstvenog problema.
Pokloniti pažnju samo jednom delu istine, znači fiksirati se za taj deo – zaustaviti se na tom nivou i ne kretati se dalje. Gde nema kretanja, nema ni života, jer Život, to je kretanje, napredovanje, razvoj – evolucija.
Fiksirati se za neke principe znači zaustaviti razvoj svoje svesti na tom nivou, drugim rečima to znači zaustaviti život, jer kretanje je osnovna karakteristika života. Ako nema kretanja nema više napretka, razvoja, progresa i to počev od onog najsuptilnijeg koji se odvija u jezgru atoma, preko onog u ćelijama, sokovima, krvotoku i svim ostalim organima našeg tela pa sve do kretanja naše planete zemlje, Sunca i čitavog svemira.
Ovde govorimo o kretanju u pozitivnom smeru – o napredovanju. Kretanje u negativnom smeru, u nazadovanju, vodi naš razvoj unatrag i dovodi do samouništenja. Zato, nesmemo zaboraviti da se ludost, glupost, zlo... isto kreće – razvija, pa zloća na početku svog razvoja posvađa prijatelje, a kada se razvije tada posvađa narode.

U prošlim vremenima, kada je nastala neka opasnost ili neki problem u životu, posebno zdravstveni, naši pretci su osećali potrebu da se prvo obrate nekoj višoj sili koja je van nas, odnosno da se napune duhovnom snagom. Znali su da bolesnik pre uzimanja lekovitog napitka, treba da se smiri i opusti, i najvažnije je da veruje u ponuđenu terapiju, koja je uvek bila naglašeno mističnog karaktera. Verovali su u Boga, a mi danas, izgleda više verujemo nauci i modernoj medicini.
Upravo sa dirljivim i gotovo naivnim verovanjem obraćamo se današnjim lekarima, smatrajući da oni imaju vlast nad životom i nad smrću.
Pre, tražili smo utehu kod Boga, danas verujemo u nauku i tražimo utehu i isceljenje od lekara. Očekujemo da nam lekari prepišu lekove koji bi iscelili naše bolesti, smanjile naše bolove, umanjile naše strahove i razvedrile naše očajno raspoloženje.
Često čeznemo za malo nežnosti ili barem samo malo pažnje, i zato smo spremni da čak i glumimo ulogu bespomoćnog pacijenta. Moramo da znamo, da tada predajemo našu sudbinu u tuđe ruke i postajemo zavisni od terapija i terapeuta. Takvo samosažaljenje nije ni od kakve koristi, naprotiv, veoma je štetno.
Potrebno je znati, da je kod zdravljenja najvažnija etička polazna tačka, jer ona nedvosmisleno definiše odgovornost. Svaki čovek mora biti odgovoran za sebe, za svoje ponašanje, postupke i akcije, i kada se za nešto odluči, to mora da bude dobro promišljeno, jer samo ono što ja posejem, samo to je moje i samo to mogu da žanjem. Od velike važnosti je da shvatim prastaru narodnu mudrost koja kaže, da ''jedini čovek na celom svetu, koga mogu da promenim to sam ja lično''. Konačno, zar nam to ne govore naša svakodnevna lična iskustva!
To znači, da kod mog lečenja najvažniji činilac je moja ličnost – ja… moje misli, moja dela, moje odluke – sveukupnost postojanja moje ličnosti a to opet znači, održati harmoničan međusobni odnos sva tri nivoa postojanja: telesno-materijalni, duševni i duhovni.
Zato, odgovornost za naše zdravlje ne bi smeli da prepustimo lekarima, psihijatrima ili terapeuteutima, jer kad se tiće zdravlja, onda smo samo mi za nju odgovorni, samo mi i niko drugi.
Kada tako posmatramo zdravljenje, to ne znači da čoveku koji se nalazi ''do guše'' u problemima ne treba pomoći i da ga treba prepustiti da se sam snađe kako zna i ume. Ne! Ispravno zdravljenje znači, poštovati čoveka u njegovim problemima, bezuslovno ga prihvatiti kao samostalnu i slobodnu ličnost sa punom odgovornošću. Lekar, terapevt ili izlečitelj, treba da mu pomogne da nađe rešenje i izlaz iz svojih problema čak i tamo gde ih sam ne vidi; da se potrudi da što bolje sagleda sve okolnosti svojih problema i da što potpunuje kritički sagleda i proveri sve posledice svojih akcija i svojih odluka, jer konačno odlučiti se za nešto, to mora da učini svaki pojedinac sam - lično.
Potrebno je da priznamo i da znamo, da mi sami sebe činimo da smo takvi kakvi smo a naše raspoloženje kojim smo obuzeti, stvara uz pomoć naših misli i naše slobodne volje dobre, manje dobre ili slabe Elementale – misaone oblike, gradeći na takav naćin naš raj ili naš pakao, a sve to važi i za naše zdravlje.
Poneko i započne sa menjanjem svojih dosadašnjih negativnih životnih stavova, ali tek kada ih je već zahvatilo bolesno stanje. To je isto kao kada bi počeli da učimo plivanje u trenutku kada brod već tone.
Zato, potrebno je da razumemo ali i srcem duše svoje da shvatimo, da bolest jeste pravi blagoslov ako se odazovemo pozivu naše duše za buđenjem, za povratak sebi samima, a to po pravilu znaći da svojom slobodnom voljom moramo da se odlućimo na promene i to na mnogo, veoma mnogo ravni.
Sada, danas, moramo da se prihvatimo razumnije filozofije života i zdravlja, ne sutra, sada odmah, zato što je ostatak našeg života već počeo!

Kako nas tretiraju

U vremenu vrtoglavog razvoja tehnike, omađijan materijalnim dobrima, čovek teško može da shvati, da ipak i moderna medicina ima svojih granica.
Istina koju uporno i tvrdoglavo potiskujemo jeste, da školska - tehnološka medicina ništa ne čini na sprečavanju nastanka hroničnih oboljenja i ako nastanu ne leči ih, još manje može bolešću ugroženi život da produži, a baš nikako da isceli i usreći čoveka.
Pored toga trebamo znati, da je svaki susret između lekara i pacijenta ipak, susret dva čoveka. Kako će ta dva čoveka da prebrode svoju intelektualnu uobrazilju, od toga zavisi njihova eventualna međusobna saradnja. U većini slučajeva ta saradnja svedena je na: “na šta se žalite“, da bi se čovek – lekar, odmah usmerio na objekt žalbe – na bolest, pri čemu čovek – pacijent ostaje nedotaknut.
Dobija se snažan utisak, da moderna medicina vidi čoveka kao organski sistem, sastavljen iz proste sume određenog broja organa i pojedinih elemenata koji se mogu na neki način meriti. Tako su lekari i počeli svoj rad; Temeljnim razlaganjem i analiziranjem čovečijeg tela u sve manje deliće, posao koji još uvek nije završen. Smatralo se i još uvek se smatra, da što se bolje upozna detalj, bolje će se lokalizovati bolest i bolje savladati.
Na takav način automatski se pomerila slika sa “bolestnog čoveka“ na “bolestan organ“. Tako je bio otvoren put ka specijalizaciji. Danas se lekari bave još samo sa pojedinim delovima čovečijeg tela.
U bolnicama pacijent postaje karcinom prostate na 203 ili srčani infarkt na 310. Pri takvom pristupu u procesu razmišljanja, izražavanja i organizacije, izgubljen je čovek, čovek kao jedinstvena i neponovljiva ličnost sa samo njemu svojstvenom psihosocijalnom pozadinom.
Potrebno je svi da naučimo, lekari i pacijenti, da je pogrešno govoriti da “čovek ima bolest“, jer tada se tretira i leči ono što on ima – bolest. Sa ovakvim ponašanjem mi previdimo stvarni problem, problem koji se zove “čovek jeste bolestan“.
“Ispravno je, ‘čovek jeste bolestan', te moramo da lečimo tog bolestnog čoveka. 'Upravo tog bolestnog čoveka klasična - školska medicina ne tretira. Ona se bavi njegovom bolešću odnosno, simptomima njegove bolesti. Na taj način uspesi medicine su ograničeni na tu bolest i ne dotiču čovekovo 'ja sam bolestan', piše poznati terapeut Donald Norfolk.
Zadatak lekara treba da bude “lečiti čoveka“, a ne “baviti se bolešću“. Dijagnostički problem “kako je neko bolestan“, potrebno je promeniti na “zašto je neko bolestan“. Znači prvi korak u terapijskom procesu morao bi uvek da bude “zašto“. Za dobijanje odgovora na “zašto“, od sekundarnog značaja je lokacija bolesti.
''Ako želimo da dođemo do uzročnika bolesti, moramo da se pozabavimo sa čovekovom sveukupnošću. Potrebno je da razmatramo celokupnog čoveka, njegovo nedeljivo jedinstvo materijalnog i mentalnog tela koja egzistiraju ali i njegovu ličnu, celokupnu psiho-socijalnu sredinu, koja je bitan činioc njegovog bića.
Najčešće znamo da naše zdravlje zavisi u mnogome od našeg kretanja, od naše sveukupne aktivnosti. Ako prestanemo da se krećemo u fizičkoj ravni, naše fizičko telo će početi da zakržljava i polako da se gasi. Ređe znamo, da je to gašenje života samo posledica uzroka, koji je započeo na duhovnoj ravni.'' (Norfolk)
Svaka terapija koja to iznalaženje uzroka koji nas čini bolestnim promaši, ne terapira bolest, već se bavi simptomima. Nesmemo pojam bolesti da jednačimo sa simptomatologijom. Važno je jedino, da li je čovek zdrav ili je bolestan – sporedno je kroz koje simptome se bolest manifestuje.

Obično se kaže:...“još je u krevetu, ali uspeva da polako i sigurno neutrališe rad virusa u sebi“. No ispravno je da treba da se trudimo... “da polako i sigurno obnovimo naš uništeni odbranbeni - imuni sistem“! Pri tome ne treba da se pitamo “kako“ da obnovimo taj u osnovi veoma složeni sistem, već treba prvo utvrditi “zašto“ se raspao ?!
“Zašto“, a ne “kako“?!
“Kako“ sledi tek posle “zašto“, ako uopšte sledi.
“Zašto”, to je početna sekvenca na putu zdravljenja (namerno ne kažem lečenja*), jer samo tako možemo doći do uzroka zbog koga se pacijent razboleo. Krajnje je vreme, da medicina prestane da se bavi bolestima i da počne da se bavi pacijentom.
*Pojam “lečenja” potiče iz reči “medicina”. Medicina (lat. ars medicinae – mudrost lečenja) je nauka i veština lečenja. Po Vujaklijinom rečniku, medicina je nauka o lečenju i negovanju bolesnika. Savremena medicina danas leči isključivo lekovima, a lekovi, to su hemijske supstance koje proizvodi farmacijska industrija. ”Pod lekovi, u našem jeziku podrazumevaju se medikamenti koji u stvarnosti ne leče, več ublažavaju simptome”, tako piše dr. Ryke Geerd Hamer.
“Potrebno je da znamo, da bakterije i virusi nisu uzročnici naših bolesti, i nisu naši neprijatelji, jer oni su posvuda oko nas, a znamo da veoma mnogi i ne obole, i ako se nalaze u istoj sredini pa čak i neposrednoj blizini obolelih. Mi sami sebi oduzimamo i upropašćujemo svoju odpornost time, što snagu svog eteričkog tela rasipamo, te tako omogućujemo da naše telo bude ranjivo. Ko ima moćno i snažno eteričko telo ne treba se bojati od bakterija, on ih može jednostavno otresti sa sebe. Kada zloupotrebimo naše eteričko telo, tada nam oslabi naš odbrambeni - imunski sistem i telo nam postane podložno na zarazu i tada mikroorganizmi, bakterije i virusi, dobijaju pogodno tlo za svoje razmnožavanje i razvoj, jer njihov zadatak je da svako “pokvareno“ organsko tkivo – telo, vrate u svoje prastanje”, govorio je poznati kiparski iscelitelj Daskalos.

Svaki bolesnik duboko u sebi oseća, da biti bolestan nosi u sebi i neku njegovu ličnu krivicu. “Zašto baš ja“? To biti bolestan, za njega je više nego pogrešno funkcionisanje njegovog tela. No sva takva razmišljanja bivaju ugušena od strane lekara – izništavaju se i sa sigurnošću se tvrdi: ... “sve ćemo mi to srediti“.... Na takav način bolest sve više gubi svoju ulogu kao nosilac informacija, kao partner na teškom putu evolucije, i dobija pečat “neprijatelj” – neprijatelj kojeg treba pobediti – uništiti. Upadljivo je da školska medicina govori isključivo o “borbi protiv bolesti” i “borbi za zdravlje”.
Pogledajmo kako izgleda jedan vid te borbe. Knjižice pod nazivom “kako protiv bolova”, koje izdaje farmacijska industrija širom sveta, nisu ništa drugo do reklama za lekove sa kojima možete sami sebe da “lečite”. Farmacijska industrija “KRKA”, u svojoj brošuri “kako protiv bolesti”, između ostalog, ovako piše:
• protiv bolova i povišene temperature, uzmite – Daleron C,
• protiv glavobolje, zubobolje i menstrualnih bolova, uzmite – Nalgesin S ili Bonifen,
• Protiv bolova u oštečenim mišićima i zglobovima, uzmite – Naklofen,...itd.
Veoma nedvosmisleno. Protiv svakog neprijatelja data je odgovarajuća municija, jer neprijatelj – bolest, mora da se pobedi. Da u svakom ratu i svakoj borbi po pravilu stradaju i nevine žrtve, to izgleda nikoga ne zanima i time se niko ne bavi, iako su te kontraindikacije čak i na lekovima veoma jasno naznačene. Čak i mi – pacijenti ne bavimo se time, baš kao da se tu ne radi o našoj glavi.
Zamislimo ovakav scenario: Imamo glavobolju. I ako manje ili više svi znamo da glavobolja može biti posledica različitih bolesti, mi ne tražimo uzrok glavobolje. Mi jednostavno popijemo neku tabletu protiv glavobolje, uostalom to tako činimo svi. U najboljem slučaju glavobolja prestane odmah ali često potraje i nekoliko dana. Znači, nekoliko dana pijemo naše tablete ne znajući, da ćemo sa tim hemijskim sretstvom potpuno uništiti, naš i onako oslabljen imunski sistem, načinivši hemijski dar-mar - hemijski debalans, u našem telu. Pri svemu tome ne samo da nismo odstranili uzročnik naše glavobolje, več se u međuvremenu taj uzročnik razvio u pravu bolest. Svaki lekar zna, da sredstva protiv bolova ne leče ama-baš ništa. Oni samo umrtve bol odnosno, blokiraju naše osećanje bolova za izvesno vreme. Konačno, posle nedelju dana ili više, odlazimo kod lekara, sada već ozbiljno bolesni.
Dobija se snažan utisak da je moderna medicina sluga farmacijske industrije i da u tom trileru; pacijent-medicina-farmacija, pacijent ima ulogu gubitnika odnosno, da je on predmet izrabljivanja, jer samo na njegov račun idu svi troškovi opstanka, poslovanja i razvoja kako medicine, tako i farmacije.
Ako pogledamo statističke podatke zapadnog društva videćemo, da ono ima na raspoloženju najskuplji zdravstveni sistem svih vremena. Svake godine potroše se užasno mnogo milijardi eura. Neka područja zdravstva, kao što su hirurgija, transplantacija i zaštita od infekcionih bolesti zabeležile su velike uspehe. No i pored toga izgleda, da su danas ljudi mnogo bolesniji, nego što su ikada bili.
Mogli bi i da postavimo pitanje: Kako uopšte možemo upoznati i razumeti svog neprijatelja – svoju bolest, kada sa njim neprestano “ratujemo”, umesto da zdravimo našeg pacijenta?
Dokle god medicina ne obustavi tu nemilosrdnu borbu sa bolestima, i ne počne da se bavi sa ljudima – pacijentima (znamo da deset diabetičara jesu deset pacijenata – deset slučaja, koji se međusobno najčešće veoma razlikuju, a znamo još i to, da to pravilo važi za sve bolesti), ona ne može biti kompetentna kod zdravljenja ovih pacijenata, jer joj za to nedostaje razumevanje. Kako to pacijentu da uspe, kada njegov lekar sebe smatra borcem protiv bolesti, a ne svetlonošcem zdravlja? Otpor uvek uzrokuje otpor, borba uvek borbu.
Službena – školska medicina se hvališe i smatra se pobednikom nad mnogo bolesti. Posle toliko pobeda, skoro da ne bi trebalo više da bude protivnika – bolesti.
No, bolest, njihov protivnik, izgleda da se ne plaši od igle, tableta i skalpela i ako treba ume da se ispolji na neki novi, nama najčešće sasvim nepoznati način.
Ako je bolest za medicinu neprijatelj broj jedan, drugi neprijatelj koga medicina želi da pobedi jeste smrt.
No, kao što su zdravlje i bolest, tako isto su po zakonu polarnosti život i smrt - dva aspekta jedne celine u našoj stvarnosti. A to znači, ako iskorenimo smrt iskorenićemo i život. Koliko god paradoksalno zvučalo, ipak je istina da ako iskorenimo bolest, iskorenićemo i zdravlje.
Poznati zdravitelj Horst Krohne, jednom je rekao: “šta da radimo, kada bolesan čovek najčešće živi u neznanju o sebi i svojim mogućnostima”.

Neke činjenice

Veoma često, primeri iz svakodnevnog života nam pokazuju, da u svakom čoveku tinjaju psihičke snage, koje mogu da nam obogate život ali isto tako i da ga unište. Kako ćemo dovesti do izražaja da te snage budu od koristi po naše zdravlje, zavisi samo od nas i niko drugi samo mi možemo da ih probudimo.
Profesor dr. Stephan Rössner, u svetu poznat po svojim istraživanjima na području kura za mršavljenje i dijetskih programa, na osnovu svog dugogodišnjeg rada, utvrdio je da su skoro sve dijete “jo-jo dijete“. Prvo se skine nekoliko kilograma, potom se ti kilogrami opet nadoknade, pa se često postaje još punačkiji.
Dr. Charles Sterling, šef lekara na institutu za istraživanje Aerobic’a u Texasu tvrdi, da su žene koje ozbiljno treniraju Fitnes, u 55 – 75% slučajeva sklone da razviju takozvani “negativni efekat“ prema Fitnes’u.
To isto se javlja i pri neurotičnom “gledanju u pupak“, ali i kod drugih fanatičnih zdravstvenih kultova kao što je biljna medicina, vegeterijanstvo, nudizam i slično.
U jednoj kampanji, grupa od oko hiljadu odraslih Amerikanaca bila je na kursu upućena u opasnosti koje mogu nastati kod nelečenog visokog krvnog pritiska. Nakon godinu dana, na kontroli se pokazalo, da je kampanja bila promašaj. Umesto da budu zdraviji, svi koji su prisustvovali tom kursu, razvili su viši krvni pritisak, u odnosu na kontrolnu grupu koja nije bila upućena u opasnosti hipertenzije. Neočekivano, dobio se uvid u način rada ljudske uobrazilje. Naučili smo kako jedna zdravstveno dobro upućena ličnost, u brigi za svoje zdravlje može da se razboli.

“Kada su naši pretci svrstali besposličarstvo u jedan od sedam smrtnih grehova, onda, samo zato, jer su verovali da lenjost ljudi, vodi ka poroku, pokvarenosti i klevetništvu. Koliko ima istine u toj tvrdnji ne znam, ali dokaza ima dovoljno da je lenjost jedan od glavnih faktora koji čini ljude pogodnim za razboljevanje. Naime, postoji jaka veza izmedju lenjosti i većine takozvanih bolesti “civilizacije” kao što su: hroničan zamor, strah, depresije, reumatični bolovi, gojaznost, koronarne srčane bolesti i prevremena starost. Veza je tako očigledna, da se te patnje često označavaju kao bolesti uslovljene neaktivnošću - kako duhovnom, tako i telesnom, odnosno to su bolesti uzrokovane nedostatkom kretanja”. (D. Norfolk)
Nemotivisanost, neangažovanost, bezposličarstvo, lenjost, raspoloženja u smislu “baš mi se neće”; “šta mogu takav mi je bioritam”; dugo spavanje, koje je ponekad još i jedan vid begstva od stvarnosti - od života; prekomerno gledanje televizije; igranje ”igrica” na kompjuteru ili mobitelu - “igrica”, pri čemu se često i godinama igra samo jedna jedina igrica. Zar taj veštački iskonstruisan svet treba da bude smisao našeg života? Zar stvarno ne vidimo da je sve to opium, opsednutost, kočenje života, pa sve do njegovog zaustavljanja?
Tako, eto, sve su to uzroci koje svaki od nas manje ili više unosi u svoj život, a posledice su, da sve više ljudi doživljava osećanja kao sto su: dosada, depresija, bezkorisnost, bezciljnost, praznina, bezsmisao i slično.

Interesantna je jedna poruka, doneta na osnovi najnovijih medicinskih istraživanja koja glasi:...“bolje je negovati zdrav duhovni stav, nego biti telesno “fit“; bolje je biti zadovoljna lenština, nego nezadovoljan Jogger; bolje je biti zaobljen i radostan, nego vitak i namćorast“.
Izgleda da je bolje biti bezbrižan pušač nego zagrižen nepušač, koji stalno vodi računa o tome, kako je kao pasivan pušač, neprekidno izložen riziku po zdravlje pošto udiše zagađen vazduh, te agresivno napada sve pušače. Upravo takav zaključak bi se mogao doneti, nakon desetogodišnjeg rada na istraživačkom projektu profesora Hans Eysenck’a sa Heidelberg’škog univerziteta. Pokazalo se, da je u pomenutom periodu smrtnost kod nepušača bila tri puta veća nego kod pušača sa slobodnijim, tolerantnijim i vedrijim životnim principima - stavovima.
To je upravo još jedan dokaz, “da su nezdrave navike u razmišljanju štetnije od nezdravog telesnog ponašanja“.
Pored toga znamo da su pogrešni načini u mišljenju i razmišljanju uzročnici mnogobrojnih psihosomatskih oboljenja, a ustvari oni su uzročnici svih oboljenja.
Da li je još potrebno naglasiti, koliko je “zdrav duhovni stav“ odlučujući faktor za zdravlje i prevenciju bolesti?
''Ako znamo da negativna mišljenja mogu biti uzročnici bolesti, zašto nećemo da prihvatimo pozitivno mišljenje kao izvor životne snage'' piše poznati psihoterapeut Donald Norfolk.
“Mnogo je važnije znati koju vrstu pacijenta imam pred sobom, nego koju vrstu bolesti ima pacijent“, objašnjava Sir William Osler, jedan poznati kanadski lekar 19 veka. No, ovakav pristup sigurno nije lak, pošto na naučno orijentisanu medicinu znatno utiču instrumenti kojima se ona služi.
“Gastroskop je jedan izuzetan instrument za otkrivanje čira u želudcu, ali potpuno nepodesan za otkrivanje uzroka, 'zašto' se pojavio čir u želudcu. Gastroskop ne vidi da je kod pacijenta, kod koga je dokazana erozija sluzokože u želudcu, reč o pacijentu koji je možda zbog dugogodišnjeg potisnutog besa – gneva, zbog nepravednog kinjenja i maltretiranja njegovih vlastoljubivih roditelja, 'sam sebe izjedao'; ili, možda nije mogao da se snađe činjenicom – 'nije mogao da svari', da je u poslu gubitnik; ili je možda dugo godina živeo u nesređenim porodičnim odnosima, te se sa svojim želudcem bukvalno 'kuvao u vlastitom sosu'.
Uzmimo sledeći primer: Mikroskop u laboratoriji patologa može na tkivu da učini vidljivim zloćudne ćelije, ali nije u stanju da utvrdi 'zašto' su one nastale; nije u stanju da utvrdi maligna osećanja – kao na primer: neostvarene snove, skrivene strahove, nagomilan bes, nerešene konflikte, frustracije, gubitke, razočarenja i potisnuta nezadovoljstva. Ti skriveni psihosocijalni faktori, to danas već znamo, to su praktično uzročnici bolesti“ piše Norfolk u svojoj knjigi “Denken Sie sich gesund“.

Psihoanalitičar C.G. Jung je takođe ustanovio, da pri lečenju svojih pacijenata mora da im maksimalno povrati njihovu celovitost – celinu. “Čovek je osakaćen ako mu se život manifestuje samo na materijalnoj ravni“...kaže on,...“ta disharmonija njegovog bića dovodi do problema – dovodi do bolesti“. Ustanovio je, da su psihoze njegovih pacijeneta neposredno povezane sa njihovom duhovnošću – sa nivoom njihovog duhovnog ubeđenja. Najdublje neuroze bile su posledice pomanjkanja moralnih, etičkih, filosofskih, kosmičkih ili religioznih normi – pogleda. Kada bi im povratio duhovnost ili kada bi je izgradio – uspostavio, njihovo stanje bi se popravilo.
Sa nabrojenim primerima vidimo, da se svaki naš emotivni doživljaj, oslikava i postaje vidljiv na našim telima (duhovnom i telesnom). To važi za sve naše doživljaje, za one plemenite – pozitivne, ali i za one druge – negativne. Podsetimo se:
• Kada smo vedri, tada smo opušteni, veseli, nasmejana su ne samo naša usta već se i svaki delić našeg tela smeška, čak i svaka ćelija se veseli i često reagujemo sa raširenim rukama puni pozitivnosti i poverenja u život.
• Kada smo žalostni, sasvim drugačije reaguje naše telo; lice nam se žalostno zgrči, postajemo sumnjičavi, nepoverljivi, pocrvenimo, zaplačemo, kukamo, ridamo, dobijemo histeričan napad, čitavo telo nam se zgrči i mislimo da nam se čitav život ruši, gubimo snagu te nismo u stanju više ni da stojimo na nogama.
• Kada smo ljuti, lice nam pocrveni pa se izobliči u neku napetu grimasu, čitavo telo nam je napeto, zubi su stisnuti ali isto tako i pesnice. Svaki mišić ali i svaka ćelija je napeta, a potrošnja naše “eteričke vitalnosti“ (eteričke energije) – “našeg hleba svakidašnjeg“ tada je najveća. Sve počinje sa mrzovoljom, pa postajemo natmureni, gunđamo, vičemo, mašemo rukama, hoćemo i da udarimo pa čak i da ubijemo. Često je dovoljno da vidimo samo lice našeg sagovornika, pa da znamo u kakvom je raspoloženju. Međutim nesmemo zaboraviti da se promenjena stanja ne dešavaju samo na našoj spoljašnjosti. Promene se dešavaju na celokupnoj našoj ličnosti; na spoljašnjosti, na unutrašnjim organima, ali i u svakoj ćeliji naših tela, sve je zgrčeno, zategnuto - napeto.
Sve te promene, to izbijanje vulkana od emocija, troši ogromnu količinu naše energije – eteričke energije, i istovremeno baca nas u “provaliju“ u “pakao“, odnosno spušta nas na nivo vibracija koji je različit od onog kojim vibrira vitalna – eterička energija, tako da nismo više u stanju da konzumiramo tu, za nas neophodnu životnu energiju koje ima u izobilju svuda oko nas.
Svesni smo naših telesnih uzročnika bolesti: nedostatka kretanja, preterane telesne težine, pogrešne ishrane, pušenja, alkoholizma... ali smo sasvim zanemarili psihičke faktore (naše emocije), noetske faktore (naše misli), ali isto tako i naša karmička zaduženja (zakon uzroka i posledice), koji za nastanak bolesti igraju odlučujuću ulogu.
“Zaboravili smo da je čovekov duh osnova – temelj, njegovog zdravlja“, piše Dr. Patrick Pietroni, docent opšte medicine na univerzitetskoj klinici St. Mary’s u Londonu.

Stari Grci nisu još ništa znali o bakterijama i virusima, ali su spoznali da čovekova ličnost znatno učestvuje u procesu nastanka bolesti. Platon piše: “Isceljenje nekog dela tela ne treba pokušati bez da tretiramo celinu. Nemoj pokušavati da isceljuješ glavu bez da dušu isceljuješ; i ako glava i telo treba da budu zdravi, moraš početi sa isceljenjem na nivou duha (uma); jer najveća zabluda našeg vremena jeste, da lekari prvo odvoje dušu od tela“. No hrabri činjenica da ima sve više lekara, koji su shvatili tešku zabludu moderne medicine.

Mr. sci. dr. Maja Roje Novak spec. neurolog iz Zagreba, o tome ovako piše: ”Kada sam lično bila na specijalizaciji iz neurologije negativno me je fascinirala činjenica da bolesnike najviše koriste ili kao pokusne kuniće ili kao konzumente medicinskih procedura, dok su terapijski postupci bili oskudni, neinventivni pa čak i kontraproduktivni”. Veoma razočarana lekarka nastavlja: ”...iako na prvi pogled izgleda da lekari jedino i brinu kako bolesnici da ozdrave, na žalost to nije tako. Naime moramo biti svesni da je medicinska doktrina zapravo ideologija, a ne nauka jer nije otvorena samo prema kognitivnim već i prema interesnim vrednostima struke – poziva. Zbog toga se uveliko oslanja na industriju lekova i opreme, sa kojom praktično živi u simbiozi pa posledično vodi i računa za dobit te industrije (od koje zauzvrat dobija ponešto). O tome se otvoreno ne govori čak bi rekla da se ova okolnost želi prikriti jer nije plauzibilna obzirom na prirodu medicinske struke”.

U nemačkim novinama ''ZEIT'', iz 1962 god. br.29, prof. H. Herxheimer kritikuje farma-industriju zbog skoro neverovatno mnogo lekova koji se nalaze na tržistu. Na primer, ''Austria Codex 1961/62'' usvojio je ''samo'' 6520 lekova. Herxheimer između ostalog kaže: ''...ovoj ogromnoj poplavi tableta, pilula, mikstura i koječega... pa tome lekari nisu više dorasli, pa i bolesnici su u opasnosti da budu pogrešno tretirani. Kako da lekar zapamti imena od skoro 7000 lekova?!'' Naravno da je ogromna sila farmacijskih naučnika navalila na njega, da je ne samo protivnik slobodne tržišne privrede, več da vodi kampanju dezinformacije celokupnog stanovništva nemačkog jezičkog područja.
Šta mislite koliko danas ima lekova na svetskom tržištu?
Podaci Nemačke zajednice ''ABDA'' od jula 2007 god. kažu, da je kod osiguravajućih društava 11226 lekova oslobođeno od doplate, a da su osiguravajući zavodi u 2005 god. zaključno sa mesecom februarom (samo za dva meseca) potrošili na lekove 1.809 milijardi eura. (www.krankenkassen.de-arzneimittelsparpaket).

Pogledajmo šta nam javljaju novije vesti sa slovenačke POP televizije iz oktobra 2009 godine: ...''vrhovno državno tužilaštvo Slovenije juče je podnelo prijavu protiv slovenačke filijale švajcarske farmaceutske kompanije „Novartis” zbog potkupljivanja lekara. Postoje dokazi da je „Novartis” u oktobru 2002. godine potkupio tri lekara iz Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, plativši im po 10.000 evra da na klinički protokol stave i lek „aredia”, koji se koristi kod metastaze raka kostiju, a koji je inače 15 puta skuplji od terapije već postojećeg leka ”destral”.
Vrhovno tužilaštvo je pomenutu prijavu odmah poslalo slovenačkoj protivkorupcijskoj komisiji, Interpolu, evropskom udruženju farmaceutske industrije, „Transparensi internešenelu” i OLAFu, organu Evropske komisije za borbu protiv prevara.''

Izmedju ostalog, potrebno je još i da znamo, da se lekovi koji nisu dobili dozvolu za promet, plasiraju na tržište kao ''dopuna ishrani'', a za to nije potrebna nikakva dozvola.
Milijardu evra godišnje troše Nemci na kupovinu ''sredstava za dopunu ishrani'', koja se na tržište plasiraju u vidu raznih eliksira, jogurta, želea, sokova, tableta – pilula, praškova; u flašicama, tubicama, teglicama ... i ... ''u ogromnoj većini slučajeva to je bačeni novac''... tako govori Angela Clausen iz Dusseldorf-a, stručnjak za ishranu pri centrali za zaštitu potrošača pokrajine NRW. Prosto je neverovatno, da recimo u želeu koji se plasira kao ''Aloe vera obogaćena vitaminima i mineralima'', ekstrakta aloe vera količinski ima ''jedva da se registruje'', a o ostalim sastojcima, kako ona kaže ''sramno je čak i govoriti''. (www.vc-nrw.de)

Očigledno je, a i činjenica jeste, da živimo u svetu koji je motivisan novcem i uspesima. Svi drugi interesi, kao na primer da pacijentu bude dobro, da lekovi budu korisni, da vazduh bude čist, da voda bude zdrava, da…. uvek su prisutni ali uvek su jednoznačno podređeni osnovnom motivu: ”da li se time može ostvariti dobra zarada?” To je tako u svim područjima ljudske aktivnosti pa samim time i u medicini.

I ako svaka država ima svoje ministarstvo za zdravlje, brigu za zdravlje svojih građana država je prenela na osiguravajući zavod, koji kao privredna institucija ima svoja ekonomska merila. Kratko i jasno: Ako niste socijalno osigurani i ako nemate potreban novac za lekove i lečenje, onda nema lekova i nema lečenja!
Da li je to briga države za zdravlje svog naroda?

Jedan interesantan intervju sa prof. dr. Anton Dolenc-om, prikazan je u slovenačkim novinama ''NEDELJSKI'' od 20.09.2010 . Dr. A. Dolenc je profesor sudske medicine, medicinske etike i deontologije, dugogodišnji predstojnik instituta za sudsku medicinu ljubljanskog medicinskog fakulteta, i mnogogodišnji predsednik udruženja slovenačkih lekara i odskora je u penziji.
Za ''NEDELJSKI'', razgovor vodi Marjana Vončina.
V.: ''Šta bi rekli danas studentima, budućim lekarima, ako bi stupili u predavaonicu? Šta mislite da bi vam odgovorili studenti ako bi ih zapitali, zašto su se opredelili za studiranje medicine: da bi pomogli bolesnicima ili zbog ugleda na društvenoj lestvici i novca?''
D.: ''Suština lekarskog poziva je u tome, da kao čovek, uvek sebe daje svom bližnjem. Ako bi govorio studentima sa željom da im približim lekarski poziv, prednost bi dao etiki pred stručnošću, pošto lekar mora najpre da bude čovek – samaričanin, koji ne sme naškoditi pogođenim osobama ni duševno ni telesno. Zato, etičko-moralna besprekornost lekara među svim pozivima, lekare najviše obavezuje i oni moraju to da poštuju od svoje diplome pa sve do svoje smrti. Prirodno je, da se studentima predstavlja i lik nemoralnog, nesavesnog lekara, koji sebe vidi i prikazuje kao elitu koja je nad zakonom, jer on odlučuje o životu i smrti.''
V.: ''Zašto da zahtevamo od lekara da budu drugačiji, kada celokupno društvo neprestano baca pod noge – gazi sve što bi moralo biti etička smernica društva?''
D.: ''Očigledno je, da smo se još pre ove ekonomske krize odrekli etike i morala i da smo ih zamenili za 'radnu sposobnost', smatrajući da su zakonski propisi i njihovo pridržavanje sami po sebi moral. Međutim, negirati moralno-etička načela u društvu znači odricati se svega dobroga što nam je donela civilizacija i kultura. Zloupotreba i nemoć vlasti pri rešavanju aktuelnih pitanja dovode do toga, da se onda problemi rešavaju na ulici (štrajkovi, referendumi), te ljudi nemoćno posmatraju šta se to na ulici događa. Kada se neko društvo odrekne morala i etike, zdravstvo ne može biti izuzetak, te je tako i medicinska etika kod nas odgurnuta na rub, i više nije oslonac ni zdravstvu niti državi, i zato sve skupa sve više upada u sve veće teškoće.''
V.: ''Svejedno da li podupiremo ili kritikujemo zdravstvo, lekari su ti koji odlučuju o elementarnim problemima – o životu i smrti, o zdravlju i bolesti. Šta je uzrok da nam se čini kao da lekari gube svoje bolesnike, a bolesnici svoje lekare?''
D.: ''Sadašnje stanje u slovenačkom zdravstvu označio bih kao tešku krizu i nalazi se pred raspadom celokupnog sistema, jer u ovakvoj situaciji nedostaje oko hiljadu do dve hiljade lekara, a to je posledica ograničenog upisa na medicinski fakultet. Izbor lekarskog kadra po 'odlikaškoj liniji' je neprikladan, jer takav izbor teče po elitnoj liniji i nema pozitivne selekcije, koja obezbeđuje radnu predanost i čovekove vrline koje su potrebne za ovaj poziv, koji je po svojoj sadržini i poslanstvu 'poziv nad pozivima'. Slobodan upis na fakultet je jedino rešenje koje vidim, da bi mogli da nastavimo pozitivnu tradiciju medicinskih stručnjaka. Sadašnji oblik izbora za studiranje medicine pospešuje nenormalnu, naglu feminizaciju* lekarskog poziva: biološka ravnoteža je poremećena.“
V.: „Bili ste borbeni i nepopustljivi dok ste vodili slovenačko lekarsko društvo, a i danas ste borbeni i ako zdravstvo ima sasvim druge zahteve?“
D.: „Ratno stanje između zdravstva i ‚vladajućih’ nije nešto posebno. Očigledno i ‚demokratska’ vlast ne može mimo komunističke tradicije, barem što se tiče zapostavljanja zdravstva. Lično sam doživeo tu sadašnju realnost. U rukopisu imam treći deo medicinske etike i deontologije, za koju ne mogu da nađem izdavača i ako sam se odrekao autorskog honorara. Mislim, da to dovoljno govori. Država koja zapostavlja ugled zdravstva i omalovažava njegovo poslanstvo, nema čak ni šanse da se uspešno razvija. To dokazuje celokupna čovekova istorija. Zato nisam jedini, koji se pita, ko će da počisti tu Augijevu štalu i kada i kako će se to desiti?“

* “Posledica feminizacije medicinske kadrovske funkcije u Sloveniji, tako govore rezultati empirijskog istraživanja je sa jedne strane, da se muškarci sve manje interesuju za studiranje medicine (mnogo rada i odgovornosti za malu platu - po njihovom mišljenju), i sve više se usmeravaju na menadžerska zanimanja, gde primanja prelaze svaku razumnu meru, a i menadžerstvo je usmereno više ka administrativnim poslovima.
Sa druge strane, dominacija žena u kadrovskoj funkciji je očigledna što se vidi po većinskom delu žena koje se upisuju na medicinske studije i koje kasnije kao radna snaga sa ispunjavanjem uslova obrazovanosti zauzima ta radna mesta.
Sigurno je da feminizacija u kadrovskoj funkciji medicine ne utiče na kvalitet izvršenih poslova, naprotiv, često je i bolji, ali opšta muška dominacija na upravnim i vodećim poslovima u celom svetu, stavlja ženu uvek na drugo mesto, što znači slabije plaćeno radno mesto.
Zašto tvrdim da je često njen kvalitet bolji!
Zato što je istraživanjem utvrđeno da je biće žene više okrenuto socijalnom i društvenom smeru, one su više empatične, usmerene ljudima, razumevajuće, prijatne i imaju veća osećanja prema porodičnim obavezama što je udaljuje od karijere. Ženi vrednost moći i novca ne znači toliko kao posao koji je svu ispuni.
Muškarci su robusniji, više usmereni poslu koji ima dodira sa elitom, uticajem, vlašću, moći, karijerom ali i pozicije koje simboliziraju moć ...“(Milijana Nebesni, diplomski rad).

Očigledno je da može i društvo da zaluta i da se izgubi, a problem je utoliko veći, jer ta lutanja u izgubljenosti sve više postaju globalan problem! Znači, ne samo da je čovek kao biće vrhunska složenost, pa ipak može da zaluta, to isto važi i za jedan narod ali i za sve narode ....

Možda je B. Pascale, čuveni matematičar i filozof, najbolje definisao čitavu složenost bića – čovek: “Čovek je najčudesnije biće prirode. Ne može da shvati šta je telo, još manje šta je duh, a najmanje, kako to duh može biti povezan sa telom; i ako je to vrhunac teškoća; ipak, upravo na taj način je sadržano njegovo biće”.
Upravo sa ovakvom konstatacijom počinju problemi, jer za školsku – institucijalnu medicinu duh i duša su “hokus-pokus“. Za školsku - savremenu medicinu, je bilo koji vid alternativne medicine “hokus-pokus“. Zar treba nabrajati sve velikane duha, koje bi naša školska medicina htela da strpa u koš “hokus pokus”? Ako se naše znanje iz računa nalazi na nivou aritmetike, zar je pošteno reči da je matematika “hokus-pokus”? Ili bolje rečeno, gde bi to mi stigli kada bi sve što ne razumemo proglasili za “hokus pokus”?
Nije namera ovog pisanja da se napadne školsko-institucionalna medicina, i da se obezvredi ili pak osudi njen rad. Potrebno je samo da se ona postavi na svoje pravo mesto. Van diskusije je njeno mesto i njen ogroman značaj u čovekovom životu. Neosporno je, da ona u nebrojeno slučajeva i situacija pruža ljudima svoju pomoć, koju svako nalazeći se u opasnosti, sa zahvalnošću prihvata.

Šta možemo uopšte da kažemo na primer, za urgentni centar beogradskog kliničkog centra, čija ekipa stručnjaka, ”njih oko dvadeset aktivnih u smeni, u toku jednog meseca obave oko 20.000 intervencija, neprekidno 24 sati na dan, nedeljom kao i svim ostalim praznicima i za te intervencije ne treba ništa da platite...” govori jedna sestra !?
I pored ”ludnice” koju mi, trenutno nas oko stotinak, što pacijeneta, što pratioca, u hodniku dužine oko pedeset metara doživljavamo; gužvu, plač, kuknjavu krvavih ljudi, nestrpljenja, psovke i preklinjanja bolničara koji se trude da se kroz tu gužvu proguraju sa svojim povređenikom do određenog odellenja, za osoblje sve ”mora”, kako su nam objasnili, da teče po strogom internom pravilniku. U takvoj gužvi nema se vremena ni za kakva druga osećanja, sem za osećanja ogromne odgovornosti, tu postoji samo problem koji treba najhitnije rešiti, otkriti, proceniti, prihvatiti ili uputiti u drugu ustanovu, iseći ili zakrpiti, ušiti ili zaviti, odseći ili ne ....sve je sasvim rutinski i čisto zanatski posao, ako znaš uradi, u suprotnom ti nije mesto u ekipi. A kako to izgleda tamo ”unutra”? U hirurgiji se trenutno nalaze dva pacijenta na kolicima. Oko jednoga tri lekara, dogovaraju se, puše, psuju, čuje se nekakva muzika, nas dvoje smo uz prvog pacijenta, devojčice od četiri godina, stojimo po strani nekoliko koraka, podalje onaj drugi pacijent stenje, neko otvara vrata da pita nešto, lekar viče: ”zatvaraj vrata” a onaj je uporan pa viče ”pao je u nesvest”, na to jedan od trojice gurne laktom onog do sebe i progunđa ”idi podigni ga na kolica”! Tu nepostoji ”neka uđe sledeći”, tu postoji samo onaj kome je potrebno hitnije pomoći, a to se utvrđuje kod prijema. Možda za nekoga to zvuči nemilosrdno ali takav je njihov pravilnik.
Potrebno je mnogo znanja i prakse, potrebno je mnogo volje, strpljenja, predanosti i ”živaca” da bi u toj jurnjavi za životima, prepunoj raznoraznih stresnih situacija mogli da opstanete i uspešno obavljate svoj posao.
”Potrebno je veoma mnogo snage i samosavlađivanja da bi se uopšte moglo raditi u takvim uslovima i pri tome za neki osmeh verujte mi, nema se više ni snage ni volje. Kada posle dežurstva stignem u stan, spavam i po 16 sati...” kaže jedan hirurg.

Možda bi bilo najbolje kada bi zvaničnu – školsku medicinu razdvojili na dve oblasti: Na akutnu i hiruršku medicinu, koje su danas na izuzetno visokom nivou; i na hroničnu i palijativnu medicinu, koje su na žalost isuviše usmerene na hemiju.
Začuđujuće je, da školska medicina, odnosno njeni lekari ne shvate, da su postali sluge farmacijske industrije i socijalnog osiguranja. Pri lečenju, prevelika primena ovih izuzetno otrovnih hemijskih preparata – lekova uzrok su, da je u našim vrlo osetljivim i inteligentnim organizmima nastao opšti haos. Mislim da je to, pored pomanjkanja razumevanja za višu suptilnu ravan postojanja, osnovna teškoća klasične medicine.
Bolesti su danas izuzetno kompleksne i moguće ih je izlečiti samo u saradnji – kada ljudi udruže svoja znanja – znanje klasićne medicine sa znanjem alternativnog umeća, koju danas nazivamo Holistička (celokupna, sveukupna) medicina.

Medicinska terapija ima svoje pravo i blagoslov u potrebnim intervencijama, ali njena terapija nema ničeg zajedničkog sa zdravljenjem – isceljenjem, jer isceljenje, jeste posvećenje i dodiruje jednu dimenziju koja je nepoznata naučnoj medicini.
A mi želimo da budemo zdravi, isceljeni i bez bolesti! Isceljen biti znači: biti ceo - celokupan; bez mana, bez bolesti, bez grehova; znači, biti u stanju harmonije odnosa materijalnog i duhovnog; znači biti nedeljiva celina tela materijalnog, i tela duhovnog.
Sve više se gomilaju podaci, da je zdravljenje – isceljenje, pre područje istinitih duhovnika, nego institucionalnih medicinara.
Pozvani smo odavno, pre više hiljada godina na buđenje – sagledavanje stvarnosti, u kojoj će nauka da oslikava čitavu našu stvarnost, iako je teško razumljiva. Zakonomernosti sveta treće dimenzije važe i teku i dalje, sve jedno da li ih mi znamo ili neznamo; prihvatamo ili neprihvatamo; razumemo ili nerazumemo. Zakon uzroka i posledice nije ograničen samo na materijalno – fizički svet, on važi u izvesnom smislu u svim svetovima.
Možda zvuči drastično ako kažemo da sreća ili nesreća kao takve nepostoje! Ipak jednom moramo da naučimo, da je sve što se dešava na ovome svetu, posledica nekog uzroka, a mi celog svog života stavljamo u svet oko nas uzroke, pritom ne misleći na činjenicu, da svaki od njih nosi sobom svoju posledicu.
Podsetimo se, i u školi smo učili o zakonu koji kaže: ”svaka akcija ima svoju reakciju”.

U našem životu – na našoj njivi života, ne možemo da žanjemo ono što nismo posejali. Tako jeste i tako treba da bude.
Pogledajmo celokupno naše prozapadno društvo, kome i mi Balkanci tako željno stremimo, na šta se svela suština ujedinjene Evrope!? Kako se to ogleda u zdravstvu? Koliko je mudar pokušaj, da se zdravstvo privatizuje? Da se prirodno bogastvo – voda, privatizuje? Koliko je pametno da se naša životna okolina tako nezadrživo truje i uništava… vazduh, zemlja, šume, voda… kao da sve to budućem pokoljenju ne treba!? Sve to su faktori našeg zdravlja.
Na području zdravstva, nikako da se probudimo i shvatimo, da se danas, moderna medicina zasniva ne na zdravljenju, več isključivo na tretiranju simptoma, dok je znanje o pravom – temeljnom uzroku za pojavu bolesti još uvek nedokučiva tajna.
Medicina (lat. ars medicinae, znači umetnost lečenja) po Vujaklijinom rečniku stranih reči znači: ''Nauka o lečenju i negovanju bolesnika''. Ali potrebno je da znamo, da medicina leči hemijskim lekovima - medicinom, a za njih dr. Ryke Geerd Hamer tvrdi: ''Lek na našem svakidašnjem jeziku podrazumeva medikamente koji u stvarnosti ne leče, več samo ublažavaju simptome''. Nemačko lekarsko udruženje ga je za takvu izjavu optužilo za ''lažno informisanje javnosti'' i brže bolje strpali su ga u zatvor.
Neka područja zdravstva, kao što su hirurgija, transplantacija i zaštita od infekcionih bolasti zabeležila su velike uspehe. Međutim to nema ničeg zajedničkog sa zdravljenjem. Pogledajmo statistike socijalnih osiguranja i videćemo, da su danas ljudi u svetu, i pored svih medicinskih uspeha, mnogo bolesniji nego što su ikada bili!
Najveća greška koju čini moderna medicina jeste, da posmatra čoveka kao da je ta jedinka potpuno odvojena od prirode. Načinila je mehaničku sliku od čoveka i posvuda gde mehanika doprinosi poboljšanju zdravlja, tamo je i medicina uspešna. Međutim čovek nije mašina. Čovek je objektivno organska celovitost – celina, sa izrazito bogatim duhovnim - subjektivnim životom, i zato nije dovoljno da se tretira samo oboleli deo tela.
Da pokušam ukratko da pojasnim pojam ''duhovni''...
Vrlo dobro znamo, da u našem fizičkom telu nema ničega što bi mogli da identifikujemo kao duhovno zato, što su telo i duh različite bitnosti. Naš duh može naprimer, da bude veoma zaposlen – aktivan, da prelazi sa jednog objekta na drugi, a da je pritom naše fizičko telo opušteno i potpuno nepokretno. To je nedvosmislen dokaz, da telo i duh ne pripadaju istoj prirodi.
Kada želimo da zdravimo, tada je potrebno da tretiramo celokupnog čoveka, njegovo fizičko ali i njegivo duhovno telo. Oboleli deo tela je samo simptom, koji nam govori, da sa celokupnim organizmom postoje neki problemi i uvek se javlja prvo na najosetljivijem delu tela.


Sigurno je da su lekari u velikoj većini, nezavisno od političkog i religioznog opredeljenja, zainteresovani za dobro svojih pacijenata ali isto tako i za svoje lično dobro.
''Ako se nalazite na samom početku jedne ''bolesničke karijere'', onda znajte da su na području zdravlja i području bolesti svi interesi zastupljeni i organizovani, samo ne i interesi pacijenta.'' Tako piše Dr. Thomas Kroiss, predsednik austrijskog društva za integralnu medicinu (Ganzheitliche Medizin) u svojoj knjigi ''Heilung statt Pillen'' (Isceljenje namesto pilula).

Između ostalog on piše: ''Moramo da znamo, da već veoma dugo, medicina nije samostalna nauka i da je sasvim zavisna od hemijskih medikamenata – lekova, no ona se i dalje svakodnevno uljuškava u ubeđenju, da je 'naučno dokazano', da je sve ono što im nudi – prodaje, farmacijska industrija za pacijenta dobro, zaboravljajući da u osnovi farmacijska nauka nije medicinska nauka. Lekari još uvek, uglavnom ne žele da pogledaju brutalnoj istini u oči, več veruju da i farmacijska industrija ima za cilj zdravlje za narod; da i oni etički i moralno rasuđuju. Nažalost istina je da za farmacijsku industriju važe sasvim drugi prioriteti – ekonomski, jer kada je nacija zdravija tada se manje troše lekovi! Na takav način brod ”medicina” nije više upravljan logikom medicine več logikom farmacijske industrije.''
Tako piše Dr. T. Kroiss i nastavlja da nam objašnjava, kako to izgleda u praksi:
”Mnoge bolesti mogu da se javljaju u akutnom ali i u hroničnom obliku. Uzmimo na primer bronhitis, kojim označavamo zapaljenje disajnih puteva (bronhije, to su disajni putevi).
• Akutni bronhitis javlja se burnom pojavom oboljenja: temperaturom, kašljem, ispljuvkom i bolovima, odnosno snažnim osećanjem bolova.
• Kada se naš organizam snažno brani to znači da imamo snažan odbrambeni – imuni sistem i tada je reč o akutnoj bolesti.
• Hronični bronhitis nije burna pojava, on se 'vuče': isto tako kašljemo – kašljucamo, imamo malo povišenu temperaturu no češće je nemamo, može se ići na posao ali jednostavno rečeno, ne možemo da se potpuno oslobodimo bolesti.
• Kada se organizam slabašno brani znači da nam je i naš odbrambeni – imuni sistem slabašan i zato tada nastaje hronično oboljenje.
Znači, pojava akutnog oboljenja pokazuje nam da je naš odbrambeni sistem snažan, posebno ako organizam može dobro da proizvede temperaturu, nasuprot tome hronično oboljenje kazuje nam da nam je odbrambeni sistem slab, jer nema snage da se bori sa bolešću.
Potrebno je znati da su temperatura kao i zapaljenja, mehanizmi odbrambenog sistema našeg organizma.
Najsigurniji način da od snažnog odbrambenog sistema načinimo slab odbrambeni sistem jeste da kod akutnog zapaljenja, raznim lekovima za smanjivanje temperature i otklanjanje zapaljenja, 'pomognemo' organizmu, jer mi smo duboko uvereni da je bolest naš neprijatelj, a neprijatelja treba oslabiti, po mogućnosti čak uništiti.
Niti za trenutak ne pomislimo da mi sa takvim 'pomaganjem' samo štetimo našem organizmu jer u stvarnosti time slabimo naš odbrambeni – imuni sistem, odnosno mi ga onesposobljavamo i umesto da pomažemo našem organizmu, mi mu odmažemo pošto unošenjem hemijskih medikamenata u naš organizam, stvaramo debalans međusobnih odnosa hemijskih elemenata. Jednostavno rečeno, mi razaramo energetsku harmoniju našeg organizma, slabimo odbrambeni sistem i stvaramo od akutnog oboljenja, hronično oboljenje.
Ako podrobnije posmatramo medicinske statističke podatke, videćemo da se hronične bolesti ne leče – čak se danas to više nigde i ne pokušava. Kada se sa hroničnim oboljenjem pojavimo kod lekara, on nam prepiše određene lekove za neki period uz napomenu, da moramo dolaziti na redovnu lekarsku kontrolu, ako želimo da očuvamo svoje zdravlje.
Potrebno je da znamo da bez traganja za uzrokom našeg oboljenja i njegovim otklanjanjem, što je najbitnije na putu za ozdravljenje, nemoguće je dostići zdravlje.
Sa daljim unošenjem ovakvih lekova u naš organizam ne možemo ništa dobro da postignemo, već samo i dalje slabimo naš odbrambeni sistem, a s time ujedno stvaramo pogodnu sredinu za nastanak drugih oboljenja!
Ako se ne 'probudimo', odnosno ako ne shvatimo da brigu o našem zdravlju ne smemo nikome prepustiti ni lekaru, ni terapeutu, ni medicinskoj sestri, jer naša bolest to je naš problem, onda nam ostaje da i dalje idemo kao pacijenti redovno kod 'svog' lekara, kako bi bili opskrbljeni potrebnim lekovima.
Pogledajte oko sebe, u svojoj porodici, kod rodbine, prijatelja ili poznanika, koliko je ljudi koji su zavisni od kojekakvih lekova, odnosno kako su od strane lekara ubeđeni da moraju svaki dan, dan za danom – do kraja života; da uzmu po jednu tabletu za pritisak, jednu za srce, jednu za šećer, jednu za štitnu žlezdu, jednu za ...
Obezbediti naciju sa 'potrebnim' lekovima, tu funkciju skoro u celom svetu ispunjavaju, manje ili više, svi 'socijalni sistemi' naravno uz pomoć 'osiguravajućih institucija”, koje su opet sa 'svojom računicom' sve dobro izkalkulisali, jer barem to je svima jasno, da za sve to treba novaca. A potreban novac, i to se zna, crpi se od naroda i usmerava u zajednicu koju čine: zdravstveni sistem, socijalni sistem, osiguravajući sistem i farmacijska industrija. Potrebno je i znati, da u tom čitavom koceptu 'dirigentsku palicu' drži farmacijska industrija i da ona izvlači najveću korist.
I eto tako sada znamo da je svaki pacijent veoma organizovano 'ubačen' u jedan sistem u kome se akutno oboljenje što brže suzbija (da bi troškovi bili što manji), u kome se kod hroničnih oboljenja ne istražuju uzroci (opet zbog troškova) i u kome pacijent dobija medikamante ( to je plasman robe) kako bi mogao da živi sa svojom bolešću.
Posle svega što je rečeno, sigurno je pacijent zbunjen i sasvim je normalno da se upita: Šta činiti u ovakvom sistemu zdravstva ?
Predlažem:
- Kod akutnih oboljenja – hitnih slučajeva, gde uzrok veoma često nije od velikog značaja, ugroženo stanje mora se dovesti pod kontrolu i tada treba tražiti intervenciju školske medicine.
- Kada je to obavljeno sledi drugi, sasvim logički korak: moraju da se iznađu i iskorene uzroci oboljenja i zato tada treba tražiti pomoć od sveukupne – integralne medicine.
Pošto su uzroci oboljenja veoma retko sadržani u nedostatku određenih hemikalija u organizmu, iz principa nije ispravno davati pacijentu hemijske medikamente, već moraju da se istraže pravi uzroci i te uzroke treba tretirati,” eto, tako piše dr. Kroiss.

Pokušajmo da shvatimo, ne da razumemo, več da shvatimo, jer shvatiti je viši nivo razumevanja. Shvatiti to je razumevanje koje se nalazi iznad nivoa mogućnosti naših pet čula – shvatiti, dešava se na transcendentalnoj ravni – na vančulnoj ravni. Znači, potrebno je shvatiti, da zdravljenje – samozdravljenje, može da se desi samo kada se nalazimo u stanju “biti ovde i sada”. Samo tada je moguće stupiti u svetlost koja je nosioc informacija i samo tada mogu da se rasplinu svi naši strahovi, posle čega sve postane samo ljubav. Ljubav, čista nesebična ljubav – Bi-stvo Božje je u osnovi zdravitelj. Kako? Ne znam.
Moja iskustva mi govore, da je potrebno samo da se tome “predam” sa potpunim poverenjem… i samo tada može da se desi ozdravljenje – čudesno ozdravljenje.

Stvarnost

Ljudi još uvek misle, da je bolest neka nesreća koja može da se izbegne. Nikako da shvatimo da je bolest dragoceno dobro čovečanstva, da je ona jedna karakteristika u ljudskoj bitnosti, jer samo bolestan, može biti isceljen. Bolest, kao specijalni izaslanik, daje mogućnost čoveku da bude isceljen, i zato čovek mora bolest da “proživi” ne da je zaobiđe. Kao što je bolest mikrokosmički slučaj greha, isceljenje je uvek mikrokosmički proces izbavljenja. Bolesnik je krivac - u konkretnom kao i u metafizičkom smislu – te mora sa tom krivicom da se suoči, ukoliko želi da se njegova bolest transmutira – pretvori u isceljenje.

”Pošto je reč o našem zdravlju, svaki od nas pojedinačno pozvan je da pod prvo, uvede mir i red u svet svojih misli odnosno, mora da uvede harmoniju u energetskim tokovima svojih misli i pri tome mora znati i nesme nikada zaboraviti, da se po pravilu nered u našoj duši ogleda neredom u našoj okolini.
Kada se ugroženo stanje pacijenta dovede pod kontrolu, prvi korak pre bilo kakve terapije, sve jedno da li je reč o glavobolji, infekciji ili drugim tegobama, potrebno je da bude sledeći: Mora se upoznati geneza psihičkog stanja pacijenta, iz kojega je kauzalno (zakonom uzroka i posledice) nastala sadašnja situacija. Ukoliko pacijent sam ili uz pomoć lekara uspe da razjasni te svoje probleme i njihovu međusobnu povezanost sa svojom bolešću, time će ostvariti jedan deo uvida u samospoznaju; uzdiže svoju svest - postaje svesniji, a sa time je i bolest kao izaslanik, sa svojim karakterom poziva, ispunila svoju misiju. Tu misiju bolesti, treba shvatiti u smislu: zaustavi se, menjaj svoje životne stavove i principe pošto su dosadašnji pogrešni – negativni” (Daskalos).

Zato zdravljenje – isceljenje, to je ujedno jedan priraštaj zrelosti; obogaćenje u spoznaji i razvoj u svesnosti. Znači, naša odluka nesme nikada da bude bolestan ili zdrav, vec put kroz bolest ka zdravlju.

Isto tako potrebno je da znamo da dokle god je čovek u svom stavu i odluci “za nešto” ili “protiv nečega”, on razara jedinstvo. Na takav način, čovek je uvek samo za zdravlje i uvek je protiv bolesti. Nikako ne želi da shvati da se zdravlje i bolest međusobno uslovljavaju i da “žive” jedan od drugoga, odnosno da su dva aspekta jedne iste celine. Svaki stav “za” ili “protiv” nečega bilo stava, misljenja ili principa znači fiksirati se za taj stav, zaustaviti se na tom mišljenju, vezati se za nešto, te na taj način postajem blokiran na jedno mišljenje – ukočen, više ne mogu u principu, u duhu da se krećem - ne mogu više da se duhovno razvijam zato što ne želim da promenim svoje mišljenje.
Vaskoliki život je ritam, što znači kretanje. Sve je jedno veliko – ogromno – neshvatljivo, bezgranično kretanje, od onog najsuptilnijeg u jezgru atoma pa sve do onog u galaksijama, a kada mi sebe u bilo kom pogledu pokušamo zaustaviti, mi se suprostavljamo životu i ostajemo tamo gde smo i sve ostaje po starom, a pošto nema više kretanja, u tom području počinje život da se gasi.

Poznati kiparski isceljitelj nazvan Daskalos (učitelj) rekao je u jednom intervju:
“Niko ne može biti izlečen ako toga nije dostojan”.
Dostojan?
“Da, nijedan psihoterapeut nema prava da sebe naziva isceliteljem, jer iscelitelj je samo Bog. Posrednik, da. U mnogim prilikama naučio sam kako da dobijem potrebnu eteričku – životnu energiju i da je prosledim drugome. Ali ta izlečenja ne zavise od moje lične volje, več samo od Božje. Bilo je slučajeva kada se ova eterička – životna energija, prosleđena kroz mene, vratila natrag. Kada se ovo desi tri puta uzastopno, prestajem sa isceljenjem. Znači, nije Božja volja da se isceljenje desi (postoji Karmička prezaduženost)“.
Daskalos dalje objašnjava: “Eteričku energiju koja je potrebna Duhu Svetom i arhanđelima za održavanje ćelija, tkiva i organa u našem materijalnom telu, mi ne znajući šta činimo, trošimo na čuvanje i negovanje negativnih misli i želja. Trošimo je na stvaranje i čuvanje vibracija strahova, utučenosti, depresije, tvrdoglavosti, besa, mržnje i drugih bolesnih emocija. Na taj način mi vibraciju našeg tela spuštamo na nivo Elementala sa kojima smo opterećeni, te nismo više u stanju da nadoknadimo potrošenu eteričku energiju, jer ona se nalazi na višem nivou vibracija. Da bi mogli da obnovimo naše zdravlje, moramo opet da podignemo vibraciju našeg tela, odnosno moramo da se oslobodimo Elementala koji nas opterećuju.
Čovekova podsvest prima naredbe i izvodi ih, bez da o tome razmišlja da li su te naredbe pametne ili nisu (podsvest ne ume da razmišlja) i pretvara ih u navike. Eto tako, čim smo spoznali prirodu naše podsvesti, moramo se odlučiti, da sa tim znanjem radimo, da vežbamo i da joj dajemo pozitivne naredbe. Kako podsvest sluša na naredbe kao što su autosugestije, može nam postati najbolji prijatelj, čak može da razlaže ćelije raka, da trenutno zarastu rane i da čini i druge čudovite stvari.
Sa druge strane, strahom pobuđena autosugestija može brzo da nas dovede pod zemlju, da nas ubije. Moramo da radimo sa našom podsvešću i ne bi smeli da tražimo nikakvog izgovora da Um ne koristimo na ispravan način! Bog, naš Otac nebeski, daje nam duha (Uma) isto kao i vazduh i kiseonik, i od nas se očekuje da ga koristimo, kako bi upoznali našu podsvest i kako bi Um koristili i za autosugestiju, ili za stvaranje snažnih anđeoskih – Elementala koji će nam služiti.
Na takav način, polako, postajemo Majstori nad grubom materijom, Majstori nad našim osećanjima, Majstori nad našim mislima. Tako ćemo i utvrditi da mi nismo naša osećanja i da nismo naše misli, već Božja Duh-Duša-Bića, večiti i uvek Bivajući Bog. Ne postoji nikakav izgovor da pravu istinu ne spoznamo - istinu o našem životu i o našem življenju, dok se nalazimo na ovoj planeti.” (Daskalos)

Potrebno je da se probudimo od naviknutog mišljenja, da nas mogu ozdraviti lekari, terapeuti ili zdravitelji… odnosno, potrebno je da shvatimo, da je svaki čovek odgovoran za svoje misli, svoje akcije i za svoj izbor načina življenja ovog života, jer od sveg toga zavisi, između opstalog, i njegovo zdravlje.

”Jedini čovek na celom svetu, koga mogu da promenim to sam ja.” (Fritz Perls)

To znači, kod svakog mog ozdravljivanja, najvažniji činilac sam ja… moje misli, moje odluke, moje akcije – moja sveukupnost.

Kada tako posmatramo ozdravljivanje, to ne znači da čoveku koji se nalazi “do guše” u problemima ne treba pomoći, i da ga treba prepustiti da se sam snađe u životu kako zna i ume. Ne! Daskalos-u kao isceljitelju, svaki pacijent je morao iskreno da potvrdi, da veruje da ga Bog može izceliti i to je bio uslov da pristupi isceljivanju.

Ispravno ozdravljivanje – isceljivanje znači, poštovati čoveka u njegovim problemima, i bezusovno ga prihvatiti kao samostalnu i slobodnu ličnost sa punom odgovornošću. Lekar, terapeut ili isceljitelj treba da mu pomogne, kako da on kao pacijent, sam sebi nađe rešenje i izlaz iz svojih problema, i to čak i onda, kada sami ne vide nikakvog rešenja; svaki pacijent mora da se potrudi da što bolje sagleda sve okolnosti svojih problema; da što potpunije kritički sagleda i proveri sve posledice svojih akcija i svojih odluka, jer konačno odlučiti se, to mora da učini svaki pojedinac sam – lično.

Verovati da nas Bog može ozdraviti – isceliti je kruna tog posla čak i onda, kada je to jedina naša akcija. To je snaga našeg verovanja i to je moć naših misli – autosugestija ili kako je to Hristos rekao: “…idi i kako si verovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov u taj čas.” (Mat.8/13)

 

Šta sve može da učini naša autosugestija, neka nam pokaže Sandra Blakeslee u svom izveštaju u “The New York Times” od 13.10.1998 godine:

“Dr. Philip West je lećio pacijenta Wright-a, koji je bolovao od raka – limfosarkom-a, u več razvijenom obliku. Lečenje nije bilo uspešno i pacijentu je brzo isticalo vreme. Njegov vrat, prsa, trbuh i preponi bili su puni tumora veličine pomoranđe. Njegova slezina i jetra povečali su se i zbog raka prsni koš se svakoga dana napunio sa skoro jednim litrom mlečne kiseline koju je trebalo odstraniti kako bi bolesnik mogao da diše. Dr. West mu je nije dao više od nedelju dana života.

Međutim, pacijent – Wright je izuzetno želeo da živi. Bio je ubeđen da će ga ozdraviti krebiozen, novopronađeni lek. Sa velikim interesom pratio je sve novosti o svojoj bolesti. Molio je svog lekara da ga leči sa tim lekom ali krebiozen je bio na raspolaganju samo za klinička ispitivanja i za bolesnike kojima je dato barem još 3 meseci života. Wright je bio isuviše zahvaćen rakom te nije ispunjavao ni jedan uslov. No i pored toga Wright nije gubio nadu, bio je siguran da će ga krebiozen izlečiti i uporno je moljakao Dr. West-a, sve dok ovaj nije popustio i ubrizgao mu inekciju tog leka. To se desilo u petak, i lekar je bio ubeđen da Wright neće preživeti vikend.

U ponedeljak po dolasku u bolnicu Dr. West-a je čekalo iznenađenje. Njegov pacijent je šetao po sobi umesto da leži i čeka smrt.

Dr. West je utvrdio da su se bolesnikovi tumori do polovice rastvorili kao snežne grudve na suncu. Deset dana posle prve inekcije Wright je napustio bolnicu sa dijagnozom, da više nema raka.

Wright je bio presrećan i o tome svuda i svakome pričao. To je trajalo 2 meseca, sve dok Wright nije u stručnoj reviji pročitao, da je krebiozen sasvim bezvredan lek. Postao je depresivan i rak se povratio. Dr. West, koji je iskreno želeo da svom pacijentu pomogne, odlučio se da upotrebi jedan trik. Pozvao je Wright-a i objasnio mu, da je krebiozen kojega su upotrebili kao inekciju bio pogrešno skladišten i zato skoro neupotrebiv i da sada postoji nov “ultra-krebiozen”, kojega on več ima.

Wright je pristao na novu inekciju i Dr. West mu je ubrizgao destilovanu vodu. Čudo se opet ponovilo i rak je nestao. Sve je bilo dobro i onda je američko lekarsko udruženje u svom časopisu objavilo članak u kome je objašnjeno da je krebiozen povučen iz prometa kao potpuno bezvredan lek. Kada je to Wright pročitao, u roku od dva dana bio je mrtav.” (www.nytimes.com/.../placebos-prove-so-po...)

Pokušajmo da odgovorimo na jedno pitanje koje radoznali i znanja željni ljudi sebi postavljaju več vekovima. Šta su ustvari bolesti?
• Prvo, bolest je izaslanik, koji je došao da nam javi da sa našim zdravstvenim stanjem nešto nije u redu. Kada svojim negativnim mislima razvijemo neki problem i usvojimo ga kao naš princip, tada mi sebe punimo negativnostima. Ako taj problem ne odbacimo ili razrešimo na pozitivan način još na tom nivou, vremenom će se na našem eteričkom – astralnom telu pojaviti neka stanja ili promene možda čak i negativne emocije. Vidoviti ljudi mogu te promene videti na našem astralnom telu. Ako i tada ništa ne preduzmemo u smislu pozitivnog razrešenja nastalih problema, ako ne odbacimo pogrešne – nezdrave misli, mišljenja, stavove, navike, principe i slično, iz njih će proklijati akcije ili emocije, koje će biti uzrok nekih napetih stanja u našem organizmu – odnosno blokadi određenih energetskih centara. Napetost i blokade, su stanja pri kojima se neki protok energije u nama zaustavlja. Pošto tada u tom delu nas nema više kretanja, počinje kočenje života – pojavljuju se neželjena stanja i promene na našem fizičkom telu, stanja koja nazivamo bolest.
• Drugo, sve bolesti ako nisu nasledne, onda su posledice svih naših loših uzroka, koje smo stvarali tokom života i stavljali oko nas; drugim rečima, bolesti su posledice naših negativnih – razornih misli i naših emocija, a po tome i naših dela (čak i onih iz prošle inkarnacije). Ne postoje besmislene bolesti. One nam uvek kazuju, da smo napustili naš pravi životni put, pomažu nam da prekinemo uhodane – pogrešne puteve i prinuđuju nas da postavljamo pitanja, na koja treba tražiti odgovore. Napušteni put možemo opet pronaći samo ako prihvatimo tu bolest – ako “prođemo” kroz tu bolest, odnosno ako shvatimo – naučimo šta je to poremetilo harmoniju našeg istinitog Ja. Ako promenimo naša mišljenja, stavove i ponašanja, te tako opet uspostavimo harmoničan odnos između našeg duhovnog tela i našeg fizičkog tela. Time ćemo omogućiti našem duhovnom telu – našoj duši, da u sebi probudi pokopani duh, koji nije ništa drugo do iskra Duha Svetoga.
• Treće, često se kaže da je bolest naša Karma (zakon uzroka i posledice). Svet smatra Karmu kao neku krivicu iz prošlosti. U stvarnosti, mi uvek – svo vreme – stvaramo Karmu, stavljajući svoje zdravlje, kvalitet i kvantitet svoga života, pod stalnu pretnju. Sve naše agresivne misli, nerazumne želje, sulude opsesije, egoizam, neostvareni snovi, nerešeni konflikti, potisnuta nezadovoljstva, netolerantnost, frustracije, gubitci, razočarenja, negativne emocije (strah, ljubomora, mržnja, bes, ponos, zavist, podmuklost, itd...), sve to neprekidno gomila našu Karmu. Iako je teško razumeti, ipak može se reći “da čovek u ovoj inkarnaciji žanje ono što je svojim mislima i delima u predhodnoj posejao, ali istovremeno seje ono što će u sledećim inkarnacijama da žanje”. Što se tiče bolesti, sve bolesti su uzrokovane Karmom i ona se mora otplatiti. Ako je ne otplatimo u ovoj inkarnaciji, ona se otplaćuje u sledećim.
Znači,…”bolest treba razumeti kao izaslanika dobre volje, nosioca informacije, koji je došao da nam javi, da je potrebno da neku dotadašnju naviku korigujemo – promenimo. Bolest to je ujedno i oblik za nov sadržaj! Potrebno je da u sebi pronađemo dosadašnji sadržaj koji je bio uzročnik naših nevolja, da ga promenimo, i da postavimo jedan novi sadržaj.
Kada budemo toga svesni, odnosno kada obavimo taj veoma važan posao, neće više biti razloga za bolest.”
Da naglasimo još jednom: “Kada svojim negativnim stavovima i navikama stavljamo sebe na nivo negativnih – nižih vibracija, mi više nismo u stanju da primamo eteričku vitalnost – “naš hleb svakidašnji” - našu životnu energiju, jer ona se nalazi na nivou viših vibracija. Znači, mi sami sebe kažnjavamo jer nam se time imunitet smanjuje, a time istovremeno otvaramo i sva vrata za slobodan razvoj bolesti“.
Ako čovek zaista želi iskreno i istinito da ozdravi, tada mora u sebi, sebe da osluškuje; mora da stavi svoje biće na nivo vibracije izaslanika – na nivo vibracije svoje bolesti, koja će mu reći gde je to skrenuo sa svog životnog puta, šta u sebi da promeni i kojih navika da se odvikne.
Čovek, kada želi da bude zdrav – isceljen, u stvarnosti celovit, treba da ostvari harmonično jedinstvo duha, duše i tela; on treba svaki dan da sprovede istinsku introspekciju; treba da ispita svaki kutak svog unutrašnjeg bića i da ga neprestano čisti
Biti zdrav – isceljen – celovit – bez greha, to je težak, uzan i veoma trnovit put, koji se i pored toga uz Božju pomoć može savladati. Savršeno uputstvo za savladavanje ovog puta dao nam je arhandjeo Rafael i opisao ga je veoma detaljno u sedam tačaka u sedmoj knjigi “Veliko Evanđelje Jovanovo”(jl.GEJ.07.018-20), čiji naslovi glase: ljubav, mudrost, volja, red, ozbiljnost, strpljenje i milosrđe.


Istina

Kada govorimo, uvek treba govoriti istinu, to svi znamo. Zato i kada govorimo o zdravlju i o bolestima, isto tako treba govoriti samo “svetu istinu”, kako se to kaže u narodu.
Svi smo za istinu, ali uglavnom za svoju istinu.
Veoma često ne želimo da čujemo istinu, barem ne kada je reč o našem zdravlju, no i pored toga moramo znati da svako samozavaravanje baš nikome ne koristi a veoma i najviše šteti nama, upravo našem zdravlju.
Da bi stigli do zdravlja treba puno rada na sebi. Trebamo neprestano duhovno da ''rastemo'' i, da se duhovno ''budimo''! Trebamo shvatiti da sve što nam razum govori, to mora da dotakne srce duše naše. Ako ne naučimo da srcem naše duše oplemenimo naše misli i naša dela, tada postoji opasnost da razvijemo jednu sterilnu intelektualnu uobraženost, koja je velika smetnja za bilo-kakvo duhovno buđenje.
Zato, da bi razvili neki naš potencijal zdravlja, moramo da živimo u miru prvo sa samim sobom, a potom i sa našom okolinom. Da, prvo sa samim sobom; jer kada svako u sebi stvori mir, tada i u našoj okolini vlada mir.

Što se tiče ispravnog i pravilnog zdravljenja mislim da je potrebno da ostvarimo harmoničan odnos između naše ličnosti i naše socijalne pa čak i naše kosmičke okoline i tek posle toga možemo počinjati sebe posmatrati kao integrisanu – celokupnu ličnost.
I upravo zbog toga Izaije uzvikuje: “Ušima ćete slušati, a nećete razumeti; očima ćete gledati, a nećete videti. Jer je odrvenelo srce ovoga naroda; uši mu otvrdnule, oči se zatvorile – da očima jednom ne vidi, da ušima ne čuje i srcem ne razume, pa da se ne obrati (da prestane da živi na pogrešan način), te ga zato ne mogu ozdraviti“(Mat.13/14).
Gospod nam veoma jasno poručuje u vezi zdravlja:
“A bolesnima reci: U svojoj bolesti neka se ne žaloste, nego neka Mi se ozbiljno obrate i neka Mi potpuno veruju. Ja ću ih tešiti i reka skupocenog melema izliće se u njihova srca i nepresušni izvor večnog života otkriće se u njima; ozdraviće i oporaviti se kao trava posle olujne kiše“(jl.HGt.01.03).
Ali naš način razmišljanja, koji je potpuno potonuo u materijalizam, nikako da prihvati istinu o stvarnosti koja uopšte nije tako jednostavna, kako nas materijalizam u to želi ubediti. Nama smetaju uputstva kao: “neka se ne žaloste“; “neka Mi se ozbiljno obrate“; “neka mi potpuno veruju“; “Ja ću ih tešiti“ i slično, smatramo da je sve to: “pričam ti priču“ - ništa konkretno, ništa opipljivo.
Naše obrazovanje je teklo samo u smeru kako što više zaraditi novca . Danas, čak i školstvo više nije usmereno u to, da od svojih učenika načini dobre ljude, več samo dobre stručnjake. Etika, moral, religija ili bilo kakve druge norme ponašanja, sve je to izbačeno iz škole. Zbog svega toga su nam nerazumljiva takva uputstva, a nerazumljiva su nam zato što se ne trudimo da ih razumemo srcem duše svoje.
Možda će nam Hristova dalja objašnjenja biti razumljivija:
“...Niko da se seti, a čak i ne pomišlja na to, da su sva trpljenja, sve bolesti, svi ratovi, sva skupoća, glad i kuga, da sve to izvire samo iz toga, što ljudi umesto da bi po Božjem redu sve učinili za svoju dušu – da svoju dušu što više oplemene Božjim duhom, oni se trude pa čak i bore, samo za svoje telo.ć
(I tako najavljivači – sveštenici) mrtvim dušama najavljuju strah pred Bogom, pri čemu duševno več mrtav najavljivač (svestenik - propovednik) koji i sam više ni u šta ne veruje, izuzev u to što kao najavljivač može da profitira: novac, čast ili ugled, a to sve na osnovi svoga dobro naučenog propovedanja. I tako slepac vodi drugog slepca, i mrtav hoće da oživi drugog mrtvaka. Prvi propoveda za svoje telo, a drugi sluša propoved zbog svoga tela. Kakva bi se korist tu mogla zamisliti ili postići za bolesnu dušu?
Ja sam iscelitelj; kako mi je to uopšte moguće, pitaju se mrtvi i za to slepi ljudi? I Ja vam kažem, da ne ozdravljujem čovekovo meso, več tamo gde nečija duša nije previše srašćena sa mesom svog tela, samo dušu oslobodim i koliko je to moguće, probudim u njoj pokopani duh. Odmah potom duh okrepi oslobođenu dušu i trenutno odstrani sve nedostatke mesa.
Eto to (ljudi) potom nazivaju čudesno ozdravljenje iako je to na ovome svetu, sasvim prirodno ozdrvljenje! Ono što neko ima, to može i da daje; čega nema, toga ne može da daje!
Ko poseduje živu dušu po Božjem redu i u njoj slobodan duh, taj može osloboditi i dušu brata svojega, ako nije previše inkarnirana (sraščena sa mesom), i ona će brzo pomoći svom bolesnom telu iz mesa (fizičko telo). Ako sam iscelitelj duše ima sasvim bolesnu dušu, koja je više mrtva nego živa, kako da drugoj duši da, ono čega on nema“?!(jl.GEJ.03_012.06-10)
Duh Sveti i Arhanđeli naši su u nama i oni obavljaju svoj posao čak i kada spavamo. Zaista, ....”i dlake na glavi su vam izbrojane, ne bojte se, niti jedna dlaka vam neće sa glave otpasti, a da za to ne bude dovoljno razloga”(Lu.12/7). Zato, nemojmo davati razloge za bolesti – nemojmo stavljati negativne uzroke u svet oko nas, jer zdrav biti nije teško ako pazimo na sebe, nemojmo da sejemo zlo na našoj njivi života, jer ćemo samo zlo da žanjemo.
Probudimo u sebi snagu naše vere. Jeste da verovati znači ne znati, ali verovati takođe znači smatrati za mogućim, a moguće je da budemo zdravi. Naravno ako u dubini svoje duše to želimo, i još kako nam to Hristos poručuje: ...”i ako ste čista i ponizna srca”.
Hristos nam daje mnogo primera i naglašava: “Ne ja, tvoja te je vera ozdravila, hajde idi u miru”(Lu.8/48). “Idi! Neka ti bude kako si verovao” rekao je i čovek ozdravi istog časa (Mat.8/13). “Zaista, kažem vam, ako imate vere koliko gorušičino (slačica) zrno i kažete ovom brdu: ‘pređi odavde onamo’, preći će; i ništa vam neće biti nemoguće“ (Mat.17/20).
Napustiti put ljudskog Ja – prolaznog Sopstva, kojeg smo izgrađivali celoga života, uz istovremeno buđenje našeg istinitog Ja - istinitog Sopstva nije lak posao. O tome nam govori i ova tvrdnja jednog mislioca: “Pre će čovek svojom verom brdo pokrenuti, nego što će se odlučiti da se odvikne navika, koje ga ne oplemenjuju”.

“O vi maloverni koji živite u ovom materijom opsednutom svetu, ko je taj koji će svoje rane na materijalnom telu lečiti vlastitim mislima i ko je taj koji će svoje zdravlje da održava korekturom svojih raznoraznih neuravnoteženosti? A ipak sva tajna za biti zdrav, sadržana je upravo u tome“(Daskalos), jer “Duh je onaj koji oživljava”(Jov.6/63).
“U okviru stvorenoga vlada jedan pravilan i pravedan zakon, koji uvek daje ono što se dati mora. Ako se suprostavimo tom zakonu Božje ravnoteže – Božjem redu, preko dozvoljene mere, doživljavamo odgovarajuće konsekvence – posledice u našem fizičkom telu, koje se manifestuju kao bolesti; a u psihičkom i nižem noetskom telu to doživljavamo kao psihičku patnju. Moramo mnogo meditirati o Božjem redu koji vlada u svetovima egzistencije (fizičkom, psihičkom i nižem noetskom), kako bi spoznali pravu istinu, i ona će nam dati razumne odgovore na sva naša pitanja” (Daskalos).

U sledećim odlomcima iz zapisa “Veliko Jevanđelje Jovanovo“ data su neka Hristova kazivanja o zdravlju i bolesti.
Da je ljudima već i u ona vremena bilo teško da shvate bitnost Hristovog učenja vidi se iz reagovanja Roklus-a, vođe esena, jednog od njegovijih budućih učenika, koji je svoje razlaganje pred Hristom, zaključio sledećom rečenicom: ...“Da li si za ljude koji će odsada živeti sasvim po Tvom redu, možda već sasvim ukinuo staru telesnu smrt, tako da bi odsada oni živeli i dalje, ali sada već sa uzvišenim telom, te da bi telesna smrt ostala samo za grešnike i protivnike Tvog učenja?“(jl.GEJ.05.74.6)
01. Hristos mu na to odgovori: “Prijatelju Moj, hteo bi da istražuješ nešto, što ne treba da znaš ni ti ali ni drugi, jer je to samo Moja stvar, a to znači: To je stvar večnog Oca u nebesima, dakle red, u kojem niti ja sam, što se tiče Mog mesa (tela), ne mogu, ne smem i neću biti izuzetak.
02. Sve što je obuklo meso, mora se i osloboditi mesa, bolešću ili bez nje to je sasvim svejedno; posle napuštanja mesa (tela) prestaće sva ovosvetska bol. Vazduh kojeg će udisati duša na drugom svetu, biće sasvim drugačiji vazduh, nego što je to ovaj na ovom materijalnom svetu. Pošto tamo više nema smrti neće biti ni bolova, jer bolovi mesa uvek su posledice delimičnog odvajanja duše od mesa.
03. Time nije rečeno da bi duša u svom čistom stanju bila bez osećaja i osećanja jer bez toga bila bi mrtva; međutim po prirodi svoga sveta ona neće ništa da nađe što bi je prisiljavalo, mučilo i ugnjetavalo i time prouzrokovalo osećanje bola, te tako nikada neće osećati nikakve bolove.
04. Da li je jedan sasvim zdrav čovek u svom mesu možda neprijemljiv za osećanje bola samo zato, jer još nikada nije bio tako nesrećan da bi se razboleo ili još od nikoga ili ničega nije dobio udarac ili ubod?! Njemu nedostaje samo uzrok čija posledica bi bila bol – bolest.
05. Glavni uzrok za bol koji uvek oseća duša, a nikada meso, sadržano je u pritisku koje vrši meso na neki životni deo duše i to samo zato jer je meso postalo tromo – preleno i kao takvo preteško.
06. Upravo iz tog razloga možemo privremeno da ozdravimo svaku bolest, ako znamo kako da olakšamo masu mesa; ali za starost mesa nema više olakšanja, no čovek koji živi u skladu sa pravim redom, malo će se žaliti na bolove. Njegovo meso do zadnjeg časa ostati će sasvim gipko i elastično i duša će sasvim lagano, postepeno i jedva primetno da se izvuče iz svog mesa po sasvim pravom, najboljem i istinitom redu. Najčešće duša neće želeti da se odvoji od mesa pa čak ni u najvišoj zemaljskoj starosti; ali kada bude čula mili, osrečujući glas iz nebesa: „Dođi iz svog zatvora u najslobodniji, večni, istiniti život“, neće niti sekunde da odlaže da bi napustila trulu zemaljsku kuću i izašla na svetle livade istinitog, večnog života.
07. Smrt ne možete sprečiti nikakvim biljnim sokovima pa ni vlašću Mojega imena, jer to ne može da bude volja Mojega duha. No sa snagom Mog imena moći ćete veoma lako činiti istinita čuda ali samo ako su po Mojoj volji, koju možete najasnije spoznati u vašim srcima i nikako i nikada drugačije. Zbog toga i pre svega, morate da učinite da Moja volja, koja je istinita volja Božja, bude od vas prihvaćena kao vlastita volja te vam se neće moći desiti nikakva nezgoda u vezi bilo čega što budete hteli od Mene odnosno od Mojeg večnog reda.
08. Zato, što vam je dato da snagom Mog imena ozdravljujete, nije vam dato i nije moguće da bilo ko tom snagom nikada ne umre. Zasigurno je da nikome ne smete uskratiti ozdravljenje za koga vam Moj duh bude u srcu rekao: “Ovome neka bude pomognuto!“; ako vam Moj duh bude rekao: “Ovoga ostavi u nadležnost njegovog mesa, kako bi se njegova duša nasitila zazubice u požudi prema mesu!“, tada ga ostavite i nemojte da ozdravljujete bolest njegovog mesa – naime, on mora da pretrpi svoju bolest za spas svoje duše!“(jl.GEJ.05.75.1-8)

Drugom prilikom, jedan od novijih učenika obratio se Hristu sledećim pitanjem?:
01. “Gospode i učitelju,... zašto moraju umreti mnogobrojna mala deca i to u svojoj najnežnijoj i još sasvim nerazvijenoj mladosti i zašto mora telesna smrt da bude skoro uvek propraćena opasnim bolestima, koja telo sasvim oslabe i na kraju bolest ga i usmrti? Kada čovek jednom sazri, tada bi mogla duša sasvim lagano i bez bolova da napusti telo a deca ne bi trebalo da umiru bez da dožive odredjenu starost. No ipak se to neprestano dešava; deca umiru u svim starosnim godinama, a opasne bolesti ne prestaju, te su stalna nevolja ljudi. O Gospode i učitelju zašto mora biti tako na ovoj zemlji?
02. Hristos mu odgovori: “Toga zaista ne bi trebalo biti i u davnim vremenima toga nije bilo; da li si ikada čitao u prastarim hronikama o bolesti ljudi, koji su bili odani Bogu i koji su živeli po Njegovim zapovedima?! Svi su dostizali visoku starost i njihovo umiranje je bilo nežno, uspavljujuće i bez bolova. Tada niti jedno dete nije umiralo, a i doneti su na ovaj svet od strane sasvim zdravih roditelja koji su decu hranili i uzgajali u skladu sa zdravom i jednostavnom prirodom.
03. Kada se kasnije među ljudima pojavila svakovrsna oholost, a sa njome i čitava armada najgorih grehova koji su suprotni Božjim zapovedima i prirodnim zakonima, tada su po njihovoj vlastitoj krivici među ljude došle i najrazličitije zle bolesti. Tako oslabljeni ljudi potom nisu mogli više da donesu na svet zdravu decu. Takva deca, već počev od samog okorelog materinskog tela morala su postepeno sve više i više da se razboljevaju sa svakovrsnim bolestima te su tako počela umirati u svim godinama starosti.
04. Pošto se sada tako dešava, ne smete misliti, da je to Bog tako uredio iz vama nepoznatog razloga; ali dopustio je da bi se bolesni ljudi pod prvo, kroz bolest suzdržavali pred prevelikim gresima a drugo, da se zbog gorko-bolnih bolesti lakše odvrnu od sveta, da se udube u sebe, spoznaju svoje grehe, da ih se odreknu i tako strpljivo i predani volji Božjoj ipak dostignu blaženost.
05. Isto tako je i kod dece. Šta može da nastane iz telesno sasvim okorelog deteta, a posebno pored roditelja koji su i sami bili rođeni u svim gresima?! Ko će da ih uzgaja i ko će da ih ozdravi od njihove bolesti?! Zar tada nije bolje da budu uzeti natrag te da ih uzgajaju anđeli u kraljevstvu, koje postoji samo za njih?!
06. Kažem vam: Bog zna za sve i brine o svemu! No pošto u ova vremena večina ljudi uopšte više ne poznaje Boga, kako onda da znaju za to šta Bog čini i šta je odredio da bi ljudi mogli da ozdrave?!
07. Kada Bog ne bi dopustio određene bolesti za grehe koje čine ljudi, više od polovine čovečanstva sasvim bi propala, i zemlja bi bila pravi pakao; morala bi biti uništena te bi kao mrtva olupina bludila po beskrajnoj vasioni; slični primeri su več bili viđeni u vasioni i o tome vam mogu pripovedati moji stariji učenici. Da li ste rečeno shvatili i razumeli?
08. Rekoše učenici: “Da Gospode i učitelju sada nam je i ta stvar sasvim jasna i zato se više nećemo zbog toga uznemiravati jer smo i mi bili više puta vrlo bolesni i najverovatnije je da ćemo i sa ovog sveta da odemo na drugi svet usled neke opasne bolesti; pošto smo u životu veoma često činili teške grehe! No sada bi te još zamolili da nam kažeš po kojim gresima dolaze na ovaj svet većina najgorih bolesti, sigurno je da i tu ima nekih razlika?“ (jl.GEJ.06.55)!

01. Hristos im odgovori: “Od svih grehova najgori su razvratnički život, bludništvo i pohotljivost svih vrsta i načina. Predati se ovim gresima ljude navodi njihova lenjost, oholost i uobraženost. Naime, uobraženosti nije više ništa sveto; ona samo traži sva moguća sredstva da bi sa njom zadovoljila svoje svetovne – čulne strasti.
02. Kada takvi ljudi donesu na svet decu - kako bedni i sa kakvim sve bolestima dođu ljudi tada na ovaj svet! – Eto taj greh je glavni izvor po kojem dolaze sve najgore bolesti na ovaj svet.
03. Posle toga sledi ždranje – proždrljivost, srdba i svaka vrsta gneva, besa i zla i sve su to gresi po kojima se među ljudima razvijaju raznorazne bolesti.
04. Zar nisam bolesniku u Jeruzalemu, koji je u kupatilu Bethezda (Betsaide) čekao 38 godina na ozdravljenje, kada sam ga ozdravio rekao: idi i ne greši više da ti se ne desi nešto još mnogo gore!’?! Njegov opasan giht bio je takođe posledica njegovih mnogobrojnih prethodnih grehova i tako je to bilo kod večine bolesnika koje sam ozdravljao. Kada se ne bi zbog svojih brojnih grehova razboljevali, tada bi to bio kraj za njihove duše. Opasne bolesti i gorki bolovi su ih istreznili pokazavši im kako svet nagrađuje svoje obožavaoce. Zbog svoje bolesti izgubili su svoju ljubav prema svetu i čeznuli su da bi napustili ovaj svet i tako se rešili svojih muka. Na taj način je njihova duša postala slobodnija a posle toga je i telo ozdravilo.
05. Pored ovih glavnih uzroka od kojih od rođenja oslabeli ljudi razboljevaju, ima još i drugih zbog kojih su još više naklonjeni različitom razboljevanju, da još jednom naglasim: To se događa onima koji su ionako već od samog rođenja oslabljenog zdravlja! Navešću ukratko neke uzroke:
06. Pod prvo tu spada uživanje loše, nečiste i sveže ne pripremljenih jela kao i loša pića - potom uživanje svakovrsnog nezrelog voća. Mnogi imaju lošu naviku da se u razgaljenom stanju rashlade. Drugi opet ne vode računa o svojim urođenim slabostima i nedostacima, stavljaju se pod najrazličitije opasnosti u kojima sasvim propadaju ili osećaju posledice toga celoga života.
07. Šta to može Bog da učini kada čovek jednostavno sam neće ništa da čini, a dao mu je razum, slobodnu volju i najbolje životne zakone.
08. Protiv čovekove lenjosti nema drugog sredstva do da se dopuste svakovrsne bolesti, koje moraju slediti nepoštovanju Božje volje. Te bolesti bude u čovekovom mesu tvrdo uspavanu dušu, pokazuju joj žalostne posledice njene lenjosti te tako duša postaje pažljivija, mudrija, marljivija i bolje predana poznatoj volji Božjoj. I u tome je takođe nesporna korist od različitih bolesti sa kojima su ljudi opterećeni.
09. Sigurno je da su bolesti i nekakva sudbina, koja tera dušu da čini dobroga; no time duši nije sasvim oduzeta slobodna volja te za vreme bolesti ali i posle nje može da se poboljša iako će svoje dalje ispunjenje nastaviti još onostrano.
10. Ima bolesnih ljudi koji su zbog grehova svojih roditelja ili čak svojih praroditelja, samim činom rađanja došli na ovaj svet sasvim bolesni. Duše takve dece su večinom odozgo (inkarnirana sa drugih svetova) i prežive samo kratkotrajno iskustvo življenja u mesu na ovoj zemlji i za njih je u onostranstvu – u kraljevstvu duhova najbolje sve zbrinuto, a svako ko ih neguje i zbrinjuje sa ljubavlju i strpljenjem ovde na zemlji, biće onostrano prihvaćen u svoje nebesko bivalište jednako sa ljubavlju i strpljenjem (jl.GEJ.06.56).

Znajte da u najstarijim vremenima, kada su ljudi zaista sasvim istinito verovali u snagu, moć i mudrost duha, jedino istinitoga Bi-stva, koga danas nazivamo raznim imenima: Bog, Alah, Jehova, Brama, Veliki Duh, Gospod ili najednostavnije rečeno Onaj, koji nema imena ali je posvuda prisutan – Otac naš nebeski, u tim vremenima:
• nije postojala nikakva pasta za zube, a ipak svako je imao zdrave zube;
• nije postojao aspirin, jer nikoga nije bolela glava;
• nije postojao niti jedan hemijski načinjen lek, pa ipak nije bilo nikakvih bolesti;
• nije postojao automobil, pa ipak svi su stigli tamo gde su hteli;
• nije postojala televizija, ni telefon, ni kompjuter, pa ipak su ispunili svoj dan bez dosade, bez depresija, bez beznađa, bez praznina i besmisla...
Ne bi trebalo niti da pomislimo, niti da verujemo i znamo, da je sve što je materijalno još uvek prokleto! Ne, Otac naš nebeski kada je sišao i obukao plašt materije, kada se inkarnirao – obukao u meso – u materijalnog čoveka, tim aktom je istovremeno i blagoslovio materiju. Istovremeno nam je dao elemente – nauku Njegovu, i pokazao nam kako da se iskupimo i vratimo iz ove izgubljenosti.
Imajmo u Njega poverenja, On može zaista sve, pa i da ozdravi naše bolesno meso – telo, ako smo to zaslužili, da, zaslužili, jer to je zakonomernost ovog našeg trodimenzionog sveta, koja je sasvim vezana u kauzalni princip uzroka i posledice. No, On je u svoje Stvaranje – u Svoja stvorenja – u nas ljude – u decu svoju posadio klicu svih sedam duhova Božjih: i nesebičnu ljubav, i mudrost, i volju, i red, i ozbiljnost, i strpljenje, jedino sedmi duh Božji - milosrđe, koji je kruna u nauci Božjoj, njega moramo sami u sebi da razvijemo ako želimo da budemo potpuni a on se razvija tako, što aktivno živimo prethodna šest duha iz Boga.

Svaki put, bio on mali, veliki ili najveći, započinje se prvim korakom. Sigurno je da put kojim tražimo zdravlje – isceljenje, nije lak i jednostavan več je najčešće težak, veoma složen i mukotrpan, no on mora da se pređe ako želimo da stignemo do izabranog cilja u protivnom sve ostaje po starom.
Da se podsetimo još jedne poruke, koju su nam ostavili mudri ljudi ovoga sveta i to u svim epohama i širom sveta:
“Nepostoji nikakva sudbina data od Boga, svako sam sebi gradi svoju sudbinu, a bolest ili zdravlje uvek su samo posledica uzroka koje mi stavljamo u svet oko nas, te je svet onakav kakav ga mi sami sebi načinimo, jer sve je u nama: i dobro i zlo; i zdravlje i bolest; i rat i mir; i život i smrt; i nebesa i pakao, ali isto tako i slobodna volja da se sami odlučimo kojemu carstvu da se privolimo“.

Nažalost, za sada još uvek živimo u zabludi i za nas još uvek važi ona: ...''i svetlost dođe u tami ali tama je ne prepoznade'' (Jov.1/5) ili drugim rečima: ''došao sam Ja, kao večno prabiće svih bića i kao prasvetlost svih svetlosti i života, u svet tame k'onima, koji su bili iz Mene; ali me nisu prepoznali u tami svog otupelog osećanja veličine'' (jl.GEJ.01.05.22).
No, sve u svoje vreme. Možda i nije suviše kasno? Možda naša zabluda kao pomanjkanje spoznaje čeka na svoju transmutaciju? Možda zaista ''svo olovo će jednom biti pretvoreno u zlato''? To je isto kao što zima sanja o letu, i kao što noć priprema danu dolazak... tako i svaka zabluda nosi prikriveno u sebi istinu; a naš zadatak jeste da tu klicu svetlosti u nama oslobodimo – probudimo.

Da su naše misli osnovna alatka kojom svaki od nas može sebe da dovede do savršenstva, govori nam i jedna prastara tvrdnja za koju znamo da se pojavila u Taoizmu ali za koju su oni sami govorili da potiče iz daleke prošlosti, i koja kaže:


Pazi uvek na svoje misli,
jer one postaju tvoje reči;
Pazi uvek na svoje reči,
jer one postaju tvoja dela;
Pazi uvek na svoja dela,
jer ona postaju tvoje navike;
Pazi uvek na svoje navike,
jer one postaju tvoj karakter;
Pazi uvek na svoj karakter,
jer sa njime gradiš svoju sudbinu.